Рат у Словенији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Рат у Словенији
Део ратова у бившој Југославији
Teritorialci so z armbrustom zadeli tank v križišču pred MMP Rožna Dolina..jpg
Словеначки територијалци су ракетом абруст погодили тенкове ЈНА на граничном прелазу Рожнда Долина
Време: 27. јун7. јул 1991.
Место: Словенија
Узрок: Отцепљење СР Словеније од СФРЈ
Резултат: Независност Словеније; стратешко повлачење јединица ЈНА
Сукобљене стране

 Словенија

 СФРЈ

Команданти и вође
Словенија Милан Кучан
Словенија Јанез Јанша
Словенија Игор Бавчар
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Вељко Кадијевић
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Стане Бровет
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Конрад Колшек
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Андрија Рашета
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Александар Васиљевић
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милан Аксентијевић
Јачина
35.000 војника
10,000 полицајаца
32.000 војника
711 тенкова
367 оклопних возила
869 артиљериског наоружања
Жртве и губици
18 погинулих
182 рањених
44 погинулих
146 рањених
5.000 заробљених

Рат у Словенији или Десетодневни рат (словен. Slovenska osamosvojitvena vojna — „Словеначки рат за независност“ или словен. Desetdnevna vojna — „Десетодневни рат“) био је рат окарактерисан понекад као кратак конфликт на територији данашње државе Словеније, тадашње федералне јединице СФРЈ, између Словеначке територијалне одбране и Југословенске народне армије (ЈНА) после једностраног проглашења Словеније као независне државе 1991. године.[тражи се извор]

25. јуна 1991. године, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности чиме је формално почео распад Југославије. Два дана касније јединице ЈНА напустиле су касарне и кренуле на граничне прелазе тадашње СФРЈ који су се налазили између осталог и у Словенији. Намера им је била да не дозволе измене натписа државе. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак дана. Наиме, почетком јула Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску.[тражи се извор] Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, долази до крвавих напада словеначких територијалаца на тада још увек регуларне војске у тим базама. Исход оваких напада је био већи број погинулих војника, који су били на ослуживању редовног војног рока а који су имали од 18-23 године.


Сукоб[уреди]

Милан Кучан се обраћа Словенцима 25. јуна 1991. у Љубљани
Мапа операција ЈНА током Рата у Словенији

Наде у престоници савезне државе Београду да ће рат бити избегнут распршиле су се 25. јуна 1991. године, када су скупштине Словеније и Хрватске донеле одлуке о проглашењу независности чиме је почео насилни распад Југославије. [1][2]

Поступак је био очекиван и није изненадио представнике савезне државе у Београду. Савезно веће Скупштине Социјалистичке Федеративне Југославије је донело, истог 25. јуна 1991. године, одлуку којом се једнострано проглашено одвајање Словеније проглашава ништавним.[3] Заседало је и Савезно веће СФРЈ, то јест влада СФРЈ, која је закључила да су одлуке о одвајању Словеније и Хрватске незаконите, а наредила је савезној полицији и Оружаним снагама СФРЈ да спрече полицију и Територијалну одбрану Словеније у покушају да преузму граничне прелазе СФРЈ.[4] Одлуку и наредбу које су донете на седници 25-26.6.1991. потписао је председник савезне владе Анте Марковић, а објављена је 26.6.1991. и имала се применити један дан после објављивања. [5]

Дан после једностране одлуке, 26.6.1991. полиција Словеније преузимала је граничне прелазе и царинарнице и скидала са њих државне симболе СФРЈ.[6] Иако је ЈНА била против независности Словеније, била је подељена око тога како то спречити. У врху ЈНА, Срби су били мањина, а један од њих начелник генералштаба Благоје Аџић је заговарао операцију великих размера како би се уклонило словеначко руководство. Његов надређени, министар одбране Вељко Кадијевић, национално опредељен као Југословен, је тражио да се само покаже војна сила и очекује попуштање владе Словеније, то јест да она одбаци проглашење независности. Након расправе, победило је Кадијевићево мишљење.[7][8]

После доношења наредбе Марковићеве владе да се употребе оружане снаге, одлуку је требала спровести првенствено V армијска област, која је имала седиште у Загребу а њен заповедник био је Конрад Колшек, по националности Словенац.[9] У поподневним сатима 26. јуна 1991. део војника V армијске области из Илирске Бистрице (око 350 војника са 11 тенкова) почео је да преузима граничне прелазе од милиције и цариника Словеније.[10] Више војника и припадника савезне милиције СФРЈ кренуло је 27.6.1991. да изврши наредбу савезне владе и савезног секретара за народну одбрану (министра војног) Вељка Кадијевића о преузимању контроле на граници према Италији, Аустрији и делу границе са Мађарском.[11] Ипак, Кадијевић је одлучио да употреби мање од 2.000 војника и око 100 тенкова и других оклопних возила, а савезна милиција и управа царина послали су још око 730 милиционера и људи, али свим послатим војницима и милиционерима издато је наређење да оружје употребе само у случају „нужне одбране“.[12]

Марковићеви министри послали су око 2.700 људи да преузму граничне прелазе, али министри војске и унутрашњих дела требали су знати да Територијална одбрана Словеније располаже са око 35.000 људи и да су у министарству одбране од 20.6.1991. прекинули све одласке на одморе, а да је истовремено полиција Словеније позвала и све резервне полицајце спремајући се за сукоб.[13]

Почетак рата 27.6.1991.[уреди]

После првог успешног изласка ЈНА на границу 26.6.1991. који је прошао без оружаног сукоба, дошло је до промене 27.6.1991. и почели су оружани напади на ЈНА у Словенији. Већ у раним јутарњим сатима 27.6.1991. године 306. против-ваздушна бригада, са седиштем у Карловцу, прешла је у Словенију код Метлике, али је нападнута.[14] Неколико сати касније, колона тенкова и оклопних транспортера напустила је своју касарну у Врники код Љубљане и упутила се ка међународном аеродрому Брник, али Словенци су на путевима као препреке поставили аутомобиле и камионе, а ЈНА је морала насилно склонити цивилна возила са пута да стигне до аеродрома.[15] На североистоку су снаге ЈНА напустиле Марибор и кренуле су према оближњем прелазу Шентиљ и пограничном месту Дравограду, али су и они морали уклањати препреке које су направљене од камиона и аутомобила на путевима. Југословенско ратно ваздухопловство је бацало летке изнад разних делова Словеније, са њима се покушавало одвратити Словенце од отпора.[16][17]

У раним сатима 27. јуна словеначко руководство је обавештено о покретима ЈНА. Војно вођство Пете армијске области, које је укључивало и Словенију, је било и у телефонском контакту са словеначким председником Миланом Кучаном и рекло му је да је задатак војске ограничен на преузимање граничних прелаза и аеродрома. Кучан је после тих разговора сазвао проширени састанак Председништва Словенијена на ком је донета одлука да се пружи оружани отпор Југословенској нартодној армији и савезној милицији.[18][19]

Територијална одбрана Словеније је искористила своју предност у бројности и спремност да прва употреби оружје приликом сусрета са ЈНА. Словеначки војници и полицајци опколили су касарне и заустављене колоне ЈНА, а на неким местима су отпочели оружани напади и дошло је до губитка првих живота. У Брнику је територијална одбрана напала војнике ЈНА који су држали аеродором. У другом нападу, у Трзину су убијена 4 припадника ЈНА, а погинуо је и један војник Републике Словеније, а остатак јединице ЈНА је приморан на предају. Територијална одбрана је такође покренула нападе на колоне тенкова ЈНА код Песнице, Орможа и Косезеа, код Илирске Бистрице. Колона тенкова из 32. механизоване бригаде ЈНА је блокирана код Орможа близу словеначке границе и није успела да се пробије кроз барикаде.[тражи се извор] [20]

Када су представници ЈНА упозорили Словеначку владу да ће ЈНА користити хеликоптере да пренесе специјалне јединице на стратешке локације. Влада Словеније је одговорила команди Пете армијске области да ће хеликоптери бити обарани. Вођство ЈНА није веровало да ће Словенци обарати хеликоптере и убијати пилоте, али то се догодило. Изнад Љубљане 27. јуна, словеначка територијална одбрана је оборила два хеликоптера ЈНА, убивши оне које су били у њима.[21]

Упркос пометњи и борбама, ЈНА је ипак успешно извршила велики део свог циља. До поноћи 27. јуна је заузела све прелазе дуж италијанске границе, скоро све прелазе на аустријској граници и нове прелазе успостављене дуж словеначке границе са Хрватском. Међутим, много њених јединица је још увек било заглављено на рањивим положајима широм Словеније.[22]


28. јун[уреди]

Војници ЈНА и цивили пре окршаја у Рожној Долини.

Током ноћи између 27. и 28. јуна, словеначкој територијалној одбрани је наређено да изведе општу офанзиву против ЈНА. Колона ЈНА која је била дан раније нападнута код у Песници је блокирана од стране словеначких камиона у Стриховецу, неколико километара од границе са Аустријом, где је опет била нападнута од словеначке територијалне одбране и полиције. У Медвеђеку у централној Словенији, камионске барикаде су зауставиле још једну колону тенкова. У ваздушним нападима на барикаду погинуло је 6 возача камиона. Жестоке борбе су избиле изван Нове Горице на прелазу са Италијом, где су словеначки специјалци уништили три Т-55 тенка и заробили још три. Четворица војника ЈНА је погинуло, а око 100 се предало.[тражи се извор]

Словеначке снаге су заузеле гранични прелаз код Холмеца, уз две жртве са своје стране и три са стране ЈНА; 91 припадник ЈНА се предао. Словеначки територијалци су напали касарну ЈНА у Буковју код Дравограда, а складиште оружја у Боровници је пало у посед територијалаца. Југословенско ваздухопловство је напало бројне локације пиром државе, међу њима и аеродром Брник, приликом чега су погинула два аустријска новинара, а тешко је оштећено 4 авиона Адрија ервејза. Ваздухопловство је такође напало словеначки штаб у Кочевској Реци и радио и телевизијске предајнике на Криму, Куму, Трдиновом врху и Наносу.[тражи се извор]

До краја дана ЈНА је још увек држала многе од своји положаја, али је брзо губила подршку. Многи словеначки припадници ЈНА су дезертирали и променили стране.[тражи се извор]

29. јун[уреди]

Словеначки полицајци и цивили споводе заробљене припаднике ЈНА

Избијање рата смањило је дипломатске напоре Европске заједнице да би се пронашао крај кризе. Три ЕК Министра иностраних послова састали су се са словеначким и представницима југословенске владе у Загребу у ноћи између 28. јуна - 29. јуна и договорили су се о прекиду ватре, али то није заживело у пракси. Ујутро, Словенци су постигли неколико значајних војних успеха. Јединице ЈНА у Љубљани у близини аеродрома Брник предали су се словеначким снагама, који су опколили објекат преко ноћи. На северу, неколико тенкова ЈНА, били су заробљени у близини Стриховеца, што је касније овај огранак ТО Словеније реорганизована у ТО-тенковску чету. Специјалне снаге ЈНА покушале су слетање на Хрватини, али је из заседе овај напад одбијен од стране Словенаца. На граничним прелазима у Шемпетер-Вртојби и Шентиљу, такође су нападнути од словеначког ТО-а, и том приликом запленили оружје федералних трупа и тенкова, повећавајући обим њиховог арсенала.[тражи се извор]

ЈНА је издала ултиматум да Словенија пристане на хитан прекид непријатељстава од 09:00 30. јуна. Као одговор, словеначки скупштина усвојила резолуцију која позива на мирно решење кризе која није угрозио независност Словеније, и одбацио ултиматум ЈНА.[тражи се извор]

30. јун[уреди]

Рат се наставио у неколико места у току дана. Словеначке снаге заузеле стратешки Караваски тунел испод Алпа на граници са Аустријом и заробили девет тенкова ЈНА, у близини Нове Горице. Цео ЈНА гарнизон у Дравограду - 16 официра и 400 мушкараца, као и опрема се предао, а гарнизони у Толмину и Бовецу такође су се предали Словеначкој ТО. Оружје заробљено из гарнизона је брзо подељено словеначким снагама.[тражи се извор]

1. јул[уреди]

До више окршаја дошло, са словеначким снагама ТО приликом заузимања објеката ЈНА код места Нова Вас, јужно од Љубљане. ЈНА складиште муниције на Црном Врху је уништено од велике експлозије а оштећен је знатно и град. Међутим, Словенци су успешно заробили складишта Печовник, Буковжлак и Залошка Горици, узимајући у посед неких 70 камиона муниције и експлозива.[тражи се извор]

ЈНА је 306. Лаки механизовани артиљеријски пук ступо је у повлачење из своје изложене позиције у Медведјенику и кренуо у шуму Краковски (Краковски Гозду) у близини хрватске границе. Ту је налетео на блокаду у близини града Кршко и био је окружен словеначким снагама, али је одбио да се преда, вероватно надајући се за помоћи.[тражи се извор]

У међувремену, руководство ЈНА тражило је дозволу да промени темпо ратовања. Министар одбране Вељко Кадијевић обавестио југословенску владу који је план ЈНА - ограничене операције да се обезбеде гранични прелази у Словенији је пропао, и да је време да се у рад стави резервни план за потпуну инвазију и увођење војне диктатуре у Словенији. Међутим, кабинет на чијем челу у време је председавала Србија, Борисав Јовић - одбио да одобри такве операције. Начелник генралштаба ЈНА генерал Благоје Аџић, био је бесан и јавно осудио савезни орган: "да нас стално ометају, захтевајући преговоре док Словенци нас нападају са свим могућим средствима."

2. јул[уреди]

Најтеже борбе у току рата десиле су се током 2. јула, који се показао као круциални дан за ЈНА. ЈНА тенковска колона у Краковској шуми претрпела је напад од јединица ТО, приморавајућ их да се предају. Јединице ЈНА из Четвртог оклопног армиског корпуса покушале су контранапад из Јастребарског у Хрватској, али су поражене у близини пограничног града Брегана. Словеначки ТО извео је монтиране успешне нападе на граничне прелазе у Шентиљу, Горња Радгони, Фернетичи и Горјанском, заробљавајући велики број ЈНА војника. Други окршаји између ЈНА и ТО Словеније су се десили током поподнева и вечери у Дравограду а већи број објеката ЈНА пао је заробљен широм земље од словеначких снага.[тражи се извор]

У 21:00, словеначко председништво је објавило једнострани прекид ватре. Међутим, ово је одбијено од стране руководства ЈНА, које је обећало да ће "преузети контролу" и сломити словеначки отпор.[тражи се извор]

3. јул[уреди]

Велики конвоји оклопних јединица ЈНА кренули су из Београда у јутарњим сатима 3. јула, наводно да оду у Словенију. Никада нису стигли, према званичним тврдњама због механичких кварова.[тражи се извор]

Борбе су се наставиле у Словенији, ЈНА је уз помоћ снага које су биле упућене на гранични прелаз Горње Радгоне заустављене су у близини Раденце. Снаге ЈНА на граничном прелазу Ког су напале јединице ТО-а. У вечерњим сатима, ЈНА је пристала на прекид ватре и повлачење у касарне. У одвојеном инциденту недалеко од Раденце, у селу Храстје-Мота, југословенски хеликоптер Ми-8 био је принуђен због механичких проблема да слети. Хеликоптер је заплењен од стране словеначке војске, али није био сматран погоданим за новорођену авијацију и враћен је у Београд 13. августа.[тражи се извор]

4—6. јул[уреди]

Са прекидом ватре на снази, две стране су се искључиле из даљег ратовања. Словеначке снаге преузеле контролу над свим граничним прелазима у земљи, а јединицама ЈНА било је дозвољено да се мирно повуку у касарне и да пређу границу у Хрватску.[тражи се извор]

7. јул и касније[уреди]

Десетодневни рат био је формално завршен Брионским споразумом, потписаним на хрватском острву Бриони. Словеначко и хрватско руководство се изјаснило за независност. Услови су били изразито повољни за Словенију, договорено је да ће Словенија и Хрватска одложи независност за три месеца - што у практичном смислу није имало стварни утицај - словеначка полиција и оружане снаге (словеначка Територијална одбрана) су признати као суверена држава на целој својој територији.[тражи се извор]

Договорено је да све југословенске војне јединице напусте Словенију, а југословенској влади постављен је рок да до краја октобра заврше процес. Словеначка влада је инсистирала да ЈНА настави повлачење постављено под његовим условима, такође ЈНА није било дозвољено да преузме велики део свог тешког наоружања и опреме, које је касније било распоређено локално или продавано другим југословенским републикама.

Референце[уреди]

  1. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 85-87.
  2. ^ Николић (2017). стр. 252-253.
  3. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 38, 88-89.
  4. ^ Николић (2017). стр. 253.
  5. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 39-41, 90-91 са напоменом 3. Анте Марковић је био по националности Хрват и постојали су покушаји да се прикрије да је он издао јасну наредбу о употреби војне силе у Словенији 25.6.1991. године, тј. почетку рата у њој. Видети Стјепан Месић, Пут у рат, у зборнику Бранке Магаш и Иве Жанића, Рат у Хрватској и Босни и Херцеговини 1991–1995, Загреб-Сарајево 1999, стр. 33.
  6. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 37-38.
  7. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 41-42.
  8. ^ Allcock, Milivojević & Horton (1998). стр. 274.
  9. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 41-42, 44.
  10. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 44.
  11. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 42, 45-46.
  12. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 43.
  13. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 43, 45.
  14. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 47.
  15. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 47-48.
  16. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 47-48. На баченим летцима је писало: „Позивамо вас на мир и сарадњу“ и „Сваки отпор ће бити сломљен“.
  17. ^ Quoted in Balkan Battlegrounds. стр. 59.
  18. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 46-47.
  19. ^ Silber & Little (1995)
  20. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 48. "Територијална одбрана је такође покренула нападе на колоне тенкова федералне армије код Песнице, Орможа и Косезеа, код Илирске Бистрице. Колона тенкова из 32. механизоване бригаде ЈНА блокирана је код Орможа и није успела да се пробије кроз барикаде." Поред текста има и слика испод које пише "Тенк ЈНА разбија блокаду", није јасно да ли је слика направљена код Орможа, или Песнице, то јест неког другог места. Ако је направљена тада а код Орможа, то што "тенк ЈНА разбија" није значило да је "разбио". Иза онога што се види на слици можда је било на путу камиона натоварених каменом и сл. Све у свему, можда су Николић и Петровић поуздано описали, то јест то је некаква чињеница.
  21. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 48. У првом обореном хеликоптеру погинуо је пилот Антон Мерлак Словенац, а превозио је хлеб и храну за опкољене припаднике ЈНА.
  22. ^ Николић & Петровић (2012). стр. 48-49.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]