Студентске демонстрације у Југославији 1968.

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сукоби студената и милиције

Велике студентске демонстрације у Југославије биле су део таласа демонстрација који је 1968. захватио велики број земаља. Сваке демонстрације имале су своје непосредне поводе и друштвене узроке који су их изазвали.

Економска ситуација у земљи[уреди]

По завршетку Другог светског рата у Југославији долази до брзог економског напретка и крајем педесетих и почетком шездесетих година економски раст се кретао око 10 % годишње. Почетком шездесетих година Југославија је имала све више производа које је хтела да понуди светском тржишту али се испоставило да су ти производи, у одређеној мери недовољно квалитетни и пре свега скупи због неефикасне привреде. Изградњом многих политичких фабрика, вулгаризовањем радничког самоуправљања, брзим развојем бирократије, Југославија се нашла на прекретници управљање „чврстом руком“ или даље либерализације у привреди. Поборници „чврсте руке“ су на Брионском пленуму (1966.) побеђени и 1965. године је започела „Привредна реформа“. Први ефекети привредне реформе су била нагли пораст цена и незапослености јер су многе фирме због неефикасног пословања пропадале. Многи, иако запослени, месецима нису примали плату. Као један од ефеката растуће незапослености велики број радника је потражио посао у иностранству. Њихове одреднице су биле Немачка, Француска, Белгија, Холандија... На западу је владала конјуктура и југословенска радна снага се добро пласирала и зарађивала. Но у земљи су економске тензије расле.

Непосредни повод[уреди]

Увече 2. јуна 1968. године била је заказана манифестација под називом „Караван пријатељства ‘68“ и „Микрофон је ваш“, чији су организатори били Дом омладине Београда и лист „Вечерње новости“. Манифестација је првобитно требало да се одржи напољу у омладинском насељу, с тим да су њој могли да присуствују и студенти и грађани. Пошто су метеоролози најавили кишу, одлучено је да се приредба одржи у сали Радничког универзитета на Новом Београду. Због ограниченог броја места у сали, приоритет уласка на приредбу су имали бригадири и за све заинтересоване студенте није било довољно места. Они који су остали напољу су протестовали и ускоро су почеле да лете каменице. Приредба је прекинута и дошло је до опште туче између бригадира и студената. Ускоро је дошла и милиција која је у покушају да успостави ред дошла у отоврен сукоб са студентима.

Сукоб код подвожњака[уреди]

Трећег јуна током пре поднева одржани су састанци и неколико хиљада студената је кренуло према Београду носећи заставе, Титове слике и пароле. На месту где је данас (отприлике) бивша кинеска амбасада се налазио подвожњак испод пруге која је ишла правцем данашњег булевара уметности ка Земуну. Начелник београдске полиције Никола Бугарчић је издао наређење полицији да студенти ни по коју цену не смеју да прођу. На место линије конфликта студената и полицијског кордона (железничка пруга) су убрзо стигли Вељко Влаховић, познати предратни студентски вођа и угледни револуционар, веома популаран међу студентима и Милош Минић тадашњи председник скупштине Југославије. Преговори су потрајали неко време а онда је дошло до инцидента који се претворио у полицијски јуриш на студенте. Полиција под шлемовима је употребила ватрено оружје било је много рањених а број погинулих је заташкан али се кретао до четири погинула. Студенти су запалили ватрогасну цистерну која се ту затекла и гурнули је у подвожњак да омету саобраћај. Студенти су се пред жестоким налетом полиције повукли у нереду. На улици су остали делови одеће и ципеле студената.

Штрајк[уреди]

У осамнаест часова увече у згради Ректората (Филозофски факултет) одржан је хитан састанак свих декана факултета и академија (око 40 факултета и академија) и донесена је одлука о општем штрајку универзитета, прекиду предавања и испита. Београдски универзитет је тада имао око 50.000 студената.

Ректор Београдског универзитета Драгиша Ивановић био је у посети источној Немачкој. Иако прозиван од стране студената, да се стави на чело побуне, он се није појављивао у Београду. Међу студентима је кружила шала "... да је зграбио први бицикл и кренуо према Београду“.

Језгро побуне се пренело на све факултете, организоване су студентске страже, штампарије летака и сл. Лист „Студент“, чији је главни и одговорни уредник био студент филологије Ђорђије Вуковић, сваког дана је имао ванредно издање.

Факултети су били блокирани од стране полиције, улаз и излаз је био само са индексом. Ускоро су факултетима пресечене телефонске линије, а повремено је нестајало и струје.

За тих седам дана штрајка полиција је више пута упадала на факултете и премлаћивала студенте. Студенти су хапшени и премлаћивани за најмањи повод.

На Филозофском факултету почео је интензиван програм. По угледу на Француску буржоаску револуцију формирани су „конвенти“ за економију, политику и друге теме. Професори као што су Никола Милошевић, Драгољуб Мићуновић и други држали су предавања и дискутовали су са студентима о свим проблемима друштва.

На главној бини су се смењивали уметници од којих је Стево Жигон добио овације извођењем говора Робеспјера из представе, која се тада играла у Југословенском драмском позоришту, „Дантонова смрт“. Филмски режисер Душан Макавејев данима је све то снимао, а свака два, три сата траке су одношене у непознатом правцу! Уметници се нарочито масовно солидаришу са студентима и међу њима и Десанка Максимовић, Мира Алечковић...

Демонстрације су одмах добиле политичку, левичарску конотацију. На иницијативу студената, Београдски универзитет је добио ново име „Црвени универзитет Карл Маркс“. Композитор Вук Стамболовић компоновао је револуционарну химну чији је рефрен био „Лева, лева, лева“.

Најпопуларнија парола је била „Доле црвена буржоазија“, „Извозимо људе као смрзнуту говедину!“

Направљен је списак студентских захтева који су се кретали од „пуштања на слободу свих ухапшених“ и „смене шефа полиције Београда“ до „слободе штампе“ и увођења категорије „минимални лични доходак (плата)“.

У свим редакцијама и на телевизији је уведена цензура, представници полиције су седели у свим редакцијама. У новинама су били чланци који су говорили о „шачици криминалаца“, „студентима који неће да уче“, „шта хоће суденти, кад имају далеко виши стандард од осталих чланова друштва“.

Нико од политичара се није јављао, сви су чекали шта ће да каже Тито. А Тито је послао пар својих емисара да на лицу места виде о чему се ради.

С једне стране постојале су информације да се полиција спрема на тежак обрачун са студентима, па су чак стизала појачања из унутрашњости. У фабрикама око Београда радници су такође спремани да крену у обрачун са студентима.

Крај демонстрација[уреди]

Седмога дана демонстрација Тито је преломио и у касним вечерњим часовима се обратио студентима посредством телевизије. У свом доста нервозном и импровизованом говору он је рекао „да је било неких неправилности“ и да „нико није незаменљив, па ни ја!?“.

Студенти су брзо схватили да ипак неће све остати како је било и да је ово максимум који је могао да се добије. Демонстрације су се претвориле у манифестације са песмом и клицањем Титу.

Нормална настава тј. испитни рок је успостављен после недељу дана да би се студентима дало времена да се припреме за испите.

Последице[уреди]

Шеф београдске полиције Никола Бугарчић није смењен. Уведена је категорија „минимални лични доходак“. Оштре економске реформе су изгубиле дах. Коловође револуције Владимир Мијановић „Влада Револуција“, Соња Лихт, Ђорђије Вуковић и други су избачени са факултета, одузети су им пасоши. Некима је учешће у демонстрацијама остало као белег за цео живот па им је и каснија стручна каријера била угрожена.

Спољашње везе[уреди]