Јерменско царство

Јерменско царство; Багратидска краљевина Арменија; Բագրատունիների Թագավորություն
	; 'Багратидска Арменија око 1000. године
Географија
Континент	Азија
Главни град	Багаран (885–890) ; Ширакаван (890–929) ; Карс (929–961) ; Ани (961–1045)
Друштво
Службени језик	Јерменски
Религија	Јерменска апостолска црква
Политика
Облик државе	Монархија
— Краљ	Ашот I (885. - 890.)
— Краљ	Смбат I (890. - 914.)
— Краљ	Ашот II (914. - 929.)
— Краљ	Ашот III (953. - 977.)
— Краљ	Гагик I (989. - 1020)
— Краљ	Гагик II (1042. - 1045)
Историја
Историјско доба	Средњи век
— Оснивање	885
— Укидање	1045
— Статус	бивша држава
Географске и друге карактеристике
Валута	хиперпирон; Абасидски динар

Средњевековно Јерменско царство, познато и као Багратидска Јерменија (јерменски: Բագրատունիների Թագավորություն Bagratunineri Tagavorutiun) била је независна држава коју је установио Ашот I током раних 880-тих,^[2] након скоро два века стране доминације шире Јерменије под арапским Омејидским и Абисидским владарским династијама.^[3]

Багратидска Арменија[уреди | уреди извор]

Како су две суседне силе, Абасидско арапско царство и Византијско царство, биле превише заузете својим односима, нису обраћале пожњу на покоравање одметнутих јерменских кланова под управом племенских владара, нахарара. Ашот I је то искористио како би им се наметнуо и повео их у протеривање Арапа из Јерменије.^[4] То му је успело јер је био подржаван и са стране Византије, али и од Арапа, како би установио тампон-зону између ова два царства. Абасиди су признали Ашота као „кнеза над кнежевима” 862. године, а 884. или 885. као краља Арменије, што је признао и Византија 886. године. Ашот је основао нову престолницу Јерменије, Ани (данас у Турској), која је постала успешно привредно и културно средиште^[5]. Ани је на врхунцу моћи имао око 200.000 становника и по предању „хиљаду и једну цркву”.^[6]

Оснивање Багратидске Јерменије довео је до оснивања других јерменских кнежевина и краљевина као што су Лори-Ташир, Тарон, Васпуракан, Карс, Хачен и Сјуник.^[7] Јединство ових крајева је било тешко одрживо, јер су и Византинци и Арапи искориштавали њихове сукобе за остваривање особних циљева.

Феудална Багратидска Јерменија је у 9. веку уживала краткотрајни културни, политички и привредни препород. У другој половини 10. века уследило је опадање краљевства и на крају његов слом почетком 11. века. Како је византијски цар Василије II био успешан у освајању југозападних крајева Јерменије, краљ Ховхан-Смабт је био приморан да преда и остатак земље, што је и учинио у својој опоруци. Након његове смрти 1041. године, његов наследник Гагик II одбио је преда власт Византији и наставио је отпор све до 1045. године, када је ипак Јерменско краљевство, ослабљено унутарњим и спољашњим претњама, припало Византијском Царству.

Независна јерменска краљевства[уреди | уреди извор]

Византијско царство осваја Јерменију 1045. године, али је већ након битке код Манцикерта 1071. године освајају Турци Селџуци. Како би избегао судбину његовог рођака, багратидског краља Гагика II, владар Анија, Роупен, са својим војницима бежи у планине Тауруса и касније у Киликију где је основао Киликијско Јерменско краљевство.

Киликијско краљевство је било велики савезник крсташима и представљало се бастионом хришћанства на Истоку. Веродостојност међу Јерменцима је добило преносом католикоса (верског средишта Арменске апостолске цркве) у Киликију.

Слабљењем Селџучког царства почетком 12. века, јерменски кнежеви династије Закарида су основали Закаридску Јерменију на подручју северне и источне Јерменије. Ова Јерменија је опстала као независна кнежевина која је признавала власт најпре Селџука, потом Грузијског краљевства, Азербејџанских Илдизугида и Хорезмијског царства. Племићка породица Орбелијан је делила контролу над овом Јерменијом са владарском династијом Закарида, посебно у покрајинама Сјуник и Вајоц Џор. Пропала је након Монголске инвазије 1230-их, након које су уследиле инвазије других средњеазијских краљевстава (Кара Којунлу, Тимуридско царство и Ак Којунлу).

Киликијска Јерменија је најпре Монголе учинила својим савезницима, али након што су ови прешли на ислам подлегли су нападима Мамелука из Египта и коначно пропала 1375. године.

Године 1454, Отоманско царство и Сафавидска Персија су подели јерменска подручја.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Блоом, Јонатхан M.; Блаир, Схеила, ур. (2009). Тхе Грове Енцyцлопедиа оф Исламиц Арт анд Арцхитецтуре, Волуме 3. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. стр. 371. ИСБН 9780195309911.
^ Григорyан, M. (2012). „Բագրատունյաց թագավորության սկզբնավորման թվագրության շուրջ [Он Датинг Багратид Армениа]”. Лрабер Хасаракакан Гитутyуннери (на језику: јерменски) (2-3): 114—125. Архивирано из оригинала 10. 06. 2019. г. Приступљено 25. 12. 2018.
^ Анне Елизабетх Редгате, Тхе Арменианс, 2000, Wилеy-Блацкwелл. ISBN 978-0-631-22037-4.
^ Георге А. Боурноутиан, А Цонцисе Хисторy оф тхе Армениан Пеопле: Фром Анциент Тимес то тхе Пресент, 2006, Цоста Меса, ЦА: Мазда, стр. 89. ISBN 978-1-56859-141-4.
^ Karo Ghafadaryan, «Անի» (Ani), Sovjetska armenska enciklopedija vol. i., Erevan: Armenijska SSR: Akademija znanosti, 1974, str. 407.-412.
^ Armenia Sacra Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јануар 2011) на страницама музеја Лоувре, 21. вељаче 2007. (језик: енглески) Посјећено 10. ожујка 2011.
^ Арам Н. Тер-Гхевондyан, «Բագրատունիների Թագավորություն» ("Багратунско краљевство"). Совјетска арменска енциклопедија вол. ии., Ереван, Арменијска ССР: Академија знаности, 1976, стр. 202.

Литература[уреди | уреди извор]

Хованнисиан, Рицхард Г. (ед.) Тхе Армениан Пеопле фром Анциент то Модерн Тимес, Волуме I, Тхе Дyнастиц Периодс: Фром Антиqуитy то тхе Фоуртеентх Центурy. Неw Yорк: Палграве Мацмиллан. 1997. ISBN 978-0-312-10169-5..
Гроуссет, Ренé. Хистоире де л'Армéние: дес оригинес à 1071. Парис: Паyот, 1947. (језик: француски)
Тер-Гхевондyан, Арам Н. Արաբական Ամիրայությունները Բագրատունյաց Հայաստանում (Тхе Араб Емиратес ин Багратуни Армениа). Yереван, Армениан ССР: Армениан Ацадемy оф Сциенцес, 1965. (језик: јерменски)
Тоуманофф, Цyрил. "Армениа анд Георгиа." Цамбридге Медиевал Хисторy. вол. ви: парт 1. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 1966.
Yузбасхyан, Карен. Н. Армянские государства эпохи Багратидов и Византия, IX-XI вв (Тхе Армениан Стате ин тхе Багратуни анд Бyзантине Период, 9тх-11тх центуриес). Мосцоw, 1988. (језик: руски)
Федерал Ресеарцх Дивисион (2004). Армениа: А Цоунтрy Студy. Кессингер Публисхинг. ИСБН 978-1-4191-0751-1.
Цхеyнет, Јеан-Цлауде (2006). „Л’еxпансион бyзантине дурант ла дyнастие мацéдониенне (867-1057)” [Бyзантине Еxпансион Дуринг тхе Мацедониан Дyнастy (867-1057)]. Ле монде бyзантин : Л’Емпире бyзантин (641-1204) [Тхе Бyзантине Wорлд: Тхе Бyзантине Емпире (641-1204)]. Ноувелле Цлио — Л’хистоире ет сес проблèмес (на језику: француски). 4. Парис. стр. 23—42. ИСБН 978-2-13-052007-8.
Цоwе, С. Петер (2000). „Релатионс Бетwеен тхе Кингдомс оф Васпуракан анд Ани”. Армениан Ван/Васпоуракан. Цоста Меза: Мазда. стр. 73-85. ИСБН 9781568591308.
Донабéдиан, Патрицк; Тхиеррy, Јеан-Мицхел (1987). Лес артс армéниенс [Тхе Армениан Артс] (на језику: француски). Парис: Éдитионс Мазенод. ИСБН 978-2-85088-017-9.
Дорфман-Лазарев, Игор (2004). Армéниенс ет Бyзантинс à л’éпоqуе де Пхотиус : Деуx дéбатс тхéологиqуес апрèс ле триомпхе де л’ортходоxие [Арменианс анд Бyзантинес ин тхе Тиме оф Пхотиус: Тwо Тхеологицал Дебатес Афтер тхе Триумпх оф тхе Ортходоxy] (на језику: француски). Лоуваин: Пеетерс Публисхерс. ИСБН 978-90-429-1412-4.
Дуранд, Јанниц (2007). „Релиqуаирес ет орфèврерие литургиqуе” [Релиqуариес анд Литургицал Голдсмитхерy]. Армениа сацра — Мéмоире цхрéтиенне дес Армéниенс (IV^е ‑ XВИИИ^е сиèцле) [Сацред Армениа – Цхристиан Меморy оф Арменианс (4тх - 18тх Центуриес)] (на језику: француски). Парис: Сомогy / Мусéе ду Лоувре. стр. 198—225. ИСБН 978-2-7572-0066-7.
Гарсоïан, Нина (2004) [Фирст публисхед 1997]. „Тхе Индепендент Кингдомс оф Медиевал Армениа”. Армениан Пеопле форм Анциент то Модерн Тимес, вол. I : Тхе Дyнастиц Периодс: Фром Антиqуитy то тхе Фоуртеентх Центурy. Палграве Мацмиллан. ИСБН 978-1403964212.
Гарсоïан, Нина (2007) [Фирст публисхед 1982]. „Индéпенданце ретроувéе : роyауме ду Норд ет роyауме ду Суд (IX^е-XI^е сиèцле) - Ле роyауме ду Норд” [Индепенденце Фоунд: Нортхерн Кингдом анд Соутхерн Кингдом (9тх - 11тх Центурy) - Тхе Нортхерн Кингдом]. Хистоире ду пеупле армéниен [Хисторy оф тхе Армениан Пеопле] (на језику: француски). Тоулоусе. ИСБН 978-2-7089-6874-5.
Гхазариан, Јацоб Г. (2001). Тхе Армениан Кингдом ин Цилициа Дуринг тхе Црусадес. УК: Роутледге. ИСБН 978-0-7007-1418-6.
Гроуссет, Ренé (2008) [Фирст публисхед 1947]. Хистоире де л'Армéние дес оригинес à 1071 [Хисторy оф тхе Оригинс оф Армениа унтил 1071] (на језику: француски). Парис. ИСБН 978-2-228-88912-4.
Манук-Кхалоyан, Армен (2013). „Ин тхе Цеметерy оф тхеир Анцесторс: Тхе Роyал Буриал Томбс оф тхе Багратуни Кингс оф Греатер Армениа (890-1073/79)”. Ревуе дес Éтудес Армéниеннес. 35.
Мартин-Хисард, Бернадетте (2007) [Фирст публисхед 1982]. „Доминатион арабе ет либертéс армéниеннес (VII^е ‑ ИX^е сиèцле)” [Араб Доминатион анд Армениан Фреедом (8тх-9тх Центурy)]. Хистоире ду пеупле армéниен [Хисторy оф тхе Армениан Пеопле] (на језику: француски). Тоулоусе. стр. 213—241. ИСБН 978-2-7089-6874-5.
Редгате, Анне Елизабетх (2000). Тхе Арменианс. Тхе Пеоплес оф Еуропе. Оxфорд: Блацкwелл Публисхинг. ИСБН 978-0-631-22037-4.
Тхиеррy, Јеан-Мицхел (2007) [Фирст публисхед 1982]. „Индéпенданце ретроувéе : роyауме ду Норд ет роyауме ду Суд (IX^е-XI^е сиèцле) - Ле роyауме ду Суд : ле Васпоуракан” [Индепенденце Фоунд: Нортхерн Кингдом анд Соутхерн Кингдом (9тх - 11тх Центурy) - Тхе Соутхерн Кингдом: Тхе Васпуракан]. Хистоире ду пеупле армéниен [Хисторy оф тхе Армениан Пеопле] (на језику: француски). Тоулоусе. ИСБН 978-2-7089-6874-5.
Тоуманофф, Цyрилле (1990). Лес дyнастиес де ла Цауцасие цхрéтиенне де л'Антиqуитé јусqу'ау XИXе сиèцле : Таблес гéнéалогиqуес ет цхронологиqуес [Тхе Дyнастиес оф тхе Цхристиан Цауцасус оф Антиqуитy Унтил тхе 19тх Центурy: Генеалогицал анд Цхронологицал Таблес] (на језику: француски). Роме. стр. 121, 129.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] Блоом, Јонатхан M.; Блаир, Схеила, ур. (2009). Тхе Грове Енцyцлопедиа оф Исламиц Арт анд Арцхитецтуре, Волуме 3. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. стр. 371. ИСБН 9780195309911.

[2] Григорyан, M. (2012). „Բագրատունյաց թագավորության սկզբնավորման թվագրության շուրջ [Он Датинг Багратид Армениа]”. Лрабер Хасаракакан Гитутyуннери (на језику: јерменски) (2-3): 114—125. Архивирано из оригинала 10. 06. 2019. г. Приступљено 25. 12. 2018.

[3] Анне Елизабетх Редгате, Тхе Арменианс, 2000, Wилеy-Блацкwелл. ISBN 978-0-631-22037-4.

[4] Георге А. Боурноутиан, А Цонцисе Хисторy оф тхе Армениан Пеопле: Фром Анциент Тимес то тхе Пресент, 2006, Цоста Меса, ЦА: Мазда, стр. 89. ISBN 978-1-56859-141-4.

[5] Karo Ghafadaryan, «Անի» (Ani), Sovjetska armenska enciklopedija vol. i., Erevan: Armenijska SSR: Akademija znanosti, 1974, str. 407.-412.

[6] Armenia Sacra Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јануар 2011) на страницама музеја Лоувре, 21. вељаче 2007. (језик: енглески) Посјећено 10. ожујка 2011.

[7] Арам Н. Тер-Гхевондyан, «Բագրատունիների Թագավորություն» ("Багратунско краљевство"). Совјетска арменска енциклопедија вол. ии., Ереван, Арменијска ССР: Академија знаности, 1976, стр. 202.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]