Пређи на садржај

Олово(II) хидроксид

С Википедије, слободне енциклопедије
Olovo(II) hidroksid
Nazivi
IUPAC naziv
Olovo(II) hidroksid
Drugi nazivi
olovo hidroksid
plumbo hidroksid
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.039.358
  • [OH-].[OH-].[Pb+2]
Svojstva
Pb(OH)2
Molarna masa 241,21 g/mol
Agregatno stanje beli amorfni prah
Gustina 7,41 g/cm3[2]
Tačka topljenja 135°C (razlaže se)
1,55 g/100 mL (20°C)
Ksp 1,42 x 10-20
Rastvorljivost rastvoran u razblaženim kiselinama i alkalijama;
nerastvoran u acetonu i sirćetnoj kiselini
Opasnosti
Toksičan (T)
R-oznake R25
S-oznake (S1/2) S20/21 S29/56 S45
NFPA 704
NFPA 704 four-colored diamondКод запаљивости 0: Неће горети (нпр. вода)Health code 2: Intense or continued but not chronic exposure could cause temporary incapacitation or possible residual injury. E.g., chloroformКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no code
0
2
0
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Olovo(II) hidroksid, Pb(OH)2, je hidroksid olova u oksidacionom stanju +2. On je jednostavno jedinjenje, koje nije stabilno u čvrstom stanju.[3] Bazni karbonati olova (PbCO3·2Pb(OH)2) ili olovo(II) oksid (PbO) se sreću u praksi umesto olovo hidroksida.

Kad se alkalni hidroksid doda u rastvor olovo(II) soli, dobija se hidratisani olovo oksid PbO·xH2O (sa x < 1). Pažljiva hidroliza rastvora olovo(II) acetata daje kristalni proizvod sa formulom 6PbO·2H2O = Pb6O4(OH)4.[4]

U rastvoru, olovo(II) hidroksid je donekle slaba baza, koja formira olovo(II) jon, Pb2+, pod blago kiselim uslovima. Ovaj katjon se hidrolizuje i, sa progresivnim povišenjem alkalnosti, formira se Pb(OH)+, Pb(OH)2(aq.), Pb(OH)3, i druga jedinjenja, uključujući nekoliko polinuklenih jedinjenja, e.g., Pb4(OH)44+, Pb3(OH)42+, Pb6O(OH)64+.[4]

  1. ^ Common Chemistry - Substance Details - 1319-46-6 : Lead, bis[carbonato(2-)]dihydroxytri
  2. ^ Pradyot Patnaik. Handbook of Inorganic Chemicals. McGraw-Hill, 2002,. ISBN 978-0-07-049439-8.
  3. ^ G. Todd and E. Parry (1964). „Character of Lead Hydroxide and Basic Lead Carbonate”. Nature. 202 (4930): 386—387. doi:10.1038/202386a0. 
  4. ^ а б Wiberg, Egon; Wiberg, Nils (2001). Inorganic Chemistry. Academic Press. стр. 916. ISBN 978-0-12-352651-9. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]