Пашко Вучетић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пашко Вучетић
Датум рођењадецембар 1871.
Место рођењаСплит, Аустроугарска
Датум смрти1925.
Место смртиБеоград, Краљевина СХС

Пашко Вучетић (Сплит, децембар 1871 — Београд, 1925)[1] био је српски вајар и сликар, један од истакнутих српских уметника прве половине 20. века.

Биографија[уреди | уреди извор]

Његови преци су према појединим изворима пореклом из Црне Горе, док су према другим изворима пореклом са Хвара.[2] Рођен је у Сплиту 1870. године, од родитеља, Ивана и Маре Вучетић. Обрео се као врло млад у Риму, где је послат да се образује и помаже старијем брату. У својој 18. години отиснуо се преко океана, на шпанском броду, да би стигао у Аргентину. Тамо је у Буенос Ајресу донео свој рад за једну католичку цркву у месту Лујану.[3] У јужној Америци је провео две године а вратио се у домовину да би одслужио војни рок у морнарици. Школовање је започео у Трсту 1886, а усавршавао се на академијама у Венецији (1893—1895) и Минхену[4] (1895—1898). Касније се усавршавао у Фиренци и Риму.[5] Налазимо га 1896. године у Трсту где је члан уметничке групе "Чирколо Артистико", заједно са уметницима Рендићем, Ребићем, Видовићем и другим. Своје уметничко образовање формално је окончао 1898. године у Минхену као студент проф. Лудвига Хертериха.

На светској изложби у Паризу 1900. године представља Краљевину Србију са девет слика,[6] заједно са другим истакнутим српским сликарима.[4]

По завршетку студија 1904. је приредио самосталну изложбу у Београду у простору Грађанске касине. Михаило Валтровић је дао позитивну критику Вучетићевог дела, док је критичар Богдан Поповић вредновао формалне елементе у сликама и приметио да су слике ипак настале по узору на једног или два немачка уметника.[7]

За време окупације Београда у Првом светском рату насликао је 108 слика са мотивом одбране Београда као и 24 слике војника. Исте слике је пренео током повлачења преко Албаније и касније их излагао у земљи и иностранству.[6] Једна од изложби је била у Ници у организацији српског женског друштва „Л комите де дам Серб“. [8]

Умро је изненада у Београду 14. марта 1925. године у свом стану у Бирчаниновој улици. Четири године касније, 1929. неутешна удовица Марија, са којом није имао деце, је извршила самоубиство у свом стану.[9]

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

Споменик Карађорђу на Калемегдану
Пејзаж са Крфа, 1916.

Почетком 20. века Пашко Вучетић долази из Сплита у Београд и прикључује се уметничкој групи "Лада". Био је током зиме 1902-1903. године помоћник Урошу Предићу у банатском Орловату, током Предићевог рада икона за православну цркву у Руми. На Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године у Београду учествовао је са 10 радова.[10] Учествовао је са "Ладом" 1906. године на изложби у Софији.[11] Прешао је заједно са супругом Маријом 9. фебруара 1908. године у српско поданство.[12] Године 1909., добија прву награду на конкурсу за споменик вожду Карађорђу на Калемегдану. Скулптурална композиција састојала се од фигуре виле са барјаком, војника, жене са дететом, Карађорђевог устаника и гуслара, бронзани делови израђени су у Риму, а склапани су у Београду. Споменик се првобитно налазио на Калемегдану у близини Споменика захвалности Француској. Свечано отварање споменика уследило је након Другог балканског рата, међутим јавност није прихватила споменик са симпатијама, након чега је донета одлука да се споменик уклони уз образложење да је споменик оштећен током ратова .[13] Током балканских ратова и Првог светског рата урадио је циклус „Одбрана Београда“, више цртежа са ратном тематиком и портрете политичара и војсковођа.[14] У Народној банци Србије је урадио декоративну пластику, сликану декорацију зидова и сводова. [15] Године 1911, Пашка Вучетића ангажује Ђорђе Вајферт да уради иконостас за првобитну цркву Светог Ђорђа у Бору. Црква је због проширења површинског копа измештена у село Брестовац код Бора. Једина икона која је сачувана од првобитног иконостаса је икона Светог Прокопија. На икони су представљени оснивачи борског рудника Ђорђе Вајферт, Фрањо Шистек, Фердинанд Грамберг. Сем, сликарства, скулптуре, Пашко Вучетић се бавио педагошким радом, једно време је радио у Народном музеју. Вучетићев уметнички опус износио је преко 200 уметничких радова.

У Новембру 2020. на Калемегдану је постављен новооткривени сачувани део скулптуре Пашка Вучетића Споменик Карађорђу на Калемегдану назван слепи гуслар, који је чинио саставни део композиције споменика који је срушен у Првом светком рату.[16][17] На откривању споменика званичници су објавили да је споменик пронађен захваљујући археологу Марку Поповићу у депоу Музеја града Београда, као и да је од њега потекла иницијална идеја за поновно постављање новооткривеног споменика.[18][19]

Одабране изложбе[уреди | уреди извор]

Вучетић је самостално излагао у Трсту, Београду (1904. 1906. 1918. 1919. и 1922), Риму, Барију, Ници, Сплиту и Загребу.[2]

  • 1938. Изложба Пола вијека хрватске умјетности[2]
  • 1940. Прва изложба радова Удружења ратника сликара и вајара из ратова 1912-1918[2]
  • 1960. Изложба пленериста[2]
  • 1963. Изложба српска скулптура до 1941.[2]
  • 1964. Изложба ратни сликари из ратова 1912-1918[2]
  • 1965. Меморијал Прве југословенске уметничке изложбе из 1904.[2]
  • 1969. Изложба Удружења ликовних уметника у Београду, 1919.[2]
  • 1972. Изложба Импресионизам из збирке Народног музеја у Београду[2]
  • 1972-1973. Изложба Почеци југословенског модерног сликарства 1900-1920[2]
  • 1972. Изложба српске скулптуре до 1941.[2]
  • 1974. Лада, друштво српских уметника 1904-1974[2]
  • 1975. Изложба југословенске скулптуре 1870-1950[2]
  • 1972. 1982. и 1988. Изложбе Народног музеја Смедеревске Паланке[2]
  • 1995. Лада, 1904-1994. Поглед у прошлост[2]
  • 1996. Акварел у Србији 1900-1950[2]
  • 2007. и 2008. Импресионизам у Србији, избор слика из Народног музеја у Београду.[2]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Монсињор Булић[2]
  • Аутопортрет[2]
  • Бранислав Нушић[2]
  • Чича Илија Станојевић[2]
  • Иван Рибар[2]
  • Госпођа Цајс[2]
  • Портрет Драгутина Илића, уље на платну (1904)[2]
  • Улазак у јеврејску махалу (1907)
  • Споменик у Порти (1912)
  • Гробље бранилаца Београда (1915), уље на картону[2]
  • Топ, уље на картону[2]
  • Радионица чамаца (1915), уље на картону[2]
  • Монитор (1915), уље на картону[2]
  • Портрет Зорице Симеоновић (1905), уље на платну[2]
  • Портрет Симе Симеоновића (1906), уље на картону[2]
  • Портрет сликара Николе Милојевића (1909)[2]
  • Ла терреуф (1915), уље на картону[2]
  • Жена са сунцобраном[2]
  • На плажи (1917), уље на картону[2]
  • Портрет Аце Стојановића (1923)
  • Унутрашњост манастира Грачанице[2]
  • Маријана, скулптура[2]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Улазак у Јеврејску махалу, Народни музеј у Нишу, 1907.
    Улазак у Јеврејску махалу, Народни музеј у Нишу, 1907.
  • Споменик у порти, 1912.
    Споменик у порти, 1912.
  • Портрет Аце Стојановића, Народни музеј у Нишу, 1923.
    Портрет Аце Стојановића, Народни музеј у Нишу, 1923.
  • Краљ Петар Карађорђевић у крунидбеном орнату (око 1910)
    Краљ Петар Карађорђевић у крунидбеном орнату (око 1910)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Пашко Вучетић”. Хронологија излагања скулптуре у Србији (на језику: српски). 2021-11-24. Приступљено 2024-01-28. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае Рајчевић, Угљеша (2010). „САМОСТАЛНА ИЗЛАГАЧКА ДЕЛАТНОСТ ПАШКА (ПАСКОЈА) ВУЧЕТИЋА СЛИКАРА I ВАЈАРА (ОД 1901. ДО 1920. ГОДИНЕ)”. ЗБОРНИК НАРОДНОГ МУЗЕЈА. XIX – 2/2010: 453 — 483. 
  3. ^ "Дело", Београд 1. јануар 1908.
  4. ^ а б Макарић, Мара (2009). „ПОРТРЕТ ТРАЈНА ИНСПИРАЦИЈА УМЕТНИКА - СЛИКЕ ИЗ ФОНДА ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ” (ПДФ). Народни музеј Ниш. 
  5. ^ страница Арте[мртва веза]
  6. ^ а б „Пашко Вучетић | Аутори | Аукцијска Кућа Србиновски”. србиновски-арт.цом. Приступљено 2020-11-12. 
  7. ^ Бојана, Борић Брешковић (2014). „Зборник Народног Музеја” (ПДФ). Зборник Народног Музеја. Народни музеј у Београду. XXИ–2: 239. 
  8. ^ Милановић, Јасмина (2012). ДЕЛФА ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 173. ИСБН 978-86-7403-172-8. 
  9. ^ "Време", Београд 15. март 1925.
  10. ^ "Нова искра", Београд 1. септембар 1904.
  11. ^ Београдске општинске новине", Београд 1. јануар 1938.
  12. ^ "Полицијски гласник", Београд 17. фебруар 1908.
  13. ^ „Београдске шетње, блог”. Архивирано из оригинала 26. 04. 2013. г. Приступљено 05. 02. 2015. 
  14. ^ Званична страница Арте
  15. ^ „Званична страница Народне банке Србије”. Архивирано из оригинала 19. 01. 2017. г. Приступљено 04. 02. 2015. 
  16. ^ „Весић: Вучетићев „Слепи гуслар” после 103 године на Калемегдану”. Град Београд - Званична интернет презентација | Весић: Вучетићев „Слепи гуслар” после 103 године на Калемегдану (на језику: српски). Приступљено 2020-11-12. 
  17. ^ ИН4С. „(ФОТО/ ВИДЕО) Слепи гуслар поново на Калемегдану: После 104 године скулптура враћена на београдску тврђаву - ИН4С” (на језику: српски). Приступљено 2020-11-12. 
  18. ^ „"СЛЕПИ ГУСЛАР" КАО НЕКАД НА КАЛЕМЕГДАНУ: Скулптура коју су Аустроугари склонили 1916. године, враћа се на Београдску тврђаву”. НОВОСТИ (на језику: српски). Приступљено 2020-11-12. 
  19. ^ „Скулптура "Слепи гуслар" после 104 године на Калемегдану ФОТО”. Б92.нет (на језику: српски). Приступљено 2020-11-12. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Paško_Vučetić&oldid=27183983”