The Killing Fields

С Википедије, слободне енциклопедије

Тхе Киллинг Фиелдс
IMDb веза

Тхе Киллинг Фиелдс (српски: Поља смрти) је британска биографска драма из 1984. године о режиму Црвених Кмера у Камбоџи, темељена на искуствима два новинара, Дитха Прана и Сyднеyја Сцханберга.

Филм је режирао Роланд Јоффé, коме је то био први дугометражни играни филм. Продуцент филма је Давид Путтнам за своју продукцијску кућу Голдцрест Филмс.

Сам Wатерстон се појављује у главној улози као новинар Сyднеy Сцханберг, а придружују му се Хаинг С. Нгор као Дитх Пран, Јулиан Сандс као Јон Сwаин те Јохн Малковицх као Ал Роцкофф. Сценарио за филм, према Сцханберговој причи "Тхе Деатх анд Лифе оф Дитх Пран", написао је Бруце Робинсон. музику за филм компонирао је Мике Олдфиелд, а оркестрацију је одрадио Давид Бедфорд.

Филм је био успјешан на благајнама те је био хит међу критичарима. На 57. додјели Осцара, филм је добио чак седам номинација, укључујући и ону за најбољи филм. Освојио је три, најзначајнији међу којима је био Оскар за најбољег споредног глумца уручен Нгору, који прије овог филма није имао никаквог глумачког искуства. На 38. додјели БАФТА, филм је освојио осам награда, укључујући и оне за најбољи филм те најбољег глумца у главној улози (Нгор).

Током 1999. године, Британски филмски институт га прогласио стотим најбољим британским филмом свих времена. Године 2016, британски филмски часопис Емпире га је ставио на 86. мјесто своје листе 100 најбољих британских филмова.[1]

Радња[уреди | уреди извор]

 Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

У главном граду Камбоџе, Пхном Пенху, током маја 1973. године, камбоџанска национална војска води грађански рат против комунистчких Црвених Кмера због прелијевања Вијетнамског рата преко државне границе.

Дитх Пран (Хаинг С. Нгор), фотограф и новинар из Камбоџе и преводилац за Неw Yорк Тимес чека долазак новинара Сyднеyја Сцханберга (Сам Wатерстон). Сцханбергов авион касни па он одлази у хотел гдје се сусреће с Алом Роцкоффом (Јохн Малковицх). Пран и Сцханберг се виде тек касније, а Пран му говори да се догодила несрећа у граду Неак Леунг; наводно су Американци бацили своје Б-52 бомбе на град грешком.

Захваљујући Прановој способности, њих двојица се криомице укрцају на брод и одлазе до града, гдје откривају да је исти уистину бомбардован и да је на стотине људи мртво и рањено, укључујући жене и дјецу. Сцханберга и Прана ухите када покушају фотографирати јавну егзекуцију двојице припадника Црвених Кмера. Касније их ипак пуштају, али је Сцханберг бијесан када види остатак новинарске ескадриле у прањи америчке војске, која ће свима дати ублажену верзију читавог догађаја.

Двије године касније, 1975., амбасаде у држави лагано се евакуишу у очекивању доласка Црвених Кмера. Сцханберг осигурава евакуацију за Прана, његову супругу и њихово четоеро дјеце. Међутим, Пран инзистира на томе да остане и помогне Сцханбергу па само његова обитељ одлази. Припадници Црвених Кмера улазе у град, наизглед у миру. Сцханберг изражава своју скептичност Роцкоффу, који му говори да је управо дошао из дијела града гдје се одвијају тешке борбе. Ускоро их припадници Црвених Кмера све заједно ухите и одведу до забаченог дијела града гдје држе заточенике и погубљују их. Пран неколико сати покушава да наговори Кмере да поштеде живот њему и његовим пријатељима, што на крају и успијева. Међутим, умјесто да напусте Пхном Пенх и придруже се хиљадама избјеглица које одлазе из града, они се повлаче у француску амбасаду и тамо остају неколико дана, чекајући шансу за евакуацију.

Ускоро Црвени Кмери наређују да сви грађани Камбоџе из амбадасе буду предани њима, а у страху да ће Кмери напасти, амбасадор пристане. Знајући да ће Пран бити заточен или убијен, Роцкофф и колега фотограф Јон Сwаин (Јулиан Сандс) из Сундаy Тимеса покушавају направити лажну британску путовницу, али слика коју израде касније изблиједи. Будући им нису остале никакве друге опције, Пран је предан Црвеним Кмерима те је присиљен живјети под њиховим тоталитарним режимом.

Неколико мјесеци након што се вратио у Њујорк, Сцханберг покушава на све могуће начине пронаћи Прана. Пише писма многим хуманитарним организацијама те се налази у блиском контакту с Прановом обитељи у Сан Францисцу. За то вријеме, у Камбоџи, Пран се налази у радном логору, док службена политика пропагира како је у току "Нулта година" нове државе. Пран ради у пољима риже под будним оком дјеце оба пола, коју припадници Црвених Кмера држе на високим положајима, јер они су будућност њихове земље и још увијек су неискварени од повијести. Не могавши више издржати, Пран се одлучује на бијег. У почетку га улове, али он поновно успијева побјећи захваљујући једном војнику с којим је разговарао прије него што је грађански рат започео. Током свог бијега он наилази на озлоглашена поља смрти Пол Потовог режима, којима су убијени и покопани милиони грађана Камбоџе.

У Сједињеним Државама, Сyднеy Сцханберг прима награду за новинара године за своје текстове који су покривали проблеме у Камбоџи. Током церемоније, он говори назочнима да половина заслуга за награду припада Прану. У заходу га пресретне Роцкофф, који га оптужује да није направио све што је било у његовој моћи да пронађе Прана и да је само искористио њихово пријатељство како би добио награду. Иако се Сцханберг на почетку брани, у коначници признаје да је Пран остао у Камбоџи због тога што је Сцханберг то желио.

За то вријеме, Пран је поново ухапшен и послат у други затвор, код човјека имена Пхат, међутим тамо се углавном бринуо о Пхатовом малом сину без тешког физичког рада. Пран се наставља понашати као да је малоумни сељак, унаточ неколико покушаја Пхата да га улови у лажи. Пхат започне вјеровати Прану и тражи од њега да му чува сина у случају да овај буде убијен. Када затвор нападну Црвени Кмери, Пран открива да Пхатов син код себе има амерички новац и карту на којој је нацртан пут до сигурности. У тренутку када Пхат покуша спријечити младе официре Црвених Кмера да убију неколико његових људи, ови га убијају на мјесту.

У цијелом лудилу, Пран бјежи с четворо других затвореника и Пхатовим сином те се упуштају на дугачак ход кроз џунглу. Касније се група одваја и троје затвореника крену у другом смјеру. Пран наставља слиједити уцртани пут на карти с једним од њих. Међутим, Пранов колега стане на скривену мину док држи дијете на својим раменима. Иако га Пран моли да му да дијете, бомба експлодира и обојица умиру на мјесту. Оставши сам, Пран наставља ходати кроз бескрајну џунглу, али напослијетку наилази на камп Црвеног крста близу границе с Тајландом. Натраг у Сједињеним Државама, Сцханберг ускоро добија вијести да је Пран сигуран и жив те одлази до кампа Црвеног крста и њих двојица се поновно сусрећу након више од четири године. Током сусрета, Сцханберг моли Прана за опрост, на што му овај, прије пријатељског загрљала, одговара: Немам на чему, Сyднеy.

Глумачка постава[уреди | уреди извор]

  • Сам Wатерстон као Сyднеy Сцханберг, амерички новинар Неw Yорк Тимеса, који извјештава о догађајима у Камбоџи. Како је Wатерстонов лик, као и сви остали главни ликови, темељен на стварној личности, стварни Сцханберг је судјеловао у снимању филма те је био конзултант екипи. Wатерстон је био први избор продуцента Давида Путтнама и Роланда Јоффéа, што се није претјерано свидјело челницима студија, који нису жељели релативно анонимног глумца, јер Wатерстон је дотад остварио значајнију улогу тек у филму Тхе Греат Гатсбy (1974.), у главној улози.[2] Интерес за улогу раније су изразили Роy Сцхеидер, Алан Аркин и Дустин Хоффман.[2] Плашећи се да би их, усред интереса тако великих имена, студио могао присилити да одаберу другог глумца, Путтнам и Јоффé су намјерно преувеличавали опасности снимања на тако егзотичној локацији, успјевши тако утјецати на већину великих имена да одустану од улоге.[2]
  • Хаинг С. Нгор као Дитх Пран, камбоџански новинар и фоторепортер, који је сурађивао са Сцханбергом на изради репортажа, а касније постао заточеник Црвених Кмера. Хаинг је по струци био лијечник, без икаквог глумачког искуства, те је лично преживио терор режима Црвених Кмера; изабран је тако што га је кастинг директор уочио на једном вјенчању у Лос Ангелесу.[3] Продуценти су били одушевљени аутентичношћу његове приче и емоција, а режисер је чак морао користити манипулацију како би га натјерао да не одустане од улоге, што је овај у неколико наврата хтио због трауматичних искустава. Продуценти су имали великих проблема с наласком камбоџанских глумаца јер је велик дио њих страдао под Пол Потовим режимом, чија је службена политика укључивала елиминацију глумаца.[2] Стварни Пран је такођер активно судјеловао на стварању филма.
  • Јохн Малковицх као Ал Роцкофф, фоторепортер и Сцханбергов сарадник. Малковицх, којему је то био други глумачки успјех те године (уз филм Плацес ин тхе Хеарт), имао је врло ексцентричан приступ снимању, толико да је режисер чак упозорио Јулиана Сандса да се пази Малковицха; њих су двојица, на крају, постали блиски пријатељи.[3] Малковицх је током цјелокупног снимања држао филм у својој камери те је израђивао властите снимке током снимања филма.[2] Прије него што је улога припала Малковицху, један од кандидата био је Кевин Цостнер.[2] Стварни Ал Роцкофф је био једини члан стварног Сцханберговог тима, који, а све због приватних размирица са Сцханбергом, није желио судјеловати у снимању филма те је касније изјавио како је изразито незадовољан начином на који је приказан у филму.[4]
  • Јулиан Сандс као Јон Сwаин, британски новинар који је био са Сцханбергом у Камбоџи. Прије него што ју је добио Сандс, улога је иницијално понуђена британском глумцу Нигелу Хаверсу, али ју је он морао одбити због рада на филму А Пассаге то Индиа.[2] Приликом припреме за улогу, Сандс је много разговарао и дружио се са стварним Сwаином, који је активно судјеловао у настанку филма.

Сви остали ликови у филму су били споредни. Тако се Спалдинг Граy појавио као амерички амбасадор у Пхном Пенху, док је Цраиг Т. Нелсон тумачио војног аташеа. Јоанна Мерлин се појавила у филму као Сцханбергова сестра. Билл Патерсон и Атхол Фугард су се појавили у улогама страних лијекара, МацЕнтиреа и Сундесвала. Од значајнијих имена, у филму се појављују још и Грахам Кеннедy, Патрицк Малахиде и Нелл Цампбелл.

Продукција[уреди | уреди извор]

Тада примарно познат као глумац, Бруце Робинсон је дошао код продуцента Давида Путтнама са нацртом сценарија за филм који је имао чак 300 страница.[2] Путтнаму се сценарио свидио те је започео разговоре с бројним редитељима, међу којима је био и славни Цоста Гаврас.[2] У интервјуу за Тхе Гуардиан, Роланд Јоффé, којему је ово био дебитантски филм, објаснио је како био толико одушевљен страшћу и енергијом сценарија да га није могао престати читати те је Путтнаму рекао како ће, ко год преузме филм, морати бити опрезан јер се не ради о класичном ратном филму, већ о емотивној причи о људским односима, рађању пријатељства и утјецају којег оно има на нас.[3] Путтнамов позив описао је као "позив у Холлywоод".[3]

Путтнам и Јоффé се нису чули шест мјесеци када су се случајно срели; Путтнам је рекао да је разговарао с већином режисера, међу којима су била и нека велика имена, али је додао како нитко, осим Јоффéа, није доиста разумио сценарио.[3] У том је тренутку Роланд Јоффé, који је сам признао да није био претјерано информисан о догађајима у Камбоџи, добио ангажман.

"Поља смрти су била мјеста на којима су Црвени Кмери убијали људе и бацали њихове лешеве. Те смо сцене снимали на пољима изван Бангкока. Пуно јако реалистичних лешева је било изложено на сету. Све је то било јако узнемирујуће: током снимања би вам пролазили језиви трнци кроз кичму. Када је жена једног фармера изашла рано ујутро и видјела их, јадница, настала је опћа паника."

—Роланд Јоффé[3]

Филм је већински сниман у Тајланду, уз неколико сцена које су накнадно снимане у Сан Дијегу.[2] Тајландским властима је такав расплет одговарао из политичких разлога, због чега екипа није имала никаквих проблема приликом снимања. Глумац Јулиан Сандс је процес одабира глумаца описао изванредном, тврдећи да дотад (имао је 24 године) није никада сусрео ништа тако ригорозно.[3] Путтнам и Јоффé су, унаточ захтјевима студија, жељели екипу која није имала превише искуства, због чега су чак и истицали потенцијалну опасност снимања на егзотичним локацијама, што је одбило већину великих имена.[2] Путтнам је желио свјежину од своје екипе те је често тражио од кандидата да импровизују. Након отприлике мјесец дана, екипа је била формирана.[3] Сам Wатерстон, Хаинг С. Нгор и Јохн Малковицх нису пролазили кроз тако ригоризан процес аудиција, али и њихови су сусрети с Путтнамом били прилично интензивни.[3]

Реалистичност филма била је једна од одлика које су продукција и редатељ жељели реализовати, при чему је велика пажња посвећена суровости самог материјала, али и аутентичности статиста. Њих чак 3,000 кориштено је током сцене евакуације Пхном Пенха, а сви чланови екипе који су носили оружје су морали проћи посебан тренинг.[2] Иницијална идеја била је толико реалистична да Хаинг испрва није хтио судјеловати у филму, а током снимања је чак и побјегао са сета током снимања јер му је сцена изазвала бујицу трауматичних сјећања.[2] Јоффé је такођер рекао како су реалистични лешеви изазивали језу међу екипом током снимања, што је био резултат рада искусних Цхриса Менгеса (фотографија) и Роyја Wалкера (сценографија), који су раније радили са Кјубрицком.[3] Иронично, Кјубрик је раније имао намјеру снимити овај филм, али му је један колега сугерисао како је прича била непреносива на платно.[2]

Већина стварних учесника новинарског подухвата који је инспирисао филм радило је и на стварању истога; изузетак је био тек сниматељ Ал Роцкофф, чији чик тумачи Малковицх, који није желио имати никакве везе с филмом.[2] Јулиан Сандс је испричао како је много времена провео у разговору са стварним Јоном Сwаином, који је тада боравио у Бангкоку и фотографисао мене како фотографишем њега.[3] Сандс се посебно зближио с Малковицхем, који је током снимања све вријеме имао филм у својој камери те је сачувао материјал са снимања;[2] њих су су двојица редовно током снимања цитирали, што погрешно, што исправно, Харолда Пинтера.[2]

Избор Хаинга С. Нгора[уреди | уреди извор]

Хаинг С. Нгор, који у филму тумачи Дитха Прана, особно је преживио терор и радне логоре Црвених Кмера.[5] Лијечник по струци, Хаинг је био очита мета Црвених Кмера, али је преживио скривајући свој идентитет годинама, прије него је успјешно побјегао у Тајланд.[6] Прије овога филма, није имао никаквог глумачког искуства, а за улогу га је предложио директор цастинга, Пат Голден, који га је видио на камбоџанском вјенчању у Лос Ангелесу.[7] Предложио га је Јоффéу, који га је касније описао као изванредну особу, који је био одушевљен увјерљивошћу његових емоција.[3] Хаинг је због трауматичности искустава иницијално одбио судјеловати у филму,[2] али га је Јоффé успио наговорити, признавши чак како је био и неправедно манипулативан.[3]

Јулиан Сандс је касније рекао како је чињеница да Хаинг није имао глумачког искуства била претјерано истицана, међутим како је Јохн Малковицх зауставио све приче казавши како је Хаинг цијели свој живот морао глумити, односно како човјек мора бити врашки добар глумац да преживи Црвене Кмере.[3]

Сам Хаинг је за часопис Пеопле 1985. године изјавио сљедеће: Желио сам показати свијету колико је тешка глад у Камбоџи, колико је људи умрло под комунистичким режимом. Моје срце је мирно. Урадио сам нешто савршено.

Неколико мјесеци након премијере, Хаинг С. Нгор је награђен Осцаром за најбољу мушку споредну улогу, придодавши га раније освојеним Златном глобусу и награди БАФТА.[8]

Музику за филм компоновао је Мике Олдфиелд. Албум, Тхе Киллинг Фиелдс: Оригинал Филм Соундтрацк, објављен је 26. студеног 1984. године као ЛП плоча, CD и аудио касета.[9] Био је ово Олдфиелдов укупно десети албум и његов први албум филмске глазбе; иако су неке његове композиције и раније кориштене у филмовима, ово је био први пут да је Олдфиелд написао музику циљано за филм.

Олдфиелд је био принципијелни инструменталист на албуму, а уз њега су се појавили још и Престон Хеyман те Моррис Перт. Оркестрацију глазбе урадио је Давид Бедфорд, док је диригент био Еберхард Сцхоенер. На реализацији албума судјеловали су и Баварски државни оркестар те дјечачки збор из Бад Тöлза.

Двострано издање иницијално је имало 17 композиција, од којих је композиција "Éтуде" издана као сингл. Ова композиција била је Олдфиелдов аранжман етиде Францисца Тáрреге. Албум је реиздан 2016. године у ремастерованом формату са укупно 19 композиција; на реиздању су додане сингл верзија композиција "Евацуатион" и "Éтуде".

Дистрибуција[уреди | уреди извор]

Филм је премијерно приказан 2. новембра 1984. године; све до 1. фебруара 1985. године, имао је ограничену биоскопску дистрибуцију.[10] Од 1. фебруара па све до 7. априла 1985. године, Тхе Киллинг Фиелдс је имао широку дистрибуцију те је, на врхунцу, био приказиван у више од 650 америчких биоскопа.[10] Укупна кино дистрибуција у Сједињеним Државама трајала је 23 недјеље.[10]

Филм је у неколико наврата издат на ДВД-у за сјеверноамеричко тржиште, први пут 2001. године. У Аустралији се на ДВД-у појавио 2010. године.[11] Wарнер Брос. је издао филм на дисковима (ДВД и каснији блу-раy) у склопу своје Wарнер Арцхиве колекције. Године 2014., издано је посебно блу-раy поводом тридесете годишњице филма.

Критике[уреди | уреди извор]

Зарада[уреди | уреди извор]

Са буџетом од $14.000.000,[12] Тхе Киллинг Фиелдс је зарадио укупно $34.700.291.[10] На укупном годишњем боx оффицеу за 1984. годину, филм је завршио на 25. мјесту, иза драме Плацес ин тхе Хеарт те испред хорора Фридаy тхе 13тх: Тхе Финал Цхаптер.[13]

У првој недјељи широке дистрибуције (фебруара 1985.), филм је зарадио $3.019.640 те је завршио на другом мјесту, иза комедије Беверлy Хиллс Цоп.[10] Укупна биоскопска дистрибуција трајала је 24 недјеље, а филм је приказан у више од 660 биоскопа.[10]

Критике[уреди | уреди извор]

Тхе Киллинг Фиелдс је прошао изразито добро међу критичарима те је проглашен критички једним од најбољих филмова те године. На порталу Роттен Томатоес, филм држи високих 93% на Томатометру, уз просјечну оцјену 8.3/10;[14] критички консензус гласи: "Умјетнички компонован, уз моћну глуму и вођен снажним спојем бијеса и емпатије, Поља смрти су каријерни тријумф за режисера Роланда Јоффéа и ремек-дјело британске кинематографије".[14] На порталу ИМДб, филм држи просјечну оцјену 7.9/10, на основу више од 45,000 оцјена.[15]

Роџер Иберт је, пишући за Цхицаго Сун-Тимес, написао сљедеће: "Филм је мајсторско остварење на свим техничким разинама — посебно добар посао чини с увјерљивошћу азијских локација — али најбољи тренуци су они људски, разговори, размјене повјерења, чекање, изненадни страх, брзи испади насиља, очај".[16] Алеx вон Тунзелман је такође похвалио филм, пишући о његовом историјском кредибилитету за Тхе Гуардиан.[17] Посебно је похвалио глумачку поставу те нагласио како се ради о мајсторском примјеру историјског филма, који вјерно и аутентично приказује тему коју обрађује, независно од ситних грешака.[17] Филму је дао оцјену "А-".[17]

Награде[уреди | уреди извор]

Година Награда Категорија Исход Добитник Биљешке
1984. Награда ЛАФЦА Најбољи споредни глумац Номинација Јохн Малковицх номиновани за филм Плацес ин тхе Хеарт
Најбоља фотографија Освојено Цхрис Менгес
Награда НYФЦЦ Најбољи филм Номинација Друго мјесто, иза филма А Пассаге то Индиа
Најбоља фотографија Освојено Цхрис Менгес
Награда БСЦ Најбоља фотографија Освојено Цхрис Менгес
1985. Осцар Најбољи филм Номинација Давид Путтнам
Најбољи режисер Номинација Роланд Јоффé
Најбољи глумац Номинација Сам Wатерстон
Најбољи споредни глумац Освојено Хаинг С. Нгор
Најбољи адаптирани Сценарио Номинација Бруце Робинсон
Најбоља фотографија Освојено Цхрис Менгес
Најбоља монтажа Освојено Јим Цларк
Златни глобус Најбољи играни филм – драма Номинација Давид Путтнам
Најбољи режисер Номинација Роланд Јоффé
Најбољи глумац у играном филму – драма Номинација Сам Wатерстон
Најбољи споредни глумац у играном филму Освојено Хаинг С. Нгор
Најбољи Сценарио Номинација Бруце Робинсон
Најбоља оригинална музика Номинација Мике Олдфиелд
БАФТА Најбољи филм Освојено Давид Путтнам
Најбоља режија Номинација Роланд Јоффé
Најбољи глумац у главној улози Освојено Хаинг С. Нгор
Номинација Сам Wатерстон
Најбољи адаптирани Сценарио Освојено Бруце Робинсон
Најбоља филмска музика Номинација Мике Олдфиелд
Најбоља фотографија Освојено Цхрис Менгес
Најбоља сценографија Освојено Роy Wалкер
Најбоља монтажа Освојено Јим Цларк
Најбољи звук Освојено Иан Фуллер
Цливе Wинтер
Билл Роwе
Најбољи специјални визуални ефекти Номинација Фред Црамер
Најбоља шминка и фризура Номинација Томмие Мандерсон
Најбољи дебитант у главној улози Освојено Хаинг С. Нгор Хаинг је био посљедњи приматељ ове награде
Награда Еддие Најбоље монтирани играни филм Номинација Јим Цларк
Награда БСФЦ Најбољи филм Освојено
Најбољи глумац Освојено Хаинг С. Нгор
Најбољи споредни глумац Освојено Јохн Малковицх Награђен и за филм Плацес ин тхе Хеарт
Најбоља фотографија Освојено Цхрис Менгес
Давид ди Донателло Најбољи страни филм Номинација Роланд Јоффé Филм је номинован као кандидат за  Уједињено Краљевство
Најбољи страни режисер Номинација Роланд Јоффé
Најбољи страни продуцент Освојено Давид Путтнам
Награда ДГА Изванредно режијско постигнуће у играном филму Номинација Роланд Јоффé
Награда НСФЦ Најбољи споредени глумац Освојено Јохн Малковицх Награђен и за филм Плацес ин тхе Хеарт
Најбоља фотографија Освојено Цхрис Менгес
Награда WГА Најбољи адаптирани Сценарио Освојено Бруце Робинсон
1986. Награда Јапанске академије Најбољи филм на страном језику Номинација Филм је номинован као кандидат за  Уједињено Краљевство
Награда Цéсар Најбољи страни филм Номинација Роланд Јоффé Филм је номинован као кандидат за  Уједињено Краљевство
Цех њемачких арт биоскопа Најбољи страни филм Освојено Роланд Јоффé Филм је номинован као кандидат за  Уједињено Краљевство
Награда ЛФЦЦ Режисер године Освојено Роланд Јоффé
1988. Награда Друштва политичких филмова Посебна награда Освојено

Повезана дјела[уреди | уреди извор]

Робинсонов сценарио је био адаптација новинске приче Тхе Деатх анд Лифе оф Дитх Пран: А Сторy оф Цамбодиа, коју је написао Сyднеy Сцханберг, а објављена је у новинама Тхе Неw Yорк Тимес Магазине.[18]

Двије године након премијере филма, глумац Спалдинг Граy, који је имао малу улогу у филму као амерички конзул, написао је монодраму Сwимминг то Цамбодиа, коју ће наредне године екранизовати Јонатхан Демме, темељену на његовим искуствима током снимања филма. Цхристопхер Худсон је касније написао књигу по филму.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Тхе 100 бест Бритисх филмс”. Емпиреонлине.цом. 29. 11. 2017. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о Тхе Киллинг Фиелдс - Тривиа
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Гилбеy, Рyан (10. 11. 2014). „Роланд Јоффе анд Јулиан Сандс: хоw wе маде Тхе Киллинг Фиелдс”. Тхе Гуардиан. Приступљено 27. 1. 2018. 
  4. ^ Кyне, Пхелим (16. 4. 2000). „Беинг АИ Роцкофф: Схоотинг фром тхе хип ин Цамбодиа”. ТАИПЕИ ТИМЕС. стр. Паге 5. Приступљено 2009-01-12. 
  5. ^ „Тхе Киллинг Фиелдс: аутхентицаллy гоод”. Тхе Гуардиан. Лондон. 12. 3. 2009. 
  6. ^ „Хаинг С. Нгор Фоундатион - Биограпхy”. Хаингнгорфоундатион.орг. Приступљено 14. 9. 2014. 
  7. ^ Фреедман, Самуел Г. (28. 10. 1984). „Ин 'Тхе Киллинг Фиелдс,' А Цамбодиан Ацтор Реливес Хис Натион'с Ордеал”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  8. ^ „Цамбодиан Доцтор Хаинг Нгор Турнс Ацтор ин тхе Киллинг Фиелдс, анд Реливес Хис Грислy Паст : Пеопле.цом”. Пеопле.цом. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 14. 9. 2014. 
  9. ^ Дисцогс - Тхе Киллинг Фиелдс: Оригинал Филм Соундтрацк
  10. ^ а б в г д ђ The Killing Fields на сајту Box Office Mojo (језик: енглески)
  11. ^ „Umbrella Entertainment - DVD”. Umbrellaent.com.au. Архивирано из оригинала 27. 04. 2013. г. Приступљено 28. 5. 2013. 
  12. ^ Walker, John (1985). The Once and Future Film: British Cinema in the Seventies and Eighties. London: Methuen. стр. 117. ISBN 0-413-53540-1. 
  13. ^ Godišnji box office za 1984.
  14. ^ а б „The Killing Fields”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 04. 04. 2010. г. Приступљено 27. 1. 2018. 
  15. ^ The Killing Fields na IMDb
  16. ^ Ebert, Roger. „The Killing Fields Movie Review (1984) - Roger Ebert”. Rogerebert.suntimes.com. Приступљено 27. 1. 2018. [мртва веза]
  17. ^ а б в Alex von Tunzelmann, "The Killing Fields: authentically good", The Guardian, 12. ožujka 2009.
  18. ^ Canby, Vincent (2. 11. 1984). „Screen: Tale Of Death And Life Of A Cambodian”. The New York Times. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=The_Killing_Fields&oldid=26788529”