Đorđe Mijatović

Đorđe Mijatović
dr Đorđe Đoka Mijatović
Lični podaci
Datum rođenja	(1848-00-{{{day}}})1848.
Mesto rođenja	Novi Sad, Austrijsko carstvo
Datum smrti	21. maj 1878.(1878-05-21) (29/30 god.)
Mesto smrti	Novi Sad, Austrougarska

Đorđe Đoka Mijatović (Novi Sad, 1848 — Novi Sad, 21. maj 1878) bio je srpski lekar i prvi socijalista u Vojvodini.

Biografija

Obrazovanje

Fotografija članova Srpske đačke literarne družine u Pečuju (Mijatović je prvi od osoba koje sede sleva nadesno).

Otac mu je bio Gavra Mijatović, imućni zemljoradnik i trgovac stokom. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u rodnom gradu, a klasičnu gimnaziju u Pečuju kod cistercita. Pripadao je đačkoj literarnoj družini „Srpska pečujska omladina”. Gimnazijsko obrazovanje dovršio je u Liceju u Požunu 1867. godine. Potom upisuje studije prava u Pešti. Zadržava se samo jedan semestar i u martu 1868. odlazi u Švajcarsku. Boravi u Ženevi i Cirihu, gde uči francuski jezik. Prelazi u Pariz, i na Sorboni studira pravne i društvene nauke. Pripadao je krajnjem levom krilu Ujedinjene omladine srpske pod imenom „Zavera”. Iz Pariza je novosadskoj Zastavi slao dopise o političkim zbivanjima u Francuskoj. "Prema svim indicijama Mijatović se ovde dublje zainteresovao za marksističku literaturu i počeo prevoditi standardna dela iz naučnog socijalizma. Prema jednoj vrlo verovatnoj pretpostavci, Mijatović je tu, u Parizu, preveo sa Nemačkog originala Manifest komunističke partije, koji će godinu dana docnije objaviti prvo u Pančevcu, a zatim u posebnoj knjižici" Nakon dve godine provedene na Sorboni (1868-1870) odlazi u Sjedinjene Američke Države, i na univerzitetu Itaka upisuje agronomiju. Planirao je da stečeno znanje praktično primeni po povratku u Vojvodinu. Utisak koji je stekao o SAD bio je protivrečan: bogata zemlja sa velikim brojem eksploatisanih radnika. Godine 1871. vraća se u francusku prestonicu uoči Pariske komune. Zatim odlazi u Cirih, upisuje Medicinski fakultet (1872) i pridružuje se jednoj grupi socijalista. Završio je pet semestara, a ostali su mu priznati sa studija u SAD, i 1875. je doktorirao na temi „O osteomalaciji karlice”.

Ženevske godine

Tokom studija medicine učestvovao je u raspravama dve zavađene grupe socijalista - marksista i bakunjinista. Tada se upoznao i sprijateljio sa Svetozarom Markovićem. Prvobitno su obojica bili pristalice Mihaila Bakunjina, koji je pozivao na anarhizam i revoluciju, da bi kasnije prišli marksistima, koji su realnije sagledavali društvene uslove i bili umereniji u propagiranju rušenja buržoaskog poretka. U Ženevi je otkupio štampariju srpskog političkog emigranta Vladimira Jovanovića (oca Slobodana Jovanovića), i sa svojim prijateljima je štampao srpske i ruske socijalističke knjige i brošure.

Sa nemačkog je preveo knjigu Ulriha Štama Izbavljenje patećeg ljudstva, a zajedno sa Svetozarom Vidakovićem utopijski spis Manifest Roberta Ovena. Publikacije iz njegove štamparije su strogo cenzurisane, ali su tajnim putevima ipak stizale do čitatelja u Austriji i Kneževini Srbiji.

Povratak u Novi Sad

Prvobitno je pripadao levom krilu Miletićeve Srpske narodne slobodoumne stranke. Kada se krajem 1871. vratio u Novi Sad, brzo se razišao sa građanskim demokratama. Nastavlja saradnju sa Svetozarom Markovićem kada je ovaj emigrirao u Novi Sad, i objavljuje članke u Radeniku. U junu 1872. pokrenuo je svoj kratkovečni list Jednakost. Ubrzo odustaje od izdavanja jer tadašnje srpsko društvo nije bilo spremno za socijalističke ideje. Zato ponovo odlazi u Cirih kako bi dovršio studije medicine.

Pokušaj pokretanja prvog socijalističkog lista u Vojvodini

Prva strana lista Jednakost koji je izašao u Novom Sadu juna 1872. godine

U vreme emigrantskog boravka Svetozara Markovića u Novom Sadu u Beogradu je zabranjen socijalistički list Radnik. U pokušaju da se Radnik zameni nekim novim socijalističkim glasilom u Novom Sadu na inicijativu Đoke Mijatovića održan je sastanak vojvođanskih socijalista, kao i emigranata socijalističkih stremljenja među kojima su bili: Svetozar Marković, Sreta Anđelković, Vasa Pelagić i Manojlo Hrvaćanin.

Ideja je bila da novo glasilo srpskih socijalista "Jednakost" izlazi tri puta nedeljno i da po svom formatu bude kao i zabranjeni Radnik. Za urednika Jednakosti izabran je Đoka Mijatović.

Prvi broj izašao je 1. juna 1872. godine. List je u prvom broju objavio program glasila pod naslovom "Jednaka prava, jednake dužnosti i jednake slobode za sve".

"Ne leđima ogromne većine radnog sveta leži jedan ogroman teret, a tej teret se zove "državni poredak". Narodu se obično govori: "državni poredak stvoren je zato da vas čuva i brani - da vaša prava niko ne dirne, radite vi samo, izdržavajte i održavajte državni poredak, a za ostalo se ne brinite". I narod plaća milijone krvavo zarađene u znoju svog lica, daje stotine iljade svojih sinova - žrtvuje svoje telo i svoju krv da se održi taj tajanstveni, njemu ne poznati "državni poredak". Baca sve to kao u mutnu vodu, i ne vidi nikakva ploda. Sa raznih strana pozivaju na njegov patrijotizam i njegovu svest, a pozivlju ga na borbu, hvale ga što je junački odbranio svoja prava, a narod gleda začuđeno oko sebe, pita: gde su ta prava i gde su blagodeti tih prava, za koja se on bori od toliko godina? Njegov kućni prag prelazi samo svakidanja briga za svakidanji leb - posećuju ga još finansijska egzekucija i regrutska komisija; ali svetlost slobode i sreće što je uživa razvijen, osiguran čovek, ne posećuje nikako njegov dom"

List Jednakost preneo je na svojim stranicama i 14 tačaka u kojima su sadržani zahtevi socijalističkog pokreta:

1. Ukidanje stojaće vojske i uvađanje opšteg narodnog oružnja, s pravom da narodni vojnici svoje starešine sebi biraju.
2. Opšte pravo glasanja i povratak municipalnih ustanova, s dodatkom da se svaki novi zakon pred ceo narod ima doneti i tek s odobrenjem narodnim da kao zakon u život može stupiti
3. Umanjenje plate sviju velikih činovnika na 3000 forinti
4. Umanjenje broja činovnika na neophodan broj
5. Pravo da svaki građanin opštine i županije zakonske predloge može podnositi
6. Uvađanje progresivne sisteme poreza tj. što je veća suma prihoda, da veći procenat plaća
7. Oslobođenje od sveke poreze, koji imaju dohod ispod 400 forinata ili čija zasluga tu sumu ne nadmašuje
8. Da se nikom zbog duga nepokretna dobra ne mogu prodati, koje posedniku prihod do 400 forinata osiguravaju
9. Opšta, besplatna, obavezna nastava
10. Nagrada roditeljima, koji bi od dece za to vreme pomoći mogli imati
11. Ograničenje časova radnika na 8 sahati kako u fabrikama, tako i po poljima i drugim mestima
12. Izvestan deo državnog prihoda opredeljuje se godišnje na podizanje narodnih fabrika, zemljodelskih zadruga
13. Drugi deo određuje se na izdržavanje svih bogalja i nemoćnika koji nisu u stanju da se izdržavaju
14. Potpuno pravo govora, pisanja, sastajanja, udruživanja, itd.

Iako se u ovom programu iznose ideje socijalističkog pokreta, pada u oči da se nigde, ni na jednom jedinom mestu, ne spominje ni socijalizam, ni socijalistički pokret, ni socijalistički program, ni socijalistički organ, pa čak ni samo reč: socijalistički. Ova taktika se daje objasniti time što se očevidno htela dati celom pokretu strogo legalna forma. Da je reč o nekoj vrsti nastavka zabranjenog Radnika govori i činjenica da je redakcija u prvom broju Jednakosti jasno naglasila da će na novom listu raditi celokupna redakcija Radnika, lista "koji je je sa istim pravcem izlazio u Srbiji".

Pokretači lista Jednakost na čelu sa Đokom Mijatovićem i Svetozarom Markovićem pokušali su da za potrebe štapanje lista nabave štampariju, ali su apeli za sakupljanje novca ostali neuslišeni.

Redakcija je u listu Zastava 21.6.1872. objavila da "zbog nekih iznenadnih privatnih okolnosti list Jednakost neće moći izlaziti do 1. septembra o.g.". Međutim i nakon toga list Jednakost nije nastavio sa izlaženjem.

Sam Đoka Mijatović naveo je u jednom pismu da "i ja sam odustao od lista - jer prosto nije mu vreme da onda izlazi, a drugo baš ne bi imali ni vremena piskarati".

Putovanja po svetu

Kao doktor medicine prihvatio je ponudu da bude lekar na prekookeanskom brodu. Jedno vreme bio je lekar engleskih i holandskih vojnih naseobina u Indiji, a posetio je i Egipat i Kinu.

Sa puta po ostrvima Indonezije doneo je kući zanimljiv album pun fotografija koje je najverovatnije sam snimio u tim egzotičnim krajevima. Očigledno je koristio i usluge profesionalnih fotografa, što se da zaključiti po njihovim reklamama štampanim na nekim fotografskim kopijama. Album se već više od stotinu godina čuva i sada je među raritetima Muzeja Vojvodine u Novom Sadu. Njegovim se sadržajem ozbiljnije pozabavila dr Fedora Bikar, viši kustos, koja je o tom albumu napisala naučni rad objavljen 1985. godine u godišnjaku „Rad vojvođanskih muzeja“. Na slikama su visoke ličnosti Jave, Bornea, Sumatre i okolnih ostrva. One su suprotstavljene slikama slugu, kulija i drugih običnih ljudi raznih profesija. Na većem broju slika su prikazane prirodne lepote tih krajeva.

Tokom boravka na Dalekom istoku razboleo se od indijske groznice. Neuspešno se leči po metropolama Evrope, da bi se 1878. vratio u Novi Sad ozbiljno narušenog zdravlja. Planirao je da se posveti lekarskom pozivu pošto se bude izlečio.

Smrt i zaostavština

Grob Đorđa Mijatovića na Almaškom groblju

Oženio se Sofijom, ćerkom dr Teodora Mandića, sa kojom je proveo samo tri meseca u braku.

Spremao je studije iz materijalističke filozofije i prirodnih nauka, kada se ponovo teško razboleo. Ovaj put se nije oporavio i preminuo je 21. maja 1878. godine.

„Ja umirem, a sa mnom propada sva ona naučna sprema, sve one drage mi misli koje sam punih 15 godina pribirao i negovao, da ih prenesem na žrtvenik srpske prosvete i napretka. Ali, ako propada moje znanje, ne dam da propadnu moja sredstva bez koristi za narod. Ja zaveštavam moje imanje, da se od njega osnuje fond za izdavanje socijalističkih i prirodnonaučnih spisa…“.Tako je Mijatović zapisao svoju poslednju volju pred svedocima, prijateljima, poznatim Novosađanima Petrom Popadićem i Arsom Pajevićem. U tom dokumentu on je, takođe, izarazio želju da se pod upravom Matice srpske formira naučni fond, pod njegovim imenom, „iz kojeg će se nagrađivati samo socijalistička i prirodno-filozofska dela, koja su od najvećeg uticaja na razvitak čovečanstva.“

Matici srpskoj zaveštao je svoju biblioteku, a hemijsku i fizičku laboratoriju i prirodnjačke zbirke stručnim školama.

Iako proklamovani ateista pogrebu je prisustvovalo "dvanajst sveštenika na čelu sa vladikom". Ovo nije čudno ako se zna da je njegov otac bio uticajni član Srpsko-pravoslavnog odbora u Novom Sadu.

Supruga se nakon njegove smrti preudala za dr Mladena Mađarevića, glavnog gradskog fizikusa u Pešti. Nezadovoljna testamentom, povela je parnicu i ugarski sudovi su osporili pravo Matici da rukovodi Mijatovićevim naučnim fondom.

Sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu.

Kuća Đoke Mijatovića u Novom Sadu, današnja ulica Nikole Pašića br. 12

Ostavština

Na rodnoj kući (Temerinska 49) u Novom Sadu nalazila se spomen-ploča, a kada je kuća 1992. godine srušena obeležje je predato Muzeju grada Novog Sada.

Njegova kuća u Novom Sadu i danas postoji u ulici Nikole Pašića broj 12.

Potreti njegovog oca i majke, rad slikara Pavla Simića, nalaze se u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

Jedna ulica u Vidovdanskom naselju u Novom Sadu nosi njegovo ime.

Literatura

• Vasa Stajić, Novosadske biografije III, Novi Sad 1938.
• Zbornik za istoriju, 17, Matica srpska, Novi Sad, 1978.