Ђорђе Мијатовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ђорђе Мијатовић
Đorđe Mijatović.jpg
Др Ђорђе Ђока Мијатовић
Датум рођења(1848-00-{{{day}}})1848.
Место рођењаНови Сад
 Аустријско царство
Датум смрти21. мај 1878.(1878-05-21) (29/30 год.)
Место смртиНови Сад
 Аустроугарска

Др Ђорђе Ђока Мијатовић (Нови Сад, 1848 - Нови Сад, 21. мај 1878) је био српски лекар и први социјалиста у Новом Саду.

Биографија[уреди]

Образовање[уреди]

Фотографија чланова Српске ђачке литерарне дружине у Печују (Мијатовић је први од особа које седе са лева на десно).

Отац му је био Гавра Мијатовић, имућни земљорадник и трговац стоком. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном граду, а класичну гимназију у Печују код цистерцита. Припадао је ђачкој литерарној дружини „Српска печујска омладина”. Гимназијско образовање довршио је у Лицеју у Пожуну 1867. године. Потом уписује студије права у Пешти. Задржава се само један семестар и у марту 1868. одлази у Швајцарску. Борави у Женеви и Цириху, где учи француски језик. Прелази у Париз, и на Сорбони студира правне и друштвене науке. Припадао је крајњем левом крилу Уједињене омладине српске под именом „Завера”. Из Париза је новосадској Застави слао дописе о политичким збивањима у Француској. Након две године проведене на Сорбони (1868-1870) одлази у Сједињене Америчке Државе, и на универзитету Итака уписује агрономију. Планирао је да стечено знање практично примени по повратку у Војводину. Утисак који је стекао о САД био је противречан: богата земља са великим бројем експлоатисаних радника. Године 1871. враћа се у француску престоницу уочи Париске комуне. Затим одлази у Цирих, уписује Медицински факултет (1872) и придружује се једној групи социјалиста. Завршио је пет семестара, а остали су му признати са студија у САД, и 1875. је докторирао на теми „О остеомалацији карлице”.[1]

Женевске године[уреди]

Током студија медицине учествовао је у расправама две завађене групе социјалиста - марксиста и бакуњиниста. Тада се упознао и спријатељио са Светозаром Марковићем. Првобитно су обојица били присталице Михаила Бакуњина, који је позивао на анархизам и револуцију, да би касније пришли марксистима, који су реалније сагледавали друштвене услове и били умеренији у пропагирању рушења буржоаског поретка. У Женеви је откупио штампарију српског политичког емигранта Владимира Јовановића (оца Слободана Јовановића), и са својим пријатељима је штампао српске и руске социјалистичке књиге и брошуре.

Са немачког је превео књигу Улриха Штама Избављење патећег људства, а заједно са Светозаром Видаковићем утопијски спис Манифест Роберта Овена. Публикације из његове штампарије су строго цензурисане, али су тајним путевима ипак стизале до читатеља у Аустрији и Кнежевини Србији.[1]

Повратак у Нови Сад[уреди]

Првобитно је припадао левом крилу Милетићеве Српске народне слободоумне странке. Када се крајем 1871. вратио у Нови Сад, брзо се разишао са грађанским демократама. Наставља сарадњу са Светозаром Марковићем када је овај емигрирао у Нови Сад, и објављује чланке у Раденику. У јуну 1872. покренуо је свој кратковечни лист Једнакост. Убрзо одустаје од издавања јер тадашње српско друштво није било спремно за социјалистичке идеје. Зато поново одлази у Цирих како би довршио студије медицине.[1]

Путовања по свету[уреди]

Као доктор медицине прихватио је понуду да буде лекар на прекоокеанском броду. Једно време био је лекар енглеских и холандских војних насеобина у Индији, а посетио је и Египат и Кину. Током боравка на Далеком истоку разболео се од индијске грознице. Неуспешно се лечи по метрополама Европе, да би се 1878. вратио у Нови Сад озбиљно нарушеног здравља. Планирао је да се посвети лекарском позиву пошто се буде излечио.[1]

Смрт и заоставштина[уреди]

Оженио се Софијом, ћерком др Теодора Мандића, са којом је провео само три месеца у браку.

Спремао је студије из материјалистичке филозофије и природних наука, када се поново тешко разболео. Овај пут се није опоравио и преминуо је 21. маја 1878. године.

Матици српској завештао је своју библиотеку, а хемијску и физичку лабораторију и природњачке збирке стручним школама.

Супруга се након његове смрти преудала за др Младена Мађаревића, главног градског физикуса у Пешти. Незадовољна тестаментом, повела је парницу и угарски судови су оспорили право Матици да руководи Мијатовићевим научним фондом.

Сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду.[2]

На родној кући (Темеринска 49) налазила се спомен-плоча, а када је кућа 1992. године срушена обележје је предато Музеју града Новог Сада.[1]

Улица у Видовданском насељу у Новом Саду носи његово име.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Енциклопедија Новог Сада. Књига 14, Мар-Мик. Нови Сад: Новосадски клуб „Добра вест”. 1999. стр. 301—304. 
  2. ^ „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду”. 

Литература[уреди]

  • Васа Стајић, Новосадске биографије III, Нови Сад 1938.