Aleksandra Fjodorovna
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
| Aleksandra Fjodorovna | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 6. jun 1872. |
| Mesto rođenja | Darmštat,  Nemačko carstvo |
| Datum smrti | 17. jul 1918. (46 god.) |
| Mesto smrti | Jekaterinburg,  Sovjetska Rusija |
| Porodica | |
| Supružnik | Nikolaj II Aleksandrovič |
| Potomstvo | Olga Nikolajevna, Tatjana Nikolajevna, Marija Nikolajevna, Anastasija Nikolajevna, Aleksej Nikolajevič |
| Roditelji | Ludvig IV Alisa od Velike Britanije |
| Dinastija | Hesen |
| Carica Rusije | |
| Prethodnik | Marija Fjodorovna (supruga Aleksandra III) |
Aleksandra Fjodorovna (rus. Александра Фёдоровна, nem. Viktoria Alix Helena Luise Beatrice Prinzessin von Hessen und bei Rhein) bila je ruska carica, supruga poslednjeg ruskog cara Nikolaja II Aleksandroviča.[1]
Ruska pravoslavna crkva ju je kanonizovala za svetitelja.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođena je 6. juna 1872. godine u Darmštatu u Hesenu, a umrla je 17. jula 1918. u Ekaterinburgu, kada su nju, cara i njenu decu streljali boljševici. Za ruskog cara udala se 26. novembra 1894. u Sankt Peterburgu.
Bila je ćerka Ludviga IV, velikog vojvode od Hesena i Rajne, i princeze Alise od Velike Britanije, ćerke kraljice Viktorije. Imala je šestoro braće i sestara. Njen stariji brat, princ Fridrih od Hesena i Rajne, bolovao je od hemofilije, i umro je od pada kada je Aleksandra imala jednu godinu. U novembru 1878. godine, od difterije umiru njene majka i sestra. Nakon njihove smrti, mala Aliks postaje zatvorenija i povučenija.
U martu 1892. godine, kada je Aleksandra imala devetnaest godina, umro je i njen otac Ludvig. Ovo je za Aleksandru predstavljalo veliku bol, pošto je Fridrih bio njen jedini roditelj nakon Alisine smrti.
Veridba[uredi | uredi izvor]
1884. godine, na venčanju svoje sestre Elizabete u Sankt Peterburgu, Aleksandra upoznaje ruskog carevića, budućeg cara Nikolaja II, i njih dvoje se ubrzo zaljubljuju. U svom dnevniku, Nikolaj je naziva "slatkom malom Aliks" i daje joj broš u znak ljubavi. 1890. godine, budući car zapisuje u svoj dnevnik sledeće: ""Sanjam da se jednog dana oženim Aliks H(esenskom). Odavno je volim, ali mnogo dublje i jače od 1889. godine, kada je provela šest nedelja u Peterburgu. Dugo vremena sam se opirao svojoj želji da će moj najdraži san postati java.". Nikolaj i Aleksandra su bili u srodstvu, preko zajedničke prabake princeze Vilhelmine od Badena.
Kraljici Viktoriji se nije dopala ideja o braku između njene unuke i budućeg cara Rusije. Nije smatrala da će Aleksandra biti bezbedna u stranoj državi, i nije imala dobro mišljenje o Rusima. S druge strane, Nikolajevi roditelji, car Aleksandar i carica Marija, bili su anti-nemački nastrojeni i nisu prihvatali Aleksandru za snaju. Aleksandar je želeo da Nikolaj oženi princezu Margaretu od Prusije, sestru cara Vilhelma II. Nikolaj je izjavio da će "radije postati monah nego se oženiti Margaretom", a Aleksandra je odbijala da promeni veru i odrekne se protestantizma.
Kada se Aleksandar III razboleo 1894. godine, odlučio je da dozvoli sinu brak sa Aleksandrom, želeći da osigura produženje carske loze. Nikolaj je bio odlučan u tome da oženi Aliks. Zaprosio ju je i pokušao je da je ubedi da pređe u pravoslavlje. Ona je odbila prosidbu, i razgovarala je sa svojom sestrom Elom. Sama Ela nije morala da se odrekne luteranstva kada se udala. Sledećeg dana, razgovarala je sa Vilhelmom II, carem Prusije, (koji se nadao da će ovaj brak poboljšati rusko-nemačke veze) i vojvotkinjom Marijom od Mekleburn-Šveringa (nemačkom princezom koja je promenila veru po udaji za Nikolajevog ujaka Vladimira). Pristala je na brak kada ju je Nikolaj drugi put zaprosio.
Venčanje[uredi | uredi izvor]
Prvog novembra 1894. godine, umro je car Aleksandar III, u četrdeset i devetoj godini. Tako je Nikolaj postao car Rusije. Sledećeg dana, Aleksandra je prešla u pravoslavlje, iako nije morala da se odrekne prethodne vere. Prvobitno je htela da uzme ime Jekaterina, ali ju je Nikolaj ubedio da uzme ime Aleksandra, pošto su se Nikolajevi prababa i pradeda zvali Nikolaj i Aleksandra.
Dana 26. novembra 1894. godine, Aleksandra i Nikolaj su se venčali u Velikoj crkvi Zimske palate u Sankt Peterburgu. Ljudi su bili u žalosti zbog smrti cara, ali ovaj dan je protekao mirnije, zbog rođendana carice-udove. Mnogi Rusi su smatrali Aleksandrin dolazak lošim predznakom, jer se udala brzo nakon smrti cara. Sama Aleksandra pisala je sestri: "Naše mi je venčanje delovalo kao nastavak sahrane cara, sa jednom bitnom razlikom; nosila sam belu haljinu umesto crne."
Krunisanje[uredi | uredi izvor]
Dana 14. maja 1896. godine, Nikolaj i Aleksandra su krunisani u Katedrali Uznesenja u Kremlju.
500.000 Rusa se okupilo u Kremlju, kako bi prisustvovalo ceremoniji. Policija nije uspela da održi red, i hiljade ljudi je stradalo u stampedu. Car i carica su tog dana otišli na bal. Iako su kasnije nudili pomoć u vidu plaćanja sahrane nastradalih, ovaj postupak ih je okaljao u očima mnogih Rusa.
Aleksandrino znanje francuskog jezika je bilo loše, a to je bio jezik ruske aristokratije. Ruski je govorila s jakim akcentom. Bila je nesigurna zbog svog porekla, i želela je da je svi tretiraju sa poštovanjem vrednim ruske carice. Nije se trudila da zadobije simpatije naroda, a nije bila omiljena ni u carskoj porodici. Kada su jednom prilikom car i ona putovali vozom na Krimu, car Nikolaj je izašao na prozor i mahao ljudima. Aleksandra je odbila da to učini, što je razbesnelo caricu udovu: "[Aleksandra] misli da je carska porodica "iznad toga". Na šta misli? Iznad zadobijanja podrške naroda?... A opet, tako se često žali na ravnodušan stav naroda o njoj.”
Problemi u rađanju prestolonaslednika[uredi | uredi izvor]
Prema odluci cara Pavla, ruski presto je mogao da nasledi samo muškarac. Zato je na Aleksandru vršen ogroman pritisak da rodi muško dete. 15. novembra 1895. godine, rodila je prvu kćerku, Olgu. Mnogi su bili razočarani zbog bebinog pola, ali Nikolaj i Aleksandra su bili presrećni i obasipali su dete ljubavlju. Olgino rođenje nije promenilo položaj Nikolajevog brata, velikog kneza Džordža, kao sledećeg u redu za carski presto. 10. juna 1897. godine, Aleksandra je rodila drugu devojčicu, kojoj su nadenuli ime Tatjana. Nikolaj je bio radostan, ali članovi njegove porodice su bili zabrinuti. Carica je imala samo dvadeset i tri godine, a nikako nije mogla da rodi dečaka. Kada se probudila iz anestezije, Aleksandra je videla "zabrinuta i sumorna lica oko sebe" i "zapala u histeriju." Vrištala je, "Bože moj, opet devojčica! Šta će ljudi reći, šta će ljudi reći?!". Aleksandrina nesposobnost da rodi sina ju je učinila još nepopularnijom u narodu. 26. juna 1899. godine, rodila je treću kćerku Mariju. Kraljica Viktorija je u telegramu izrazila žaljenje zbog još jedne devojčice. Dve nedelje pre Marijinog rođenja, umro je veliki knez Džordž, pa je tako prestolonaslednik postao Mihail. U oktobru 1900. godine, car Nikolaj se ozbiljno razboleo od tifusa. Moralo se raspravljati o postupcima nakon njegove moguće smrti. Aleksandra je tada bila ponovo trudna, i ovo ju je veoma pogodilo. Želela je da je proglase za regenta, ubeđena da nosi sina. Nikolajevi ministri su odbili, i rešeno je da će Mihail naslediti presto ako Aleksandra ne rodi sina. Ako rodi sina, Mihail će se odreći prestola u korist svog nećaka. Aleksandra je tada sve manje verovala ministrima, ubeđena da žele da oduzmu pravo njenog nerođenog sina na presto.
Ipak, 18. juna 1901. godine, ponovo se rodila devojčica, kojoj su dali ime Anastasija. Car i carica su se okrenuli okultizmu sa željom da dobiju sina. Aleksandra je ponovo zatrudnela 1904. godine, i pol sledećeg deteta je bio ključan za Aleksandrin položaj u ruskom društvu.
Na radost mnogih, 12. avgusta rodio se carević Aleksej. Sreća nije dugo trajala, jer se ustanovilo da dete boluje od hemofilije. Hemofilija je bila česta u evropskim dvorovima. Zvali su je "kraljevskim oboljenjem". Hemofiliju je Aliks prenela sinu, a ona ju je nasledila od babe Viktorije. Aleksejeva bolest bila je strogo čuvana tajna, i za nju je znala nekolicina članova porodice. Aleksandra je danonoćno bdila nad sinom, kriveći sebe zbog njegove bolesti. Od hemofilije joj je umro i brat. Carica je razmazila sina, i on je postao centar njenog života. Kada je carević bio dobro, "cela palata se transformisala i sve je bilo u potpunoj radosti".
Odnos carice sa svojom decom[uredi | uredi izvor]
Velika kneginjica Olga se često žalila da majka nema mnogo vremena za nju, i imala je bliži odnos sa carem.
Tatjana je bila verna majci, i mnogi su zapažali njihovu fizičku sličnost.
Marija je takođe bila bliska sa majkom, ali je često brinula da majka više voli Anastasiju. Carica ju je u pismima često ubeđivala u svoju ljubav, pa joj u pismu kaže: "Slatko dete, moraš mi obećati da više nikada nećeš pomisliti da te niko ne voli. Kako je uopšte takva ideja ušla u tvoju glavicu?! Smesta je izbaci."
Anastasija je takođe ličila na majku po izgledu, ali njihove ličnosti bile su različite; Anastasija je bila porodični šaljivdžija, i zapaženo je da je jedino ona uspevala da nasmeje caricu u poslednjim mesecima života carske porodice.
Raspućin[uredi | uredi izvor]
Pošto je utvrđeno da carević boluje od hemofilije, carica se okrenula ruskim doktorima. Doktori nisu bili uspešni, i Aleksandra se sve više okretala ka misticizmu. Bila je posvećena veri.
Niko nije mogao da pomogne Alekseju, sve dok se nije pojavio monah Raspućin.[1] On je bio iz Sibira, i zapravo je bio poznat u gradu kao notorna pijanica. Ipak, molitvama je uspevao da izleči dečaka. Niko ne zna kako je on to uspevao, ali dečakovo stanje bivalo bi bolje nakon Raspućinovog dolaska. Caričina vera u Raspućina bila je veoma jaka, i on je polako sticao uticaj u carskoj porodici.
Jedan deo porodice smatrao je Raspućina za čudotvorca, a drugi su ga prezirali. Gnušali su se njegove bliske veze sa caricom, ne znajući pritom za carevićevo stanje. Kružile su priče o Raspućinovom životu u Sibiru. Na primer, pričalo se da je on venčavao seljake, u zamenu za noć sa budućom mladom. Carica je odbacivala ove priče, karakterišući ih kao "obične tračeve".
Svoju decu je učila da na Raspućina gledaju kao na prijatelja, čudotvorca koji će pomoći Alekseju. Deca su bila veoma bliska sa njim, i često su govorila o religiji sa njim.
1912. godine u Poljskoj, Aleksejevo stanje bilo je veoma loše. Bio je na samrti, i spremljen je telegram koji će objaviti vest o njegovoj smrti. Očajna Aleksandra je poslala telegram Raspućinu, koji je odgovorio: "Bog je video tvoje suze i čuo tvoje molitve. Ne očajavaj. Mališan neće umreti. Nemojte dozvoliti lekarima da ga mnogo zamaraju.". Dete je ozdravilo, i ovaj događaj je još više učvrstio monahov položaj na dvoru.
Raspućin je ubijen 30. decembra 1916. godine, a među ubicama je bio i princ Feliks Jusupov, inače muž Nikolajeve nećake. Aleksandra beše očajna; sada je nestao zaštitnik njenog deteta, i Aleksejeva budućnost je ponovo neizvesna.
Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]
Kada je obaveštena u ratu, carica je uspaničeno utrčala u carev kabinet, sa rečima: "Rat! I ja ne znam ništa o tome! Ovo je kraj svega!"
Aleksandrino nemačko poreklo učinilo ju je još nepopularnijom u narodu. Smatralo se da je ona nemačka špijunka, da čak i pregovara sa Nemcima o miru. Pruski car beše Aleksandrin prvi rođak, ali ona nije imala lepo mišljenje o caru Prusije. Privatno je zapisala da je on "ništa drugo do jedan klovn. Nema pravi značaj, a jedine dobre osobine su mu strogost i vernost ženi."
Nikolaj je 1915. godine otišao na front, i Aleksandra je vladala u njegovo ime. Pokazala se kao nevešta državnica, često menjajući ministre po svom nahođenju. Ni narod ni vojnici nisu bili zadovoljni, a Aleksandra je uvažavala samo Raspućinovo mišljenje. Verovalo se, pogrešno, da su ljubavnici.
Između 1916. i 1917. godine, velika kneginja Marija Fjodorovna planirala je da zbaci cara Nikolaja i na presto postavi svog malodobnog sina. Smatralo se da je i carica udova bila umešana u ovu zaveru. Nije poznato koga je želela na prestolu umesto sina. Carica udova je postavila ultimatum - ili će Raspućin da ode, ili će se Nikolaj zbaciti sa trona. Aleksandra je ubedila muža da naredi svojoj majci da napusti Moskvu. Tako i bi. Carica udova je otišla u Kijev i više nikada se nije vratila u Sankt Peterburg.
Aleksandra i njene kćerke su učestvovale u radu bolnica tokom rata, previjajući ranjenike. Sarađivale su sa Verom Gedrojc, jednom od prvih ženskih lekara u Rusiji.
Revolucija i zatočeništvo[uredi | uredi izvor]
Glad se raširila u Rusiji. Prvi svetski rat doneo je mnoge poteškoće u zemlji, ekonomija je slabila. Sve je bilo podređeno ratu, i petnaest miliona muškaraca je poslato u rat. Ovo je izazvalo bes u mnogim gradovima, pa i u Peterburgu.
Careva odluka da direktno preuzme komandu nad vojskom pokazala se kao katastrofalna, i on je bio okrivljen za sve vojne gubitke. 7. marta 1917. godine, došlo je do velikog štrajka u gradovima. Situacija je strahovito pogoršala, u zemlji je vladala masovna glad. Posle dva dana protesta, 11. marta, car je naredio vojnicima da uspostave red i pucano je na demonstrante. Istog dana, Duma, vrsta skupštine u kojoj je i dalje apsolutnu moć imao Nikolaj, zahtevala je od cara da preuzme odgovornost. On je odgovorio raspuštanjem Dume.
Dana 12. marta, vojnici su se pridružili pobunama, tako započinjući Februarsku revoluciju. Vojnici i radnici su uspostavili "Petrogradski sovjet" od 2500 ljudi, dok je Duma objavila provincijalnu vladu 13. marta. Ključna osoba novog režima bio je Aleksandar Kerenski. Duma je obavestila cara da mora da abdicira.
Sa željom da uguši pobune, Nikolaj je krenuo vozom u glavni grad. Voz je zaustavljen u Pskovu, gde je car abdicirao i u svoje ime, i u ime carevića Alekseja. Kada je stigao u Aleksandrovsku palatu u Carsko Selo, gde je živeo sa porodicom, uhapšen je i stavljen u kućni pritvor, zajedno sa ženom i decom.
Počeli su pregovori o tome šta raditi sa carskom porodicom. Engleski kralj je odbio da primi bivši carski par u svoju zemlju. Nikolaj i Aleksandra ne bi bili bezbedni ni u Francuskoj.
Nikolaj i Aleksandra su izrazili želju da budu premešteni u Livadiju, gde su često provodili odmor. Kerenski je smatrao da je to previše opasno. Konačno, porodica je odvedena u Tobolsk, avgusta 1917. godine. U Tobolsku, narod je više simpatetisao sa bivšim carem. Porodica je ostala tamo do Boljševičke revolucije u novembru 1917. godine. Jačanje boljševika je umnogome pogoršalo položaj bivše carske porodice. 1918. godine, porodica je premeštena u Jekaterinburg, koji su kontrolisali boljševici. 30. aprila stigli su u dom Ipatjeva. Sedamdeset i pet čuvara je čuvalo porodicu. Njihov život je bio sumoran, a kretanje ograničeno. Imali su malo privilegija, i vreme su provodili u šetnji oko kuće i cepajući drva. Deca su pravila pozorišne predstave, car je svima uveče čitao naglas, a carica je plela. Glavni čovek u domu Ipatjeva bio je Aleksandar Avedejev, za koga je primećeno da je bivši carski par naslovljavao kao "Nikolaja krvopiju" i "nemačku kučku". Svakog dana su mogli biti razdvojeni ili ubijeni, i živeli su mirno, ali u velikom strahu.
Dana 4. jula 1918. godine, glavni čovek u domu Ipatjeva postao je Jakov Jurovski. On je bio lojalan boljševicima, čovek na koga je Moskva mogla da računa. On je pooštrio bezbednost u kući i od porodice su otete mnoge vredne stvari, poput nakita. Aleksandra je zadržala dve narukvice, koje je dobila kao dete na poklon od ujaka. Pronađene su tek posle smrti porodice.
Smrt[uredi | uredi izvor]
16. jul 1918. godine bio je sasvim običan dan za Aleksandru i njenu porodicu. U sedam uveče, Jurovski je pozvao svoje ljude i naredio im da uzmu revolvere. Naoružani sa dvadeset revolvera, Jurovski je grupi rekao: "Danas, svi pucamo na celu porodicu." Gore, car i carica su igrali karte, i u pola jedanaest otišli na spavanje.
Romanove i njihove bivše sluge, koje behu pošle sa njima u Sibir, probudiše i rekoše im da pođu u podrum. Carević nije mogao da hoda, i otac ga je nosio. Kada su stigli u prostoriju, car je zatražio stolicu za suprugu i sina, koja im beše data. Romanovi su verovali da će biti izbavljeni, poslati u inostranstvo. Jurovski je ušao, sa rečima: "Vaši su rođaci pokušali da vas spasu; nisu u tome uspeli i mi vas sada moramo upucati." Car je uspeo samo zbunjeno da zamuca, pre nego što je upucan nekoliko puta u grudi. Aleksandra je gledala muža kako umire, dok i nju nije dokrajčio Peter Emarkov, koji je u pijanom stanju izbo leš nje i njenog muža. Ubijena su i carska deca. Devojčice su ispod odeće imale dijamante, koje bi dale u zakup da su uspele da pobegnu. Zato nisu odmah pale mrtve, već je trebalo nekoliko puta pucati u njih.
Posle ubistva, porodica je sahranjena u obližnjoj šumi. Njihovi ostaci nisu pronađeni sve do devedesetih godina dvadesetog veka, osim tela dvoje članova porodice. Lokacija tela saznata je iz tajnih izveštaja Jurovskog. 22. januara 2008. godine, saopšteno je da su nađeni ostaci za koje se veruje da pripadaju Alekseju i jednoj od njegovih sestara - Mariji ili Anastasiji. Vojvoda od Edinburga, princ Filip, muž kraljice Elizabete II, dao je krv na analizu, pošto je unuk Aleksandrine starije sestre. Tako su identifikovane Aleksandra i njene kćerke. Nikolaj je identifikovan uz DNK koji je preuzet, između ostalih, i od njegovog brata Džordža koji je umro od tuberkuloze devedesetih godina devetnaestog veka.
Sahrana[uredi | uredi izvor]
Aleksandra, Nikolaj, tri kćerke i sluge koje su ubijene sa njima su preneti u Katedralu Petra i Pavla, gde su ih sahranili 1998. godine na osamdesetogodišnjicu smrti carske porodice.
Porodično stablo[uredi | uredi izvor]
Porodica[uredi | uredi izvor]
Supružnik[uredi | uredi izvor]
| ime | slika | datum rođenja | datum smrti |
|---|---|---|---|
| Nikolaj II Aleksandrovič |  |
18. maj 1868. | 17. jul 1918. |
Deca[uredi | uredi izvor]
| ime | slika | datum rođenja | datum smrti |
|---|---|---|---|
| Olga Nikolajevna |  |
15. novembar 1895. | 17. jul 1918. |
| Tatjana Nikolajevna |  |
10. jun 1897. | 17. jul 1918. |
| Marija Nikolajevna |  |
26. jun 1899. | 17. jul 1918. |
| Anastasija Nikolajevna |  |
18. jun 1901. | 17. jul 1918. |
| Aleksej Nikolajevič |  |
12. avgust 1904. | 17. jul 1918. |
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Mala enciklopedija Prosveta, četvrto izdanje, 1986.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
- ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 32. ISBN 86-331-2075-5.