Anemari Švarcenbah

Anemari Švarcenbah
Anemarin
Lični podaci
Puno ime	Anemari Švarcenbah
Datum rođenja	(1908-05-23)23. maj 1908.
Mesto rođenja	Cirih,, Švajcarska
Datum smrti	15. novembar 1942.(1942-11-15) (34 god.)
Mesto smrti	Zils im Engadin, Švajcarska
Književni rad
Najvažnija dela	„Bernardov krug“ (1931) „Lirski roman“ (1933) „Zima u Maloj Aziji: dnevnik putovanja“ (1934) „Lorenc Saladin: život za planine“ (1938) „Srećna dolina“ (1940)

Anemari Švarcenbah (nem. Annemarie Schwarzenbach; Cirih, 23. maj 1908 — Zils im Engadin, 15. novembar 1942) bila je švajcarska književnica, istoričarka, novinarka i fotografkinja. Tokom svog kratkog života objavila je romane Bernardov krug (1931) Lirski roman (1933) i Srećna dolina (1940); putopis Zima u Maloj Aziji: dnevnik putovanja (1934); biografiju Lorenc Saladin: život za planine (1938); i više od stotinu novinarskih reportaža i fotografija objavljenih po švajcarskim novinama i časopisima. Nakon smrti pala je u zaborav, da bi se početkom osamdesetih probudilo interesovanje za njeno književno i fotografsko stvaralaštvo, kao i interesovanje za neuobičajan život koji je vodila.

Kao potomak jedne od najbogatijih švajcarskih porodica tog vremena, Anemari Švarcenbah je odbacila konzervativne vrednosti klase kojoj je po rođenju pripadala, živeći kao oslobođena individua androginog izgleda u boemskim danima Vajmarske republike i kao antifašistkinja bliska levom krugu intelektualaca okupljenih oko Erike i Klausa Mana u mračnim vremenima neposredno pre i tokom Drugog svetskog rata. „Opustešeni anđeo“, kako ju je Tomas Man prozvao, veći deo svog života borila se sa depresijom, zavisnošću od narkotika i posesivnom majkom. Kao vid bekstva od unutrašnjih borbi pribegavala je putovanjima. Putovala je po Evropi, Bliskom istoku, srednjoj Aziji, Rusiji, SAD i srednjoj Africi. Na pojedina putovanja odlazila je u svom automobilu putujući hiljadama kilometara u vreme kada su žene vozači bili retkost.

Biografija

Detinjstvo i mladost

Anemari Švarcenbah je rođena 23. maj 1908. u Cirihu. Njena majka, Marija Rene, bila je ćerka vrhovnog komandanta švajcarske vojske, čiji je dom bio sedište okupljanja evropskog društvenog krema i gde su redovni gosti bili Brams, Vagner i Alfred Nobel. Otac Alfred joj je bio obrazavni i bogati posednik najvećeg postrojenja za proizvodnju svile u Švajcarskoj. Razmažena od strane previše brižne majke, Anemari je bila bolešljivo dete, koje je od ranih nogu pisalo priče i bajke kao vid bega od stvarnosti. Prema rečima njene sestre majka ju je ohrabrivala u želji da se oblači kao dečak i podsticala njeno interesovanje ka devojčicama. U privatnoj školi u Cirihu slušala je samo predmete koji su joj se dopadali: nemački jezik i književnost, istoriju i muziku. Studirala je u Cirihu i Parizu, a u dvadeset trećoj je doktorirala istoriju na Ciriškom univerzitetu. Ubrzo nakon završetka studija objavila je prvi roman Bernardov krug (Freunde um Bernhard).

Tridesete godine 20. veka

Njeni najbliži prijatelji: Erika i Klaus Man

Početkom 1930-ih živela je u dekadetnom i nemirnom međuratnom Berlinu sa Erikom i Klausom Manom, koji su joj dali nadimak Moro. Facinirana Erikinim šarmom ubrzo se u nju zaljubila. Veza nije dugo trajala, ali je nakon prekida ostala sa Erikom u bliskim odnosima, nazivajući je često u svojim pismima starijim bratom. Blisko prijateljstvo ostavrila je i sa Klausom sa kojim je delila strast prema umetnosti, putovanjima i narkoticima.

Anemari je bila strastveni putnik. Sa Klausom je obišla Italiju, Francusku i Skandinaviju, dok je sa fotografkinjom Marijanom Breslauer obišla Španiju. Marijan fascinirana njenim androginim izgledom ju je opisala kao: „čudan spoj muškarca i žene”; i kao: „nebesku sliku arhanđela Gavrila“. Za Iran je prvi put otputovala 1933, a nakon povratka otišla je sa Klausom u Moskvu na kongres Unije sovjetskih pisaca.

Kada su nacisti došli na vlast i ukinuli Vajmarsku republiku 1933, tenzija između Anemari i njene porodice počela je da raste, stoga što su pojedini članovi porodice otvoreno podržavali užu saradnju švajcarskog desničarskog fronta i Hitlerove stranke. Njeni roditelji savetovali su joj da prekine odnose sa Manovima, kojima je majka bila Jevrejka a otac antifašistički intelektualac i nobelovac Tomas Man. Anemari koja je pod uticajem Manovih postala pacifistkinja i antifašistkinja finansirala je Klausov antifašistički književni časopis Die Sammlung. Raskorak između Anemari i njene porodice kulminirao je nakon skandala u Cirihu 1934, kada su nastupili neredi tokom izvedbe Erikinog antifašističkog kabarea Mlin za biber (pfeffermühle). Organizator nereda bio je njen rođak Džejms Švarcenbah koji je navodno bio podržan od strane Anemarine majke. Uhvaćena između dve vatre i optužena za nelojalnost i od strane Erike i od strane majke, Anemari se suprostavila roditeljima objavljujući novinski članak, u kojem je podržala antifašistički kabare svoje prijateljice. Uprkos tome Erika Man je napravila distancu. Švarcenbah je utehu tražila u narkoticima, da bi 1935. pokušala da izvrši samoubistvo.

U Iran, to jest Teheran, vratila se 1935, gde se udala za francuskog diplomatu Kloda Ahila Klarka. To je bio ugovoreni brak u funkciji paravana, uobičajan među homoseksualnim osobama tog vremena. Ovim brakom Anemari je uzela francusko državljanstvo i stekla diplomatski pasoš kojim je slobodnije mogla da se kreće svetom prilikom putovanja. Pošto joj je mondenski život Evrope nedostajao, sve je dublje tonula u zavisnost od morfijuma. Uskoro je izazvala skandal upuštajući se u aferu sa ćerkom turskog ambasadora u Teheranu.

Napisala je biografiju Lorenca Saladina.

Putujući kolima kroz Rusiju i Balkan, ponovo se vratila u Švajcarsku. U svojoj domovini zainteresovala se za život i rad Lorenca Saladina, švajcarskog planinara i fotografa skromnog porekla koji je osvojio neke od najviših planinskih vrhova i koji je 1937. izgubio život osvajajući planinu na rusko-kineskoj granici. Pored toga što se oduševljevala njegovim fotografijama, bila je fascinirana Saladinovim neustrašivim stavom prema životu i poteškoćama. Iz Moskve za Švajcarsku donela je njegove fotografije i dnevnike, koji su joj poslužili kao građa za knjigu Lorenc Saladin: život za planine (Lorenz Saladin: Ein Leben für die Berge). Predgovor za knjigu napisao je Sven Hedin. To je bila ujedno i njena najuspešnija knjiga za života. U ovom periodu napisla je i roman Smrt u Persiji (Tod in Persien), koji je objavljen posthumno 1998.

Zahvaljujući poznanstvu sa američkom fotografkinjom Barbarom-Hamilton Rajt 1936. odlazi na svoje prvo putovanje u SAD. Proputovala je istočnu obalu zašavši do dalekog američkog juga i rudarskih basena industrijske regije Pitsburga, gde je fotografijama dokumentovala Drugu Ameriku, oličenu u velikoj nezaposlenosti, siromašnom proleterijatu i rasnoj diskriminaci, koja je otkrivala mračnu stranu američkog sna. Nakon povratka iz Amerike, da bi se izborila sa sopstvenom zavišnošću od droga i od nastupajućeg talasa nasilja pred sam početak Drugog svetskog rata, Anemari odlazi na putovanje kolima po Avganistanu, zajedno sa etnološkinjom i bivšom kapitenkom švajcarskog ženskog tima hokeja na travi Elom Melar. Melar je putovanje opisala u svom putopisu Okrutan put (The Cruel Way).

Drugi svetski rat i smrt

Karson Mekalers ju je opisala kao svoju najveću ljubav.

Nakon putovanja po Avganistanu otputovala je za SAD, gde je ponovo bila sa svojim prijateljima Manovima, koji su izbegli na američki kontinent. Sa njima je radila u komitetu za pomoć evropskim izbeglicama. Erika je uskoro, otputovala za London što je razočaralo Anemari koja se nadala obnovi emotivnog odnosa. U Njujorku je preko Erike upoznala dvadesttrogodišnju književnicu Karson Mekalers sa kojom je ušla u vezu. Odnos u njihovoj vezi nije bio recipročan pošto Anemari nije bila previše zainteresovana za održavanje odnosa te ju je često izbegavala. Mekalers će svoj drugi roman Odsjaji u zlatnom oku posveti njoj. Raskinule su nakon što je Anemari obnovila odnos sa baronesom Margot fon Opel, ženom poznatog nemačkog magnata automobila Opel. Uprkos raskidu Mekalers i Švarcenbah su ostale u prijateljskim odnosima. Nakon novog talasa depresije Švarcenbah je iskela vene pokušavajući da se ubije. Ovog puta je hospitalizovana u bolnicu, odakle je uspela da izađe pod uslovom da napustiti SAD. Vratila se prvo u Švajcarsku, a zatim je otputovala na teritoriju Slobodne Francuske u Belgijskom Kongu, a zatim u Lisabon. U junu iste godine, pre povratka u Švajcarsku, sastala se sa svojim mužem Klodom Klarakom u Tetuanu.

7. septembra 1942. u Endgedinu pala je sa bicikla i povredila se. Pošto povreda nije pravilno dijagnostikovana umrla je 15. novembra iste godine u svojoj 34. godini. Dok je ležala u bolnici, njena posesivna majka nije dozvoljavala nikome da je poseti, čak ni njenom suprugu. Nakon smrti spalila je ćerkina pisma i dnevnike. Fotografije i rukopise njenih dela sačuvali su prijatelji i danas se čuvaju u Švajcarskom književnom arhivu u Bernu.

Literatura

• Borella, Sara Steinert (2006). The Travel Narratives of Ella Maillart: (en)gendering the Quest. Peter Lang. ISBN 978-0-8204-6388-9. 
• Abreu, Maria Zina Gonçalves de (2014). Women Past and Present: Biographic and Multidisciplinary Studies. Cambridge Scholars Publishing. ISBN 978-1-4438-6114-4. 
• Weiss, Andrea (2010). In the Shadow of the Magic Mountain: The Erika and Klaus Mann Story. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-88674-9. 
• Griffin, Gabriele (2003). Who's Who in Lesbian and Gay Writing. Routledge. ISBN 978-1-134-72209-9. 
• Muller-Matits, Aranka (2007). Glamor and Gloom: The Female-white Collar Worker in Mainstream Cinema and Popular Fiction of the Late Weimar Republic. ProQuest. ISBN 978-0-549-25991-6. 
• Carr, Virginia Spencer (1975). The Lonely Hunter: A Biography of Carson McCullers. University of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-2522-4.