Astarta

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Aštarta (hebr. עשתרת /‛Aštart/) je bila boginja semitskog porekla[1], čiji je kult bio rasprostranjen među Hanancima, Jevrejima, Feničanima i feničanskim kolonijama. Vokalizaciju njenog imena potvrđuju ne samo oni oblici zastupljeni u jezicima srodnim hebrejskom (‛Aštar, ‛Attar i dr.). U pismima iz Amarne ona se javlja kao Aš-tar-tu, vavilonske tablice je čak dovode u vezu sa Ištar, a u sporazumu između asirskog kralja Asarhadona i starešine grada Tira stoji da je bila vrhovno božanstvo pomenutog mesta. Grčka transkripcija glasi Ἀστάρτη /Astartē/, a u Septuaginti je zastupljen čak i oblik Ἀσταρώθ /Astarōth/. Avgustin koristi oblike Estart i Astart. U Masoretskom tekstu ime se izgovara עַשְׁתֹּרֶת /ʻAštōreṯ/, verovatno usled ubacivanja samoglasnika iz reči בֹּ֫שֶׁת /bōšeṯ/, sramotna stvar.

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Ilustracija kiparske kovanice iz vremena vladavine Karakale sa predstavom Afroditinog svetilišta na Pafosu. Iz Encyclopaedia Biblica (1903).

Kako navodi fon Baudisin, Filonov podatak da je Astarta jednom prilikom putujući svetom „našla zvezdu s neba palu“ (εὗρεν ἀεροπετῆ ἀστέρα[2]), moguće da predstavlja etimološko objašnjenje, po kojem ime ove boginje dolazi od grčke reči ἀστήρ /astēr/, što znači zvezda.[3] Tu zvezdu „s neba palu“, koju je navodno pronašla Astarta, mora da je bio kakav meteorit. U prilog ovoj Filonovoj tvrdnji može posvedočiti numizmatički materijal. Više tirskih kovanica iz 3. veka ima za predstavu nekakav ovalni objekat, moguće meteorit, smešten na nekakvim kolima koja predstavljaju hram i u koja su izgleda bili upregnuti volovi (grč. ναός ζυγοφορούμενος /naós zygophoroúmenos/).[4][a]

Pravo ime ovog božanstva je, sudeći po zapisima meštana pomenutih gradova, kao i pomenu iz Starog zaveta (hebr. עשתרת /‛ashtôreth/), glasilo Aštoret odnosno Aštor.

Njen kult raširio se po Sredozemlju putem feničkih kolonista.

U Starom zavetu ona se redovno javlja kao strano božanstvo, u ovom slučaju kao „boginja Sidonjana“. Međutim, pada u oči da je njen kult za vreme Sudijâ,[6][7][8][9] a po svemu sudeći još odranije,[b] bio rasprostranjen po Palestini i da ga je u Jerusalimu održavao i sâm Solomon.[11][12][13]

U zemlji Filistejaca postojao je jedan hram posvećen ovoj boginji.

Na natpisu kralja Meše Moavskog, Astarta se dovodi u vezu sa autohtonim božanstvom Kamošom. Na istom natpisu jasno stoji da su je poštovali u brojnim feničkim i hananskim mestima, ali se ne zna pouzdano da li joj je kult bio opšteprihvaćen.

U jednom svom spisu Plutarh navodi da se supruga kralja Biblosa, Malakandera, zvala, između ostalog, i Astarta.[14]

Astarta je smatrana za boginju neba; otuda Afroditi nadimak Uranija (grč. Οὐρανία /Ouranía/, „nebeska“). Kada Avgustin kaže na jednom mestu da se na jeziku punskom Junona zove Astarta (lingua Punica Iuno Astarte vocatur), on pritom ima u vidu Junonu Celestu (od lat. celeste, „nebeska“). Astarta je identifikovana kako sa Mesecom tako i sa planetom Venerom, što se pripisuje egipatskom odnosno vavilonskom uticaju.

Poznata je priča o tome kako je Zevs, zaljubljen u ovu boginju, uzeo obličje bika i odveo istu na Krit. Na osnovu toga u Grčkoj je nastao mit o Evropi. U Sidonu je to posvedočeno na predstavama u hramu i na novcu; a u Tiru, u kom se Astarta kao zaštitnica grada (grč. πολιοῦχον /polioũchon/) takođe javljala na novcu ali sa zidnom krunom čak sve do Malalinog vremena obeležavan je dan žalosti povodom sećanja na otmicu izvesne.

Sakralna prostitucija[uredi | uredi izvor]

U vezi sa izvorima za sakralnu prostituciju, Robert A. Oden mlađi (grč. Robert A. Oden, Jr.) tvrdi da ono što izgleda na nekakav famozni spisak od više autora — najmanje njih petnaestak iz Antike, uključujući tu i crkvene oce, u stvari može da bude spisak od svega nekolicine njih, a nije isključeno ni to da se radi o samo jednom: Herodotu,[15] čija pouzdanost je inače pod velikim znakom pitanja. Međutim, Džon Dej (engl. John Day) u svom članku „Does the Old Testament Refer to Sacred Prostitution and Did it Actually Exist in Ancient Israel?“ (Ima li u Starom zavetu pomena o sakralnoj prostituciji i je li ona zapravo postojala u drevnom Izrailju?) ne slaže se u potpunosti s tim, navodeći to da se izvesni izvori odnose na različite delove Hanana — na Kipar, punsku severnu Afriku i Fenikiju (Biblos, Heliopolj, Afaka). Stoga je, kako on tvrdi, van smisla tvrditi da svi oni potiču od jednog jedinog izvora — famoznog Herodota, koji aludira samo na Biblos, i u prolazu na Kipar. Štaviše, Lukijan sa Samosate, koji se poziva na saznanje iz prve ruke u vezi sa sakralnom prostitucijom u Biblosu, pokazao se pouzdanim i na drugim poljima,[16] kao što to i sam Oden priznaje na drugom mestu.

Astartin hram u Biblosu.

I u Biblosu sam video — veli Lukijan (prim. prev.) — veliko svetilište posvećeno tamošnjoj Aforiditi, u kom se izvode Adonisovi obredi... One takođe briju svoje glave, kao što to čine Egipćanke kad im Apis umre. One koje odbiju da im se to čini, bivaju kažnjene na sledeći način: moraju po vazdan da stoje u pripravnosti i nude svoja tela na prodaju. Tržište je, međutim, otvoreno samo za strance i prihodi od tih usluga zaveštavaju se Afroditi.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kako navodi Džordž Frensis Hil (engl. George Francis Hill), prirodu objekta koji se nalazi na tim takoreći volovskim kolima je donekle teško odrediti. Imajući u vidu mnoge primere, izgleda da se radi o predstavi sunca i polumeseca. Međutim, u ovom slučaju na objektu se mahom javlja nekakva pljosnata kapica (katkad i dvostruka), slična onoj koja se može primetiti na vrhu konusa posvećenog Afroditi sa Pafosa. Telo je postavljeno na osnovi, drapiranoj i flankiranoj kojekakvim fuguricama, koje mogu da predstavljaju sfinge. Hil naginje ka tome da se ovde radi o meteorskom kamenu (lat. baetulus, od grč. βαίτυλος /baítylos/) smeštenom između tzv. „posvećenih rogova“, sa nekakvim predmetom na vrhu koji podseća na kapu, što nebesko telo dovodi u vezu sa svetim stubovima i kamenjem.[5]
  2. ^ Naime, u Knjizi postanja spominje se nekakvo mesto po imenu Astarot Karnajimski (Post.:14:5). U delu O gradovima Stefana Vizantinca takođe se pominje nekakvo mesto na Galadskoj gori, blizu izvorišta Javoka, koje se ranije zvalo Amana, zatim Astarta, da bi naposletku bilo prozvano Filadelfijom po Ptolemeju II Filadelfu.[10]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 75. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Philo Bybl. F. H. G. III, pp. 569, fr. 2 § 24.
  3. ^ Baudissin, Studien, S. 26.
  4. ^ Phoen. Hist., ed. Baumgarten, pp. 220.
  5. ^ G. F. Hill, BMC Phoenicia, xciii.
  6. ^ Sud.:2:12
  7. ^ Sud.:10:6
  8. ^ Sam.:7:3-4
  9. ^ Sam.:12:10
  10. ^ Steph. Byz. s. Φιλαδέλφεια
  11. ^ 1Car.:11:5
  12. ^ 1Car.:11:30
  13. ^ 2Car.:23:13
  14. ^ Plut. De Isid. & Osirid. 15.
  15. ^ Oden, Bible without Theology, pp. 144-46.
  16. ^ Biblical and Near Eastern Essays, pp. 13.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Odabrani izvori

Odabrana literatura


Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Astarta na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Астарта&oldid=26814697”