Pređi na sadržaj

Ahilion

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ahilion
Ahilion
Ahilion
Ahilion
Informacije
Lokacija  Grčka Krf, Grčka
Koordinate 39° 33′ 45″ S; 19° 54′ 16″ I / 39.562572° S; 19.904323° I / 39.562572; 19.904323
Status završena
Sagrađena 1890.
Kompanije
Arhitekta Rafaele Karito
Panoramski pogled ka gradu Krfu

Ahilion ( grč. Αχίλλειο) je palata koja se nalazi u selu Gasturi na ostrvu Krfu. Izgrađena je za caricu Elizabetu od Bavarske, poznatu pod nadimkom Sisi, a na predlog austrijskog konzula Aleksandra Von Varsberga.[1][2] Elizabeta je bila duboko ožalošćena tragičnim gubitkom svog jedinog sina, Rudolfa od Austrije nakon incidenta u Majerlingu 1889. godine, i godinu dana kasnije ova letnja palata izgrađena je kao utočište.

Ahilion se nalazi na oko 10 km južno od grada Krfa i od palate se pruža panoramski pogled na grad na severu, a na celu južnu stranu ostrva do Jonskog mora.[3]

Arhitektonski stil palate podseća na drevnu mitsku palatu Feačana.[4] Motiv je usredsređen na junaka Ahila iz grčke mitologije, odakle i ime. Krf je bila Elizabetina omiljena destinacija za odmor i želela je da se palata odaje priznanju Grčkoj, njenom jeziku i kulturi.[5] Imanje trenutno posluje kao muzej Helenske kompanije za razvoj turizma,[6] u okviru Grčke nacionalne turističke organizacije.

Palata i njeni vrtovi[uredi | uredi izvor]

Statua carice Elizabete

Palata je u izgrađena u stilu neoklasicizama, ima prizemlje kao i dva sprata ukrašena umetničkim delima i statuama. Stubovi koji podržavaju balkon na prvom spratu su u dorskom stilu. Na balkonu prvog sprata nalaze se dva mermerna kentaura, dok na balkonu drugog sprata stoje četiri muze koje drže baklje. Na levoj strani ovog balkona je bronzana statua krilatog Hermesa.[7]

Ahilov trijumf Franc von Mač; panoramska freska (glavna sala, gornji nivo).Ahil vuče Hektorovo beživotno telo kod vrata Troje.[8]

Na ulazu u palatu nalazi se skulptura carice Sisi. Plafon prostranog predvorja ukrašen je freskom Četiri godišnja doba. Na desnoj strani nalazi se kopija portreta carice Elizabete, a na levoj kamin od sivog mermera ukrašen statuama.[9]

Monumentalno stepenište napravljeno od mermera i bronze okruženo je statuama Zevsa i Here. Na kraju stepenica nalazi se ogromna uljana slika koja prikazuje Ahilov trijumf u bici sa Hektorom.[10]

Portret Vilhelma II

U prizemlju, desno od glavnog ulaza, je katolička kapela carice Elizabete. U kapeli se nalazi mnogo crkvenih umetničkih dela. Na kupoli je zidna slika Isusa Hrista, a ispod nje je portret Device Marije. U drugoj sobi su lični predmeti carice Sisi, fotografije nje i njene porodice, fotografije Ahiliona iz tog perioda, dokumenti vezane za njeno ubistvo u Ženevi, nameštaj i nakit. U Elizabetinoj sobi nalaze se i mnoga umetnička dela poput velike slike Odiseja i Nausikije.[10]

U susednoj sobi izloženi su lični predmeti cara Vilhelma II. Tu su fotografije i slike, sedlo koje je koristio, mali model njegove jahte i zastave broda, kao i njegov portret.[7]

Spoljni delovi palate su takođe ukrašeni umetničkim delima. Peristil muza je jonskog stila i dobio je ime po statuama devet muza koje se nalaze na zadnjem spratu vrtova palate. U vrtu se nalaze i mermerne statute Hermesa i Apolona. Unutar peristila nalazi se trinaest poprsja drevnih filozofa i pesnika, uključujući i Šekspira.[10] Tu je i statua engleskog pesnika, velikog obožavaoca grčke kulture Lorda Bajrona.[11]

U vrtovima Ahiliona je cveće i rastinje iz svih krajeva sveta, i za to je zaslužan Vilijem II. Na jednom kraju vrta je skulptura od mermera Umirućeg Ahila, pogođenog u petu, a na drugom skulpture od bronze Trijumfalni Ahil, visoka 5,5 metara, a sa postoljem 11,5 metara. [12]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Elizabeta od Bavarske[uredi | uredi izvor]

Umirući Ahil

Ahilion je prvobitno bilo u vlasništvu filozofa i diplomate sa Krfa Petrosa Vrailasa Armenisa, pod nazivom Vila Vraila. Carica Elizabeta je nakon posete mestu 1888. godine, odlučila je da je to idealna lokacija za njenu palatu na Krfu. [13]

Palatu je dizajnirao italijanski arhitekta Rafaele Karito, i izgrađena je na površini od 200,000 m2. Elizabetin muž, car Franc Jozef, takođe je imao zemljište u blizini.[1][14][15][16] Od nemačkog vajara Ernsta Hertera je poručena skulptura inspirisana grčkom mitologijom. Njegova skulptura Umirući Ahil, stvorena u Berlinu 1884. godine što je uklesano na statuu, i stoji na središnjem mestu Ahilionove bašte.

Arhitektonski dizajn je zamišljen da podseća na drevne palate Feačana. [4] Palata, sa klasičnim grčkim kipovima koji je okružuju, je spomenik platonskog romantizama kao i eskapizama , dobila je ime po Ahilu: Ahilion.

Palata obiluje slikama i statuama Ahila, kako u glavnoj dvorani tako i u baštama, prikazujući kontrastne junačke i tragične prizore trojanskog rata. Arhitektonski stil je pompejski i ima brojne paralele sa palatom Livadija, ruskom carskom rezidencijom na Krimu.[1] Elizabeta je napisala "Želim palatu sa kolonadom stubova, visećim vrtovima, zaštićenu od radoznalih pogleda - palatu dostojnu Ahila, koji je prezirao smrtnike i nije se bojao čak ni bogova."[4][17][18] Sisi je koristila Ahilion kao privatnu palatu, kao utočište od sveta i svoje prošlosti. Primila je samo svoje kćeri nadvojvotkinju Mariju Valeriju i nadvojvotkinju Žizelu sa svojim muževima. Elizabetin suprug, car Franc Jozef, nije voleo morska putovanja i nikada nije video palatu.[19]

Vrtovi na vrhu brda pružaju slikovit pogled na okolna zelena brda i doline, sa Jonskim morem u pozadini.

Elizabeta je često posećivala Ahilion sve do proleća 1896. godine. Izgubila je interesovanje za svoju palatu i čak je razmatrala da je proda. Veliki deo unutrašnjosti premešten je nazad u Beč.[19] Septembra 1898. godine Elizabetu je u Ženevi ubio italijanski anarhista Luiđi Lučeni.

Vilhelm II od Nemačke[uredi | uredi izvor]

Ahilion je nasledila Eliѕabetina kćerka, nadvojvodkinja Žizela, ali palatu nije koristila često.[4] Nemački car Vilhelm II je kupio je Ahilion 1907. godine i koristio ga kao letnju rezidenciju.[20][21]

Ahil kao čuvar palate, gleda prema gradu na severu. atpis na grčkom glasi: ΑΧΙΛΛΕΥΣ ("Ahil"); naručio car Vilhelm II

Tokom Vilhelmovih poseta dolazilo je do značajne diplomatske aktivnosti i Ahilion je postajao središte evropske diplomatije.[1] Grčka kraljevska porodica, a posebno Vilhelmova sestra Sofija od Pruske, prestolonaslednica i kasnija grčka kraljica, često su dolazile u posetu Krfu. Car je takođe pozivao intelektualce poput nemačkog arheologa Vilhelma Dorpfelda u svoj letnjikovac. Car se interesovao za biljke u parku i unajmio je Karla Ludviga Sprengera, poznatog botaničara, koji bi živeo u palati oko tri meseca svake godine. Vilhelm je uglavnom bio na Ahilionu tokom uskršnje sezone i uživao u lokalnim svečanostima i kulturnim događajima. Nemačka carska porodica boravila je na Krfu oko mesec dana sve do izbijanja Prvog svetskog rata, osim 1910. i 1913. godine, kada nisu tamo odlazili zbog političkih sukoba na Balkanu.[22]

Vilhelm je, šireći se na glavnu temu terena, naručio vlastiti kip Ahila od vajara Johanesa Gotza, koji je stvorio impozantnu bronzanu skulpturu koja stoji kao čuvar vrtova, okrenuta na sever prema gradu.

Arheolog Reinhard Kekule Von Stradonic, koji je bio Vilhelmov savetnik, došao je na Krf radi saveta gde da postavi ogromnu statuu. Na ovaj carev spomenik Ahilu bilo je upisano u bazu statue:[4][23][24][25][26] Velikom Grku od Velikog Nemca. Natpis je uklonjen nakon Drugog svetskog rata. [27]

Vilhelova statua predstavlja Ahila u punoj uniformi hoplita sa komplikovanim detaljima kao što je reljef glave gorgone na štitu, očigledno da bi uplašio neprijatelje. Ova visoka statua okružena je palmama koje upotpunjuju njen graciozni obris. Car Vilhelm posećivao ovo mesto sve do 1914. godine kada je proglašen Prvi svetski rat.[1] Car je takođe prisustvovao predstavama u Gradskom pozorištu na Krfu tokom odmora u Ahilionu.[28]

Car je, dok je odmarao u Ahilionu i dok se Evropa spremala za rat, bio uključen u iskopavanja na mestu drevnog Artemidinog hrama na Krfu. [29] On je uklonio statuu nemačkog pesnika Hajnriha Hajnea koju je carica Elizabeta postavila na Ahilionu.[29]

Svetski ratovi[uredi | uredi izvor]

Tokom Prvog svetskog rata, Ahilion su kao vojnu bolnicu koristile francuske i srpske trupe o čemu svedoči natpis posvećen srpskoj vojsci.[30] Posle Prvog svetskog rata, prema Versajskom sporazumu i ratnim obeštećenjima koja su usledila od 1919. godine, imanje je prešlo u vlasništvo grčke države.[1]

Od 1921. do 1924. godine u palati je bilo sirotište, u kome su smeštali jermenska siročad iz Carigrada.[31] U preostalim godinama između dva svetska rata, imovina Ahiliiona je korišćena za razne vladine funkcije i određeni broj artefakata prodat je na aukciji.[1]

Tokom Drugog svetskog rata, sile osovine su koristile su Ahilion kao vojni štab. Nakon rata, Ahilion je došao pod upravu Helenske turističke organizacije.[1]

Posle Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Ahilion je 1962. godine iznajmila privatna kompanija koja je gornji nivo palate pretvorila u kazino, a donji u muzej. Zakup je raskinut 1983. godine i uprava palate je vraćena Helenskoj turističkoj organizaciji.[1]

U septembru 1979. godine, dvanaest istoričara iz SAD, Velike Britanije i Nemačke okupilo se da bi razgovaralo o karakteru cara Vilhelma II i istorijskoj ulozi koju je odigrao u nemačkoj politici i društvu. Konferencija je održana u nekadašnjoj carevoj spavaćoj sobi, a zbornik radova je objavljen u knjizi Car Vilhelm II nova tumačenja: Krfski papiri.[21]

Ahilion je nakratko vratio status centra za evropsku diplomatiju kakav je imao u vreme Vilhelma II. Korišćen je za sastanak Evropskog samita 1994. godine,[32] a 2003. godine bio je domaćin sastanka evropskih ministara za poljoprivredu. [1]

U poslednje vreme Ahilion se koristi isključivo kao muzej, a kazino je premešten u Hotel Hilton na Krfu.

Ahilion na filmu[uredi | uredi izvor]

Scena u kazinu iz filma Samo za tvoje oči iz 1981. godine o Džejmesu Bondu snimljen je na Ahilionu. [33]

Ahilion je takođe prikazan u filmu Tonija Harisona Pogled Gorgone kada hor turista kaže u stihu:[34] Ubrzo, 1994. godine, u ovoj palati Grčka počinje da se obnavlja, u ovom starom carevom letnjikovcu, šefovi država Evrope sastaće se...

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Statue u bašti
    Statue u bašti
  • Slika Vinćenca Galopija na plafonu na glavnom ulazu
    Slika Vinćenca Galopija na plafonu na glavnom ulazu
  • Kapela
    Kapela
  • Glavno stepenište
    Glavno stepenište
  • Peristil muza
    Peristil muza

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i Greek National Tourist Organisation information notice at the Achilleion Grounds
  2. ^ George Kritikos; Nikos Poulis; Carolyn Simpson; T. (M. Toubis) Spiropoulos, John Palogiannidis (1996). Achilleion Corfu: A Guided Tour in the Majestic Palace of "Sissi". Seven Islands Pub. Pristupljeno 4. 5. 2013. 
  3. ^ Mima Nixon (1916). Royal palaces & gardens. A. & C. Black, ltd. str. 158—166. Pristupljeno 4. 5. 2013. 
  4. ^ a b v g d John Freely (30. 4. 2008). The Ionian Islands: Corfu, Cephalonia and Beyond. I.B.Tauris. str. 84. ISBN 978-0-85771-828-0. 
  5. ^ Franz Joseph I of Austria and His Empire. Ardent Media. str. 116—. GGKEY:DQ4K12079NF. „g. ... to gratify her admiration for Greece, Greek culture, and the Greek language, which she cultivated assiduously.” 
  6. ^ „The History of Achilleion Palace”. www.achillion-corfu.gr. Arhivirano iz originala 15. 12. 2018. g. Pristupljeno 23. 12. 2018. 
  7. ^ a b „Achillion”. sidari.info. Pristupljeno 4. 4. 2020. 
  8. ^ Achilleion website Arhivirano 2010-07-25 na sajtu Wayback Machine
  9. ^ „Palata ranjenog ratnika”. casopiskus.rs. Приступљено 4. 4. 2020. 
  10. ^ а б в „Tour”. achillion-corfu.gr. Архивирано из оригинала 16. 02. 2020. г. Приступљено 4. 4. 2020. 
  11. ^ „Palata Ahilion”. mojagrcka.com. Приступљено 4. 4. 2020. 
  12. ^ „Palata Ahilion na Krfu”. mojkrf.info. Приступљено 4. 4. 2020. [мртва веза]
  13. ^ Frank Giles; Spiro Flamburiari; Fritz Von der Schulenburg (1. 9. 1994). Corfu: the garden isle. J. Murray in association with the Hellenic Group of Companies Ltd. стр. 105. ISBN 978-1-55859-845-4. Приступљено 10. 5. 2013. 
  14. ^ Angelika Dierichs (2004). Korfu - Kerkyra: Grüne insel im ionischen Meer von Nausikaa bis Kaise Wilhelm II. Philipp von Zabern Verlag, GmbH. стр. 82. ISBN 978-3-8053-3324-5. Приступљено 11. 5. 2013. 
  15. ^ Jörg Michael Henneberg; Nicolaus Sombart; Ruth Steinberg (јануар 2004). Das Sanssouci Kaiser Wilhelm II: Der letzte Deutsche Kaiser, das Achilleion und Korfu. Isensee Florian GmbH. стр. 23. ISBN 978-3-89995-040-3. Приступљено 11. 5. 2013. 
  16. ^ Biblos. 55-56. Gesellschaft der Freunde der Österreichischen Nationalbibliothek. 2006. стр. 623. Приступљено 11. 5. 2013. 
  17. ^ Joan Haslip (2000). The Lonely Empress: A Biography of Elizabeth of Austria. Phoenix. стр. 419. ISBN 978-1-84212-098-9. 
  18. ^ Derek A. C. Davies (1. 12. 1971). The Greek Islands. Kodansha International. стр. 13. ISBN 978-0-87011-154-9. 
  19. ^ а б Stefan Haderer (15. 12. 2018). A Fairytale Palace on Corfu: I: The Achilleion and Empress Elisabeth of Austria. Ted Rosvall. стр. 56—62. ISSN 1653-5219. 
  20. ^ Frank Giles; Spiro Flamburiari; Fritz Von der Schulenburg (1. 9. 1994). Corfu: the garden isle. J. Murray in association with the Hellenic Group of Companies Ltd. стр. 108—116. ISBN 978-1-55859-845-4. Приступљено 4. 5. 2013. 
  21. ^ а б John C. G. Röhl; Nicolaus Sombart; John C. G. Rohl (2005). Kaiser Wilhelm II: New Interpretations : the Corfu Papers. Cambridge University Press. стр. 1—3. ISBN 978-0-521-01990-3. Приступљено 4. 5. 2013. „On the fragrant wooded hills of Corfu, overlooking the sea to Albania and mainland Greece, stands the Achilleion.” 
  22. ^ Stefan Haderer (15. 3. 2019). A Fairytale Palace on Corfu: II: The Achilleion and German Emperor Wilhelm II. Ted Rosvall. стр. 48—54. ISSN 1653-5219. 
  23. ^ Peter Sheldon (1968). Peloponnese & Greek Islands. Collins. стр. 39. Приступљено 4. 5. 2013. 
  24. ^ Hans Koning (1. 7. 1995). The Almost World. Longriver Hk Books. стр. 183. ISBN 978-0-942986-54-9. Приступљено 4. 5. 2013. 
  25. ^ Peter Sheldon (1966). Greece. Batsford. стр. 60. Приступљено 4. 5. 2013. 
  26. ^ John C. G. Röhl (1998). Young Wilhelm: The Kaiser's Early Life, 1859-1888. Cambridge University Press. стр. 297. ISBN 978-0-521-49752-7. Приступљено 4. 5. 2013. 
  27. ^ Sherry Marker; Bowman, John S.; Peter Kerasiotis (1. 3. 2010). Frommer's Greek Islands. John Wiley & Sons. стр. 476. ISBN 978-0-470-52664-4. Приступљено 4. 5. 2013. 
  28. ^ Municipality of Corfu Official Website. (2008) History of the municipal theatre Архивирано 2007-06-23 на сајту Wayback Machine Accessed July 8, 2008.
  29. ^ a b Shanks, Michael (1996). The Classical Archaeology of Greece: Experiences of the Discipline. Routledge, Chapman & Hall, Incorporated. str. 169. ISBN 978-0-415-08521-2. Pristupljeno 4. 5. 2013. 
  30. ^ „Ahilion palata na Krfu”. nikana.gr. Pristupljeno 4. 4. 2020. 
  31. ^ „Narrator's Name: Mr. Zaven Avedis Kish” (PDF). Armenian Oral History Project. Arhivirano iz originala (PDF) 5. 3. 2016. g. 
  32. ^ JISC. „The Ionian Conference II 1999 Integrating the New Europe”. JISC. 
  33. ^ For Your Eyes Only website
  34. ^ Tony Harrison (1992). The gaze of the Gorgon. Bloodaxe Books. str. 75. ISBN 978-1-85224-238-1. Pristupljeno 29. 5. 2013. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Kardamitsi-Adami, Maro (2009). Palaces in Greece. Melissa Books. ISBN 978-960-204-289-2. 
  • Haderer, Stefan (2018). A Fairytale Palace on Corfu. I: The Achilleion and Empress Elisabeth of Austria. Royalty Digest Quarterly 4/2018. ISSN 1653-5219. 
  • Haderer, Stefan (2019). A Fairytale Palace on Corfu. II: The Achilleion and German Emperor Wilhelm II. Royalty Digest Quarterly 1/2019. ISSN 1653-5219. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ahilion na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ахилион&oldid=27676538”