Pređi na sadržaj

Bitka kod Orše

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka kod Orše
Deo Deo Moskovsko-litvanskih ratova

Bitka kod Orše
Vreme8. septembar 1514.
Mesto
Orša (današnja Belorusija)
Ishod litvansko-poljska pobeda
Sukobljene strane
Velika kneževina Litvanija, Kraljevina Poljska Velika moskovska kneževina
Komandanti i vođe
Konstantin Ostroški, Jirži Radzivil Ivan Čeljadnin
Jačina

12000[1]
25000[2]

35000 [3][4]
300 topova

12000[5]
35000–40000[2]

80000 [3][4]
140 do 300 topova
Žrtve i gubici
500 13000-40000, 5000 zarobljenih

Bitka kod Orše (blr. Бітва пад Оршай, litv. Oršos mūšis, polj. bitwa pod Orszą, ukr. Битва під Оршею), bila je bitka vođena 8. septembra 1514. između savezničkih snaga Velike kneževine Litvanije i Krune Kraljevine Poljske, pod komandom litvanskog velikog hetmana Konstantina Ostroškog; i vojske Velike moskovske kneževine pod komandom Ivana Čeljadnina i kneza Mihaila Bulgakova-Golice. Bitka kod Orše bila je deo dugog niza moskovsko-litvanskih ratova koje su vodili moskovski vladari koji su nastojali da okupe sve zemlje bivše Kijevske Rusije pod svoju vlast.

Prema Rerum Moscoviticarum Commentarii Žigmunda fon Herberštajna, primarnom izvoru informacija o bici, mnogo manja vojska Litvanije i Poljske (ispod 30.000 ljudi) je porazila snage od 80.000 moskovskih vojnika, zauzevši njihov logor i komandanta. Ovi brojevi i proporcije su osporavani od strane nekih savremenih istoričara.

Predvečerje bitke[uredi | uredi izvor]

Krajem 1512. godine Velika moskovska kneževina je započela novi rat za rutenske zemlje Velike kneževine Litvanije u današnjoj Belorusiji, Ukrajini i Rusiji. Albreht I, veliki majstor Tevtonskog reda, pobunio se i odbio da da vazalnu obavezu Žigmundu I Poljskom i Litvanskom, kako je zahtevao Drugi mir u Tornu (1466). Albrehta I je podržao Maksimilijan I, car Svetog rimskog carstva.[6]

Tvrđava Smolensk je tada bila najistočnija predstraža Velike kneževine Litvanije i jedno od najvažnijih uporišta koje ju je čuvalo sa istoka. Odbijeno je nekoliko napada Moskovlja, ali ga je u julu 1514. godine moskovska vojska opsedala i konačno zauzela. Podstaknut ovim početnim uspehom, veliki moskovski knez Vasilij III naredio je svojim snagama pohod dalje u današnju Belorusiju, zauzevši gradove Kričav, Mscislav i Dubrovnu.

U međuvremenu, Žigmund Poljski je okupio oko 35.000 vojnika, od kojih su većina (57%) bili Poljaci,[7] za rat sa svojim istočnim susedom. Njegova vojska je bila inferiorna po broju, ali se sastojala uglavnom od dobro obučene konjice.

Redovnom poljskom vojskom komandovao je Januš Švircovski. Bio je to najveća vojska koji je Kruna Poljske do tada stavila na teren. Vojčeh Sempoljinski je bio zadužen za privatne poljske odrede i kućne trupe. Litvansku kopnenu službu (oko 15.000 vojnika) predvodili su veliki hetman Konstantin Ostroški i poljski hetman Jerži Radzivil.[8] Litvansko-poljske snage uključivale su 32.500 konjanika i 3.000 najamničkih pešaka.[9] Žigmund je ostavio 4.000–5.000 ljudi u gradu Barisavu, dok su glavne snage, stavljene pod komandu hetmana Konstantina Ostroškog i oko 30.000 vojnika, krenule da se suoče sa Moskovljanima.[9][10]

Krajem avgusta došlo je do nekoliko okršaja na prelazima reka Berezina, Bobr i Drut, ali je moskovska vojska izbegla veći sukob.

Pretrpevši zanemarljive gubitke, Moskovljani su napredovali do područja između Orše i Dubrovne na reci Krapivni, gde su postavili logor. Ivan Čeljadnin, uveren da će litvansko-poljske snage morati da pređu jedan od dva mosta na reci Dnjepar, podelio je svoje snage da bi čuvao te prelaze. Međutim, vojska Ostroškog je prešla reku severnije preko dva pontonska mosta. U noći 7. septembra, litvansko-poljska vojska je započela pripreme za poslednju bitku sa Moskovljanima. Hetman Konstantin Ostroški stavio je većinu svojih 16.000 konjanika iz Velikog vojvodstva u centar, dok je većina poljske pešadije i pomoćnih trupa bila na bokovima. Češka i šleska pešadija raspoređeni su u centru linije, ispred rezervi koje su se sastojale od litvanske i poljske konjice.

Veličina moskovske vojske[uredi | uredi izvor]

Rusko-poljski rat, slika Jakoba Pisoa: Die Schlacht von dem Kunig von Poln und mit dem Moscowiter, 1514.

Veličina moskovske vojske ostaje nerešeno pitanje. Narativni litvanski izvori uglavnom daju velike brojeve. Kralj Žigmund je pisao papi Lavu X o „hordi Moskovljana“ koja se sastojala od 80.000 ljudi.[11] Žigmund je takođe tvrdio da je njegova vojska ubila 30.000 Moskovljana i zarobila 46 komandanata i 1.500 plemića. Postojeći poljski i litvanski dokumenti, međutim, navode poimence sve uhvaćene plemiće - 611 muškaraca. Poljski istoričar Bohun smatra da je nepromišljeno oslanjati se na ono što on naziva „propagandnim podacima“ koje je dao Žigmund.[12] Gembarovič (još jedan poljski istraživač) smatra da je moskovska vojska imala oko 40.000 vojnika. Takođe ostaje nejasno zašto je – ako je verovati cifri od 70.000–80.000 ljudi – kralj Žigmund (koji je za ovu superiornost moskovske vojske znao iz pisama Mihaila Glinskog) držao ličnu gardu od oko 5.000 ljudi (oko 15% svoje vojske) u rezervi, bez slanja u bitku. Moskovske hronike (novgorodski i sofijski kodeks) potvrđuju litvansku brojčanu superiornost.[13]

Ruski istoričar A. Lobin pokušao je da izračuna veličinu moskovske vojske kod Orše na osnovu mobilizacionih kapaciteta gradova koji su morali da šalju meštane na vojnu službu.[11] Poznato je da su osim bojarskih sinova vladarskog puka, vojsku činili ljudi iz najmanje 14 gradova: Novgorod, Pskov, Velikije Luki, Kostroma, Murom, Borovsk, Tver, Volokolamsk, Roslavlj, Vjazma, Pereslavlj, Jaroslavlj, Kolomna i Starodub.[11] Na osnovu podataka iz dobro dokumentovanog pohoda na Polock iz 1563. godine, autor daje sledeće procene: 400–500 Tatara, 200 bojarskih sinova vladarskog puka, 3.000 Novgorodaca i Pskovljana, i oko 3.600 predstavnika drugih gradova, ukupno oko 7.200 plemića. Kada se uračunaju i sluge, ukupna veličina moskovske vojske mogla bi biti 13.000–15.000 ljudi. S obzirom na gubitke tokom kampanje, stepena dezerterstva koji je dokumentovan u izvorima i broja vojnika koji su ostali kao garnizon u Smolensku; broj moskovskih trupa prisutnih u Orši mogao je da iznosi oko 12.000 ljudi.[13] Ovaj metod proračuna podržali su Brajan Dejvis (Teksas univerzitet u San Antoniju),[14] i ruski istoričari N. Smirnov, A. Pankov, O. Kurbatov,[15] M. Krom,[16] i V. Penskoj.[17]

Bitka[uredi | uredi izvor]

Ruski pohod protiv Litvanaca (ulje na platnu Sergeja Ivanova, 1903).

Dana 8. septembra, ubrzo nakon zore, Ivan Čeljadnin je izdao naređenje za napad. Moskovljanske snage su pokušale da zaobiđu Litvance i Poljake napadajući njihove bokove, u kojima su bile poljske, litvanske lake husarske i tatarske trupe. Jednim od krila napada komandovao je lično Čeljadnin, a drugim knez Bulgakov-Golica. Početni napad je propao, a Moskovljani su se povukli ka svojim početnim pozicijama. Čeljadnin je i dalje bio uveren da će mu odnos snaga, skoro 3:1 u njegovu korist, doneti pobedu. Međutim, zaokupljen sopstvenim krilom moskovskih snaga, izgubio je trag o drugim sektorima i nije uspeo da koordiniše odbranu od kontranapada litvanske lake i poljske teške konjice, koja je do tada držana u rezervi.

Litvanska i poljska laka konjica i Tatari napali su prenapregnuto središte moskovskih linija u pokušaju da ih razdvoje. Činilo se da se u ključnom trenutku poljska konjica pokolebala, a zatim se povukla.[18] Moskovljani su jurili sa svom svojom konjičkom rezervom. Litvanski Tatari i poljska konjica, nakon nekoliko minuta povlačenja pod jurišem Rusa, iznenada su se okrenuli u stranu. Moskovska konjica se sada našla suočena sa artiljerijom skrivenom u šumi. Sa obe strane pojavile su se litvanske snage i opkolile Moskovljane. Ivan Čeljadnin je oglasio povlačenje, koje je ubrzo postalo pomalo panično. Moskovljanske snage gonila je vojska Velike kneževine Litvanije pet kilometara.

Poraz Moskovljana se često pripisuje ponovnim neuspesima Ivana Čeljadnina i Mihaila Golice da koordiniraju svoje operacije.

Žigmund fon Herberštajn je izvestio da je ubijeno 40.000 Moskovljana.[6] Prema izveštajima u poljskim hronikama, 30.000 Rusa je ubijeno, a dodatnih 3.000 je zarobljeno, uključujući Ivana Čeljadnina i osam drugih komandanata. Snage Velike kneževine Litvanije zauzele su moskovski logor i svih 300 topova. Uznemiren zbog vesti o velikom porazu, veliki knez Vasilij III je navodno primetio da su „zatvorenici (bili) korisni kao i mrtvi“.[9]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Husari tokom bitke kod Orše (1514.)

Snage Ostroškog nastavile su poteru za razbijenom ruskom vojskom i povratile većinu ranije osvojenih uporišta, uključujući Mscislav i Kričev, i napredovanje Rusa je zaustavljeno na četiri godine.[6] Međutim, litvanske i poljske snage bile su previše iscrpljene da bi opsedale Smolensk pre zime. To je značilo da Ostroški nije stigao do kapija Smolenska sve do kraja septembra, dajući Vasiliju III dovoljno vremena da pripremi odbranu.

U decembru je hetman Konstantin Ostroški trijumfalno ušao u Vilnjus. U znak sećanja na pobedu podignute su dve pravoslavne crkve: Crkva Svete Trojice i Crkva Svetog Nikole, koje su i dalje među najupečatljivijim primerima arhitekture Istočne pravoslavne crkve u Litvaniji. Neposredno posle pobede, poljsko-litvanska država je počela da eksploatiše bitku za svoju propagandu usmerenu na druge narode u Evropi, sa namerom da unapredi imidž Poljske-Litvanije u inostranstvu. Nekoliko panegiričkih izveštaja o bici poslato je u Rim. „Poljska poruka je bila slična Bomhoverovoj: Moskovljani nisu hrišćani; oni su okrutni i varvari; oni su Azijati a ne Evropljani; oni su u savezu sa Turcima i Tatarima da unište hrišćanski svet.[19]

Impresioniran obimom litvanske i poljske pobede, Maksimilijan I, car Svetog rimskog carstva, započeo je mirovne pregovore sa Jagelonima u Beču. Dana 22. jula 1515. sklopljeni su konačni mirovni sporazumi i prestala je široka koalicija protiv Litvanije i Poljske.[6]

Rat između Velike kneževine Litvanije i Velike kneževine Moskve trajao je do 1520. godine. Godine 1522. potpisan je mir, po kome je Litvanija bila prinuđena da Moskvi ustupi oko četvrtine svojih poseda u okviru zemalja bivše Kijevske Rusije, uključujući Smolensk. Ovaj drugi grad je ponovo zauzet tek skoro vek kasnije, 1611. Nakon mirovnog sporazuma iz 1522. godine, Velika kneževina Litvanija je pokušala još jednom da napadne Moskvu, ali su veliki vojni sukobi bili zaustavljeni za oko 40 godina.[6]

Moderna vremena[uredi | uredi izvor]

Komemorativni novčić iz Ukrajine

Neki Belorusi smatraju bitku simbolom nacionalnog preporoda, a mnogi je vide kao Dan beloruske vojne slave.[traži se izvor] Dana 8. septembra 1992. godine, na 478. godišnjicu bitke, kadeti iz Minske Više vojne inženjerske škole i Minske Više vojne komandne škole (sada Vojna akademija Belorusije) položili su prvu vojnu zakletvu na vernost Oružanim snagama Belorusije, a njihova ceremonija uvođenja u službu održana je na Trgu nezavisnosti u prisustvu ministra odbrane Pavla Pavloviča Kozlovskog.[20][21][22] Međutim, kasnije, kao rezultat sve većih veza sa Rusijom, režim predsednika Aleksandra Lukašenka je aktivno gušio proslavu bitke. U septembru 2005. četiri člana opozicije Beloruskog nacionalnog fronta kažnjena su sa skoro 4,000,000 beloruskih rubalja (otprilike 1.500 evra) zbog proslave 491. godišnjice bitke.[traži se izvor]

Ukrajina ima javne proslave bitke kod Orše, kao važne pobede, u okviru šire istorije ukrajinsko-ruskih sukoba. Narodna banka Ukrajine je 14. oktobra 2014. godine izdala prigodni novčić povodom 500. godišnjice bitke kod Orše.[23] U Rovnu postoji ulica pobeda kod Orše.[24]

Na grobu Neznanog vojnika u Varšavi, Bitka kod Orše obeležena je natpisom „ORSZA 8 IX 1514“.

U Litvaniji se bitka kod Orše obeležava i od strane Ministarstva odbrane Litvanije i vlade Litvanije svake godine koncertima, konferencijama i vojnim paradama.

Popularna kultura[uredi | uredi izvor]

Na televizijskom programu Bi-Bi-Si-ja Biti čovek, Hal Jork je postao vampir posle bitke kod Orše.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

U znak zahvalnosti za pobedu u bici, Konstantin Ostroški je 1514. godine podigao crkvu i manastir Svete Trojice u Viljnusu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lobin A. N. K voprosu o čislennosti i sostave polьsko-litovskoй armii v bitve pod Oršeй v 1514 g. // Prablemы іntэgracыі і inkarparacыі ў razvіccі Cэntralьnaй і Ushodnяй Eўropы ў perыяd rannяga Novaga času. Mіnsk, 2010. S. 18–42
  2. ^ a b Podhorodecki, Leszek (1997). Sławne bitwy Polaków. MADA. str. 105—106. ISBN 8386170247. 
  3. ^ a b Spieralski, Zdzisław (1965). Wojskowość polska w okresie odrodzenia [w:] Zarys dziejów wojskowości polskiej do roku 1864, t. I, pod red. Janusza Sikorskiego. str. 331. 
  4. ^ a b Wojciechowski, Zygmunt (1946). Zygmunt Stary (1506–1548). str. 50. 
  5. ^ Lobin A. N. K voprosu o čislennosti vooružёnnыh sil Rossiйskogo gosudarstva v XVI v.//Studia Slavica et Balcanica Petropolitana 2009 Nr 1–2. p. 66
  6. ^ a b v g d Baranauskas, Tomas (2006-09-08). „Oršos mūšis – didžiausia Lietuvos karinė pergalė prieš Rusiją” (na jeziku: litvanski). Arhivirano iz originala 2007-02-10. g. 
  7. ^ Plewczyński, Marek (2016). „The Battle of Orsha 8th September 1514”. Ur.: Jasiński, Grzegorz; Włodarkiewicz, Wojciech. Polish battles and campaigns in 13th–19th centuries (PDF). Wojskowe Centrum Edukacji Obywatelskiej im. płk. dypl. Mariana Porwita Stowarzyszenie Historyków Wojskowości. str. 41. ISBN 978-83-65409-12-6. 
  8. ^ Plewczyński, Marek (2016). „The Battle of Orsha 8th September 1514”. Ur.: Jasiński, Grzegorz; Włodarkiewicz, Wojciech. Polish battles and campaigns in 13th–19th centuries (PDF). Wojskowe Centrum Edukacji Obywatelskiej im. płk. dypl. Mariana Porwita Stowarzyszenie Historyków Wojskowości. str. 41. ISBN 978-83-65409-12-6. 
  9. ^ a b v Baranauskas, Tomas (2006-09-08). „Oršos mūšis – didžiausia Lietuvos karinė pergalė prieš Rusiją” (na jeziku: litvanski). Arhivirano iz originala 2007-02-10. g. 
  10. ^ Plewczyński 2016, str. 42. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPlewczyński2016 (help)
  11. ^ a b v Lobin A.
  12. ^ Bohun T. Bitwa pod Orsza 08.09.1514 // Rzeczpospolita. 2006. ¹ 4/20.
  13. ^ a b Lobin A.
  14. ^ Forum//Studia Slavica et Balcanica Petropolitana 2009 Nr 1–2. pp. 120–121
  15. ^ Kurbatov O.
  16. ^ Krom M.
  17. ^ Penskoй V.
  18. ^ Plewczyński 2016, str. 45. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFPlewczyński2016 (help)
  19. ^ Poe, Marshall T. (2001). A People Born to Slavery: Russia in Early Modern European Ethnography, 1478–1748. Cornell University Press. str. 21. ISBN 0-8014-3798-9. 
  20. ^ Archived at Ghostarchive and the „Prisяga na Ploщadi Nezavisimosti! Minsk 06 sentяbrя 1992 g.”. YouTube. Arhivirano iz originala 05. 05. 2020. g. Pristupljeno 12. 05. 2023. : „Prisяga na Ploщadi Nezavisimosti! Minsk 06 sentяbrя 1992 g.”. YouTube. 
  21. ^ „Denь, kogda Ploщadь bыla zapolnena solncem i narodom”. 
  22. ^ „Belorusskie oficerы prisяgnuli na vernostь Rodine”. 
  23. ^ „Novu юvіleйnu monetu prezentuvav ukraїnsьkiй Nacbank” [The new jubilee coin was presented by the Ukrainian National Bank] (na jeziku: ukrajinski). TSN. 14. 10. 2014. Arhivirano iz originala 30. 5. 2021. g. Pristupljeno 30. 5. 2021. 
  24. ^ kalagum. „Pereglяd dokumenta”. www.city-adm.rv.ua. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 2016-04-21. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Орше&oldid=27689476”