Bitka u Banjskoj klisuri (1883)
| Bitka u Banjskoj klisuri | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Timočke bune | |||||||||
 Srbija 1878. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Kraljevina Srbija |
Delovi raspuštene Narodne vojske Narodna radikalna stranka | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
pukovnik Svetozar Hadžić major Evgenije Gajinović potpukovnik Aleksandar Protić |
Ljuba Didić | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| 4 bataljona pešadije, 1 eskadron konjanika i 1 baterija topova | oko 2.000 | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| 1 mrtav[1] | 40 mrtvih i ranjenih | ||||||||
Bitka u Banjskoj klisuri (26. oktobra[a]/7. novembra 1883), sukob između pobunjenih seljaka istočne Srbije i kraljevske vojske tokom Timočke bune.[2][3] Završena je odlučujućom pobedom kraljevske vojske.[4]88 Razbijeni ustanici povukli su se prema Sokobanji.[5]
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Razoružavanje narodne vojske[uredi | uredi izvor]
Narodna Skupština Kraljevine Srbije, u kojoj je naprednjačka vlada imala veštački stvorenu većinu pošto su poslanici Narodne radikalne stranke izbačeni iz Skupštine i zamenjeni drugoplasiranim kandidatima (neki od ovih kandidata imali su samo po dva glasa, pa je Narodna Skupština u radikalskoj štampi prozvana Dvoglasna Skupština), izglasala je novi Zakon o ustrojstvu vojske 27. decembra 1882. Po tom Zakonu, svi vojni obveznici od navršene 20. do navršene 50. godine, posle odsluženja vojnog roka u stalnom kadru (u kasarni), smatrani su zapravo rezervistima aktivne vojske. I to prvog poziva do navršene 30. godine, drugog poziva od 31. do 37, a trećeg poziva od 38. do navršene 50. Ovaj zakon predviđao je ukidanje i razoružanje dotadašnje Narodne vojske, koja je postojala od 1861. i iznela glavni teret ratova sa Turcima 1876-1878. Stoga su 25. juna 1883. prema naredbi ministra vojnog obrazovane popisne komisije koje su krajem septembra, po završetku prethodnog rada u štabovima, krenule po srezovima (sedištima teritorijalnih bataljona Narodne vojske) sa zadatkom da pokupe, što je u praksi značilo da oduzmu, državno oružje od obveznika dotadašnje prve i druge klase Narodne vojske „kao nepotrebno“, pošto će se staro, zastarelo oružje (puške Pibodi model 1870) zameniti novim (puške Mauzer-Koka), ali im se „neće davati na ruke“ nego će ostati u vojnim magacinima. Uprkos naređenjima vlade i lokalnih vlasti, vojni obveznici u svim krajevima Srbije nerado su predavali oružje državnim vlastima, pošto se posedovanje oružja smatralo neotuđivim pravom svakog građanina i garancijom lične i imovinske bezbednosti, kao i političkih prava.[2] Otporu bivših vojnika doprinela je i propaganda opozicione Narodne radikalne stranke, čiji je list Samouprava tih dana objavio dva veoma popularna članka pod rečitim naslovima Ne dajte oružje i Silu silom odbijte, u kojima je oduzimanje oružja od naroda proglašavano neustavnim i nelegalnim, i narod se podsticao da se ako treba i silom odupre nasilju vlasti koje krše njegova ustavna prava. Iako je nemira i otpora predaji oružja bilo u svim krajevima, otvoreni otpor i pobuna izbili su samo u tri okruga Timočke krajine - Crnorečkom (Zaječarskom), Aleksinačkom i Knjaževačkom.[2]
Pobuna u Aleksinačkom okrugu[uredi | uredi izvor]
Odmah posle uspele pobune u Krivom Viru (20. oktobra) i Boljevcu (21. oktobra), vođa boljevačkih radikala pop Marinko Ivković poslao je svog šuraka Dobrosava Petrovića u Banju kod Ljubomira Didića, narodnog poslanika i prvaka Radikalne stranke banjskom srezu aleksinačkog okruga, da ga obavesti da je buna u boljevačkom srezu uspela pa se sad očekuje pobuna banjskog sreza. Didić je odgovorio da je Banja spremna za ustanak i da će on, posle dogovora sa knjaževačkim prvakom Acom Stanojevićem o istovremenoj akciji Knjaževčana, podići bunu.[1][6]
Vrativši se 25. oktobra iz Knjaževca, Didić je podigao bunu u Banji: po njegovim uputstvima žitelji sela Sesalca, koji su još 26. septembra predali svoje oružje, došli su kod sreskog načelnika u Banju da zahtevaju svoje oružje. Kada ih je načelnik odbio, napali su ga i silom uzeli oružje. Njihovu akciju iskoristio je Didić da oko podne podigne građane na bunu i uhapsi sreskog kapetana, kako ne bi pobegao sa kasom (kao u Boljevcu). Od prisutnih građana, među kojima se nalazio glavni kmet, predsednik Opštinskog suda Jevrem Milenković, nekoliko odbornika i uglednih trgovaca formiran je sreski Odbor koji će vršiti funkciju ustaničke vlasti. Pretsednik odbora postao je Didić.[1]
Po Didićevom nalogu odmah je uz lupanje doboša i zvuk truba dat znak za uzbunu, i pripadnicima prve i druge klase Narodne vojske izdato naređenje da se okupe na zbornom mestu ispred crkve. Odatle se pošlo na Sresko načelstvo, gde su odmah postavljene straže. Pošto je prekinuta telegrafska veza sa spoljnim svetom, Ljuba Didić je grupom građana ušao u kancelariju sreskog načelnika i saopštio mu da je u ime naroda svrgnut s vlasti. Naredio mu je da preda kasu, koja jee zapečaćena i predata Odboru. Zatim su svi „apsenici“ pušteni iz zatvora uz napomenu „da će im drugi suditi, a ne kapetan“. Od službenika lišeni su slobode samo pisar i poštar, koji su bili od ranije jako omrznuti u narodu. Sreski načelnik je pritvoren u svojoj kući.[1]
Pošto se već očekivao od sreskog načelnika najavljeni dolazak stajaće vojske, odredi narodnih vojnika bez zastoja pošli su da posednu prilaze u Banjskoj klisuri. Glasonoše na konjima jurili su u sela da prenose naredbu Odbora kmetovima i četovođama da pozovu na oružje vojnike prve i druge klase i odmah dovedu u Banju. Knjaževačkim radikalima javljeno je da će grupa Banjana doći da uzme barut iz tamošnjeg magacina, što će istovremeno biti i znak za dizanje bune u Knjaževcu.[1]
Položaj Banjana, međutim, već je bio takav da se teško mogao braniti bez pomoći drugih srezova i okruga. A u tom trenutku još su drugi, Boljevčani da bi održali svoje pozicije, Knjaževčani da bi se uopšte podigli, tražili njihovu pomoć. Situacija za buntovnike u banjskom srezu, na koji je protegnut Zakon o vanrednom stanju istog dana, 25-og, kad je buna izbila, bila je naročito teška. Glavna komanda stajaće vojske, koja se smestila u Paraćinu, da bi bila blizu boljevačkog poprišta, još pre izbijanja bune u Banji odlučila je da zbog teško prohodnog čestobrodičkog tesnaca „glavni napad“ izvrši „preko Mozgova i više Lozice, na Kalafat i ostale visove posednute“ od strane Boljevčana.[1]
Bitka[uredi | uredi izvor]
Prema odluci glavne komande bio je razrađen plan čijem se izvršenju prišlo već u noći „između 24. i 25”, kada su prebačeni „železnicom bataljoni“ banjskog odreda stajaće vojske „do Đunisa“, na granici aleksinačkog okruga, udaljenog od Banjske klisure svega petnaestak kilometara. Ovaj banjski odred imao je u svom sastavu četiri bataljona, pod komandom pukovnika Hadžića (XIII i XV bataljon pod majorom Evgenijem Gajinovićem; II – pozadinski uz komoru – i III pod komandom potpukovnika Aleksandra Protića). Njima se kod Mozgova priključila jedna baterija topova (III poljska baterija Šumadijskog puka) i eskadron konjice. Iz Đunisa bataljoni pešadije krenuli su postupnim maršem preko Deligrada ka Mozgovu, gde su prenoćili 25/26. oktobra. Koncentracija trupa priključenjem artiljerije i konjice pešadiji bila je izvršena na domak Banjske klisure i odred je krenuo, 26. u 7 časova ka Klisuri.70 Prema izveštaju komandanta odreda pukovnika Hadžića, a posle i glavnog komandanta, generala Nikolića, kada je prethodnica (eskadron konjice i bataljon pešadije) počela da silazi u dolinu reke Bršnje, glavnina bila na 3/4 časa od Mozgova, primećene su straže buntovnika na visovima Džondžula i Strša na suprotnoj, levoj obali Brške reke. Odmah je naređeno da se na tim i drugim visovima bočnim nastupanjima pojedinih jedinica buntovničke snage opkole i otvori vatra na njih.[1]
Odista, tokom noći 25/26, buntovnički odredi, odazivajući se sa svih strana pozivu banjskog Odbora, uspeli su da zauzmu okolne visove Ali njihova snaga nije se mogla meriti sa snagama stajaće vojske. Vojnici druge klase, kao svuda tako i ovde, većinom su bili bez oružja, prva klasa imala je, već znamo, zastarele puške, većim delom tzv. pibodovog sistema, pibodovke; baruta nije bilo dovoljno ni za njih. A što je najvažnije (iako je već nedostatak u puškama presudan) nisu imali ni topove, ni konjicu.[1]
Ishod bitke sa tako nejednakim oružjem nije bilo teško predvideti. Međutim, buntovničkim odredima, kad su već došli na metu stajaće vojske, sadejstvom mnogih uzročnika koje nisu oni prouzrokovali, nije preostalo drugo no da se bore ili odstupanjem odlože borbu, ukoliko neće da se odmah predaju na milost i nemilost neprijatelju.[1]
Svaki komandant stajaće vojske u buntovničkim krajevima, prema tome i komandant banjskog odreda, morao se držati jedinstvenog naređenja u odnosu na buntovnike. Pri svakom „sukobu sa buntovnicima“ on je imao da traži od njih: da bezuslovno „predaju oružje i izdaju kolovođe bunta; ne učine li ovo ... da odmah upotrebi oružje“. S druge strane, znamo da su buntovnički predvodnici ne samo iz pragmatizma, kao zastupnici slabije strane, već i iz principa, kao pripadnici jedne parlamentarne stranačke formacije, pre svake fizičke borbe bili za pregovore. Prema mnogo kasnijim kazivanjima potpukovnika Protića: štab stajaće vojske se odazivao na trubni znak poziva buntovničke narodne vojske „gospodo oficiri“ i poslao njega da vidi šta hoće buntovnici. Kad je sa pratnjom došao do Didića i njegove pratnje, Didić mu je održao jednu „nadriknjišku“ političku besedu o opravdanim narodnim zahtevima. Međutim, izrazio je spremnost da se sa svojom vojskom povuče, ako im „kralj da amnestiju“, ali dotle da ih stajaća vojska ne napadne. Inače će se odupreti. Potpukovnik Protić, prema naređenjima koja je imao, mogao je da prihvati samo bezuslovnu predaju pobunjenika, tako da su pregovori prekinuti bez rezultata.[1]
Teško je utvrditi ko je prvi pucao. Pucalo se obostrano. Buntovnici su na nekim sektorima bitke pokušavali da pokolebaju i pridobiju vojnike. Dovikivali su im: „Udrite oficire, skinite im epolete ... hajdete nama ... oficiri će da nam čuvaju stoku ... vezujte ih! Prirodno, u vojsci, obučenoj na načelima gvozdene discipline, podsticanoj dvostrukim nagradama, u hrani, novcu, odličju, nenačetoj revolucionarnim vrenjima, vojnici su jurišali na one koji su stajali nasuprot njih, kao na najljuće protivnike, ne slušajući njih, već svoje oficire. Buntovnicima nije preostalo drugo no da posle kratkotrajnog, samo na ponekim visovima nešto dužeg otpora sa svojim nedalekometnim puškama, spas traže u povlačenju i bekstvu. Naročito tamo (kod mosta više mratinačke Ćuprije) gde je vojska pucala i topovima.[1]
Borbe su trajale do mraka. Napredovanje u tesnacu, zauzimanje okolnih visova s leve i desne strane, za dobro naoružanu vojsku bilo je otežano i usporeno više zbog nepogodnog terena nego usled puščanih metaka buntovnika. Buntovnička vojska nije bila malobrojna, prema proceni komande stajaće vojske brojala je do 2.000 ljudi. Ljudstvo bez odgovarajućeg ili čak nikakvog oružja, međutim, u okršaju sa vojskom ne predstavlja gotovo nikakvu prepreku. U neravnopravnoj borbi posle kratkotrajnog prepucavanja buntovnici su imali preko 40 „koje mrtvih, koje ranjenih“, a stajaća vojska jednog ranjenog, koji je posle umro u bolnici. Za čitav buntovnički pokret timočkog kraja još rečitije govori podatak da će ovaj ranjeni, odnosno ubijeni vojnik ostati jedini gubitak u ljudstvu na strani stajaće vojske do kraja Timočke bune. U ostalim okršajima sa buntovnicima stajaća vojska uopšte neće imati gubitke.[1]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Posle poraza u Klisuri buntovnici su se povlačili, više u neredu nego u redu, iako ne bez plana, prema Banji. Sam Didić, čim se uverio da je svaki otpor daleko nadmoćnijoj vojsci uzaludan, dao je nalog za povlačenje. Narodni vojnici su se vratili u Banju i u svoja sela da bi se ponovo okupili čim stigne očekivana pomoć od Boljevčana sa Čestobrodice i Knjaževčana, koji su se u međuvremenu takođe pobunili.[1]
U situaciji koja se pogoršavala brzinom pobedonosno nastupajućih odreda stajaće vojske i kapitulantsko užurbanih poteza panikom zahvaćenih građana Banje, u krugu samog rukovodećeg buntovničkog odbora, Didiću nije preostalo drugo no da sam, sa svojim ličnim pratiocima pohita u susedne štabove buntovnika, na Čestobrodicu i u Knjaževac, da zatraži pomoć u oružju, municiji i ljudstvu. U galopu prema štabu popa Luke stigao je samo do sela Lukovo, kada su se već čuli plotuni nastupajuće vojske i sa Čestobrodice. Uzalud pokušavajući da uspostavi, preko glasnika konjanika, vezu sa boljevačkim štabom, okrenuo je za Knjaževac, gde će naići na povoljniju situaciju. U Knjaževcu još pod utiskom pobedonosnog buntovničkog poduhvata kojim tek što su, 26. oktobra, svrgnuti sa predstavnicima vlasti omrznutog režima, i gde se raspolagalo većim snagama, okružnih razmera, u ljudstvu i materijalu (tu je bila barutana), sve je još odisalo optimizmom. Barutom su se opremili sami Banjani, koji su svojim prodorom prema gradu, na Mitrovdan, 26-og, podstakli bunu Knjaževčana. Vojsku, u jačini nepotpunog bataljona (više se nije moglo odvojiti), pojačanog sa dva topa, knjaževački je štab, sa Acom Stanojevićem, prvakom Radikalne stranke i narodnim poslanikom na čelu, shvatajući važnost banjskog fronta i za knjaževački front, odmah otpravio. Opet su se izgledi za uspeh buntovničkih poduhvata povećali.[1]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Po Julijanskom (starom) kalendaru, koji je u to vreme bio na snazi u Kraljevini Srbiji.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Radenić, Dr Andrija (1973). IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834-1914. Novi Sad: Matica Srpska. str. 280—284.
- ^ a b v Radenić, Dr Andrija (1973). IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834-1914. Novi Sad: Matica Srpska. str. 270—276.
- ^ ISTORIČAR, ANDRIJA RADENIĆ. „IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834–1914”. www.andrijaradenicistoricar.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-03-21.
- ^ ISTORIČAR, ANDRIJA RADENIĆ. „RADIKALNA STRANKA I TIMOČKA BUNA II”. www.andrijaradenicistoricar.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-03-21.
- ^ Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 9, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1975), str. 795
- ^ ISTORIČAR, ANDRIJA RADENIĆ. „IZ ISTORIJE SRBIJE I VOJVODINE 1834–1914”. www.andrijaradenicistoricar.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-03-21.