Pređi na sadržaj

Bliskoistočna muzika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Bliskoistočna muzika odnosi se na muzičko stvaralaštvo i tradiciju koju baštine različite narodi u zemljama regiona Bliskog istoka u kojima se govori arapski, iranske tradicije Persije, jevrejska muzika Izraela i dijaspore, jermenska muzika, azerbejdžanska muzika, različite tradicije kiparske muzike, muzika Turske, tradicionalna asirska muzika, koptska ritualna muzika u Egiptu, kao i drugi žanrovi egipatske muzike uopšte. Široko se smatra da su neki bliskoistočni muzički stilovi uticali na Srednju Aziju, kao i na Balkan i Španiju.

Širom regiona, religija je bila zajednički činilac u ujedinjenju naroda različitih jezika, kultura i nacija. Preovlađivanje islama omogućilo je velikom arapskom i vizantijskom uticaju da se brzo proširi kroz region od 7. veka nadalje. Arapska lestvica je snažno melodična, zasnovana na različitim makamatima (sing. makam) ili modovima (takođe poznatima kao makam u turskoj muzici). Rani Arapi su prevodili i razvijali grčke tekstove i muzička dela i savladali muzičku teoriju muzike antičke Grčke (tj. Sistema ametabolon, enharmonium, hromatikon, diatonon).[1] Ovo je slično dastgahu persijske muzike. Iako potiče od klasične muzike, modalni sistem se filtrirao u narodnu, liturgijsku, pa čak i popularnu muziku, uz uticaj sa Zapada. Za razliku od većine zapadne muzike, arapska muzika uključuje četvrtine tonova na pola puta između nota, često koristeći žičane instrumente (poput ouda) ili ljudski glas. Prepoznatljive karakteristike bliskoistočne i severnoafričke muzike uključuju veoma složene ritmičke strukture, generalno napet vokalni ton i monofonu teksturu. Tradicionalna bliskoistočna muzika ne koristi akorde ili harmoniju u zapadnom smislu.

Često, tradicionalnija bliskoistočna muzika može da traje od jednog do tri sata, nadovezujući se na nestrpljivo iščekivane muzičkog vrhunce, ili tarab, koji potiče od arapskog izraza طرب tarraba.[2]

Instrumenti

[uredi | uredi izvor]

Jermenski duduk je veoma popularan instrument sa dvostrukom trskom, nalik oboi, napravljen od drveta kajsije. Marokanska oboa, koja se naziva i rhaita, ima usnik sa duplom trskom koji odjekuje zvuk niz njeno dugo i usko telo. Sličan instrument se zove sorna. Ekvivalentno mizmaru i zurni, više se koristi za festivale i glasne proslave. Turski uticaj dolazi od meja, koji ima veliku duplu trsku. Lule od bambusove trske su najčešća pozadina trbušnog plesa i muzike iz Egipta. Flaute su takođe uobičajeni drveni duvački instrumenti u ansamblima. Kaval je trodelna frula koja se duva na jednom kraju, dok je nei duga frula od trske, koja se svira duvanjem preko oštre ivice uz napućivanje usana.

Žičani

[uredi | uredi izvor]

Mnogi instrumenti potiču iz regiona Bliskog istoka . Najpopularniji od žičanih instrumenata je oud, kruškasta lauta koja je tradicionalno imala četiri žice, iako sadašnji instrumenti imaju do šest nizova koji se sastoje od jedne ili dve žice. Legenda kaže da je oud izmislio Lameh, šesti Adamov unuk. Ovo navodi Al-Farabi, a to je deo iračkog folklora koji se odnosi na instrument. Legenda dalje sugeriše da je prvi oud inspirisan oblikom izbeljenog skeleta njegovog sina.[3]

Istorijski gledano, najstariji slikovni zapis ouda datira iz perioda Uruka u južnoj Mesopotamiji pre više od 5000 godina. Nalazi se na cilindričnom pečatu koji se trenutno nalazi u Britanskom muzeju i nabavio ga je dr Dominik Kolon,[4] urednik specijalizovan za Irak u Britanskom institutu za proučavanje Iraka.[4]

Korišćena je uglavnom u dvorskoj muzici za kraljeve i bogate, harfa takođe potiče iz starog Egipta c. 3500 pre nove ere.[5]

Široka upotreba ouda dovela je do mnogih varijacija na instrumentu, uključujući saz, tursku lautu dugog vrata koja je i dalje veoma popularna u Turskoj.

Još jedan popularan gudački instrument je kanoun, koji je razvio Farabi tokom ere Abasida. Legenda kaže da je Farabi igrao kanoun na sudu i naizmenično terao ljude da se smeju, plaču ili zaspu. Kanoun se razvio od gudačkih instrumenata opisanih na natpisima koji datiraju iz asirskog perioda.[6] Ima oko 26 trostrukih žica. Muzičar ima slobodu da menja visinu pojedinačnih tonova od četvrtine do celog koraka podešavanjem metalnih poluga.

Bliskoistočna muzika takođe koristi violinu, koja je evropskog porekla. Violina je usvojena u bliskoistočnu muziku u 19. veku i može da proizvede nezapadne skale.[7]

Udaraljke

[uredi | uredi izvor]

Udarački instrumenti igraju veoma važnu ulogu u bliskoistočnoj muzici. Složeni ritmovi ove muzike često se sviraju na mnogim jednostavnim udaraljkama. Rik الرق(vrsta tambure) i činele za prste dodaju višu ritmičku liniju ritmu položenom palicama, klepetama i drugim bubnjevima.

Instrument porijeklom iz Egipta, darbuka (i tabla i darbuka su nazivi na egipatskom arapskom), je bubanj napravljen od keramičke gline, sa glavom od kozje kože zalijepljenom za tijelo. Darbuka se prvenstveno koristi u Egiptu, a svoje korene ima u starom Egiptu. Takođe se koristi u drugim zemljama Bliskog istoka.

Internacionalna muzika

[uredi | uredi izvor]

Muzika prožima bliskoistočna društva.[8] Dok je tradicionalna muzika i dalje popularna na Bliskom istoku, moderna muzika koja pomiruje zapadne i tradicionalne bliskoistočne stilove, pop i fuziju brzo napreduje u popularnosti.[9] Libanska rok zvezda koja nastupa na engleskom, Lidija Kanaan, navedena je u katalogu Rokenrol Kuće slavnih i Muzejske biblioteke i arhive u Klivlendu, Ohajo, SAD[10][11] kao prva rok zvezda sa prostora Bliskog istoka .[11][12][13][14][15] Kanaan je spojio bliskoistočne četvrtine i mikrotonove sa anglofonskim rokom, inovirajući jedinstveni stil svetske muzike.[16]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Touma, Habib Hassan (1972). „Reviewed work: Das arabische Tonsystem im Mittelalter, Liberty Manik”. Ethnomusicology. 16 (1): 140—144. JSTOR 850449. doi:10.2307/850449. 
  2. ^ Pappé, I. The Modern Middle East, (London, 2005), p. 166-171.
  3. ^ Erica Goode (1. 5. 2008). „A Fabled Instrument, Suppressed in Iraq, Thrives in Exile”. New York Times.  (citing Grove Music Online)
  4. ^ a b British Institute for the Study of Iraq, „British Institute for the Study of Iraq: Officers”. Arhivirano iz originala 2010-01-23. g. Pristupljeno 2010-04-20. 
  5. ^ Galpin, F. W. (1929). „THE SUMERIAN HARP OF UR, c. 3500 B.C”. Music and Letters (2): 108—123. doi:10.1093/ml/X.2.108. 
  6. ^ Dr. Rashid, Subhi Anwar: The musical Instrument of Iraqi Maqam
  7. ^ „Arabic Musical Instruments”. Maqam World. Arhivirano iz originala 7. 5. 2006. g. Pristupljeno 4. 8. 2016. 
  8. ^ Carter, Terry; Dunston Lara (15. 7. 2008). „Arts”. Lonely Planet Syria & Lebanon. Lonely Planet. Thomas Amelia (3 izd.). Lonely Planet. str. 254—255. ISBN 978-1-74104-609-0. Pristupljeno 19. 9. 2009. 
  9. ^ Sheehan, Sean; Latif Zawiah (30. 8. 2007). „Arts”. Lebanon. Cultures of the World (2 izd.). Marshall Cavendish Children's Books. str. 105. ISBN 978-0-7614-2081-1. Pristupljeno 19. 9. 2009. 
  10. ^ „Rock and Roll Hall of Fame Library and Archives – Lydia Canaan Subject File”. Arhivirano iz originala 29. 03. 2019. g. Pristupljeno 25. 10. 2023. 
  11. ^ a b O'Connor, Tom. "Lydia Canaan One Step Closer to Rock n' Roll Hall of Fame" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. april 2016), The Daily Star, Beirut, April 27, 2016.
  12. ^ Salhani, Justin. "Lydia Canaan: The Mideast’s First Rock Star" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. decembar 2018), The Daily Star, Beirut, November 17, 2014.
  13. ^ Livingstone, David. "A Beautiful Life; Or, How a Local Girl Ended Up With a Recording Contract in the UK and Who Has Ambitions in the U.S.", Campus, No. 8, p. 2, Beirut, February 1997.
  14. ^ Ajouz, Wafik. "From Broumana to the Top Ten: Lydia Canaan, Lebanon's 'Angel' on the Road to Stardom", Cedar Wings, No. 28, p. 2, Beirut, July–August 1995.
  15. ^ Aschkar, Youmna. "New Hit For Lydia Canaan", Eco News, No. 77, p. 2, Beirut, January 20, 1997.
  16. ^ Sinclair, David (10. 5. 1997). „Billboard”. New York.  |chapter= ignorisan (pomoć)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Блискоисточна_музика&oldid=27898330”