Велика њорка

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Velika njorka
Preparirana velika njorka iz Drezdena
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Aves
Red:
Charadriiformes
Porodica:
Alcidae
Rod:
Pinguinus

Vrsta:
P. impennis
Binomno ime
Pinguinus impennis
(Linnaeus, 1758)
Približni nekadašnji areal velike njorke (plavo) sa pouzdanim gnezdilišnim kolonijama (žute tačke)
Sinonimi
  • Alca impennis
  • Plautus impennis
  • Alca borealis

Velika njorka (lat. Pinguinus impennis) je bila krupna morska ptica neletačica, najveća iz reda Charadriiformes i porodice njorki (Alcidae). Izumrla je sredinom 19. veka, nakon viševekovnog lova. Naseljavala je hladna priobalja severnog dela Atlantskog okeana, gde se gnezdila na izolovanim kamenitim ostrvima, u velikim kolonijama. Svojim izgledom, crno-belom bojom i uspravnim hodom, veoma je podsećala na pingvine — njena krila su takođe bila prilagođena plivanju i takođe se hranila morskom ribom.

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Velika njorka je jedna od 4.400 životinjskih vrsta opisanih u delu Systema Naturae Karla Linea iz 18. veka. Dat joj je naziv Alca impennis.[1] Tek 1791. godine je svrstana u svoj rod Pinguinus .[2] Ime roda Pinguinus je izvedeno iz portugalskog i španskog naziva ove vrste, a ime vrste impennis je dobila zbog nedostatka letnih pera.[3] Analizom mitohondrijske DNK je utvrđeno da joj je najbliži srodnik mala njorka (Alca torda).[4] Na osnovu pronađenih kostiju u Severnoj Karolini, utvrđeno je da je u ranom pliocenu postojala još jedna vrsta neleteće njorke iz roda Pinguinus. To je bila vrsta Pinguinus alfrednewtoni, koja je bila veća od velike njorke, i naseljavala je zapadni deo Atlantika. Nju je nakon izumiranja u toj oblasti zamenila velika njorka koja je došla sa istočne strane okeana.[5] Španci i Portugalci su veliku njorku zvali pinguinos, a Velšani pingwen. Kada su Evropljani otkrili pingvine na Južnoj hemisferi, dali su im ime po velikim njorkama, na koje su podsećali, iako ove vrste nisu u srodstvu.[6]

Opis[uredi | uredi izvor]

Velika njorka u sezoni parenja (stojeća) i van sezone (plivajuća)

Velika njorka je u uspravnom položaju bila visoka 75—85 cm, a teška oko 5 kg.[7] Velike njorke koje su živele severnije, imale su veću masu od onih na jugu.[8] Mužjaci i ženke su bili slično obojeni, ali je postojala razlika u veličini kljuna i butne kosti. Leđa, krila i glava bili su crne boje, dok je stomak bio beo. Odlikovale su se kratkim nogama i vratom, kao i malom glavom i krilima. Za vreme sezone parenja dobijale su krupne bele pege iznad očiju. Posle sezone parenja ova bela pega se gubila i umesto nje njorke bi dobijale belu prugu sa sivom linijom perja, između oka i uha. Tokom zime grlo bi postajalo belo. Imale su snažan kljun, dugačak oko 11 cm i povijen nadole pri vrhu. Krila su bila dugačka samo 15 cm, prilagođena plivanju.[9] Noge su joj bile crne i imala je plovne kožice između prstiju.

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Velika njorka je naseljavala hladne vode severnog Atlantika, od obala Kanade i severoistoka SAD na zapadu, preko Grenlanda, Islanda, Farskih ostrva, Britanskih ostrva, sve do obala Norveške na istoku. Njeni fosili su takođe nađeni i znatno južnije, na Floridi, Madeiri, obalama Francuske i Španije, pa čak i Italije u Sredozemnom moru. Ostaci velike njorke su pronađeni na lokalitetima Samer Hejven, Koton i Kasl Vindi, na istočnoj obali Floride.[10] Kosti ove ptice su takođe pronađene u pećinama: Eriko Bara, na severu Španije (Biskajski zaliv), Nerha na jugu Španije, Arene Kandide na severu Italije (Ligursko more) i Grota Romaneli na jugu (Pulja).[11] Postoje i fosilni nalazi sa Bermuda (Zeleno ostrvo) i Madeire (Porto Santo).[12]

Hrid Stak an Armin (Sent Kilda u Škotskoj), gde se nekada gnezdila velika njorka

Napuštala je vodu i izlazila na kopno samo tokom gnežđenja, a verovatno je čak i spavala na moru.[13] Gnezdilišne kolonije su obrazovane na kamenitim ostrvcima sa strmim obalama. Verovatno nikad nije ni bilo više od 20 ovakvih kolonija u svetu.[14] One su morale biti blizu bogatog izvora hrane i dovoljno daleko od glavnog kopna i grabljivica, uključujući i čoveka. Poznato je samo 7 nekadašnjih gnezdilišnih kolonija. To su ostrva: Papa Vestraj (Orknijska ostrva), Sent Kilda (Škotska), Grimsej i Eldej (Island), Fank (Njufaundlend), Ptičje stene (Zaliv Sen Loren). Moguće da se gnezdila i na rtu Kod (Masačusets). Najveća kolonija je bila na ostrvu Fank. Tokom zime, velike njorke su u parovima ili manjim grupama migrirale prema jugu.

Jaje velike njorke (ilustracija)

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Velika njorka sa uhvaćenom ribom (ilustracija)

Glavna hrana velikih njorki su bile ribe, uglavnom između 12 cm i 20 cm dužine. Prema arheološki nalazima na ostrvu Fank, izgleda da su im većinu ishrane činili atlantski menhaden i kapelan.[15] Ostale vrste u ishrani velike njorke su bili morski škorpion, bakalar, morski rakovi itd. Mladunci su verovatno jeli plankton i polusvarenu hranu roditelja. Velike njorke su se hranile u plitkim vodama priobalja. Veruje se da su lovile kooperativno, u jatima. Mogle su da zarone u proseku do 75 m.

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Parenje velike njorke se odvijalo početkom ili sredinom maja. Veruje se da su parovi obrazovani doživotno. Tokom sezone parenja, jedinke bi zakretale glavom i pokazivale bele mrlje oko očiju, obeležja na kljunovima i žuto grlo. Gnezdilišne kolonije su bile veoma guste, sa jednim parom ptica po svakom kvadratnom metru.

Ženke bi snele samo jedno jaje godišnje, krajem maja ili početkom juna. Polagano je na goloj zemlji ili steni, više od 100 m iznad mora. Ono je bilo izduženo i špicasto na jednom kraju. Ovakav oblik jajeta, kao i kod ostalih vrsta njorki, nastao je zbog gnežđenja na liticama. Naime, jaje može lako da se otkotrlja niz stenovitu liticu, ali ovakav špicasti oblik to onemogućava, odnosno, ono se umesto pravolinijskog kotrljanja, vrti u krug. Dužina jaja je iznosila 12.4 cm, a maksimalna širina 7.6 cm. Bilo je žućkasto-belo sa crnim i smeđim pegama i linijama. Na jajetu bi naizmenično ležali ženka i mužjak, u uspravnom položaju. Inkubacija je trajala 39 — 44 dana.

Mladunci su imali sivo perje. Hranila su ih oba roditelja i mogli su da napuste gnezdo i krenu prema moru dve ili tri nedelje nakon izleganja. Roditelji su i dalje brinuli o njima, a takođe su viđani kako nose mladunca na leđima.

Izumiranje[uredi | uredi izvor]

Velika njorka, ili alka, rekonstrukcija izgleda

Velika njorka je lovljena od strane neandertalaca pre više od 100 hiljada godina. Dokaz za to su kosti pronađene pored ognjišta. Masovan lov, zbog mesa, jaja i perja je počeo najkasnije u 8. veku. Pokolj ovih ptica je naročito bio izražen za vreme prvih istraživačkih ekspedicija u Severnu Ameriku. Tako je ekspedicija Žaka Kartijea, tokom potrage za zlatom na Bafinovom ostrvu, koristila meso velike njorke za ishranu i pecanje. Kasnije ekspedicije bi prilazile gnezdilišnim kolonijama i uterivale u brodove stotine jedinki, a zatim bi se nad njima izvršio pokolj.

Do polovine 16. veka, gnezdilišne kolonije uz obale Evrope, bile su skoro potpuno uništene od strane ljudi, koji su ubijali veliku njorku i perje koristili za izradu jastuka. Velika Britanija je 1794. zabranila njeno ubijanje zbog perja. Jaja ove retke ptice su postala meta bogatih kolekcionara, pa je njihovo skupljanje bilo unosan posao.

Ostrvo Eldej, poslednje utočište izumrle velike njorke

Poslednja velika njorka sa Britanskih ostrva je ubijena u julu 1840. godine. Uhvaćena je na hridi Stak an Armin kod ostrva Sent Kilda. Tri čoveka su je vezanu držala u životu 3 dana, a zatim na smrt pretukli štapom, verujući da je veštica.[16]

Zadnja kolonija ovih ptica je živela na hridi Geirfuglasker (Njorkina stena), kod ostrva Eldej u blizini obale Islanda. Ova vulkanska stena je imala strme strane, te je bila nepristupačna ljudima. Međutim, godine 1830, došlo je do vulkanske erupcije koja je potopila ovo ostrvce. Velike njorke su se posle toga premestile na ostrvo Eldej. Kolonija od pedesetak ptica je otkrivena 1835. godine i počelo je ubrzano skupljanje primeraka za muzeje. Poslednji par velike njorke, koji se gnezdio, ubijen je 3. jula 1844, a njihovo jaje je zgnječeno.[17]

Poslednje viđenje velike njorke je zabeleženo 1852. godine, u blizini ostrva Njufaundlend.[18]

Danas je u muzejima očuvano 75 jaja, 24 kostura i 81 preparirana primerka velike njorke. Nađeno je i preko hiljadu kostiju ove ptice na arheološkim lokalitetima.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Linnaeus, C (1758) (in Latin). Systema naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I. Editio decima, reformata.. Holmiae: Laurentii Salvii. pp. 130.
  2. ^ Gaskell, Jeremy (2000). Who Killed the Great Auk?. Oxford University Press (USA). pp. 152.
  3. ^ Johnsgard, Paul A. (1987). Diving Birds of North America. Lincoln: University of Nebraska Press. pp. 265–266.
  4. ^ Moum, Truls; Arnason, Ulfur & Árnason, Einar (2002). "Mitochondrial DNA sequence evolution and phylogeny of the Atlantic Alcidae, including the extinct Great Auk (Pinguinus impennis)". Molecular Biology and Evolution (Oxford: Oxford University Press) 19 (9): 1434–1439.
  5. ^ Olson, Storrs L.; Pamela C. Rasmussen (2001). "Miocene and Pliocene Birds from the Lee Creek Mine, North Carolina". In Ray, Clayton E.. Smithsonian Contributions to Paleobiology. 90. Washington DC: Smithsonian Institution Press. pp. 279.
  6. ^ Crofford 1989, str. 10.
  7. ^ „Searchable Ornithological Research Archive[[Kategorija:Botovski naslovi]]” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 29. 02. 2008. g. Pristupljeno 23. 06. 2010.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  8. ^ Montevecchi, William A.; David A. Kirk (1996). "Systematics-Great Auk (Pinguinus impennis)". The Birds of North America Online. Cornell Lab of Ornithology. http://bna.birds.cornell.edu/bna/species/260/articles/systematics.
  9. ^ Crofford 1989.
  10. ^ „Searchable Ornithological Research Archive[[Kategorija:Botovski naslovi]]” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 29. 02. 2008. g. Pristupljeno 22. 06. 2010.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  11. ^ Kingdom of Norway - Aves fosiles
  12. ^ „A fossil of the Great Auk (Penguinus impennis) from Middle Pleistocene deposits on Bermuda[[Kategorija:Botovski naslovi]]” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 17. 07. 2009. g. Pristupljeno 22. 06. 2010.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  13. ^ great-auk
  14. ^ Cokinos 2000, str. 312.
  15. ^ Olson, Storrs L; Swift, Camm C.; Mokhiber, Carmine (1979). „An attempt to determine the prey of the Great Auk (Pinguinus impennis)”. The Auk. 96 (4): 790—792. JSTOR 4085666. 
  16. ^ Rackwitz, Martin (2007). Travels to Terra Incognita: The Scottish Highlands and Hebrides in Early Modern Travellers' Accounts C. 1600 to 1800. Waxmann Verlag. pp. 347.
  17. ^ Ellis, Richard (2004). No Turning Back: The Life and Death of Animal Species. New York: Harper Perennial. pp. 160.
  18. ^ BirdLife International (2004). Pinguinus impennis. 2006. IUCN Red List of Threatened Species.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Velika njorka na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велика_њорка&oldid=26837503”