Веслонос

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Veslonos
Veslonos (u centru slike)
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Actinopterygii
Red: Acipenseriformes
Porodica: Polyodontidae
Rod: Polyodon
Lacépède, 1797
Vrsta:
P. spathula
Binomno ime
Polyodon spathula
(Walbaum in Artedi 1792)
Sinonimi[2][3]
Rod
  • Spatularia Shaw 1804 non Haworth 1821 non van Deventer 1904 non Mehely 1935
  • Platirostra LeSueur 1818
  • Megarhinus Rafinesque 1820 non Schoenherr 1833 nomen nudum non Robineau-Desvoidy 1827
  • Proceros Rafinesque 1820 non Quatrefages 1845
Vrsta
  • Squalus spathulus Walbaum 1792
  • Megarhinus paradoxus Rafinesque 1820
  • Platirostra edentula Lesueur 1818
  • Polyodon feuille Lacépède 1797
  • Polyodon folius Bloch & Schneider 1801
  • Proceros maculatus Rafinesque 1820
  • Spatularia reticulata Shaw 1804
  • Proceros vittatus Rafinesque 1820
  • Accipenser lagenarius (sic) Rafinesque 1820
  •  ?Polyodon pristis Rafinesque 1818

Veslonos (lat. Polyodon spathula) vrsta je zrakoperke, blisko srodna jesetri, iz reda Acipenseriformes. Fosilni zapisi o ovoj vrsti datiraju pre više od 125 miliona godina, tokom rane krede. Veslonos je slatkovodna riba sa glatkom kožom i jedini je živi pripadnik porodice Polyodontidae. Drugi donedavno živi pripadnik ove loze je sada izumrli kineski veslonos (Psephurus gladius), endemska vrsta sliva reke Jangce u Kini. Veslonosi se često nazivaju primitivnim ribama ili reliktnom vrstom, jer su zadržali neke morfološke karakteristike svojih ranih predaka, uključujući skelet koji je gotovo u potpunosti hrskavičav, i rostrum (njuška) u obliku lopatice koji zauzima gotovo jednu trećinu njihove dužine tela.

Često se nazivaju slatkovodnim ajkulama zbog njihovog heterocerkalnog repa ili repnog peraja koje podseća na ono kod ajkula.[4] Veslonosi su veoma evoluirane ribe s obzirom na to da su tokom istorije prilagođavale na adaptacije kao što je hranjenje filtriranjem. Njihova njuška i lobanja prekriveni su desetinama hiljada senzornih receptora za lociranje rojeva zooplanktona, koji im je osnovni izvor hrane.

Velsonosi su ribe sa prvobitnim staništem ograničenim na sliv reke Misisipi i nekada su se slobodno kretale u relativno prirodnim, nepromenjenim uslovima koji su postojali pre početka 1900-ih. Ova riba obično nastanjuje velike reke, kanale, ustajale vode i jezera koje predstavljaju okuke rečnih tokova u celom slivu reke Misisipi i drugim rekama iz tog basena. Njihov periferni opseg proširio se na Velika jezera, sa pojavama u jezerima Hjuron i Helen u Kanadi do pre oko 90 godina.[5]

Američka populacija veslonosa dramatično je opala prvenstveno zbog prekomernog ribolova, uništavanja staništa i zagađenja. Lovokrađa je takođe doprinela padu brojnosti populacije i nastaviće se sa ovim trendom sve dok potražnja za kavijarom ostane velika. Populacije u prirodi iskorenjene su iz većine njegovog perifernog opsega, kao i iz Njujorka, Merilenda, Virdžinije i Pensilvanije. Trenutni areal veslonosa smanjen je na pritoke reka Misisipi i Misuri i na basen zaliva Mobil. Trenutno se mogu naći u dvadeset i dve države u Sjedinjenim Državama, a te populacije su zaštićene državnim, federalnim i međunarodnim zakonima.

Taksonomija, etimologija i evolucija[uredi | uredi izvor]

Veslonos u velikom akvarijumu

Veslonosi su usko povezani sa jesetrama iz reda Acipenseriformes, koji predstavlja red zrakoperki koje uključuju jesetre i veslonosa, od kojih su neke vrste izumrle.[6] Veslonos ima dugu istoriju fosilnih zapisa koji datiraju od pre oko 125 miliona godina.[7][8][9] Fosili druge izumrle vrste, P. tuberculata, koji datiraju pre otprilike 60 miliona godina, pronađeni su u formaciji Tulok u donjem paleocenu u Montani.[10]

Francuski prirodnjak Bernard Žermen de Laseped je 1797. godine osnovao rod Polyodon za veslonosa, koji danas obuhvata jednu postojeću vrstu, Polyodon spathula. Laseped se nije složio sa opisom Pjera Žozefa Bonatera u Tableau encyclopédique et méthodique (1788), koji je sugerisao da su veslonosi vrsta morskih pasa. Laseped je napomenuo: „Rasprostranjenost i navike ove ribe su još uvek nepoznate”. Kad je Laseped uspostavio binomijalno ime, Polydon feuille, nije bio svestan da je taksonomist Johan Julius Valbaum već opisao i imenovao vrstu 1772. godine, koji je veslonosa opisao kao Squalus spathula.[11][12] Kao rezultat nenamernog dvostrukog imenovanja Lasepeda, Polyodon spathula postalo je preferirano naučno ime veslonosa, a Squalus spathula je postao sinonim i jedno od dva imena koja se koriste za ovu grupu. U svakom slučaju, Valbaumov opis iz 1792. godine priznat je i citira se kao autoritet.[13]

Porodica Polyodontidae sastoji se od pet poznatih taksona; tri izumrla taksona iz zapadne Severne Amerike, jednog nedavno izumrlog taksona iz Kine (kineski veslonos) i jedan postojeći takson, veslonos, (Polyodon spathula) poreklom iz basena reke Misisipi u Sjedinjenim Državama,[14] jedina živa vrsta iz roda Polyodon.[15] Oni se često nazivaju primitivnim ribama ili reliktnim vrstama, zbog morfoloških karakteristika koje su zadržali od nekih svojih ranih predaka, što je evidentirano u fosilnim zapisima koji potiču iz kasne krede, pre 70 do 75 miliona godina.[16][17] Neke od njihovih primitivnih karakteristika uključuju prevashodno hrskavičavi skelet i duboko račvasto heterocerkalno repno peraje slično onom kod morskih pasa, mada ove dve grupe nisu usko povezane.[8]

Fosilni veslonosi sa prepoznatljivim rostrumima datiraju iz perioda gornje krede i paleocena, pre 65 miliona godina.[16] Izduženi rostrum je morfološka karakteristika porodice Polyodontidae, ali samo pripadnici roda Polyodon (P. spathula i izumrla P. tuberculata) imaju karakteristike prilagođene posebno za hranjenje filtriranjem, uključujući vilicu, škržne lukove i lobanju. Škrge veslonosa sastavljene su od grebenastih filamenata za koje se smatra da su uticali na imenovanje roda Polyodon, koji predstavlja grčku zloženicu koja znači „mnogozuban”. Odrasle jedinke veslonosa zapravo su bez zuba, mada su kod juvenilnih jedinki veličine do 63 centimetra pronađeni brojni mali zubi manji od 1 milimetra. Naziv Spathula odnosi se na izduženi rostrum (njuška) u obliku vesla.[18][19] U poređenju sa kineskim rodovima veslonosa i fosilnim vrstama, ovaj veslonos (i njegov fosilni srodnik P. tuberculata) smatra se visoko izvedenom vrstom zbog njegovih novih adaptacija.[20]

Kineski veslonos je vrsta koja je nedavno proglašena za izumrlu. Primarni razlozi pada u broju jedinki slični su onima kod veslonosa i uključuju prekomeran lov, izgradnju brana i uništavanje staništa.[21] Za razliku od planktivornog veslonosa koji živi u Americi, kineski veslonosi bili su snažni plivači, bili su veći i oportunistički piscivori koji su se hranili malim ribama i rakovima. Neke jasne morfološke razlike kod kineskog veslonosa uključuju uži rostrum nalik maču i izražena usta. Oni su takođe imali manje i deblje škrge od američkog veslonosa.[18][19] Poslednje potvrđeno viđenje živog kineskog veslonosa zabeležneo je na reci Jangce 24. januara 2003. godine.[22] Od 2006. do 2008. godine, naučnici su vršili razna istraživanja u nastojanju da pronađu ribu. Koristili su nekoliko čamaca, postavili su veliki broj mreža i hvataljki pokrivši površinu od 488,5 kilometara na gornjem toku reke Jangce, gde se nalazi i zaštićeno područje Nacionalnog rezervata prirode Gornji Jangce. Nisu uhvatili nijednu ribu. Takođe su koristili hidroakustičnu opremu za praćenje aktivnog zvuka u vodi (sonar), ali nisu uspeli da potvrde prisustvo ove ribe.[22]

Opis[uredi | uredi izvor]

Generalna morfologija veslonosa
Na snimku se može videti kako se veslonos pomoću svoje izudžene njuške hrani zooplanktonima u akvarijumu

Veslonos je jedna od najvećih i najdugovečnijih slatkovodnih riba u Severnoj Americi.[23] Ima telo nalik morskom psu, prosečne je dužine 1,5 metara, težine 27 kilograma i može da živi preko trideset godina.[24] Za većinu populacija srednja starost je pet do osam godina, a maksimalna dob četrnaest do osamnaest godina.[23] Starost veslonosa najbolje se određuje dentarnim ispitivanjima, postupkom koji se obično vrši na ribama uhvaćenim tokom sezone sneginga, popularne sportske ribolovne aktivnosti u određenim delovima SAD-a. Iz donje vilice se uzima kost koja nosi zube, čisti se od preostalog mekog tkiva i vrši se sečenje iste da bi se otkrili godišnji prstenovi. Ovi dentarni prstenovi pomažu u određivanju starosti na sličan način kao što se starost drvena određuje pomoću godova. Dosadašnje studije ukazuju na to da neki pojedinci mogu da žive 60 godina ili duže, a da ženke obično žive duže i mogu da narastu više nego mužjaci.[25]

Veslonos je riba meke kože i gotovo u potpunosti hrskavičava. Oči su joj male i usmerene bočno. Ima veliki škržni poklopac (operkulum), velika usta i ravan rostrum u obliku vesla koji otprilike obuhvata jednu trećinu njegove dužine. Tokom početnih faza razvoja od embriona do mlade ribe, veslonosi nemaju rostrum, već on počinje da se formira ubrzo nakon izleganja.[26][27] Rostrum predstavlja produžetak lobanje, a ne gornje i donje vilice ili olfaktornog sistema kao kod dugačkih njuški drugih riba.[20][23] Ostale karakteristike koje izdvajaju ovu ribu uključuju duboko račvasto heterocerkalno repno peraje i uniformnu obojenost, često sa pegama koje idu od plavkasto-sive do crne na dorzalnom delu postepeno se pretvarajući u beličaste pege na stomaku.[19]

Ishrana i fiziologija[uredi | uredi izvor]

Naučnici su počeli da raspravljaju o funkciji rostruma veslonosa još od kada je vrsta opisana tokom kasnih 1700-ih.[16] Nekada se verovalo da veslonos svoju njušku koristi za iskopavanje hrane iz morskog dna ili da mu ona funkcioniše kao mehanizam za ravnotežu i pomoć prilikom plivanja.[26] Međutim, laboratorijski eksperimenti iz 1993. godine koji su koristili naprednu tehnologiju u oblasti elektronske mikroskopije potvrdili su da je rostrum kod tridesetak ispitanih veslonosa bio prekriven desetinama hiljada senzornih receptora. Ovi receptori su morfološki slični lorencinijevim ampulama koje se sreću kod morskih pasa i raža, i zaista predstavljaju pasivne elektroreceptore koje veslonosi koriste za detekciju planktona.[16] Klasteri elektroreceptora takođe pokrivaju glavu i škržne poklopce. Ishrana veslonosa sastoji se pre svega od zooplanktona. Njihovi elektroreceptori mogu otkriti slaba električna polja, što signalizira ne samo prisustvo zooplanktona, već i pokrete hranjenja i plivanja pojedinačnih ogranizama.[26] Kad se otkrije roj zooplanktona, veslnos neprekidno pliva napred sa široko otvorenim ustima, navodeći vodu da ide preko škrga kako bi filtrirao plen. Takvo hranjenje se smatra suspenzijskim hranjenjem. Dalja istraživanja su pokazala da njihovi elektroreceptori mogu takođe služiti kao pomoć prilikom plivanja i to za izbegavanje prepreka.[16][26]

Veslnosi imaju male nerazvijene oči koje su postavljene bočno. Za razliku od većine riba, oni slabo reaguju na nadzemne senke ili promene u osvetljenosti. Čini se da je elektrorecepcija uveliko zamenila vid kao primarni senzorni modalitet, što ukazuje na oslanjanje na elektroreceptore za otkrivanje plena.[16][26] Međutim, rostrum nije njihovo jedino sredstvo za otkrivanje hrane. Neki izveštaji sugeriršu da bi oštećeni rostrum učinio veslonosa manje sposobnim za efikasno hranjenje i da ne bi mogao da održi dobro zdravlje, ali laboratorijski eksperimenti i terenska istraživanja pokazuju drugačije.[20][26] Pored elektroreceptora na rostrumu, veslonosi imaju senzorne pore koje pokrivaju gotovo polovinu površine kože koja se proteže od rostruma do vrha glave i do vrhova operkuluma. Studije su pokazale da veslonosi sa oštećenim ili skraćenim rostrumima još uvek mogu da se hrane uspešno i održavaju dobro zdravlje.[20][26]

Razmnožavanje i životni ciklus[uredi | uredi izvor]

Razviće veslonosa od embriona do larvalnog stadijuma
Faze u razvoju rostruma

Veslonosi su dugovečne pelagijalne ribe koje polno sazrevanje dostižu relativno kasno. Ženke ne počinju da se mreste sve dok ne napune sedam do deset godina, a neke tek sa šesnaest do osamnaest godina starosti. Ženke se ne mreste svake godine, već uglavnom svake druge ili treće godine. Mužjaci se mreste češće, obično svake godine ili svake druge godine, počevši od sedme godine, neki od devet ili deset godina.[26][28]

Veslonosi započinju uzvodnu migraciju radi mrešćenja tokom ranog proleća; neki počinju u kasnu jesen.[28] Ove ribe se mreste u šljunkovitim rekama bez mulja koje bi u suprotnom bile izložene vazduhu ili prekrivene veoma plitkom vodom da se mrest ne odvija na proleće kada nivo vode u rekama raste zbog topljenja snega i prolećnih kiša koje uzrokuju poplave.[29] Iako je dostupnost preferiranog staništa za mrešćenje od ključne važnosti, postoje tri precizna ambijentalna događaja koja se moraju desiti pre nego što mrest počne.[15][26] Temperatura vode mora biti od 13 do 16°C; produženi fotoperiod koji se javlja u proleće pokreće biološke i bihevioralne procese koji zavise od povećanja dužine dana; i mora da postoji pogodan tok vode u reci pre nego što se može dogoditi uspešno mrešćenje. Istorijski gledano, veslonosi se nisu mrestili svake godine jer su ovi uslovi okoline dešavali samo jednom u 4 ili 5 godina.[15]

Veslonosi su ribe koje se mreste na otvorenim supstratima. Gravidne ženke polažu svoja jaja u vodu preko golih stena ili šljunka, a istovremeno mužjaci oslobađaju svoju spermu. Fertilizacija se odvija u spoljašnjem okruženju. Jaja postaju lepljiva nakon puštanja u vodu i pričvršćuju se za podlogu. Inkubacija varira zavisno od temperature vode, ali u vodi od 16°C jaja će se izleći u larve za otprilike sedam dana.[28] Nakon izleganja, larve ribe se spuštaju nizvodno u područja sa manjom brzinom rečnog toka, gde se hrane na zooplanktonom.[28]

Mladi veslonosi su slabi plivači što ih čini lako dostupnim brojnim predatorima. Stoga je brz rast tokom prve godine važan za njihov opstanak.[28] Mlada riba može da raste oko 2,5 centimetara nedeljno,[30] a krajem jula dostižu dužinu od oko 13 do 15 centimetara.[28] Njihova brzina rasta je promenljiva i veoma zavisi od količine dostupne hrane. Veće stope rasta javljaju se u područjima u kojima hrana nije ograničena. Proces ishrane mladunaca u potpunosti je različit u odnosu na hranjenje starijih juvenilnih i odraslih jedinki. Oni hvataju pojedinačni plankton, jedan po jedan, što zahteva detekciju i lociranje pojedinačne dafnije koja im se približava, nakon čega sledi odsečni manevar kako bi se uhvatio odabrani plen.[16] Krajem septembra mladunci su se već razvili u juvenilne jedinke i dugački su oko 10 do 12 centimetara. Nakon prve godine njihova stopa rasta usporava i vrlo je promenljiva. Studije pokazuju da sa 5 godina starosti njihova stopa rasta u proseku kreće oko 5 centimetara godišnje, u zavisnosti od izobilja hrane i drugih uticaja okoline.[19]

Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Mapa Sjedinjenih Američkih Država koja pokazuje rasprostranjenost veslonosa

Veslonosi su vrlo pokretne životinje i dobro prilagođene na život u rekama.[8] Oni nastanjuju mnoge vrste rečnih staništa u većem delu toka Misisipija i u susednim rekama ovog sliva. Najčešće se javljaju u dubljim područjima sa niskim strujama, kao što su bočni kanali, okuke, ustajale vode i jezera koje predstavljaju okuke rečnih tokova i podvodne kanale ispod brana. Primećeno je da se kreću više od 2.000 kilometara u rečnom sistemu.[8]

Veslonosi su endemični za sliv reke Misisipi, a u prošlosti su bile prisutne od reka Misuri i Jeloustona na severozapadu do reka Ohajo i Alegeni na severoistoku; u gornjem toku Misisipija južno do ušća, od reke San Hasinto na jugozapadu do reka Tombigbi i Alabama na jugoistoku.[23] Iskorenjeni su iz Njujorka, Merilenda i Pensilvanije, kao i iz većeg dela njihovog perifernog areala u regionu Velikih jezera, uključujući jezera Hjuron i Helen u Kanadi.[21][15] Godine 1991. Pensilvanija je sprovela program ponovnog uvođenja koristeći veslonosa iz uzgoja, u nastojanju da uspostavi samoodrživu populaciju u gornjem toku reke Ohajo i donjem toku reke Alegeni. Godine 1998. Njujork je pokrenuo sličan program u gornjem toku rege Alegeni iznad brane Kinzua, a 2006. godine još jedan takav u reci Konevango, relativno nepromenjenom delu njihovog istorijskog areala. Izveštaji o odraslim jedinkama na slobodi koje su zarobljene mrežama dokumentovani su u Pensilvaniji i Njujorku, ali nema dokaza o prirodnoj reprodukciji.[31][32] Veslonosi se trenutno mogu naći u 22 države u SAD-u i zaštićene su državnim i federalnim zakonima. Postoji 13 država koje dopuštaju komercijalni ili sportski ribolov na veslonose.[26]

Veslonos u Srbiji[uredi | uredi izvor]

U periodu oko 2006 godine je u Republici Srbiji uhvaćeno više primeraka ove ribe. Informacije su uglavnom bile uopštene, pretpostavka je da su pobegle iz ribnjaka u Rumuniji[33]. Ovde su u tom trenutku počeli da upotrebljavaju naziv riba mistrija. U tom periodu je ova vrsta ribe stigla uzvodno do opštine Apatin [34], gde su je uhvatili ribari i postoji više fotografija tog primerka. Kako su svi uhvaćeni primerci u Srbiji bili prilično veliki, može da se pretpostavi da se ne može razmnožavati u vodama Srbije.

Interakcija sa ljudima[uredi | uredi izvor]

Širenje i kultura[uredi | uredi izvor]

Postupak carskog reza nad ženkom velsonosa kojim se vadi ikra koja se potom oplođuje i inkubira (Misuri, 1995)

Veštačko razmnožavanje veslonosa započelo je naporima odeljenja za zaštitu Misurija tokom ranih 1960-ih i bilo je usredsređeno prevashodno na održavanje sportskog ribolova.[35] Međutim, sve veći značaj meso i ikre veslonosa postao je katalizator za dalji razvoj kulture uzgajanja i akvakulturu u Sjedinjenim Državama.[35] Za veštačko razmnožavanje potrebne su zrele ženke koje se, zbog kasnog seksualnog sazrevanja ove vrste, uzimaju iz divljine i dovode u mrestilište.[36] Ribama se ubrizgava LH-RH hormon kako bi se stimulisalo mrešćenje. Broj jaja koja ženka može proizvesti zavisi od veličine ribe i može se kretati od 70.000 do 300.000. Za razliku od većine pravih košljoriba, grane jajovoda kod veslonosa i jesetra nisu direktno vezane za jajnike, već se otvaraju dorzalno u telesnu šupljinu. Da bi se odredio status napredovanja ka sazrevanju, izvodi se ispitivanje jajašca. Proces započinje postupkom koji uključuje mali rez na trbuhu iz koga se izvadi nekoliko uzoraka oocita. Oociti se kuvaju u vodi nekoliko minuta dok se žumance ne stvrdne, a zatim se preseku na pola da bi se otkrilo jezgro. Izloženo jezgro se ispituje pod mikroskopom da bi se utvrdio stadijum zrelosti.[35]

Jednom kada je zrelost jaja potvđen, koristi se jedan od tri postupka za izvlačenje jaja iz ženke. Tri postupka su (1) tradicionalna metoda vađenja rukama, koja se smatra dugotrajnim i napornim procesom; (2) carski rez, relativno brza hirurška metoda vađenja jajašca kroz rez na trbuhu veličine 10 centimetara; iako se smatra bržim od vađenja rukama, caarski rez može biti dugotrajan proces i rezanje može dovesti do mišićnog stresa i slabijeg oporavka što smanjuje stopu preživljavanja; i (3) MIST — minimalno invazivna hirurška tehnika (engl. minimally invasive surgical technique) koja je najbrži od tri postupka jer zahteva manje rukovanja ribom i eliminiše potrebu za ušivanjem. U dorzalnom delu jajovoda napravi se mali unutrašnji rez koji omogućava direktno vađenje jaja iz telesne šupljine kroz gonopore, zaobilazeći jajovodne kanale.[37][38]

Polno zreo mužjak proizvodi zrele spermatozoide koje oslobađanja ispuštanjem velikih količina mleča tokom tri do četiri dana. Mleč se prikuplja umetanjem kratke plastične cevi sa špricom pričvršćenom u urogenitalni otvor mužjaka i laganim isisavanjem pomoću šprica. Sakupljeni mleč razblaži se u vodi neposredno pre dodavanja jajima i kombinacija se lagano meša oko minut da bi se postigla oplodnja. Oplođena jaja su lepljiva, pa ako se inkubacija odvija u nekoj posudi, jaja se moraju tretirati pažljivo kako bi se sprečilo sklupčavanje. Inkubacija obično traje od pet do dvanaest dana.[35]

Globalno komercijalno tržište[uredi | uredi izvor]

Limenka sveže prerađenog kavijara veslonosa

Napredak u biotehnologiji stvorio je globalno komercijalno tržište za polikulturu veslonosa. Godine 1970. u nekoliko reka u Evropi i Aziji postojale su zalihe veslonosa. Uvođenje je počelo kada je pet hiljada izlegnutih larvi iz mrestilišta u Misuriju u Sjedinjenim Državama izvezeno u bivši Sovjetski Savez radi upotrebe u akvakulturi.[39] Reprodukcija je bila uspešna 1988. i 1989. godine, a rezultirala je izvozom juvenilnih jedinki u Rumuniju i Mađarsku. Veslonos se sada uzgaja u Ukrajini, Nemačkoj, Austriji, Češkoj i regionima oko Plovdiva i Vidina u Bugarskoj. U maju 2006. godine ribar je u blizini Prahova u srpskom delu Dunava uhvatio primerke različitih veličina i težina.[39]

Godine 1988. oplođena jaja i larve iz mrestilišta u Misuriju prvi put su uvedena u Kinu.[39] Od tog vremena Kina svake godine iz Rusije i Sjedinjenih Država uvozi oko 4,5 miliona oplođenih jaja i larvi iz mrestilišta. Neki veslonosi se uzgajaju u ribnjacima sa šaranima i prodaju se restoranima, dok se drugi uzgajaju za proizvodnju mladih jedinki i kavijara. Kina je takođe izvezla veslonosa na Kubu, gde se uzgaja za proizvodnju kavijara.[40]

Sportski ribolov[uredi | uredi izvor]

Veslonosi su popularna sportska riba, a njihova populacija je dovoljna da omogući takvu aktivnost. Područja u kojima ne postoje samoodržive populacije oslanjaju se na državne i federalne programe obnavljanja kako bi imala održiv ribolov. Izveštaj za 2009. godinu uključuje sledeće države koje omogućavaju sportski ribolov na veslonosa po svojim državnim i federalnim propisima: Arkanzas, Ilinois, Indijana, Ajova, Kanzas, Kentaki, Misisipi, Misuri, Montana, Nebraska, Severna Dakota, Oklahoma, Južna Dakota i Tenesi.[31] Budući da se veslonosi hrane filtriranjem, oni neće zagristi mamac, pa se moraju hvatati tehnikom sneginga. Zvanični državni rekord u Kanzasu američki je veslonos uhvaćen 2004. godine koji je bio težak 65 kilograme; u Montani riba velika 64,6 kilograma 1973. godine; i u Severnoj Dakoti je ulovljen veslonos težak 59 kilograma 2010. godine.[28] Najveći veslonos uhvaćen je 1916. godine na jezeru Vest Okobodži u Ajovi, a ova jedinka težila je 90 kilograma i bila je duga 2,2 metra.[28][41]

Smanjenje populacije[uredi | uredi izvor]

Ribolovac hvata velikog veslonosa

Prekomerni ribolov i uništavanje staništa[uredi | uredi izvor]

Populacija veslonosa dramatično je opala u poslednje vreme, prvenstveno kao rezultat prevelikog ribolova i uništavanja staništa. Godine 2004. navedeni su kao ranjivi (VU A3de ver 3.1) na crvenoj listi ugroženih vrsta Međunarodne unije za zaštitu prirode. Takođe se, prema proceni Američke službe za ribe i divljač, predlaže svrstavanje u gruppu VU 3de u celom njihovom arealu rasprostranjenja. Procena je zaključila da se „ukupna veličina populacije može smanjiti za najmanje 30% u narednih 10 godina ili za tri generacije zbog stvarnih ili potencijalnih nivoa eksploatacije i efekata introdukovanih taksona, zagađivača, suparnika ili parazita”.[1] Veslonosi su pelagijalne ribe koje se hrane filtracijom i koje zahtevaju velike, protočne reke sa brojnim kanalima, ustajalim vodama, okukama reka bogatim zooplanktonom i šljunkanim podlogama za mrešćenje.[29] Niz brana na rekama poput onih izgrađenih na reci Misuri zarobio je velike populacije veslonosa i blokirao njihovu migraciju uzvodno do mrestilišta.[29] Kanalizovanje reka prouzrokovala je suženje reka i promenu njihovog tok, uništavajući ključna staništa za mrešćenje i odgajanje mladih.[15][23][31] Kao rezultat toga, većina tih populacija nije samoodrživa i mora se uključiti i ljudski napor kako bi postojao održiv sportski ribolov.[29]

Zebraste školjke[uredi | uredi izvor]

Infestacija zebrastih školjki u reci Misisipi, na Velikim jezerima i ostalim rekama na srednjem zapadu takođe negativno utiče na populaciju veslonosa. Zebraste školjke predstavljaju invazivnu vrstu dobro prilagođenu za eksplozivni rast populacije kao rezultat visokih stopa plodnosti. S obzirom na to da su u pitanju životinje koje se takođe hrane filtriranjem, zebraste školjke oslanjaju se na plankton i mogu filtrirati značajne količine fitoplanktona i zooplanktona iz vode, smanjujući dostupnost važnog izvora hrane za veslonosa i domaće školjke iz porodice Unionidae.[15][42] Nekoliko dana nakon oplodnje jajašca zebraste školjke, pojavljuje se mikroskopska larva koja se zove veliger. Tokom ove početne faze razvoja, koja obično traje nekoliko nedelja, veligeri mogu slobodno plivati u vodenoi sa drugim mikroskopskim životinjama koje čine zooplankton. Veligeri su loši plivači, što ih čini lakim plenom svakoj životinji koja se hrani zooplanktonom.[43] Međutim, prirodna predacija zebrastih školjki u bilo kojoj fazi njihovog razvoja nije dala značajan doprinos dugoročnom smanjenju populacije ovih životinja.[44]

Lovokrađa[uredi | uredi izvor]

Lovokrađa je takođe veliki uzročnik smanjenja brojnosti populacije veslonosa u državama u kojima se komercijalno eksploatišu, naročito dok je potražnja za kavijarom i dalje velika.[31] Od 1980-ih, trgovinski embargo na Iran ograničavao je uvoz veoma traženog i najskupljeg beluga kavijara iz Kaspijskog mora, ograničavajući američke izvore kavijara. Najtraženiji kavijar proizvode jesetre u severnom Kaspijskom moru, ali prekomerni ribolov i lovokrađa iscrpeli su snabdevanje. Shodno svemu ovome, alternative za proizvodnju kavijara postale su populacije američke jesetre i veslonosa.[26]

Ikra veslonosa može se preraditi u kavijar sličan po ukusu, boji, veličini i teksturi kavijaru pastruge jesetre iz Kaspijskog mora.[15][37] Američka služba za ribe i divlje životinje procesuirala je nekoliko slučajeva u kojima se kavijar veslonosa prodavao kao kaspijski kavijar.[26] Državni i federalni propisi koji ograničavaju uništavanje populacije veslonosa u divljini i nezakonitu trgovinu njihovom ikrom strogo se primenjuju. Povrede ovih zakona i propisa, poput ilegalnog transporta ikre, rezultirale su osudama sa značajnim novčanim i zatvorskim kaznama.[45][46] Veslonosi su takođe zaštićeni i konvencijom CITES (engl. Convention on the International Trade in Endangered Species).[47]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Joanne Grady (U.S. Fish & Wildlife Service) (2004). „Polyodon spathula”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2004: e.T17938A7638243. doi:10.2305/IUCN.UK.2004.RLTS.T17938A7638243.en Slobodan pristup. 
  2. ^ Froese, R.; Pauly, D. (2017). „Polydontidae”. FishBase version (02/2017). Arhivirano iz originala 24. 8. 2017. g. Pristupljeno 18. 5. 2017. 
  3. ^ „Polydontidae” (PDF). Deeplyfish- fishes of the world. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 08. 2017. g. Pristupljeno 18. 5. 2017. 
  4. ^ „Extinct Freshwater Sharks That Spawned in Saltwater Had Been Mistaken for Separate Species”. Scientific American. 16. 1. 2014. Pristupljeno 5. 5. 2019. 
  5. ^ „Aquatic Species at Rick — The Paddlefish”. Fisheries and Oceans Canada. 28. 6. 2010. Arhivirano iz originala 7. 8. 2014. g. Pristupljeno 10. 12. 2014. 
  6. ^ Imogen A. Hurley; Rachel Lockridge Mueller; Katherine A. Dunn; Eric J. Schmidt; Matt Friedman; Robert K. Ho; Victoria E. Prince; Ziheng Yang; Mark G. Thomas; Michael I. Coates (februar 2007). „A New Time-Scale for Ray-Finned Fish Evolution”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 274 (1609): 489—498. PMC 1766393 Slobodan pristup. PMID 17476768. doi:10.1098/rspb.2006.3749. 
  7. ^ Bill Hathaway (6. 8. 2012). „Yale Study Reveals New Family Tree for Ray-Finned Fish”. Yale News. Yale University. Arhivirano iz originala 08. 10. 2014. g. Pristupljeno 5. 5. 2015. 
  8. ^ a b v g Steven Zigler (13. 3. 2014). „Paddlefish Study Project”. Upper Midwest Environmental Sciences Center, US Geological Survey. Arhivirano iz originala 6. 10. 2014. g. Pristupljeno 15. 10. 2014. 
  9. ^ „Lower Wisconsin River Main Stem” (PDF). Wisconsin Department of Natural Resources. str. 7—91. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 08. 2014. g. Pristupljeno 5. 5. 2015. 
  10. ^ M.L. Warren; B.M. Burr; J.R. Tomelleri (2014). Freshwater Fishes of North America: Volume 1: Petromyzontidae to Catostomidae. Johns Hopkins University Press. str. 211. ISBN 978-1-4214-1202-3. OCLC 883820201. 
  11. ^ Daniel McKinley (februar 1984). „History of a Neglected Account of the Paddlefish, Polyodon spathula”. Copeia. 1984 (1): 201—204. JSTOR 1445053. doi:10.2307/1445053. 
  12. ^ Steven Mims; William L. Shelton (januar 2005). Anita Kelly; Jeff Silverstein, ur. Paddlefish (PDF). Aquaculture in the 21st Century. American Fisheries Society. str. 227—249. ISBN 978-1-888569-71-1. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 9. 11. 2014. 
  13. ^ Polyodon spathula. Encyclopedia of Life. 2013. Arhivirano iz originala 8. 12. 2015. g. Pristupljeno 15. 10. 2014. 
  14. ^ „Polyodon spathula (Walbaum, 1792)”. Minnesota Department of Natural Resources. 2014. Arhivirano iz originala 19. 10. 2014. g. Pristupljeno 14. 10. 2014. 
  15. ^ a b v g d đ e Betty Wills (2004). „Paddlefish”. Earthwave Society. Arhivirano iz originala 06. 10. 2014. g. Pristupljeno 3. 10. 2014. 
  16. ^ a b v g d đ e Alexander B. Neiman; David F. Russell; Xing Pei; Winfried Wojtenek; Jennifer Twitty; Enrico Simonotto; Barbara A. Wettring; Eva Wagner; Lon A. Wilkens; Frank Moss (2000). „Stochastic synchronization of electroreceptors in the paddlefish”. International Journal of Bifurcation and Chaos. Ohio University. 10 (11): 2499. Bibcode:2000IJBC...10.2499N. doi:10.1142/S0218127400001717. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  17. ^ Susan Post. „Species Spotlight: Paddlefish”. Illinois Natural History Survey. University of Illinois at Urbana-Champaign. Arhivirano iz originala 29. 05. 2014. g. Pristupljeno 18. 6. 2014. 
  18. ^ a b Gene Helfman; Bruce B. Collette; Douglas E. Facey; Brian W. Bowen (3. 4. 2009). The Diversity of Fishes: Biology, Evolution, and Ecology. John Wiley & Sons. str. 254. ISBN 978-1-4443-1190-7. Arhivirano iz originala 17. 6. 2016. g. 
  19. ^ a b v g Carla Hassan-Williams; Timothy H. Bonner (2007). „Polyodon spathula”. Fishes of Texas Project and Online Database. Texas National History Collection, a division of Texas Natural Science Center, University of Texas at Austin. Arhivirano iz originala 26. 7. 2014. g. Pristupljeno 19. 6. 2014. 
  20. ^ a b v g Lon A. Wilkens Michael & H. Hofmann (2007). „The Paddlefish Rostrum as an Electrosensory Organ: A Novel Adaptation for Plankton Feeding”. BioScience. 57 (5): 399—407. doi:10.1641/B570505 Slobodan pristup. Arhivirano iz originala 20. 1. 2016. g. Pristupljeno 19. 6. 2014. 
  21. ^ a b Wei Qiwei (2010). „Psephurus gladius”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2010. Arhivirano iz originala 6. 10. 2014. g. Pristupljeno 7. 10. 2014. 
  22. ^ a b Jody Bourton (29. 9. 2009). „Giant Fish 'Verges on Extinction'”. BBC Earth News. Arhivirano iz originala 6. 10. 2014. g. Pristupljeno 6. 10. 2014. 
  23. ^ a b v g d Cecil A. Jennings; Steven J. Zigler (2009). Craig P. Paukert; George D. Scholten, ur. Distribution, Ecology, and Life History; Biology and Life History of Paddlefish in North America: An Update (PDF). Paddlefish Management, Propagation, and Conservation in the 21st Century. 66. American Fisheries Society. str. 1—22. ISBN 978-1-934874-12-7. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2014. g. Pristupljeno 18. 6. 2014. 
  24. ^ „Paddlefish”. World Wildlife Federation. Arhivirano iz originala 23. 7. 2014. g. Pristupljeno 19. 6. 2014. 
  25. ^ D.L. Scarnechhia; Brad Schmitz (2010). „Paddlefish”. Species of Concern. Montana Chapter of the American Fisheries Society. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 28. 8. 2014. 
  26. ^ a b v g d đ e ž z i j k „Biology of the Paddlefish” (PDF). Louisiana Marine Education Resources, Classroom Projects. Louisiana State University. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2014. g. Pristupljeno 9. 6. 2014. 
  27. ^ „Paddlefish Polyodon Spathula” (PDF). U.S. Fish & Wildlife Service. 16. 5. 2001. Arhivirano (PDF) iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  28. ^ a b v g d đ e ž „Paddlefish Questions and Answers”. North Dakota Game and Fish Department. 2012. Arhivirano iz originala 24. 6. 2015. g. Pristupljeno 9. 6. 2014. 
  29. ^ a b v g „Paddlefish, Polyodon spathula”. Discover Nature Field Guide. Missouri Department of Conservation. Arhivirano iz originala 24. 08. 2017. g. Pristupljeno 9. 6. 2014. 
  30. ^ Dudley Parr. „Progress with Paddlefish Restoration”. Pennsylvania Angler and Boater (January/February 1999). Arhivirano iz originala 3. 9. 2014. g. Pristupljeno 28. 8. 2014. 
  31. ^ a b v g Phillip W. Bettoli; Janice A. Kerns; George D. Scholten (decembar 2009). Craig P. Paukert; George D. Scholten, ur. Status of Paddlefish in the United States. Paddlefish Management, Propagation, and Conservation in the 21st Century. American Fisheries Society. str. 1—16. ISBN 978-1-934874-12-7. 
  32. ^ David G. Argent; William G. Kimmel; Rick Lorson; Paul McKeown; Doug M. Carlson; Mike Clancy (decembar 2009). Craig P. Paukert; George D. Scholten, ur. Paddlefish Restoration to the Upper Ohio and Allegheny River Systems (PDF). Paddlefish Management, Propagation, and Conservation in the 21st Century. American Fisheries Society. str. 1—13. ISBN 978-1-934874-12-7. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2014. g. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  33. ^ „Veb arhiva”. B 92. Arhivirano iz originala 2014. g. 
  34. ^ „Kod Apatina upecana Poliodon Spatula - "Mistrija"”. 025 info. Arhivirano iz originala 2017. g. 
  35. ^ a b v g Steven Mims; William L. Shelton; Richard J. Onders (decembar 2009). Craig P. Paukert; George D. Scholten, ur. Propagation and Culture of Paddlefish (PDF). Paddlefish Management, Propagation, and Conservation in the 21st Century. American Fisheries Society. str. 357—383. ISBN 978-1-934874-12-7. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2014. g. Pristupljeno 22. 6. 2014. 
  36. ^ „Native Fish in the Classroom”. Louisiana Marine Education Resources, Classroom Projects. Louisiana State University. Arhivirano iz originala 3. 9. 2014. g. Pristupljeno 22. 6. 2014. 
  37. ^ a b Steven D. Mims; William L. Shelton; Forrest S. Wynne; Richard J. Onders (novembar 1999). „Production of Paddlefish” (PDF). Texas A&M AgriLife Extension Aquaculture, Fisheries, & Pond Management, Publication 437. Southern Regional Aquaculture Center. str. 1—5. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 9. 2016. g. Pristupljeno 22. 6. 2014. 
  38. ^ Steven Mims; William L. Shelton; Richard J. Onders; Boris Gomelsky (2004). „TECHNICAL NOTES Effectiveness of the Minimally Invasive Surgical Technique (MIST) for Removal of Ovulated Eggs from First-Time and Second-Time MIST-Spawned Paddlefish” (PDF). North American Journal of Aquaculture. 66: 70—72. doi:10.1577/c02-053. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2014. g. Pristupljeno 22. 6. 2014. 
  39. ^ a b v Mirjana Lenhardt; A. Hegediš; B. Mićković; Željka Višnjić Jeftić; Marija Smederevac; I. Jarić; G. Cvijanović; Z. Gačić (2006). „First Record of the North American Paddlefish (Polyodon spathula, Walbaum 1792) in the Serbian Part of the Danube River” (PDF). Archives of Biological Science, Belgrade. 58 (3): 27P, 28P. doi:10.2298/abs060327pl. Arhivirano (PDF) iz originala 14. 7. 2014. g. Pristupljeno 9. 6. 2014. 
  40. ^ Steven D. Mims (februar 2006). „Paddlefish Culture: Development Expanding Beyond U.S., Russia, China” (PDF). Global Aquaculture Advocate: 62—63. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2014. g. Pristupljeno 10. 6. 2014. 
  41. ^ „Seeking paddlefish on the Missouri : Outdoors”. Sioux City Journal. 11. 10. 2012. Arhivirano iz originala 24. 8. 2017. g. Pristupljeno 12. 12. 2014. 
  42. ^ National Park Service. „Don't Move a Mussel” (PDF). Missouri National Recreational River Zebra Mussel Bulletin. National Park Service. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2014. g. Pristupljeno 21. 6. 2014. 
  43. ^ Tiffany Murphy (2008). „Dreissena polymorpha”. Animal Diversity Web. University of Michigan. Arhivirano iz originala 30. 10. 2014. g. Pristupljeno 20. 10. 2014. 
  44. ^ Daniel P. Molloy; Alexander Y. Karatayev; Lyubov E. Burlakova; Dina P. Kurandina; Franck Laruelle (1997). „Natural Enemies of Zebra Mussels — Predators, Parasites, and Ecological Competitors”. Reviews in Fisheries Science. 5 (1): 83—84. doi:10.1080/10641269709388593. 
  45. ^ Gavin Shire (15. 4. 2013). „Seven Men Indicted for Alleged Trafficking of Paddlefish Caviar”. U.S. Fish & Wildlife Service. Arhivirano iz originala 21. 8. 2014. g. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  46. ^ David Harper (18. 10. 2013). „Man Gets Prison Term in Paddlefish 'Caviar' Criminal Case”. Tulsa World. Arhivirano iz originala 17. 9. 2015. g. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  47. ^ Richard Simms (9. 7. 2009). „Federal Authorities Step in to Protect Paddlefish”. The Chattanoogan. Arhivirano iz originala 17. 09. 2015. g. Pristupljeno 19. 6. 2014. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Veslonos na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Veslonos.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Веслонос&oldid=26502193”