Vizantijsko-normanski ratovi

Vizantijsko-normanski ratovi
Deo Vizantijsko-normanski ratovi
Politička situacija na Apeninskom poluostrvu i Balkanu za vreme Vizatijsko-normanskih ratova.
Vreme 1040-1185. godine Mesto Vizantijsko Apeninsko poluostrvo Apulija, Kalabrija, i vizantijski Balkan, Jonska ostrva Uzrok Normanske pretenzije na vizantijske posede u Italiji i na Balkanu. Ishod Normansko zauzimanje Apulije, Kalabrije i Jonskih ostrva, Normanska invazija na Balkan. Teritorijalne promene Vizantija.
Sukobljene strane
Vizantija Mletačka republika	Kingdom of France Kingdom of Sicily Lombard duchies Papal States Serbs (Duklja and Raška)
Komandanti i vođe
Aleksije I Komnin, Jovan II Komnin, Manojlo I Komnin, Andronik Komnin, Isak II Anđeo	Robert Gviskar, Boemund od Taranta, Georgije Antiohijski, Vilijem II Sicilijanski, Konstantin Bodin, Margarit iz Brindizi
Jačina
Potencijal za mobilizaciju 250.000 ljudi 1025. god. do 50.000 terenskih trupa 1140. god.

Brojni ratovi koji su se vodili između Normana sa jedne strane i Vizantijskog carstva sa druge strane čine niz sukoba koji su se odigrali u periodu 0d 1040. do 1185. godine kada je poslednja invazija Normana na Vizantijsko carstvo doživela svoj neuspeh. Na kraju sukoba, ni Normani ni Vizantijci nisu se mogli pohvaliti velikom snagom; do sredine 13. veka, sveobuhvatne borbe sa drugim silama oslabile su obe strane, što je dovelo do toga da je Vizantija izgubila Malu Aziju od Otomanskog carstva u 14. veku, a Normani su izgubili Siciliju do Hoenštaufena, koju su nakon njih nasledili Anžujci.

Normansko osvajanje južne Sicilije

Glavni članak: Normansko osvajanje južne Italije

Normani su dolazili iz vojvodstva Normandije smeštenog u Zapadnoj Francuskoj, koje je 911. godine dobio Viking Rolo na osnovu Ugovora Sveta-Klara-sur-Epte od strane francuskog kralja Šarla Prostog. Normani i njihova nova zemlja nosili su ime njihovih "Severnih" saplemenika sa obala Lamanša. Tokom vremena kada su Normani osvojili južnu Italiju, Vizantijsko carstvo je bilo u stanju unutrašnjeg propadanja; administracija carstva je bila uništena, efikasne vladine institucije koje su Vasiliju II obezbedile četvrt miliona vojnika i adekvatne resurse porezom, propale su u roku od tri decenije. Pokušaji Isaka I Komnina i Romana IV Diogena da se preokrene situacije pokazali su se bezuspešnim. Prevremena smrt prvog i rušenje drugog sa vlasti doveli su do daljeg kolapsa, pošto su Normani konsolidovali svoje osvajanje Sicilije i Italije.

Ređo Kalabriju, prestonicu tagme Kalabrije, zauzeo je Robert Gviskar 1060. U to vreme, Vizantijanci su držali nekoliko primorskih gradova u Apuliji, uključujući i glavni grad katepaneta Italije, Bari. Otranto je bio opkoljen i pao je u oktobru 1068; iste godine, Normani su opkolili Bari i, nakon što su pobedili Vizantijce u nizu bitaka u Apuliji, kasniji pokušaj pružanja pomoći opkoljenima je propao, pa se grad predao aprila 1071. godine, okončavajući na taj način vizantijsko prisustvo u južnoj Italiji.

Prva Normanska invazija na Balkan (1081—1085)

Karta Evrope posle smrti Roberta Gviskara 1085.

Nakon uspešnog osvajanja južne Italije, Normani nisu videli nikakvog razloga za zaustavljanje; Vizantija se i dalje raspadala i izgledala je povoljno za osvajanje. Kada je Aleksije I Komnin došao na prestio Vizantije, u svojim rananim i hitnim reformama, istakao je zahtev za uzimanje crkvenog novca – što je ranije bio nezamisliv potez – a što se pokazalo premalim da bi se zaustavili Normani.

Predvođeni okrutnim Robertom Gviskarom i njegovim sinom Boemundom, normani su zauzeli Drač i Krf i opkolilli larisu u Tesaliji (pogledati bitku kod Drača). Aleksije je pretrpeo nekoliko poraza pre nego što je uspeo da pokrene protiv udar i odnese pobedu. Ovo je umnogome osigurao podmićivanjem nemačkog kralja Hajnriha IV sa 360.000 zlatnih dukata kako bi ovaj zauzvrat napao Normane u Italiji, zbog čega su Normani bili primorani da skoncentrišu svoje snage za odbranu kod sopstvene kuće 1083-1084. god. On je takođe obezbedio savez sa Henrijem, grofom Monte od Sv'Anđela, koji je kontrolisao poluostrvo Gargano (poluostrvo Apulija) kome je ono bilo dato u zakup za vreme vladavine Alekseja. Normanska opasnost se za tada završila sa smrću Roberta Gviskara 1085. god. istovremeno sa vizantijskom pobedom, a ključna venecijanska pomoć omogućila je vizantijancima da povrate Balkan.

Pobuna Antiohije (1104—1140)

Nakon prvog krstaškog rata, veliki broj Normana se prirodno pridružio onome za šta se činilo da je velika ekspedicija u nepoznato, gde su zemlja i plen bili obilni. Tokom ovog perioda, Vizantijci su mogli u određenoj meri da iskoriste agresivne Normane da poraze Turke Sedžuke u brojnim bitkama, a mnogi gradovi su zahvaujuci ovome pali. Međutim, kada je Antiohija pala, Normani su odbili da je predaju, iako je vremenom uspostavljena vizantijska dominacija. Sa smrću Jovana II Komnina, Normanska Kneževina Antiohija ponovo se pobunila, nakon čega je napala Kipar i napadala Kilikiju, koja se takođe pobunila. Brzi i energični odgovor Manojla Komnina dopuštao je vizantijancima da izdejstvuju još povoljniji modus vivendi sa Antiohijom (1145. Koja je bila prisiljena da obezbedi Vizantiju kontingentom trupa i dopusti vizantijski garnizon u gradu). Međutim, gradu su date garancije da će biti zaštićen od turskih napada, a Nur ad-Din Zangia se uzdržao od napada na severne delove krstaških država zahvaljujući tom dogovoru.

Druga Normanska invazija na Balkan (1147—1149)

Južna Italija 1112. godine, u doba Rodžera II, koja prikazuje glavne države i gradove. Granica Kraljevine Sicilije 1154. godine, u vreme Rodžerove smrti, prikazana pomoću debele crne linije koja okružuje većinu južne Italije.

Godine 1147, Vizantijsko carstvo se pod Manojlom I Komninoma suočilo se sa ratom koji je poveo Ruđer II od Sicilije, čija je flota je zauzela vizantijsko ostrvo Krf i počela da pljačka Tebu i Korint. Međutim, uprkos tome što je bio ometen napadom Kumana na Balkanu, Manojlo je 1148. godine ušao u savez sa Konradom III od Nemačke kao i u savez sa Venecijancima, pomoću kojih je pobedio vrlo brzo Ruđera svojom moćnom flotom. Godine 1148, politička situacija na Balkanu je bila podeljena na dva fronta, jedan je činio savez Vizantijaca i Venecije, a drugi su činili Normani i Mađari. Normani su bili sigurni u postojeću opasnost od prebacivanja bojnog polja sa Balkana na njihove posede u Italiji. Srbi, Mađari i Normani su razmenili izaslanike, jer je Normana bilo u interesu da zaustave Manojlove planove za ponovno vraćanje Italije u vizantijse ruke. Oko 1149. Manojlo je povratio Krf i pripremio se za ofanzivu protiv Normana, dok je Ruđer II poslao Georgija od Antiohije sa flotom od 40 brodova kako bi pljačkao Carigradsko predgrađe. Manojlo se već tada složio sa Konradom oko zajedničke invaziji i podele južne Italije i Sicilije. Obnova saveza sa Nemačkom ostala je glavna orijentacija Manojlove spoljne politike do kraja njegovog vladanja, uprkos postepenom razmimoilaženju interesa između dva carstva nakon Konradove smrti. Međutim, dok je Manojlo u Valoni planirao ofanzivu preko Jadrana, Srbi su se opirali, predstavljajući time opasnost za vizantinske jadranske baze.

Smrt Ruđera u februaru 1154, koga je nasledio Vilijam I, što je u kombinaciji sa rasprostranjenim pobunama protiv vladavine novog kralja na Siciliji i Apuliji, kao i prisustvo apulijskih izbeglica na vizantijskom dvoru uz neuspeh Fridriha Barbarose (Konradovog naslednika) da se suoči sa Normanima podstakli su Manojla da iskoristi prednosti mnogobrojnih nestabilnosti koje su tada postojale na Apeninskom poluostrvu. On je poslao Mihajla Pleiologa i Jovana Duku, koji su nosili visok carski čin sevasta, zajedno sa vizantijskim trupama, i 10 vizantijskih brodova kao i velikim količinama zlata da napadnu Apuliju (1155). Dva generala su poslata da dogovore podršku Fridriha Barbarose, pošto je on bio neprijateljski raspoložen prema Normanima na Siciliji i nalazio se južno od Alpa u to vreme, ali je on to ipak odbio zato što je njegova demoralizovana vojska čeznula da se vrati severno od Alpa što pre to bude bilo moguće. Uprkos tome, uz pomoć nezadovoljnih lokalnih barona uključujući grofa Roberta Loritela, Manojlova ekspedicija je ostvarila zapanjujuće brzo napredovanje dok je čitava južna Italija ustala u pobunu protiv sicilijanske krune i neiskusnog Viljema I. Zatim je usledio niz spektakularnih uspeha, utvrđenja pokorena ili silom ili pomoću sjaja vizantijskih zlatnika.

Vilijam i njegova vojska su pristigavši na poluostrvo i uništili grčku flotu (4 broda) kao i vojsku u Brindiziju 28. maja 1156. godine i povratili Bari. Adrijan je 18. juna 1156. godine pristao na uslove u Beneventu gde su on i Viliam potpisali Ugovor o Beneventu, zaboravivši na pobunjenike i potvrdivši priznanje Viliama za kralja. Tokom leta 1157. poslao je flotu od 164 brodova sa 10.000 ljudi kako bi poharali Eubeju i Almiru. Godine 1158. Vilijam je konačno sklopio mir sa Grcima.

Treća Normanska invazija na Balkan (1185—1186)

Iako su zadnje invazije i poslednji konflikt velikih razmera između dve sile trajali manje od dve godine, treća Normanska invazija je još bliže uspela primakne normane samom Carigradu. Nekompetentna vladavina Andronika Komnina dozvolila je Normanimaa da se neopaženo upute prema vizantijskoj prestonici, dozvolivši im da Solun divljački opustoše (mračan predznak o tome sa čim će se Carigrad susresti za 20 godina). Nastala panika, je međutim, omogućila Isaku Anđelu da preuzme presto i, da nakon što je pobedio svog samouverenog protivnika, uspe da se okrene napadačima koje odbacio nazad na Siciliju, izuzev u okrugu palatine Kefalonije i Zakintosa, koji je ostao u rukama Normanskog admirala Margarita.

Posledice

Doživevši neuspehe prilikom svojih pokušaja da zauzmu Balkan, Normani su svoju pažnju usmerili na dešavanja u Evropi. Vizantijci u međuvremenu nisu imali ili volje ili resursa za bilo koju dalju invaziju na italiju još od doba vladavine Manojla Komnina. Posle treće invazije, opstanak Carstva postao je važnije pitanje za vizantiju nego sama provincija na drugoj strani Jadranskog mora. Normansku dinastiju je zatim nasledila 1194. Dinastija Hoenštaufen, koju su 1266. Kasnije zamenili Anžujci. Niz kasnijih sicilijanski vladara je na kraju nastavilo Normansku politiku dominacije nad post-vizantijskim državama u Jonskom moru i Grčkoj, pokušavajući da uvere druge u svoje pravo na sizerenstvo nad Krfom, koji su konačno osvojili 1260. godine, okruživši palatin Kefalonije i Zakintosa, despotata Epira i drugih teritorije.

Izvori

Primarni

• Comnena, Anna (1969). The Alexiad. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-044215-1. 

Sekundarni

• Birkenmeier, John W. (2002). „The Campaigns of Manuel I Komnenos”. The Development of the Komnenian Army: 1081–1180. Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-11710-5. 
• Brooke, Zachary Nugent (2004). „East and West:1155–1198”. A History of Europe, from 911 to 1198. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-22126-9. 
• Duggan, Anne J. (2003). „The Pope and the Princes”. Adrian IV, the English Pope, 1154–1159: Studies and Texts edited by Brenda Bolton and Anne J. Duggan. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-0-7546-0708-3. 
• Fine, Jr. John Van Antwerp (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08149-3. 
• Gravett, Christopher; Nicolle, David (2006). The Normans: Warrior Knights and their Castles. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-84603-088-8. 
• Haldon, John (2000). The Byzantine Wars. The Mill: Tempest. ISBN 978-0-7524-1795-0. 
• Holmes, Richard (1988). The World Atlas of Warfare: Military Innovations That Changed the Course of History. Middlesex: Penguin. ISBN 978-0-670-81967-6. 
• Magdalino, Paul (2005). „The Byzantine Empire (1118–1204)”. The New Cambridge Medieval History edited by Rosamond McKitterick, Timothy Reuter, Michael K. Jones, Christopher Allmand, David Abulafia, Jonathan Riley-Smith, Paul Fouracre, David Luscombe. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-41411-1. 
• Magdalino, Paul (2002). The Empire of Manuel I Komnenos, 1143–1180. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52653-1. 
• Norwich, John Julius (1998). A Short History of Byzantium. Penguin. ISBN 978-0-14-025960-5. 
• Norwich, John Julius (1995). Byzantium: The Decline and Fall. London: Viking. ISBN 978-0-670-82377-2.