Demon

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Lilit je ženski demon sukubus

Demon je u religiji, narodnim predanjima i mitologiji natprirodno biće, ponekad Božija tvorevina koje je uopšteno opisano kao zloduh (mada van monoteističkih vera ne mora biti zao) ili bjes. Veruje se da se demon može prizvati i kontrolisati, što se uglavnom postiže magijskim ritualima. Takođe se često pominje da demon „opseda“ nekoga ili da je ušao u njegovo telo, pod čime se podrazumeva da je za postupke te osobe odgovoran demon ili više njih, a ne sama osoba.

U staroj Grčkoj reč demon (stgrč. δαίμων - duh, više biće) nije imala negativnu konotaciju: Platon, na primer, u Gozbi kao demona označava čak i Erosa (ili Erota), starogrčko božanstvo vezano za ljubav i žudnju. Sa druge strane, u monoteizmu demoni su uvek zlih namera i kušaju ili opsedaju čoveka. Ekvivalenti dobrih starogrčkih demona mogli bi se možda donekle pronaći među hrišćanskim anđelima, jer su bića stvorena od Boga. Najpoznatije pominjanje demona u hrišćanstvu verovatno je u Novom zavetu, kada Hrist isteruje demone iz posednutog čoveka poslavši ih u krdo svinja mesto u ništavilo, time oslobađajući čoveka, i pokazujući samilost čak i prema demonima.

U današnje doba se verovanje u demone često smatra sujeverjem, mada postoje mnoge religije koje propagiraju veru u njihovo postojanje, kao i ona verovanja koja ih shvataju kao metafore ili simbole, a ne stvarna bića. Verovanje u demonske sile danas je najizraženije u neopaganizmu.

Demoni u hrišćanstvu[uredi]

Hrišćanstvo propoveda da demoni postoje i da imaju određenu moć, ali da samo od volje čoveka zavisi da li će ga demon nadvladati ili ne. Verujući, čovek ima veću vlast od demona, jer kao zaštitnika ima Boga, Njegove svetitelje i anđele. Onaj čovek koji napusti Boga i odbacio zaštitu anđela čuvara, uvek dobije jednog ili više demona pratioca.

Sveti Ignjatije Brjančaninov o njima govori: "... očajnička zloba čini karakter palih anđela; njihova lica su slična nakaznim licima zločinaca među ljudima". Demoni su unakazili sebe uništavanjem dobra u sebi, rađanjem i razvojem zla u sebi. To se odrazilo i na njihovom spoljašnjem izgledu. Iz tog razloga Sveto pismo ih naziva zverima, a glavnog od njih zmijom (Otk. 12,9). Ne predaj zverima dušu koja se ispoveda Tebi (Ps. 73,19). "Njihov prirodni izgled je užasno strašan i ružan; tako je video Jov đavola kao nakazno čudovište i prikazao ga je strašnom verbalnom slikom" (Jov 39,42).

Sveto Pismo govori da demoni imaju ista čula koja ima i čovek: vid, sluh, njuh; ono im pripisuje sposobnost da govore; palim duhovima pripisuje nedostatke pale ljudske prirode, nemost i gluvoću. Sam Gospod nazvao je jednog demona gluvim i nemim. "Duše nemi i gluvi, Ja ti zapovedam" (Mk. 9,25). Prilikom drugog isceljenja čoveka opsednutog demonom, u Jevanđelju po Luki stoji da je taj demon bio nem (Lk. 11,14).

Imaju sposobnost da brzo savladavaju prostor kao i anđeli. U Jevanđelju po Mateju stoji da je đavo, kušajući Gospoda Isusa Hrista, uzeo ga u sveti grad i stavio ga na krov hrama, a zatim Ga je uzeo na vrlo visoku goru (Mt. 4,1-11).

Poput anđela, oni takođe imaju moć da vrše zapanjujuće promene u vidljivoj prirodi. U knjizi o Jovu stoji da je pod dejstvom đavola oganj, koji se ljudskim pogledima učinio kako je bačen s neba, spalio Jovova stada ovaca zajedno s pastirima, kao i da je usled manipulacija nečistog duha počeo uragan koji je srušio kuću u kojoj su bila okupljena Jovova deca, te su ona poginula (Jov 1,9). U knjizi Tovitovoj napisano je o demonu Asmodeju koji je ubio sedmoricu muževa za koje je redom bila udavana Sara, kći Raguilova (Tov. 3,8).

Vidi još[uredi]