Dizajn

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Stolica u obliku tulipana, Ero Sarinen

Dizajn je primenjena umetnost koja nastaje procesom donošenja serije odluka koje imaju za cilj konstruisanje, oblikovanje ili kreiranje nečega primenljivog. Dizajn se obično odvija po unapred određenom planu, ideji ili zamisli. Svrha dizajna je realizacija plana ili ideje koji mogu biti uzrokovani potrebom da se reši određen problem. Zbog toga se proces dizajna često definiše i kao proces rešavanja problema. Osoba koja se bavi dizajnom zove se dizajner. Kada se govori od dizajnu nekog proizvoda, predmeta ili objekta, obično se pod dizajnom smatra aranžman ili konfiguracija pojedinačnih komponenti koji čine celinu proizvoda, predmeta ili objekta. Reč dizajn ima korijen u latinskim riječima de i signare. Prema Radomiru Vukoviću (osnivaču časopisa KvadArt): „Dizajn se razlikuje od umetnosti u tome što umetnik za svoje delo odgovara samo sebi, a dizajner sebi i naručiocu.“

Danas dizajn ne predstavlja specifičnu profesiju niti disciplinu jer je pojam preširok. Postoje mnogobrojne discipline dizajna. Neke od njih su: industrijski dizajn, dizajn enterijera, grafički dizajn, modni dizajn, tipografija i scenski dizajn. Razvojem tehnologije i shodno potrebama društva, nameću se nove oblasti dizajna koje su tek u začetku razvoja kao što su: veb-dizajn[1], interaktivni dizajn i informacioni dizajn. Neki pojmovi koji se često vežu uz dizajn su: ergonomija i estetika.

Reč dizajn je prvo bila korištena kao izraz za stvaranje arhitektonskog plana kroz iterativni proces skica i maketa. Reč dizajn dolazi od engleske reči Десигн, a znači crtež ili skica, neka ideja izražena crtežom. Jednostavno rečeno, dizajn je umetničko oblikovanje predmeta za upotrebu. U svakodnevnom životu dizajn je prisutan svuda oko ljudi, a da često nisu ni svesni. Danas se ova reč koristi za mnoga polja i njezino značenje obično označava finalizovani plan rada ili krajnji išod provođenje nekog plana. U običnoj primeni reč dizajn obuhvata sve industrijske predmete masovne proizvodnje i maloserijske proizvode, namještaj, odeću, grafički izgled stranica magazina, izgled korisničkog zaslona na računaru.[2]

Dizajn kao proces[uredi | uredi izvor]

Postoje značajna neslaganja oko toga kako dizajneri u mnogim oblastima, bilo amaterski ili profesionalno, samostalno ili u timovima, izrađuju dizajne.[3] Kis Dorst i Judit Dijkuis, koji su i sami dizajneri, tvrdili su da „postoji mnogo načina za opisivanje procesa dizajniranja“ i diskutovali su o „dva osnovna i u osnovi različita načina“,[4] koji imaju nekoliko imena. Prevladavajući stav nazvan je „racionalni model“,[5] „rešavanje tehničkih problema“[6] i „perspektiva usmerena na razlog“.[7] Alternativni pogled nazvan je „reflekcija u akciji“,[6] „koevolucija“,[8] i „perspektiva usmerena na akciju“.[7]

Racionalni model[uredi | uredi izvor]

Racionalni model nezavisno su razvili Herbert A. Sajmon,[9][10] američki naučnik i dva nemačka teoretičara inženjerskog dizajna, Gerhard Pahl i Volfgang Bajc.[11] On postulira:

  • Dizajneri pokušavaju da optimizuju dizajnerskog kandidata za poznata ograničenja i ciljeve.
  • Proces dizajniranja zasnovan je na planu.
  • Proces dizajniranja se shvata u vidu diskretnog niza stupnjeva.

Racionalni model zasnovan je na racionalističkoj filozofiji[5] i temelji se na modelu vodopada,[12] životnom ciklusu razvoja sistema[13] i većini literature o inženjerskom dizajnu.[14] Prema racionalističkoj filozofiji, dizajn se informiše istraživanjem i znanjem na predvidljiv i kontrolisan način.

Razlika između likovnih umetnosti i dizajna[uredi | uredi izvor]

Sokovnik Filipa Starka čiji je dizajn proizvoda neretko i vajarstvo.

U načelu se i likovne umetnosti i dizajn kao primenjeno umetnička disciplina bave organizacijom likovnih elemenata (linija, boja, oblik, i sl) na dvodimenzionalnoj površini (grafički dizajn, veb dizajn) ili u trodimenzionalnom prostoru (arhitektonski dizajn, grafički dizajn, industrijski dizajn). Stoga razlika leži pre svega u kulturalnom kontekstu u kojem se pojavljuju kao osobene kreativne delatnosti. Slikarstvo, kiparstvo i grafika su tako umetničke aktivnosti koje se odvijaju unutar muzejsko-galerijskog sistema u kojem je kao primarna naglašena slobodna razmena umetničkih dobara, između umetnika i publike, odnosno zajednice. U tom smislu, umetnosti se pripisuju kvaliteti spontanosti, ekspresivnosti, intimnosti, tajanstvenosti i sl, svega onoga što naglašava njezinu nepragmatičnu, individualističku, u osnovi nepredvidivu prirodu.

Suprotno tome, kulturalno značenje dizajna čvrsto je određeno njegovim mestom u protoku simboličkog ili finansijskog kapitala, što znači da se dizajn u savremenom društvu uglavnom pojavljuje u sve složenijem komunikacijskom procesu savremenog društva (npr. grafički dizajn novina, plakata, knjiga ili veb dizajn) i u tržišnoj razmeni između proizvođača i kupca (industrijski dizajn). U tom smislu, značenje dizajna u savremenoj kulturi određuje se njegovom funkcionalnošću, komunikativnošću, dostupnošću i precizno određenim mestom u protoku informacija, roba i usluga. Danas je stroga granica između dizajna i umetnosti izbrisana, jer oba smera poseduju svoj vlastiti jezik, svoju istoriju i svoje čvrsto mesto u kulturi savremenog društva, te se i njihove metode i rezultati preklapaju i nadopunjuju.

Istorija dizajna[uredi | uredi izvor]

Gerit Ritveld, Stolica inspirisana umetničkim pokretom De Stajl.
Vilhelm Vagenfeld, Čajnik od metala, 1924.

Predmeti su oduvek bili na neki način ukrašavani. U vreme dok nije postojala industrijska proizvodnja nije postojala bitna razlika u stvaranju nekog upotrebnog predmeta i skulptura, oba su bili individualni proizvodi. Tako je uticaj autonomne figurativne umetnosti na stvaranje upotrebnih predmeta bio spontan i logičan.

U trenutku kad se proizvodnja menja i postaje industrijska, oblikovanje proizvoda prestaje biti umetnost. Od tada se razlikuju unikatni predmeti (nastali umetničkim zanatima) i industrijski proizvodi (industrijski dizajn). Kada su se svrsišodni predmeti počeli industrijski masovno proizvoditi, trebalo ih je osloboditi preteranih ukrasa kojima se prekrivala loša izrada ili ružna forma. Preteranost ukrasa nije lepa i naziva se kič. Razdoblje mnogobrojnih izuma koje još i danas traje započelo je u 18. i 19. veku. Izumi su imali u prvom redu naučnu namenu i po obliku su bili „bezoblični”, potpuno tehnološkog karaktera (npr. Belov telefon iz 1876, usisavač iz 1907, televizijski prijemnik iz 1926). Ponekad bi oblikom oponašali upravo one upotrebne predmete koje su efikasnošću premašili (tramvaj na paru koji imitira konja i kočiju, ili automobil u obliku kočije). Zbog spoja starog i novog ovi predmeti su izgledali naivno.

Krajem 19. veka u Engleskoj se javlja ideja o povezivanju umetnika i industrijske proizvodnje kako bi se ulepšali industrijski proizvodi, a uništile imitacije i kič. Spajanje „umetnosti i zanata” pokrenuo je u Engleskoj Vilijam Moris (Pokret umetnosti i zanatstva) već krajem 19. veka, ali su njihovi proizvodi bili individualni i bogato dekorisani, dakle nisu bili u skladu s modernim nastojanjima. Pod njegovim uticajem 1907. u Minhenu je osnovan Nemački savez zanatskih i industrijskih proizvođača (Dojčer verkbund). Jedna od struja u tom udruženju težila je standardizaciji (ujednačavanju) industrijskih proizvoda najbolje prilagođenih nameni, te novim materijalima i tehnikama.

Delatnost Dojčer verkbunda unapređuje i razvija Valter Gropijus, te osniva specijalizovanu školu za istodobno bavljenje svim vrstama oblikovanja – Bauhaus, 1919. u Vajmaru, gde su tada na vlasti bili socijalisti (Vajmarska republika). U toj školi zajedno su delovali umetnici i zanatlije, a cilj je bio da se stambeni prostor s nameštajem i upotrebnim predmetima ujedini jedinstvenim duhom, funkcionalnošću i jednostavnošću. Prema švaćanju Bauhausa, predmetima ne treba nadodavanje ukrasa koji bi skrivali ili popravljali ružne i bezoblične delove, nego treba te delove oblikovati na lep, umetnički način i predmet će biti lep sam po sebi. Pod uticajem pojedinih pravaca moderne umetnosti (ekspresionizma, kubizma i posebno nekih grana apstraktne umetnosti), koji su težili pojednostavljenjem i pronalazili nove oblike, oblikovanje upotrebnih predmeta dobija novo značenje – postizanje funkcionalnosti predmeta kao kreativan čin. Ideje Bauhausa poštuju se i danas u načelima industrijskog dizajna: jedinstvo namene (funkcije), poštivanja materijala i procesa serijske proizvodnje.

Vrste dizajna[uredi | uredi izvor]

Danas se dizajn deli na grafički dizajn (nalepnice, logotipi, plakati...), industrijski dizajn (mašine, automobili, kućni aparati...) i tekstilni dizajn (materijali i krojevi).

Parametri dizajna[uredi | uredi izvor]

Prvi fen za kosu nemačkog proizvođača AEG (nazvan po vetru Fen, nemački: Föhn) imao je plastičnu dršku koja je ergonomski odgovarala prosečnoj ljudskoj ruci.

Dizajn, kao nova grana ljudske delatnosti, je veoma složen. Njegova složenost dolazi iz karakteristike da dizajn deluje integralno, dakle duž celog toka društvene reprodukcije. Intervencije dizajna utiču podjednako na proizvodnju, na distribuciju i na potrošnju.

Parametri dizajna su oni društveni, ljudski, tehničko-tehnološki i organizacioni činitelji koji uslovljavaju nastanak, razvoj i napredak industrijskog oblikovanja. Dva osnovna parametra dizajna su: društveno-ekonomski i kulturni parametar. Ova dva parametra deluju dijalektički s dizajnom, dakle jedan drugog uslovljavaju. Međutim, koliko god je dizajn uslovljen ovim parametrima, toliko i dizajn može uticati na razvoj ovih parametara (npr. pronalazak plastike).

Po društveno-ekonomskom parametru, zadatak dizajnera nije samo oblikovanje proizvoda funkcionalne perfekcije nego oblikovanje sistema i procesa, zadovoljenje ljudskih potreba tako da u kreativan proces stvaranja svog okruženja bude uključen sam korisnik.

Prema kulturnim parametrima dizajna, dizajn proizvoda bitno deluje na formiranje kulturnih i društvenih vrednosti i stavova korisnika koji je njime okružen.

Prema društveno-ekonomskom parametru dizajneri nisu samo pojedinci ili grupe ljudi koji planski i namenski iznose svoje ideje nego i svaki čovek korisnik svog prostora u svom okruženju gde boravi stalno ili privremeno. Svesno ili nesvesno ljudi sami dizajniraju svoj prostor pokušavajući da si tim učine svoj život lagodnijim i lepšim. Potreba da čovek dizajnira svoj prostor kreće od kreiranja svog života jer izgrađujući sebe i obogaćujući sebe on obogaćuje i prostor u kom živi. Što su ljudi bogati duhom i znanjem i imaju širi pogled na svet to im je prostor u kome žive raznovrsniji sa puno detalja lepih uspomena.

„Kulturni parametri” zavise od potreba društva i od događaja i njegovoj nameni gde je on ograničen u svojoj slobodi izažavanja i samim tim je nepotpun. Pod kulturnim parametrima se može smatrati i potreba pojedinca koji svojim društvenim potrebama i željom za isticanjem ličnog, koriste dizajn svog prostora i svojih ideja za javnim izražajem, gde društvo može da ga prepozna kao dobrog i korisnog i da ga prihvati kao deo kulture i kulture življenja.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Šta bi trebalo da bude dizajn sajta”. 
  2. ^ Dictionary meanings in the Cambridge Dictionary of American English, at Dictionary.com (esp. meanings 1–5 and 7–8) and at AskOxford (especially verbs).
  3. ^ Coyne, Richard (1990). „Logic of design actions”. Knowledge-Based Systems. 3 (4): 242—257. ISSN 0950-7051. doi:10.1016/0950-7051(90)90103-o. 
  4. ^ Dorst, Kees; Dijkhuis, Judith (1995). „Comparing paradigms for describing design activity”. Design Studies. 16 (2): 261—274. doi:10.1016/0142-694X(94)00012-3. Arhivirano iz originala 08. 04. 2019. g. Pristupljeno 27. 06. 2021. 
  5. ^ a b Brooks, F.P. (2010) The design of design: Essays from a computer scientist, Addison-Wesley Professional. ISBN 0-201-36298-8.
  6. ^ a b Schön, D.A. (1983) The reflective practitioner: How professionals think in action, Basic Books, USA.
  7. ^ a b Ralph, Paul (2010). „Comparing Two Software Design Process Theories”. Global Perspectives on Design Science Research. Lecture Notes in Computer Science. 6105. St. Gallen, Switzerland: Springer. str. 139—153. ISBN 978-3-642-13334-3. doi:10.1007/978-3-642-13335-0_10. .
  8. ^ Dorst, Kees; Cross, Nigel (2001). „Creativity in the design process: Co-evolution of problem–solution” (PDF). Design Studies. 22 (5): 425—437. doi:10.1016/S0142-694X(01)00009-6. 
  9. ^ Newell, A., and Simon, H. (1972) Human problem solving, Prentice-Hall, Inc.
  10. ^ Simon, H.A. (1996). The sciences of the artificial. Cambridge, MA, USA: MIT Press. str. 111. ISBN 0-262-69191-4. .
  11. ^ Pahl, G.; Beitz, W. (1996). Engineering design: A systematic approach. London: Springer-Verlag. ISBN 3-540-19917-9. 
  12. ^ Royce, W.W. (1970) "Managing the development of large software systems: Concepts and techniques," Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. октобар 2020) Proceedings of Wescon.
  13. ^ Bourque, P., and Dupuis, R. (eds.) (2004) Guide to the software engineering body of knowledge (SWEBOK). IEEE Computer Society Press, ISBN 0-7695-2330-7.
  14. ^ 4Grote, K.H.; Beitz, W.; Feldhusen, J. (2007). Engineering design: A systematic approach (3rd izd.). Springer-Verlag. ISBN 1-84628-318-3. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Dizajn na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дизајн&oldid=26468772”