Pređi na sadržaj

Egocentrizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Egocentrizam

Egocentrizam je nesposobnost ličnosti da svet posmatra iz ugla drugog pojedinca, već isključivo iz sopstvenog, koji se apsolutizuje. Karakteriše ga ekscesivna preokupacija sobom i preterani stav prema sopstvenoj važnosti i nezamenljivosti. Takođe, normalno stanje u detinjstvu kod deteta do šest godina starosti koje još nije naučilo da u obzir uzima potrebe drugih ljudi, već samo svoje sopstvene.

Iako je egocentrično ponašanje manje izraženo u odraslom dobu, postojanje nekih oblika egocentrizma u odraslom dobu ukazuje na to da prevazilaženje egocentrizma može biti doživotni razvoj koji nikada ne dostiže završetak.[1] Smatra se da su odrasli manje egocentrični od dece, jer se brže ispravljaju iz prvobitne egocentrične perspektive od dece, a ne zato što je manja verovatnoća da će u početku usvojiti egocentričnu perspektivu.[2]

Prema tome, egocentrizam je prisutan u celom životnom veku: u ranom detinjstvu,[3] detinjstvu,[2][4] adolescenciji[5] i odraslom dobu.[2][6] To doprinosi ljudskom kognitivnom razvoju pomažući deci da razviju teoriju uma i u formiranju samo-identiteta.

Definicija

[uredi | uredi izvor]

Egocentrizam je povezan sa poteškoćama u razlikovanju sebe od drugih. Tačnije, odnosi se na poteškoće da se tačno pretpostavi ili razume drugačija perspektiva od sopstvene.[7]

Iako egocentrizam i narcizam izgledaju slično, oni nisu isti. Osoba koja je egocentrična veruje da je u centru pažnje, ali ne nalazi nužno zadovoljstvo u divljenju drugih. I egoisti i narcisoidne osobe su ljudi na čiji ego u velikoj meri utiče odobravanje drugih, dok za egocentriste to može, ali i ne mora biti tačno.

Tokom ranog detinjstva

[uredi | uredi izvor]

Kada novorođenčad i mala deca počnu da pokazuju egocentrizam, oni saznaju da se njihove misli, vrednosti i ponašanja razlikuju od misli, vrednosti i ponašanja drugih, što je takođe poznato kao teorija uma. U početku kada deca počnu da imaju društvene interakcije sa drugima, uglavnom sa starateljima, pogrešno tumače da su jedan entitet, jer su zajedno dugo vremena i staratelji često obezbeđuju potrebe dece. Na primer, dete može pogrešno da pripiše čin njegove majke koja je posegnula da uzme predmet na koji ukazuje kao znak da su isti entitet, dok su u stvari odvojene osobe. Već sa 15 meseci,[3] deca pokazuju mešavinu egocentrizma i teorije uma kada se agent ponaša u suprotnosti sa onim kako deca očekuju da se ponašaju. U studiji iz 2005.[8] deca su posmatrala kako eksperimentator stavlja igračku u jednu od dve kutije, ali nisu videla kada je eksperimentator izvadio igračku iz originalne kutije i stavio je u drugu kutiju, zbog prepreke ekranom. Kada je ekran uklonjen, deca su gledala kako eksperimentator poseže da izvadi igračku iz jedne od kutija, ali pošto deca nisu videla deo sa prebacivanjem, mnogo duže su posmatrala radnju eksperimentatora kada je ona posegnula za kutijom nasuprot one u koju je prvobitno stavila igračku. Ne samo da ovo pokazuje postojanje kapaciteta pamćenja odojčadi, već takođe pokazuje kako ona imaju očekivanja zasnovana na svom znanju, jer su iznenađena kada ta očekivanja nisu ispunjena.

Pijaže je objasnio da egocentrizam u detinjstvu ne znači sebičnost, egocentričnost ili egoizam, jer se odnosi na detetovo razumevanje sveta u smislu sopstvene motoričke aktivnosti, kao i na nemogućnost da ga razume.[9] U društvenom razvoju dece, detinjstvo je period u kome pojedinac obavlja veoma malo društvenih funkcija zbog svesne i podsvesne brige za zadovoljenje fizičkih potreba.[10]

Tokom detinjstva

[uredi | uredi izvor]

Glavni koncept koji novorođenčad i mala deca uče tako što počinju da pokazuju egocentrizam je činjenica da se njihove misli, vrednosti i ponašanja razlikuju od misli, vrednosti i ponašanja drugih, što je takođe poznato kao teorija uma.[11] U početku kada deca počnu da stupaju u društvene interakcije sa drugima, uglavnom sa starateljima, ona pogrešno tumače da su jedan entitet, jer su zajedno dugo vremena i staratelji često obezbeđuju potrebe dece. Na primer, dete može pogrešno da pripiše čin njegove majke da dođe do predmeta na koji ukazuje kao znak da su isti entitet, dok su u stvari odvojene osobe. Već sa 15 meseci,[3] deca pokazuju mešavinu egocentrizma i teorije uma kada se agent ponaša u suprotnosti sa načinom na koji deca očekuju da se ponaša. U ovoj studiji deca su posmatrala kako eksperimentator stavlja igračku u jednu od dve kutije, ali nisu videla kada je eksperimentator izvadio igračku iz originalne kutije i stavio je u drugu kutiju, zbog opstrukcije ekrana. Kada je ekran uklonjen, deca su posmatrala kako eksperimentator poseže da izvadi igračku iz jedne od kutija, ali pošto deca nisu videla deo za prebacivanje, mnogo duže su posmatrala radnju eksperimentatora kada je posegnula za kutijom nasuprot one kutije u koju je prvobitno stavila igračku. Ne samo da ovo pokazuje postojanje kapaciteta pamćenja odojčadi, već takođe pokazuje kako ona imaju očekivanja zasnovana na svom znanju, jer su iznenađeni kada ta očekivanja nisu ispunjena.

Prema Džordžu Batervortu i Margaret Haris, tokom detinjstva osoba obično nije u stanju da napravi razliku između subjektivnog i objektivnog.[12] Prema Pijažeu, „egocentrično dete pretpostavlja da drugi ljudi vide, čuju i osećaju potpuno isto što i dete.“[13]

Pijaže je objasnio da egocentrizam u detinjstvu ne znači sebičnost, egocentričnost ili egoizam, jer se odnosi na detetovo razumevanje sveta u smislu sopstvene motoričke aktivnosti, kao i na nemogućnost da ga razume.[14] U društvenom razvoju dece, detinjstvo je period u kome pojedinac obavlja veoma malo društvenih funkcija zbog svesne i podsvesne brige za zadovoljenje fizičkih potreba.[15]

Žan Pijaže (1896–1980) razvio je teoriju o razviću ljudske inteligencije, opisujući faze kognitivnog razvoja. Tvrdio je da je rano detinjstvo vreme preoperacionog razmišljanja, koje karakteriše nesposobnost dece da procesuiraju logičku misao.[1] Prema Pijažeu, jedna od glavnih prepreka logici koju deca poseduju uključuje centriranje, „tendencija da se fokusira na jedan aspekt situacije uz isključivanje drugih.“[16] Posebna vrsta usredsređenosti je egocentrizam – doslovno, „samo-centričnost". Pijaže je tvrdio da su mala deca egocentrična, sposobna da posmatraju svet samo iz svoje lične perspektive. Na primer, trogodišnjak je svojoj majci poklonio model kamiona kao rođendanski poklon; „pažljivo je umotao poklon i dao ga svojoj majci sa izrazom lica koji je jasno pokazivao da očekuje da će ona to voleti.“[17] Trogodišnji dečak nije izabrao poklon iz sebičnosti ili pohlepe, ali je on odabrao poklon jednostavno ne shvatajući da, iz perspektive njegove majke, ona možda neće uživati u modelu automobila koliko on.

Pijažea su zanimala dva aspekta egocentričnosti kod dece: jezik i moral.[18] On je smatrao da egocentrična deca koriste jezik prvenstveno za komunikaciju sa samim sobom. Pijaže je primetio da deca razgovaraju sama sa sobom tokom igre, a ovaj egocentrični govor su bile samo dečje misli.[19] On je smatrao da ovaj govor nema posebnu funkciju; korišćen je kao način praćenja i pojačanja trenutne aktivnosti deteta. On je teoretizirao da bi se kako dete kognitivno i socijalno sazreva količina egocentričnog govora smanjivala.[19] Međutim, Vigotski je smatrao da egocentrični govor ima više značenja, jer omogućava detetov rast u društvenom govoru i visok mentalni razvoj.[19] Pored Pijažeove teorije, on je verovao da u komunikaciji sa drugima dete veruje da drugi znaju sve o temi diskusije i postaje frustrirano kada se traži da pruži dodatne detalje.[18]

Pijaže je takođe verovao da egocentrizam utiče na osećaj morala deteta.[18] Zbog egocentrizma, dete se bavi samo konačnim ishodom događaja, a ne tuđim namerama. Na primer, ako neko detetu razbije igračku, dete ne bi oprostilo drugom i dete ne bi moglo da shvati da onaj ko je slomio igračku nije nameravao da je razbije.[18] Ovaj fenomen takođe može biti potkrepljen dokazima iz nalaza studije slučaja Nelsona, koji je proučavao upotrebu motiva i ishoda od strane male dece kao pomoć pri formiranju njihovih moralnih sudova.

Pijaže je formulisao test za istraživanje egocentrizma koji se zove planinska studija. On je stavio decu ispred jednostavnog gipsanog planinskog venca, a zatim ih zamolio da od četiri slike izaberu pogled koji će on, Pijaže, videti. Mlađa deca pre sedme godine izabrala su sliku pogleda koju su i sama videla i stoga je za njih utvrđeno da nemaju sposobnost da ocene gledište drugačije od njihovog. Drugim rečima, njihov način rasuđivanja je bio egocentričan. Tek kada su ušla u konkretno-operativnu fazu razvoja u dobi od sedam do dvanaest godina, deca su postala manje egocentrična i mogla su da cene drugačija gledišta osim svojih. Drugim rečima, bila su sposobna za kognitivno shvatanje perspektive. Međutim, planinski test je kritikovan zbog toga što je procenjivao samo vizuelno-prostornu svest deteta, a ne egocentrizam. Dodatna studija koja je uključivala policijske lutke pokazala je da su čak i mala deca bila u stanju da tačno kažu šta će postavljač pitanja videti.[20] Smatra se da je Pijaže precenio stepen egocentrizma kod dece. Egocentrizam je stoga nesposobnost deteta da vidi tuđa gledišta, a ne traba da bude poistovećen sa sebičnošću. Dete u ovoj fazi kognitivnog razvoja pretpostavlja da je njihov pogled na svet isti kao i kod drugih ljudi.

Tokom adolescencije

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Adolescentski egocentrizam

Iako je većina istraživanja izvršenih na proučavanju egocentrizma prvenstveno fokusirana na rano detinjstvo, otkriveno je da se to dešava i tokom adolescencije.[21] Dejvid Elkind je bio jedan od prvih koji je identifikovao prisustvo egocentrizma u adolescenciji i kasnoj adolescenciji. On tvrdi da je „mladi adolescent, zbog fiziološke metamorfoze kroz koju prolazi, pre svega zabrinut za sebe. Shodno tome, pošto ne uspeva da napravi razliku između onoga o čemu drugi misle i sopstvenih mentalnih preokupacija, on pretpostavlja da su i drugi ljudi isto toliko opsednuti svojim ponašanjem i izgledom kakav je on sam."[22] Adolescent ispoljava egocentrizam boreći se da razluči da li ih drugi vole ili ne, koliko misle, jer su njihove sopstvene misli toliko preovlađujuće. Adolescenti sebe smatraju „jedinstvenim, posebnim i mnogo društveno značajnijim nego što zapravo jesu“.[16]

Elkind je takođe stvorio termine za egocentrično ponašanje ispoljavanih adolescenata, kao što su ono što on naziva imaginarnom publikom, ličnom bajkom i bajkom nepobedivosti. Egocentrični adolescent koji doživljava imaginarnu publiku veruje da postoji publika koja je opčinjena i stalno prisutna do te mere da je preterano zainteresovana za egocentričnu osobu. Lična bajka se odnosi na verovanje mnogih tinejdžera da su njihove misli, osećanja i iskustva jedinstvena i ekstremnija od drugih.[traži se izvor] U basni o nepobedivosti, adolescent veruje da je imun na nesreću i da ne može da mu naudi stvari koje bi mogle poraziti normalnu osobu.[23] Egocentrizam u adolescenciji se često posmatra kao negativan aspekt njihovog mentalnog stanja, jer postaju zaokupljeni sobom i lošije funkcionišu u društvu zbog svoje iskrivljene verzije stvarnosti i cinizma.

Postoje različiti razlozi zbog kojih adolescenti doživljavaju egocentrizam:

  • Adolescenti se često suočavaju sa novim društvenim okruženjima (na primer, polazak u srednju školu) koja zahtevaju od adolescenta da zaštiti sebe i da se fokusira na sebe.[24]
  • Razvoj identiteta adolescenata može uključivati uočavanje visokog nivoa jedinstvenosti. Ovo se manifestuje kao lična bajka.[25]
  • Odbijanje roditelja može dovesti do povećanog nivoa samosvesti.[26]

Uočene su rodne razlike u načinu ispoljavanja egocentrizma. Prolazno Ja, kako su ga definisali Elkind i Boven 1979. godine, odnosi se na nestalnu sliku o sebi koja se uglavnom odnosi na jednokratna ponašanja i privremeni izgled.[27] Adolescentkinje imaju veću tendenciju da sebe vide kao drugačije od drugih i imaju tendenciju da budu samosvesnije u situacijama koje uključuju trenutne neprijatnosti (npr. odlazak na žurku sa lošom frizurom), nego njihovi muški vršnjaci.[28] Druga studija koju su sproveli Gusens i Bejers (1992) koristeći slične merne instrumente otkrila je da dečaci imaju jača uverenja da su jedinstveni, neranjivi i ponekad svemoćni, što su tipične karakteristike lične bajke.[29]

Tokom adolescencije egocentrizam pozitivno doprinosi razvoju sopstvenog identiteta; da bi postigli samoidentitet, adolescenti prolaze kroz različite puteve faza „krize“ i „posvećenosti“,[30] a utvrđeno je da je veće postignuće samoidentiteta u korelaciji sa pojačanim egocentrizmom.[31]

Tokom odraslog doba

[uredi | uredi izvor]

Dok se smanjeni egocentrizam javlja između 15. i 16. godine,[32] odrasli takođe imaju reakcije ili ponašanja koja se mogu kategorisati kao egocentrična.[33] Frankenberger je testirao adolescente (14–18 godina) i odrasle (20–89) na njihov nivo egocentrizma i samosvesti.[34] Utvrđeno je da su se egocentrične tendencije proširile na rano odraslo doba i da su još uvek prisutne u srednjim odraslim godinama.

Baron i Hana su razmatrali 152 učesnika i testirali kako bi prisustvo depresije uticalo na egocentrizam.[35] Oni su testirali odrasle između 18 i 25 godina i otkrili da su učesnici koji su patili od depresije pokazali veći nivo egocentrizma od onih koji nisu.

Konačno, Sertis i Aperli su otkrili da kada su odrasli zamoljeni da procene broj tačaka koje vide i broj tačaka koje bi avatar u kompjuterskoj simulaciji video, prisustvo avatara je ometalo donošenje odluka učesnika tokom odlučivanja, pri čemu se broj tačaka predstavljenih učesniku razlikovao od broja tačaka predstavljenih avataru.[36] Takav efekat na učesnike se smanjio kada je avatar zamenjen jednostavnom žutom ili plavom linijom, što je sugerisalo da učesnici projektuju sopstvenu viziju na avatar sa ljudskim osobinama. Ipak, napravili su više grešaka kada su videli upite kao što je „avatar vidi N“ kada je N bio broj tačaka koje je učesnik video, a ne avatar, što pokazuje da je egocentrična misao i dalje dominantna u donošenju brzih presuda, čak i ako je odrasli svesni da se njihove misli mogu razlikovati od misli drugih.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Pronin, Emily; Olivola, Christopher Y. (2006). Encyclopedia of Human Development. Thousand Oaks, CA: SAGE Reference. str. 441—442. Pristupljeno 20. 10. 2014. 
  2. ^ a b v Epley, Nicholas; Morewedge, Carey K; Keysar, Boaz (2004-11-01). „Perspective taking in children and adults: Equivalent egocentrism but differential correction”. Journal of Experimental Social Psychology. 40 (6): 760—768. doi:10.1016/j.jesp.2004.02.002. 
  3. ^ a b v Onishi KH, Baillargeon R (2005). „Do 15-month-old infants understand false beliefs?”. Science. 308 (5719): 255—258. Bibcode:2005Sci...308..255O. PMC 3357322 Slobodan pristup. PMID 15821091. doi:10.1126/science.1107621. 
  4. ^ Wimmer H, Perner J (1983). „Beliefs about beliefs: Representation and constraining function of wrong beliefs in young children's understanding of deception” (PDF). Cognition. 13 (1): 103—128. PMID 6681741. doi:10.1016/0010-0277(83)90004-5. 
  5. ^ Adams GR, Jones RM (1982). „Adolescent egocentrism: Exploration into possible contributions of parent-child relations”. Journal of Youth and Adolescence. 11 (1): 25—31. PMID 24310645. doi:10.1007/BF01537814. 
  6. ^ Keysar B, Barr DJ, Balin JA, Brauner JS (2000). „Taking perspective in conversation: The role of mutual knowledge in comprehension”. Psychological Science. 11 (1): 32—38. PMID 11228840. doi:10.1111/1467-9280.00211. 
  7. ^ Elkind, David (1967). „Egocentrism in Adolescence”. Child Development. 38 (4): 1025—1034. ISSN 0009-3920. JSTOR 1127100. PMID 5583052. doi:10.2307/1127100. 
  8. ^ Onishi, K. H.; Baillargeon, R. (2005). „Do 15-Month-Old Infants Understand False Beliefs?”. Science. 308 (5719): 255—258. Bibcode:2005Sci...308..255O. PMC 3357322 Slobodan pristup. PMID 15821091. doi:10.1126/science.1107621. 
  9. ^ Bornstein, Marc; Arterberry, Martha; Lamb, Michael (2013). Development in Infancy: A Contemporary Introduction. New York: Psychology Press. str. 170. ISBN 978-1-84872-658-1. 
  10. ^ Sharma, Ram Nath; Sharma, Rachana (2004). Advanced Applied Psychology, Volume II. New Delhi: Atlantic Publishers & Distributors. str. 93. ISBN 978-81-269-0355-9. 
  11. ^ Premack, D.; Woodruff, G. (1978). „Does the chimpanzee have a theory of mind?”. Behavioral and Brain Sciences. 1 (4): 515—526. doi:10.1017/S0140525X00076512 Slobodan pristup. 
  12. ^ Butterworth G Harris M (1994). Principles of developmental psychology. Hillsdale, NJ England: Lawrence Erlbaum Associates, Inc. 
  13. ^ McLeod, Saul (2010). „Preoperational Stage”. 
  14. ^ Bornstein, Marc; Arterberry, Martha; Lamb, Michael (2013). Development in Infancy: A Contemporary Introduction. New York: Psychology Press. str. 170. ISBN 9781848726581. 
  15. ^ Sharma, Ram Nath; Sharma, Rachana (2004). Advanced Applied Psychology, Volume II. New Delhi: Atlantic Publishers & Distributors. str. 93. ISBN 978-8126903559. 
  16. ^ a b Berger, Kathleen Stassen (2014). Invitation to the Life Span, Second Edition. New York: Worth Publishers. 
  17. ^ Crain, William C. (2005). Theories of Development: Concepts and Applications, Fifth Edition. Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall. str. 108. ISBN 978-0-13-184991-4. 
  18. ^ a b v g Fogiel, M (1980). The psychology problem solver: a complete solution guide to any textbook. New Jersey, NJ US: Research & Education Association. 
  19. ^ a b v Junefelt, K (2007). Rethinking egocentric speech: towards a new hypothesis. New York, NY: Nova Science Publishers, Inc. 
  20. ^ Sammons, A (2010). „Tests of egocentrism” (PDF). Psychlotron.org.uk. Pristupljeno 19. 2. 2012. 
  21. ^ Goossens L.; Seiffge-Krenke I.; Marcoen A. (1992). „The many faces of adolescent egocentrism: Two European replications”. Journal of Adolescent Research. 7 (1): 43—58. S2CID 143870640. doi:10.1177/074355489271004. 
  22. ^ Elkind, D. (decembar 1967). „Egocentrism in adolescence”. Child Dev. 38 (4): 1025—1034. JSTOR 1127100. PMID 5583052. doi:10.2307/1127100. 
  23. ^ Vartanian, L. R. (zima 2000). „Revisiting the imaginary audience and personal fable constructs of adolescent egocentrism: a conceptual review”. Adolescence. 35 (140): 639—661. PMID 11214204. 
  24. ^ Peterson K. L.; Roscoe B. (1991). „Imaginary audience behavior in older adolescent females”. Adolescence. 26 (101): 195—200. PMID 2048473. 
  25. ^ O'Connor B. P.; Nikolic J. (1990). „Identity development and formal operations as sources of adolescent egocentrism”. Journal of Youth and Adolescence. 19 (2): 149—158. PMID 24272375. S2CID 32381808. doi:10.1007/BF01538718. 
  26. ^ Riley T.; Adams G. R.; Nielsen E. (1984). „Adolescent egocentrism: The association among imaginary audience behavior, cognitive development, and parental support and rejection”. Journal of Youth and Adolescence. 13 (5): 401—417. PMID 24306835. S2CID 31412912. doi:10.1007/BF02088638. 
  27. ^ Elkind, D.; Bowen, R. (1979). „Imaginary audience behavior in children and adolescents”. Developmental Psychology. 15: 38—344. doi:10.1037/0012-1649.15.1.38. 
  28. ^ Schonert-Reichl, Kimberly A. (1994). „Gender differences in Depressive Symptomatology and Egocentrism in Adolescence”. The Journal of Early Adolescence. 14: 49—65. S2CID 146364410. doi:10.1177/0272431694014001004. 
  29. ^ Goossens, L.; Beyers, W. (1992). „The imaginary audience and personal fable: factor analyses and concurrent validity of the "New Look" measures”. Journal of Research on Adolescence. 12 (2): 193—215. doi:10.1111/1532-7795.00031 Slobodan pristup. 
  30. ^ Marcia, J. E. (1980). „Identity in adolescence”. Ur.: Adelson, J. Handbook of Adolescent Psychology. New York: Wiley. 
  31. ^ O'Connor, B. P.; Nikolic, J. (1990). „Identity development and formal operations as sources of adolescent egocentrism”. Journal of Youth and Adolescence. 19 (2): 149—158. PMID 24272375. S2CID 32381808. doi:10.1007/BF01538718. 
  32. ^ Louw, DA (1998). Human development, 2nd Ed. Cape Town, South Africa: Kagiso Tertiary. 
  33. ^ Tesch S.; Whitbourne S. K.; Nehrke M. F. (1978). „Cognitive egocentrism in institutionalized adult”. Journal of Gerontology. 33 (4): 546—552. PMID 752044. doi:10.1093/geronj/33.4.546. 
  34. ^ Frankenberger K. D. (2000). „Adolescent egocentrism: A comparison among adolescents and adults”. Journal of Adolescence. 23 (3): 343—354. PMID 10837112. doi:10.1006/jado.2000.0319. 
  35. ^ Baron, P; Hanna, J (1990). „Egocentrism and depressive symptomatology in young adults”. Social Behavior and Personality. 18 (2): 279—285. doi:10.2224/sbp.1990.18.2.279. 
  36. ^ Surtees, A. D. R.; Apperly, I. A. (2012). „Egocentrism and automatic perspective taking in children and adults”. Child Development. 83 (2): 452—460. PMID 22335247. doi:10.1111/j.1467-8624.2011.01730.x. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Егоцентризам&oldid=28853545”