Igor Kolomojski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Igor Kolomojski
Fotografija Kolumojskog, 2013.
Puno imeIgor Valerijovič Kolomojski
Datum rođenja(1963-02-13)13. februar 1963. (61 god.)
Mesto rođenjaDnjepar, SSSR

Igor Valerijevič Kolomojski (ukr. Ігор Валерійович Коломойський; hebr. איגור קולומויסקי; 13. februar 1963) ukrajinsko-izraelsko-kiparski je poslovni magnat, oligarh, političar i filantrop.

On je druga ili treća najbogatija osoba u Ukrajini (posle Rinata Ahmetova i/ili Viktora Pinčuka) i smatra se jednim od najuticajnijih oligarha. Kolomojski je suosnivač PrivatBank. Nakon neformalnog proširenja kompanija Privat group 1992. godine stekao je veliki udeo na tržištu medija. Bio je guverner Dnjepropetrovske oblasti od 2014. godine do razrešenja od strane predsednika Petra Porošenka 2016. godine. Te godine, nakon optužbi protiv njega za prevaru velikih razmera, PrivatBank je prešla u državno vlasništvo.

Kroz medijski uticaj i finansije Kolomojski je podržao Volodimira Zelenskog, koji se kandidovao za predsednika i vodio kampanju protiv oligarha i radio protiv oligarha koji mu nisu naklonjeni, kao što je Viktor Medvedčuk.[1]

SAD su 2021. zabranile njemu i njegovoj porodici ulazak u zemlju zbog „značajne korupcije".

Ime[uredi | uredi izvor]

Transliteracija imena Igora Kolomojskog na engleski ima brojne varijante uključujući Igor ili Ihor za njegovo ime i Kolomojski, Kolomojski, Kolomojski, Kolomojski ili Kolomojski za njegovo prezime.

Kolomojski koristi nadimak Benja (Benя)[2] (aluzija na zloglasnog ukrajinskog i jevrejskog zločinca Benja Krika). Kolomojskog ponekad zovu Bonifacij (eponimna zvezda popularnog sovjetskog crtanog filma Kanikuli Bonifacija.

Bogatstvo[uredi | uredi izvor]

Ocenjen je kao druga ili treća najbogatija osoba u Ukrajini (posle Rinata Ahmetova i/ili Viktora Pinčuka).[3][4]

Od 2007. godine, Kolomojski je bio milijarder i Forbs ga navodi kao 799. najbogatijeg čoveka na svetu sa 3,8 milijardi dolara.[5] Godine 2010. Kijev Post je procenio njegovo bogatstvo na 6.243 milijarde dolara.[6] U martu 2012. Forbs ga je postavio na 377. mesto sa 3 dolara milijarde.[3] Godine 2010. Kijev Post je naveo Kolomojskog kao drugu najbogatiju osobu u Ukrajini;[6] 2012. godine Forbs ga je ocenio kao treću najbogatiju osobu u Ukrajini.[3] Na ovim listama Kolomojskog je bogatstvom nadmašio samo Rinat Ahmetov ili/i Viktor Pinčuk.[3][4] U martu 2015, nakon oštrog pada vrednosti ukrajinske grivne, The Economist je procenio njegovu neto vrednost na 1,36 dolara milijarde.[6][7] U 2019. ukrajinski časopis Fokus postavio je Kolomojskog na treće mesto na listi 100 najuticajnijih Ukrajinaca.[8]

Mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Kolomojski je rođen u jevrejskoj porodici u Dnjepropetrovsku, Ukrajinska SSR, Sovjetski Savez. Njegovi roditelji su diplomirali inženjerstvo. Njegova majka je radila na univerzitetu, a otac u metalurškoj fabrici. Već u detinjstvu važio je za veoma odlučnog, vrednog i ozbiljnog, bio je entuzijastičan za sport, voleo je da igra šah. Nakon što je diplomirao u Gimnaziji 21 u Dnjepropetrovsku sa Komsomolskom značkom „Za izuzetan školski uspeh“, 1980. godine upisao je diplomske studije inženjerstva na Dnjepropetrovskom metalurškom institutu Leonid Brežnjev, gde je diplomirao 1985.[9]

Poslovna karijera[uredi | uredi izvor]

Od 1986. godine radio je u trgovačkoj zadruzi Fianit.[10] Godine 1988. odlučio je da postane biznismen. Prvi izvor finansija obezbedio je uz podršku prijatelja u velikoj jevrejskoj zajednici Dnjepropetrovsk.

Tokom 1991. godine, zajedno sa Leonidom Miloslavskim, Oleksijem Martinovim i Henadijem Boholjubovim, osnovao je Sentosa DOO, koja je prevozila i preprodavala robu i opremu od Moskve do Dnjepropetrovska. Kasnije su uvozili naftne derivate koji su se proširili u ferolegure, snabdevali Ordžonikidze (kasnije Rudarsko-prerađivački kombinat Pokrov) gorivom i dobijali rudu mangana za dalji izvoz po ugovorima o razmeni.

Godine 1992. Kolomojski je zajedno sa Boholjubovim osnovao PrivatBank i njen neformalni prošireni deo kompanija, Privat Group. Godine 1997. imenovan je za predsednika upravnog odbora.[11] PrivatBank je bila jedini ukrajinski zajmodavac koji je od Narodne banke Ukrajine dobio dozvolu za otvaranje ekspozitura u inostranstvu. Jedna filijala u Letoniji, osnovana 1992. godine, kasnije je umešana u skandal sa bankovnim prevarama u Moldaviji 2014. godine. Operacije druge, otvorene kasnih 1990-ih na Kipru, pomogle su ubrzanju nacionalizacije PrivatBanke 2016. godine.[12][13][14][15][16]

U periodu 1999-2003, Kolomojski je preuzeo kontrolu nad Ukrnaftom, Kalinjinom koksom i hemijskom fabrikom, pijacom Ozerka u Dnjepropetrovsku, Nikopoljskom fabrikom ferolegura i drugim kompanijama.[9]

Preko Privat Group, Kolomojski je kontrolisao, u različitim periodima početkom 2000-ih, tri ukrajinske avio-kompanije: Aerosvi,[17] Dniproavia,[18] Donbassaero.[19] Sve avio-kompanije su bankrotirale. Preko kompanije za upravljanje imovinom Mansvell Enterprises Limited, kontrolisao je još tri skandinavske avio-kompanije, Skyways Express, City Airline, i Cimber Sterling, od kojih je svaka ponovo u roku od nekoliko godina, podnela zahtev za bankrot i prestala sa radom.[20]

Od 2008. godine, druga polja rada u Ukrajini, kao i u Rusiji i Rumuniji su uključivala: ferolegure, finansije, naftne derivate, masovne medije,[21] metalnu i naftnu industriju.[22]

Medijska sredstva Kolomojskog su u početku kontrolisana od strane medija holdinga Glavred, koji poseduje Informacionu agenciju UNIAN, nedeljni magazin Profil, novine Novaja gazeta i Gazeta po-Kijevski.[23] Početkom septembra 2007. Ronald Lauder je objavio da je Kolomojski kupio 3% udela i da je u odboru direktora Central European Media Enterprises.[24] U aprilu 2010. godine, preko svoje kompanije Harley Trading, Kolomojski je za oko 300 miliona dolara obezbedio kontrolu nad jednim od najvećih medijskih konglomerata u Ukrajini, 1+1 Media Group koja upravlja sa osam ukrajinskih TV kanala.[7][25]

U novembru 2019, The New York Times je izvestio da Kolomojski stoji iza planova za izgradnju kontroverznog skijališta u Svidovcu u Ukrajini. U članku je citiran profesor lokalnog univerziteta koji je opisao Kolomojskog kao „pijavicu koja siše našu krv ovde i ostavlja je u Švajcarsku“.[26]

Optužbe za korupciju i pravne bitke[uredi | uredi izvor]

Nacionalizacija PrivatBank[uredi | uredi izvor]

Početkom 2010. kružile su glasine da je imovina Kolomojskog bila pod pritiskom ukrajinskih vlasti i da on sve više vremena provodi u Švajcarskoj.[6]

U septembru 2013, Kolomojskog je kritikovao Mr. Justice Mann u sudskom postupku u Londonu. Postupak je bio pokrenut povodom pokušaja neprijateljskog preuzimanja kompanije JKKS za naftu i gas Aleksandra Žukova u oktobru 2010, pri čemu je sudija izjavio da je imao „reputaciju da je pokušao da preuzme kontrolu nad kompanijom pod pretnjom oružjem u Ukrajini“ i da je finansijski direktor smatrao da ona ima „snažne osnove da sumnja u poštenje gospodina Kolomojskog“.[27]

Godine 2015. Viktor Pinčuk je podneo 2 milijarde dolara vrednu građansku tužbe protiv Kolomojskog i Genadija Bogoljubova Visokom sudu pravde u Londonu zbog kupovine ukrajinske rudarske kompanije 2004. Optužbe uključuju ubistvo i mito.[28][29] U januaru 2016. godine postignuta je neobjavljena vansudska nagodba neposredno pre početka suđenja.[30]

Od 1. aprila 2016. godine, medijska grupa 1+1 je obustavila sve TV prenose. Prema rečima Ruslana Bortnika, direktora Ukrajinskog instituta za analizu i upravljanje politikom, nakon što nije mogao da pronađe spoljne sponzore i suočen sa rešenošću ukrajinske vlade da obezbedi sopstveno televizijsko prisustvo, TV projekat se pokazao neprofitabilnim za Kolomojskog. Drugi projekti, poput fudbalskog kluba Dnjepar gde igrači nisu primali platu, takođe su bili u problemima.[31] Godine 2019, nakon što je ispao iz lige, FK Dnjepar je raspušten.[32][33]

Tokom 2016. Kolomojski i njegov poslovni poslovni partner Genadij Bogoljubov optuženi su da su prevarili najveću ukrajinsku banku PrivatBank za milijarde dolara kroz velike zajmove akcionarima bez pokrića. Između sredine 2015. i sredine 2016. godine, banka je dala zajmove od preko milijardu dolara firmama u vlasništvu sedam top menadžera i dva podređena Kolomojskom.[12][34] Banka Italije je u međuvremenu zatvorila italijansku filijalu letonskog zajmodavca AS PrivatBank nakon što je otkrila kršenje propisa o pranju novca.[35] Valerija Hontareva, bivša predsednica ukrajinske centralne banke, okarakterisala je operaciju Kolomojskog i Boholjubova kao jedan od najvećih finansijskih skandala 21. veka. „Koordinisane lažne akcije velikih razmera akcionara i menadžmenta banke prouzrokovale su gubitak državi od najmanje 5,5 milijardi dolara“, rekla je Hontareva u martu 2018. „Ovo je 33 odsto depozita stanovništva… [i] 40 odsto monetarne baze naše zemlje“.[36]

U decembru 2016. godine, izjavljujući da je banka Kolomojskog izrazito nedovoljno kapitalizovana i da je pretnja finansijskom sistemu zemlje, ukrajinska vlada je nacionalizovala zajmodavca,[34] tada najvećeg u Ukrajini.[12][37][38] Paket sa ukupno 5,6 milijardi dolara za revitalizaciju finansiran je sredstvima MMF-a.[12][34]

Tokom 2018. godine, sada nacionalizovana PrivatBank podnela je tužbu protiv Kolomojskog i Bogoljubova Višem sudu u Londonu i obezbedila zamrzavanje njihove imovine širom sveta. Viši sud je odlučio da nije nadležan[39] ali je 2019. ta presuda poništena u žalbenom postupku, pri čemu je Vrhovni sud Ujedinjenog Kraljevstva zaključio da se tužba od 3 milijarde dolara protiv bivših vlasnika banke može podneti na sudu u Londonu.[40]

U aprilu 2019. ukrajinski sud je presudio da je nacionalizacija PrivatBank nezakonita.[41][42] Ukrajinska centralna banka saopštila je da neće biti moguće poništiti nacionalizaciju i da će uložiti žalbu na odluku.[41] Kolomojski je izjavio da nema interesa da ponovo preuzme kontrolu nad bankom, ali je tražio 2 milijarde dolara na ime kompenzacije za gubitke nastale tokom nacionalizacije.[43] 14. februara 2017. PrivatBank je likvidirana.[13][44][45]

Američke istrage i crne liste[uredi | uredi izvor]

U aprilu 2019. objavljeno je da FBI istražuje Kolomojskog zbog finansijskih zločina u koje su umešani Bogoljubov, biznismen iz Krivog Roga Vadim Šulman i Mordehaj „Moti“ Korf sa Floride u vezi sa preduzećima za obradu čelika Kolomojskog u Zapadnoj Virdžiniji i severnom Ohaju u Sjedinjenim Državama i rudarskim poslovima u Gani i Australiji.[46][47][48]

Pravni dosijei američkih tužilaca iz 2019. detaljno su opisivali kako je Kolomojski koristio svoju kontrolu nad najvećom ukrajinskom bankom za maloprodaju PrivatBank, da opljačka zapanjujuće sume od ukrajinskih štediša, i preko niza lažnih kompanija i ofšor računa izvlači novac iz zemlje u SAD.[44][49]

U avgustu 2020. Ministarstvo pravde Sjedinjenih Država u južnom distriktu Floride (Majami) je navelo da su Kolomojski, Boholjubov, Mordekaj Korf i Uriel Lader zajedno stekli brojne nekretnine u okviru Poncijeva prevare vredne 5,5 milijardi dolara organizovane kao „međunarodna zavera za pranje novca proneverenog i na prevaru stečenog od PrivatBank“, koja je nacionalizovana 2016. kako bi se sprečio kolaps ukrajinskog ekvivalenta FDIC Sjedinjenih Država, i korišćenj „filijale PrivatBank na Kipru... kao mašine za pranje veša za ukradene kreditne fondove."[12][13][50][51]

U aprilu 2021. godine Kolomojskom i njegovoj ženi i deci zabranjen je ulazak u SAD,[52] Stejt department ga je optužio da je koristio mandat guvernera Dnjepropetrovska da bi se obogatio. Bio je „umešan u koruptivna dela koja su podrevala vladavinu prava i veru ukrajinske javnosti u demokratske institucije i procese njihove vlade, uključujući korišćenje svog političkog uticaja i moći za ličnu korist“.[53]

U januaru 2022, DOJ je objavio da je podneo tužbu za oduzimanje imovine protiv Kolomojskog američkom Okružnom sudu za južni okrug Floride, navodeći da je „više od 6 miliona dolara prihoda od prodaje komercijalnih nekretnina u Dalasu, Teksas... podležu oduzimanju na osnovu kršenja saveznih zakona o pranju novca“.[54] Ovo je bila četvrta takva akcija koju je podnelo DOJ u vezi sa istom navodnom kriminalnom delatnošću: pranja novca koji je nezakonito stečen od PrivatBank kroz višemilionske investicije u imovinu SAD.[55]

Kolomojski se protivio predsedničkim ambicijama i vladi Viktora Janukoviča i njegove uglavnom proruske Partije regiona. Bio je saveznik Janukovičevog prethodnika na mestu predsednika, Viktora Juščenka (2005-2010), bivšeg guvernera centralne banke, pomažući u finansiranju Juščenkovog Bloka Naša Ukrajina-Narodna samoodbrana.[22] Takođe je podržao Juliju Timošenko i njen blok političkih partija pod nazivom Blok Julije Timošenko, iako je odbio da finansira njenu predsedničku kampanju 2010. godine.[56] Na ukrajinskim parlamentarnim izborima 2012. kritičari su Kolomojskog videli kao pojedinca koji stoji iza Ukrajinskog demokratskog saveza za reforme (UDAR) Vitalija Klička,[57] iako je stranka negirala da je on bio sponzor.[58]

Zvaničnici državne bezbednosti Ukrajine su ga septembra 2023. godine imenovali kao osumnjičenog u slučaju prevare i pranja novca.[59] Osmog septembra 2023. zamrznuto mu je više od 75 miliona evra vrednosti imovine.[60]

Guverner Dnjepropetrovska[uredi | uredi izvor]

Sukob sa Putinom[uredi | uredi izvor]

Nakon što su događaji na Evromajdanu primorali Janukoviča na ostavku u februaru 2014, vršilac dužnosti predsednika Oleksandar Turčinov imenovao je Kolomojskog za guvernera Dnjepropetrovske oblasti.[61] Dva dana kasnije, ruski predsednik Vladimir Putin, koji je kao odgovor na Janukovičevo svrgavanje trebalo da aneksira Krim i Sevastopolj i pokrene separatistički rat u Donbasu, opisao je Kolomojskog kao „jedinstvenog prevaranta“ i rekao da građani Dnjepropetrovska nisu zadovoljni njegovim imenovan za guvernera Dnjepropetrovske oblasti.[62] Prema Putinovim rečima, Kolomojski je „čak pre dve-tri godine uspeo da prevari našeg Romana Abramoviča. Izradio ga je, kako to intelektualci vole da kažu. Potpisali su neki dogovor, Abramovič je prebacio nekoliko milijardi dolara, dok ovaj nikada nije ispunio svoj deo ugovora i stavio je novac u džep. Kada sam ga (Abramoviča) pitao zašto je to uradio, rekao je: „Nikada nisam mislio da je ovo moguće.“[63]

U februaru 2014, Kolomojski je odbacio sugestije o separatizmu u Dnjepropetrovsku.[64][65] U aprilu je, kao guverner, navodno nudio nagradu za hvatanje militanata koje podržava Rusija i nudo je podsticaje za predaju.[66] Zamenik načelnika Štaba nacionalne odbrane Dnjepropetrovske oblasti Mihail Lisenko otkrio je 22. aprila da je Kolomojski platio 10.000 dolara za hapšenje 8 ruskih diverzanata.[67] Kolomojski je 3. juna 2014. ponudio nagradu od 500.000 dolara za isporuku Olega Carjova, vođe separatista, agencijama za sprovođenje zakona Ukrajine.[68] Takođe se veruje da je Kolomojski potrošio 10 miliona dolara za stvaranje bataljona Dnjepar,[69][70] kao i značajne sume na obezbeđenje sredstava za dobrovoljačke bataljone Aidar, Azov i Donbas.[71][72]

Dok je bio guverner Dnjepropetrovske oblasti, Kolomojski je držao rezervoar za ajkule u svojoj kancelariji, kako bi mogao da hrani ajkule tokom svojih sastanaka, dok je posmatrao užasnute posetioce kako reaguju na podvodni pokolj.[73]

Nakon aneksije Krima 2014. godine, ruske vlasti su nacionalizovale imovinu Kolomojskog na Krimu, uključujući civilni aerodrom. Prema rečima proruskog krimskog lidera Sergeja Aksjonova, taj potez je „potpuno opravdan zbog činjenice da je on [Kolomojski] jedan od inicijatora i finansijera specijalne antiterorističke operacije u istočnoj Ukrajini u kojoj se ubijaju građani Rusije“.[74][75] Kao odgovor, Kolomojski je u januaru 2016. podneo tužbu protiv Rusije Stalnom arbitražnom sudu.[76][77]

Rusi su tvrdili da međuvladin sud nije nadležan za dato pitanje i odbili su da učestvuju u postupku.[78] Oni su odgovorili sopstvenim optužbama protiv Kolomojskog, optužujući ga da je izvor podrške ukrajinskom otporu separatistima u Donjecku i Lugansku, koje podržava Rusija, optuživši ga da „organizuje ubijanje civila“.[79][80] Rusija je tražila da Kolomojski bude stavljen na Interpolovu poternicu.[81] Ruski okružni sud je 2. jula 2014. zatražio njegovo hapšenje.[79]

Sukob sa predsednikom Porošenkom[uredi | uredi izvor]

Ukrajinski predsednik Petro Porošenko je 25. marta 2015. potpisao ukaz o razrešenju Kolomojskog sa mesta šefa Dnjepropetrovske RSA, rekavši da „Dnjepropetrovska oblast mora ostati bastion Ukrajine na istoku i zaštititi mir“. Kolomojskog je zamenio Valentin Rezničenko.[7][82][83] Novo imenovanje je usledilo nakon borbe sa Porošenkom za kontrolu nad državnim operaterom naftovoda.[84] Nakon što je Porošenko otpustio Aleksandra Lazorka, koji je bio štićenik Kolomojskog, sa mesta izvršnog direktora UkrTransNafte, Kolomojski je poslao svoje privatno obezbeđenje da preuzmu kontrolu nad sedištem kompanije i proteraju novo rukovodstvo koje je postavila vlada. Dok je Lazorko bio na čelu, državni naftovodi su isporučivali naftu rafineriji u vlasništvu Kolomojskog, a ne konkurentima.[7][85]

U daljem potezu protiv Kolomojskog, Porošenko je zamenio dugogodišnjeg poslovnog partnera Kolomojskog Igora Palicu na mestu guvernera susedne Odeske oblasti, sa bivšim gruzijskim predsednikom Mihailom Sakašvilijem. To imenovanje izazvalo je dramatičan i javni rat reči između Kolomiskog i Sakašvilija. Sakašvili je novinarima rekao da je Kolomojski bio „gangster“ i „švercer“. Kolomojski im je rekao da je Sakašvili „pas bez njuške“ i „zavisnik od kokaina“.[86]

Kolomojski je odgovorio da je jedina razlika između Porošenka i Janukoviča „dobro obrazovanje, dobar engleski i nedostatak kriminalnog dosijea“. Sve ostalo je isto: „Ista je krv, isto reinkarnirano meso. Ako je Janukovič bio odrpani diktator, Porošenko je obrazovani uzurpator, rob svoje apsolutne moći, željan za apsolutnom moći.[87]

Odnos sa Zelenskim[uredi | uredi izvor]

Od 2019. godine, Kolomojski je bio vlasnik 70% medijske grupe 1+1 čiji je TV kanal 1+1 emitovao „Slugu naroda “, humorističku seriju u kojoj je Vladimir Zelenski igrao ulogu predsednika Ukrajine. Zelenski je 31. marta 2019. osvojio najviše glasova u prvom krugu stvarnih predsedničkih izbora u Ukrajini,[88] što je rezultiralo eliminacijom Julije Timošenko iz sledećeg kruga.[89]

Neki su Zelenskog smatrali kandidatom Kolomojskog. Zelenski je imenovao ličnog advokata Kolomojskog za ključnog savetnika u kampanji, putovao je u Ženevu i Tel Aviv u više navrata da se savetuje sa tada prognanim Kolomojskim i imao je koristi od podrške medijske imperije Kolomojskog. Činilo se da je po preuzimanju funkcije, Zelenski smenio zvaničnike za koje se smatralo da predstavljaju pretnju interesima Kolomojskog, među kojima su generalni tužilac Ruslan Rjabošapka i guverner Narodne banke Ukrajine (NBU) Jakiv Smolij i prvi premijer Zelenskog, Aleksij Hončaruk, koji je pokušao da olabavi kontrolu Kolomojskog nad državnom elektroenergetskom kompanijom.[90][91]

Nakon njegovog stavljanja na crnu listu od strane Sjedinjenih Država u aprilu 2021, Kolomojski je izgleda izgubio uticaj na Zelenskog.[92][93] Kolomojski je počeo da poziva na novo partnerstvo između Ukrajine i Rusije; predlažući da će, kada se to dogodi „ NATO prljati pantalone i kupovati Pampers“.[93] Predsednik Zelenski je, u međuvremenu koristio „asertivniji ton”, zalažući se za članstvo u Evropskoj uniji i NATO savezu”.[94] Kao odgovor na najavljene američke sankcije protiv Kolomojskog, Kancelarija ukrajinskog predsednika objavila je izjavu u kojoj se navodi da „Ukrajina mora da prevaziđe sistem kojim dominiraju oligarsi” i priznaje da je „Ukrajina zahvalna svakom partneru na podršci na tom putu”.[95]

Nedelju dana pre invazije, Kolomojski je izvestio da više ne komunicira sa Zelenskim [96] Unovembru 2021. Zelenski je uveravao novinare da je prošlo dve godine otkako su razgovarali. Kolomojski je objasnio da je Zelenski „odabrao svoj put, on je predsednik zemlje, ima svoju viziju, program, planove“ i kako on, kao biznismen, više ne želi ništa od države, nemaju o čemu da razgovaraju.[96]

Kolomojski je imao reputaciju da može telefonom da diktira kako će glasati poslanici unutar parlamentarne frakcije Zelenskog, ali se činilo da je iznenada „nestao“, namerno se klonio politike. Uprkos tome, ministar pravde iz stranke Zelenskog Denis Maljuska je predložio da je Kolomojski „očigledno“ ime koje treba da bude upisano u registar novog antioligarhijskog zakona koji je trebalo da stupi na snagu u maju 2022.[92] Istraživački novinari su ipak verovali da su kanali komunikacije između Kolomojskog i predsednika ostali otvoreni.[92]

Odgovor na rusku invaziju[uredi | uredi izvor]

Ruska invazija na Ukrajinu u februaru 2022. ponovo je istakla postojanje u Dnjepru dobrovoljačke „Dnjeparske garde“ (Varti Dnipra, Varti Dnipra), koja je prvi put formirana 2014. uz podršku Kolomojskog kao odgovor na rat u Donbasu. Gradonačelnik Dnjepra Boris Filatov odbacio je sugestije da je grupa „privatna vojska” Kolomojskog. Ukrajinski milijarder je, prema rečima Filatova, pomogao u nabavci neke opreme, ali dobrovoljačka garda obavlja funkcije odbrane i reda pod rukovodstvom nacionalne policije.[97]

Angažovanje u jevrejskoj zajednici[uredi | uredi izvor]

Kolomojski je istaknuti pristalica ukrajinske jevrejske zajednice[98] i predsednik Ujedinjene jevrejske zajednice Ukrajine.[99] Godine 2010. imenovan je za predsednika Evropskog saveta jevrejskih zajednica (ECJC)[100] nakon što je odlazećem predsedniku obećao da će donirati 14 miliona dolara,[101] pri čemu je njegovo imenovanje opisano kao „puč“[99][100] i „preuzimanje vlasti u sovjetskom stilu“[102] od strane drugih članova odbora ECJC-a. Nakon što je nekoliko članova odbora ECJC-a podnelo ostavke u znak protesta, Kolomojski je napustio ESPJ i, zajedno sa kolegom ukrajinskim oligarhom Vadimom Rabinovičem, osnovao Evropsku jevrejsku uniju.[101]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Oženjen je i ima dvoje dece.[21][103] Njegova ćerka je Angelika Kolomojska, a sin Izrael Zvi Kolomojski.[104] Žive u Kijevu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rule of Law Diplomacy
  2. ^ Anti-Privat Group rally under way near Naftogaz of Ukraine HQ in Kyiv, Interfax-Ukraine (6 August 2015)
  3. ^ a b v g Eight Ukrainians make Forbes magazine's list of world billionaires, Kyiv Post (8 March 2012)
  4. ^ a b Rich Man In A Poor Country, Kyiv Post (17 December 2010)
  5. ^ 50 richest Ukrainians Arhivirano 11 jul 2011 na sajtu Wayback Machine, ForUm (29 May 2007)
  6. ^ a b v g #2 Richest: Ihor Kolomoisky, 47, Kyiv Post (17 December 2010)
  7. ^ a b v g „President v oligarch”. The Economist. 28. 3. 2015. Pristupljeno 28. 3. 2015. 
  8. ^ „100 samыh vliяtelьnыh ukraincev”. Focus. 23. 12. 2019. 
  9. ^ a b „Kolomoisky Igor Valerievich: biography, personal life, career”. decoratex.biz/bsn (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-05. 
  10. ^ „Ihor Kolomoisky - profiles, relations, career, biography, family”. The Page (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-05. 
  11. ^ Three's a crowd for Dynamo and Shakhtar, guardian.co.uk (28 August 2007)
  12. ^ a b v g d „Pered nacіonalіzacією z "PrivatBanku" viveli desяtki mіlьяrdіv grivenь na fіrmi-bulьbaški: SHEMI” [Before nationalization, tens of billions of hryvnias were transferred from PrivatBank to bubble firms: SCHEMES]. Radio Free Europe (na jeziku: ukrajinski). 11. 5. 2017. Pristupljeno 23. 3. 2022. 
  13. ^ a b v Stack, Graham (19. 4. 2017). „Oligarchs Weaponized Cyprus Branch of Ukraine's Largest Bank to Send $5.5 Billion Abroad”. OCCRP. Arhivirano iz originala 23. 3. 2022. g. Pristupljeno 23. 3. 2022. 
  14. ^ Kroll Staff (2. 4. 2015). „Project Tenor - Scoping Phase” (PDF). Kroll Inc. str. 74, 75. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 5. 2018. g. Pristupljeno 23. 3. 2022. 
  15. ^ „Kroll_Project”. Andrian Candu. Arhivirano iz originala 26. 10. 2016. g. Pristupljeno 3. 2. 2016. 
  16. ^ „Annual Report and Consolidated Annual Report for year 2016: MANAGEMENT REPORT” (PDF). AS “PrivatBank”. Riga, Latvia. 2016. str. 3. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 1. 2021. g. Pristupljeno 23. 3. 2022. 
  17. ^ January, 2013 | Airline | 0 |. „AeroSvit files for bankruptcy | Aviation News - daily news dedicated to the global aviation industry” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-12. 
  18. ^ Insider, Russian Aviation (2017-11-28). „Ukraine's Dniproavia out of business - Russian aviation news”. Russian Aviation Insider (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-12. 
  19. ^ Zaitsev, Tom (12. 2. 2010). „Three Ukrainian carriers seek tie-up approval”. Flightglobal. Reed Elsevier. Pristupljeno 22. 7. 2011. [mrtva veza]
  20. ^ Fraende, Metet (7. 7. 2011). „Cimber Sterling gets 165 mln DKK lifeline”. Reuters. Pristupljeno 22. 7. 2011. 
  21. ^ a b Ihor Kolomoysky, Kyiv Post (18 June 2008)
  22. ^ a b Mislav Šimatović (25. 9. 2007). „100 richest Eastern Europeans”. Nacional. Arhivirano iz originala 5. 4. 2009. g. Pristupljeno 25. 7. 2012. 
  23. ^ „Ihor Kolomoysky - Jun. 18, 2008”. KyivPost. 2008-06-18. Pristupljeno 2022-04-10. 
  24. ^ „Іgor Kolomoйsьkiй rozvivatime Central European Media Enterprises v Centralьnій і Shіdnій Єvropі” [Igor Kolomoisky will develop Central European Media Enterprises in Central and Eastern Europe]. newsru.ua (na jeziku: ukrajinski). 3. 9. 2007. Arhivirano iz originala 29. 11. 2014. g. Pristupljeno 22. 1. 2021. 
  25. ^ „1+1 Media”. ukraine.mom-rsf.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-10. 
  26. ^ Higgins, Andrew (3. 11. 2019). „A Disgraced Ukrainian Oligarch's Bizarre Ski Resort Plan”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 9. 12. 2019. 
  27. ^ Raiders from the east: The oligarchs who won their case but took a battering – The Independent, 11 September 2013
  28. ^ David Barrett (4. 12. 2015). „Ukrainian oligarchs clash in court over $2bn business deal amid claims of murder and bribery”. Daily Telegraph. Pristupljeno 22. 4. 2016. 
  29. ^ Armitage, Jim (13. 3. 2015). „Oligarchs at war: Claims of murder among Ukrainian billionaires in High Court case”. The Independent. Pristupljeno 30. 9. 2015. 
  30. ^ Owen Bowcott, Shaun Walker (22. 1. 2016). „Ukrainian oligarchs settle mine dispute worth billions out of court”. The Guardian. Pristupljeno 25. 11. 2016. 
  31. ^ „Expert says Ukrainian tycoon closing TV channel signals his intention to leave country”. tass.com. 30. 3. 2016. Pristupljeno 2022-04-12. 
  32. ^ „FC Dnipro Dnipropetrovsk - history of the Ukrainian club”. www.footballhistory.org. Pristupljeno 2022-05-03. 
  33. ^ „"Vы popali v štangu" - ukrainian sports portal”. football.ua. Pristupljeno 2021-10-26. 
  34. ^ a b v Stack, Graham (5. 6. 2017). „Ukraine's Top Bank Lent Owner's Lieutenants $1 Billion Before Nationalization”. OCCRP. Arhivirano iz originala 6. 7. 2017. g. Pristupljeno 23. 3. 2022. 
  35. ^ „Bank of Italy to close AS PrivatBank branch over money-laundering breaches”. Reuters (na jeziku: engleski). 2016-08-09. Pristupljeno 2022-04-12. 
  36. ^ „Oligarchs Weaponized Cyprus Branch of Ukraine's Largest Bank to Send $5.5 Billion Abroad - OCCRP”. 2022-03-24. Arhivirano iz originala 24. 3. 2022. g. Pristupljeno 2022-04-13. 
  37. ^ „Ukrainas valdība nacionalizējusi "PrivatBank"” [Ukrainian government has nationalized «PrivatBank»]. Public Broadcasting of Latvia (LSM.lv) (na jeziku: letonski). Reuters. 19. 12. 2016. Arhivirano iz originala 23. 12. 2017. g. Pristupljeno 23. 1. 2021. 
  38. ^ „"PRIVATBANK" Pro bank » Pravlіnnя ta korporativna struktura » Struktura vlasnostі” ["PrivatBank" About the bank » Board and corporate structure » Ownership structure]. PrivatBank (na jeziku: ukrajinski). Arhivirano iz originala 11. 11. 2014. g. Pristupljeno 23. 1. 2021. 
  39. ^ „London High Court throws out PrivatBank claim against Kolomoisky”. Fieldfisher (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-12. 
  40. ^ „UK's Supreme Court confirms PrivatBank claim to be heard in London”. Reuters (na jeziku: engleski). 2020-04-07. Pristupljeno 2022-04-15. 
  41. ^ a b „Ukraine tycoon crows 'I won' after PrivatBank nationalization ruled...”. Reuters (na jeziku: engleski). 18. 4. 2019. Pristupljeno 26. 7. 2019. 
  42. ^ „Ukraine court says PrivatBank nationalisation violated the law”. Reuters (na jeziku: engleski). 18. 4. 2019. Pristupljeno 26. 7. 2019. 
  43. ^ Seddon, Max (17. 7. 2019). „The bank that holds the key to Ukraine's future”. Financial Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 26. 7. 2019. 
  44. ^ a b Michel, Casey. „A Ukrainian Oligarch Bought a Midwestern Factory and Let it Rot. What Was Really Going On?”. POLITICO (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-22. 
  45. ^ „Kolomoisky's Billion Dollar Friends: Before nationalization Ihor Kolomoisky's PrivatBank lended over a billion dollars to companies belonging to his top lieutenants and two of their subordinates. Here's how much they received.”. STRANA.ua. 6. 6. 2017. Arhivirano iz originala 6. 6. 2017. g. Pristupljeno 23. 3. 2022. 
  46. ^ Chakraborty, Barnini (8. 4. 2019). „FBI investigating Ukrainian oligarch Kolomoisky over alleged financial crimes: reports”. Fox News. Pristupljeno 22. 1. 2021. 
  47. ^ Kovensky, Josh; Vikhrov, Natalie (2. 3. 2017). „The spectacular rise and fall of Ihor Kolomoisky's steel empire”. Kyiv Post. Arhivirano iz originala 16. 7. 2018. g. Pristupljeno 23. 1. 2021. 
  48. ^ Swan, Betsy (8. 4. 2019). „Billionaire Ukrainian Oligarch Ihor Kolomoisky Under Investigation by FBI: Ihor Kolomoisky, who's been accused of ordering contract killings and is said to be behind the comic who may win Ukraine's presidency, is being probed for alleged financial crimes.”. The Daily Beast. Pristupljeno 23. 1. 2021. 
  49. ^ „Justice Department Seeks Forfeiture of Two Commercial Properties Purchased with Funds Misappropriated from PrivatBank in Ukraine”. www.justice.gov (na jeziku: engleski). 2020-08-06. Pristupljeno 2022-01-22. 
  50. ^ Woo-Sung, Shim (23. 10. 2021). „'Pandora Papers' show corruption, money laundering behind the former Motorola property in Harvard”. Lake McHenry Scanner. Arhivirano iz originala 23. 3. 2022. g. Pristupljeno 23. 3. 2022. 
  51. ^ „Privat Ponzie”. Department of Justice: Southern District of Florida. 6. 8. 2020. str. 6, 12 and 18. Pristupljeno 23. 3. 2022. „Using Korf and Laber’s network, Kolomoisky and Boholiubov spent prolifically: they purchased more than five million square feet of commercial real estate in Ohio, steel plants in Kentucky, West Virginia, and Michigan, a cellphone manufacturing plant in Illinois, and commercial real estate in Texas, among others.” 
  52. ^ „Public Designation of Oligarch and Former Ukrainian Public Official Ihor Kolomoyskyy Due to Involvement in Significant Corruption”. United States Department of State (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-12. 
  53. ^ „Public Designation of Oligarch and Former Ukrainian Public Official Ihor Kolomoyskyy Due to Involvement in Significant Corruption”. www.state.gov. 
  54. ^ Department of Justice, Office of Public Affairs (2022-01-20). „United States Files Civil Forfeiture Complaint for Proceeds of Alleged Fraud and Theft from PrivatBank in Ukraine”. www.justice.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-18. 
  55. ^ „US Brings New Charges Against Kolomoisky - KyivPost - Ukraine's Global Voice”. KyivPost. 2022-01-31. Pristupljeno 2022-05-18. 
  56. ^ Yanukovych versus Tymoshenko, RIA Novosti (20 January 2010)
  57. ^ After the parliamentary elections in Ukraine: a tough victory for the Party of Regions Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. mart 2013), Centre for Eastern Studies (7 November 2012)
  58. ^ Klitschko: UDAR's election campaign to cost Hr 90 million, Kyiv Post (15 September 2012)
  59. ^ „Ukrajinski biznismen Kolomojski osumnjičen za prevaru i pranje novca”. Politika Online. Pristupljeno 2023-09-02. 
  60. ^ „Ukrajina zamrzla više od 80 miliona dolara imovine Kolomojskog”. Politika Online. Pristupljeno 2023-09-08. 
  61. ^ Ukraine Turns to Its Oligarchs for Political Help, nytimes.com (2 March 2014)
  62. ^ „Putin Gets Personal in Ukraine”. Bloomberg View. 4. 3. 2014. Arhivirano iz originala 18. 03. 2016. g. Pristupljeno 24. 05. 2022. 
  63. ^ „Vladimir Putin – Press conference on the situation in Ukraine”. Genius. Pristupljeno 8. 2. 2018. 
  64. ^ Cenzor.NET. „Kolomoйskiй: "Separatizm na Vostoke i Юge Ukrainы ne proйdet. Mы ne dadim raskolotь stranu!"”. Cenzor.NET. Pristupljeno 14. 5. 2019. 
  65. ^ „Kolomoйskiй predupredil Kernesa, čto separatizm ne proйdet”. Associaciя evreйskih organizaciй i obщin Ukrainы (Vaad). 22. 2. 2014. Pristupljeno 14. 5. 2019. 
  66. ^ Ukrainian oligarch offers bounty for capture of Russian 'saboteurs' – The Guardian, 18 April 2014
  67. ^ „Kolomoйsьkiй vže viplativ 80 tis dolarіv za zatrimanih separatistіv”. 24 Kanal. Pristupljeno 14. 5. 2019. 
  68. ^ „Kolomoйsьkiй ogolosiv vinagorodu za Carьova u pіvmіlьйona dolarіv”. 5 kanal. Pristupljeno 14. 5. 2019. 
  69. ^ The Town Determined to Stop Putin, The Daily Beast (12 June 2014)
  70. ^ Ukraine's Secret Weapon: Feisty Oligarch Ihor Kolomoisky, The Wall Street Journal (27 June 2014)
  71. ^ Damien Sharkov (10. 9. 2014). „Ukrainian Nationalist Volunteers Committing 'ISIS-Style' War Crimes”. Newsweek. Pristupljeno 28. 3. 2015. 
  72. ^ „In the battle between Ukraine and Russian separatists, shady private armies take the field”. Reuters. 5. 5. 2015 — preko www.reuters.com. 
  73. ^ „Is This Man the Most Powerful Jew in the World?”. Haaretz. 
  74. ^ Kolomoyskyi’s assets to be nationalized in Crimea – Sergey Aksyonov Arhivirano 8 mart 2016 na sajtu Wayback Machine, CEE INSIGHT (5 September 2014)
  75. ^ Ukrainian tycoon’s estate in Crimea sold for $18 mln Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. april 2019), Russian News Agency TASS (3 February 2016)
  76. ^ Thomas Escritt (6. 1. 2016). „UPDATE 1-Ukrainian businessman sues over annexed Crimea airport”. Reuters. Pristupljeno 22. 4. 2016. 
  77. ^ „Crimea Nationalizes Assets of Pro-Kiev Ukrainian Billionaire”. Moscow Times. 3. 9. 2014. Arhivirano iz originala 26. 11. 2014. g. Pristupljeno 22. 4. 2016. 
  78. ^ UPDATE 1-Ukrainian businessman sues over annexed Crimea airport, Reuters (6 January 2016)
  79. ^ a b „Moscow Court Sanctions Arrest of Ukraine Tycoon Governor Kolomoisky”. themoscowtimes.com. Pristupljeno 8. 2. 2018. 
  80. ^ „Russia Opens Criminal Case Against Igor Kolomoisky”. Jewish Business News. 8. 1. 2016. Pristupljeno 22. 4. 2016. 
  81. ^ "Russia puts Ukraine's interior minister, Dnepropetrovsk governor on int'l wanted list".
  82. ^ „President signed a Decree on dismissal of Ihor Kolomoyskyi from the post of Dnipropetrovsk RSA Head”. Press office of President of Ukraine. Arhivirano iz originala 27. 3. 2015. g. Pristupljeno 25. 3. 2015. 
  83. ^ Ukraine arrests two top officials at cabinet meeting, BBC News (25 March 2015)
  84. ^ „Kolomoisky speaks of his inner tug of war and patriots from the Opposition Bloc”. KyivPost. 2015-03-29. Pristupljeno 2022-04-15. 
  85. ^ Bershidsky, Leonid (20. 3. 2015). „Ukraine's Oligarchs Are at War (Again)”. Bloomberg News. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 24. 05. 2022. 
  86. ^ „Star Wars in Ukraine: Poroshenko vs Kolomoisky”. POLITICO (na jeziku: engleski). 2015-12-21. Pristupljeno 2022-04-15. 
  87. ^ „Star Wars in Ukraine: Poroshenko vs Kolomoisky”. POLITICO (na jeziku: engleski). 2015-12-21. Pristupljeno 2022-04-13. 
  88. ^ „Ukraine comic leads presidential poll first round”. BBC News. 1. 4. 2019. Pristupljeno 14. 5. 2019 — preko bbc.co.uk. 
  89. ^ „Comedian Zelensky leads after first round of Ukrainian election, exit poll shows”. The Independent. 31. 3. 2019. Pristupljeno 14. 5. 2019. 
  90. ^ Clark, David (2021-07-10). „Will Zelenskyy target all Ukrainian oligarchs equally?”. Atlantic Council (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-09. 
  91. ^ Maheshwari, Vijai (2019-04-17). „The comedian and the oligarch”. POLITICO (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-09. 
  92. ^ a b v Romaniuk, Novel; Kravets, Novel (27. 1. 2022). „Podvійne žittя Kolomoйsьkogo. Яk olіgarh "pіšov" z polіtiki, ale dopomagaє Zelensьkomu”. Ukraїnsьka pravda (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 2022-05-05. 
  93. ^ a b Michel, Casey. „Who is Ihor Kolomoisky? | The Spectator”. www.spectator.co.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-05. 
  94. ^ „Ukraine's Volodymyr Zelensky: The comedian president who is rising to the moment”. BBC News (na jeziku: engleski). 2022-02-26. Pristupljeno 2022-05-05. 
  95. ^ Dickinson, Peter (2021-03-09). „US sanctions Ukrainian oligarch Ihor Kolomoisky”. Atlantic Council (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-18. 
  96. ^ a b Kravets, Novel; Balachuk, Irina (15. 2. 2022). „Kolomoйsьkiй: Я ne spіlkuюsь іz Zelensьkim, ce može zrobiti pogano і menі, і йomu”. Ukraїnsьka pravda (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 2022-05-05. 
  97. ^ Gorbanь, Alіna (2022-04-05). „V unіversitetі u Dnіprі rozpočali trenіng domedičnoї pіdgotovki”. Suspіlьne | Novini (na jeziku: ukrajinski). Pristupljeno 2022-04-05. 
  98. ^ Akhmetov joins Ukraine oligarchs in pledging to protect homeland – Financial Times, 2 March 2014
  99. ^ a b A necessary putsch?
  100. ^ a b #2 Richest: Ihor Kolomoisky – Kyiv Post, 17 December 2010
  101. ^ a b European Jewish Parliament off to a semi-comedic start – JWeekly, 3 November 2011
  102. ^ Like NBA’s Nets, European Jewish group gets an oligarch, but some see Soviet-style takeover – JTA, 2 November 2010
  103. ^ Short bio, LIGA
  104. ^ Raczkiewycz, Mark (12. 3. 2021). „U.S. bans oligarch Kolomoisky from entering country as Kyiv, Washington probe him for banking fraud”. The Ukrainian Weekly. Arhivirano iz originala 31. 05. 2022. g. Pristupljeno 17. 10. 2021. 
Igor Kolomojski na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Игор_Коломојски&oldid=26508174”