Katarina Šturceneger

Katarina Šturceneger
Lični podaci
Puno ime	Katarina Klara Šturceneger
Datum rođenja	(1854-12-05)5. decembar 1854.
Mesto rođenja	Špajher, Švajcarska
Datum smrti	11. oktobar 1929.(1929-10-11) (74 god.)
Mesto smrti	Cirih, Švajcarska
Književni rad
Najvažnija dela	Srbija u Evropskom ratu 1914-1915, Srbija u ratu 1914-1916

Katarina Klara Šturceneger (Catharina Clara Sturzenegger, 5. decembar 1854, Spajher — 11. oktobar 1929, Cirih) bila je švajcarska publicistkinja i bolničarka, član švajcarskog Crvenog krsta. Godine 1912. kao i u periodu od 1914—1915. boravila je u Srbiji kao ratni izveštač i dobrovoljna bolničarka. Svoje uspomene iz tog perioda objavila je u šest knjiga o Srbiji.

Biografija

Katarina Klara Šturceneger rođena je 5. decembra 1854. godine u Spajheru (Speicher) u Švajcarskoj, kao šesto dete u siromašnoj porodici farmera i tkača Johana Ulriha i njegove žene Ane Barbare, rođene Koler, ćerke lokalnog fabrikanta. Sa šest godina prešla je da živi kod tetke, ali je morala pored školskih obaveza i da radi kako bi se dopunio kućni budžet. Sav novac koji je zarađivala uzimala je tetka, pa Klara već sa 12 godina beži od kuće i zapošljava se u fabrici, a zarađeni novac šalje majci.

Godine 1872. uprkos nemaštini upisuje Učiteljski fakultet u Bernu, na kome je školovanje trajalo je dve godine. Odmah po završetku školovanja počinje da radi kao nastavnica i narednih osam godina ovaj posao obavlja u školama u Kandergrundu (Kendergrund), Ramzenu (Ramsen) i Maglingenu (Magglingen). Od nastavničke karijere morala je da odustane zbog zdravstvenih problema, kada oboleva od tifusa, a zatim doživljava i nesreću sa konjem i kolima.

Posle nesreće dobija mesto šefa pošte u Volfhaldenu (Wolfhalden), gde ostaje naredne dve godine, a zatim prelazi na isto radno mesto u pošti u Grubu (Grub). Kao šef pošte radi sve do 1899. godine, kada prelazi u Bern, gde se zapošljava kao rukovodilac štamparije. Na tom poslu ostaje sve do 1903. godine, kada započinje njen misionarski rad u Crvenom krstu. Tokom službovanja u Volfhaldenu započinje i njena borba za pravdu i radnička prava. Zalaže se za povećanje broja radnika, bolje plate i postaje jedan od pionira u borbi za izmene zakona o državnim penzijama.

Novinarska karijera

Novinarsku karijeru Katarina Klara Šturceneger započinje tokom službovanja u Volfhaldenu. Pisala je pod pseudonimom K. Albertini, a kasnije K. Šturceneger kako bi sakrila činjenicu da je žensko. Prvi objavljeni članci odnosili su se na prava radnika. Međutim, početni entuzijazam nestao je čim je otkriveno da iza tih tekstova stoji žena, što je naišlo na osudu okoline. Pisala je za skoro sve švajcarske novine, bila urednik novina u Cirihu i Vircburgu, a bavila se i fotografijom, što joj je kasnije bilo od velike koristi. Za svoje tekstove Katarina dobija nagrade, a njena knjiga „Kratka istorija Švajcarske” (Kurzgefasste Schweizergeschichte), dobija mnoge pohvale, između ostalih i na nacionalnoj izložbi u Ženevi 1896. godine i Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.

Rad u Crvenom krstu Švajcarske

Upoznavši Anri Dinana, švajcarskog filantropa i osnivača Crvenog krsta, Katarina postaje vatreni pobornik njegovih ideja, pa postaju lični prijatelji i ona piše prvu Dinanovu biografiju. Godine 1901. prisustvovala je svečanosti na kojoj je Dinanu dodeljena Nobelova nagrada za mir.

Katarina Šturceneger u rusko-japanskom ratu

Po izbijanju rusko-japanskog rata Katarina Šturceneger, po Dinanovoj želji, odlazi u Japan, gde boravi od 1904. do 1908. godine kao humanitarni radnik i ratni izveštač, šireći ideju misije Crvenog krsta. Inspiraciju za humanitarni rad na ratom zahvaćenim područjima pronašla je i u delatnosti Florens Najtingejl. Stigavši u Japan suočava se sa činjenicom da joj u tradicionalnom Japanu, kao ženi, nije dozvoljeno da se bavi ni jednom delatnošću zbog koje se tamo obrela. Zato u Tokiju pokreće školu nemačkog jezika i obilazi vojne bolnice, kako bi se upoznala sa radom japanskog Crvenog krsta. Svoja iskustva opisala je u knjizi „Pored ranjenika u Tokiju, sećanje na rusko–japanski rat”.Po povratku u Švajcarsku Klara Šturceneger organizuje brojne humanitarne akcije i prikupljanje humanitarne pomoći za Japan i Japanski narod.

Katarina Šturceneger u Srbiji

Katarina Klara Šturceneger je, uz Arčibalda Rajsa, najpoznatija Švajcarkinja koja je u teškim danima 1914. i 1915. godine pritekla u pomoć Srbiji. Tokom angažovanja u ciriškom Crvenom krstu Katarina upoznaje svoju imenjakinju, Srpkinju Katarinu Jovanović, istoričarku, humanitarnu radnicu, između ostalog i ćerku jednog od najzačanijih srpskih fotografa, Anastasa Jovanovića. Iz ovog poznanstva proisteklo je interesovanje Šturcenegerove za Srbiju i zbivanja na Balkanu početkom 20. veka, pa se u vreme Balkanskih ratova (1912−1913) priključuje Švajcarskoj misiji Crvenog krsta, kao bolničarka i ratni dopisnik iz Srbije.

Katarina je u Srbiji boravila dva puta. Prvi put u vreme Balkanskih ratova, a zazim i tokom Prvog svetskog rata, već u dobi od 60 godina, od avgusta 1914. do proleća 1915. godine.

Balkanski ratovi

U vreme balkanskih ratova Katarina Šturceneger je prvi put došla u Srbiju i to po preporuci ciriške sekcije Crvenog krsta. Neko vreme provela je u Beogradu obilazeći bolnice i radeći sa turskim i bugarskim zarobljenicima. Tu se zarazila dizenterijom, ali je odmah po ozdravljenju nastavila sa svojim humanitarnim radom u beogradskim bolnicama, kasarnama i školama koje su bile adaptirane u bolničke svrhe. Tada je obišla 1, 5, 7. i 15. rezervnu bolnicu, zatim rusku, englesku, holandsku i austrijsku sanitetsku misiju, kao i poljski odsek Ruskog crvenog krsta. U svojim sećanjima iz tog perioda ona ističe stručnost srpskih lekara, njihovu predusretljivost i blagonaklonost, zatim disciplinovanost i trpeljivost srpskih ranjenika i posebno požrtvovanost i rodoljublje srpskih žena.

1914—1915

Od avgusta 1914. do proleća 1915. godine Katarina Šturceneger boravi kao predstavnik Crvenog krsta Švajcarske i medicinski stručnjak, najpre u Nišu, potom u Kragujevcu i Beogradu, da bi se ponovo vratila u Niš. Kao medicinski stručnjak najviše je doprinela tokom epidemije pegavog tifusa, kada je boravila u Nišu sa rasporedom u Prvoj rezervnoj bolnici na Crvenom krstu, u kojoj, zajedno sa lekarima i članicama Kola srpskih sestara, radi na prijemu i previjanju ranjenika.

Kao predstavnik švajcarskog Crvenog krsta i veliki sledbenik Anri Dinana bila je ujedno i izveštač koji beleži sva dešavanja o ratnim zbivanjima. Za razliku od Japana, u Srbiji je mogla slobodno da učestvuje u zbrinjavanju bolesnika i prati dešavanja na bojištima. Sve događaje i važne ličnosti fotografisala je i ostavilan za sobom fotografije koje su sada vredni dokumenti. Pisala je samo o događajima kojima je lično prisustvovala, šireći istinu o onome što se u to vreme dešavalo na tlu Srbije. Svoje prve utiske o Nišu zabeležila je u Pismima sa Balkana, a kasnije svoja svedočenja ovekovečila je u šest knjiga na preko 700 strana, pisanih na nemačkom i francuskom jeziku i sa nekoliko stotina fotografija. U svojim knjigama Katarina Šturceneger visoko je ocenila rad srpskog saniteta, stručnost i humanost lekara, čovekoljublje i optimizam, uprkos stradanjima. Bila je ganuta tužnim sudbinama izbeglog naroda, posebno ranjenika, invalida, rasturenih porodica i iznenađena moralnim i pravnim kodeksom u tretmanu neprijateljskih zarobljenika koji su bili dobro hranjeni i lečeni sa srpskim vojnicima u istim bolnicama.

Katarinu Šturceneger posebno je interesovala pravna i moralna strana ponašanja i boravka Austrougarske i Bugarske vojske na okupiranim teritorijama, a posebno njihov odnos prema stanovništvu. Austrougarsku, a zatim i nemačku i Bugarsku optužila je za tri prekršaja međunarodnog prava:

1. Za zločine koje su njihove vojske izvršile nad civilnim stanovništvom i ratnim zarobljenicima u vreme ofanzive na Srbiju 1914, a zatim i 1915. godine;
2. Za deportaciju neboračkog stanovništva koju su Austrougarske vojne vlasti izvršile u privremeno okupiranim krajevima Srbije 1914. godine, a koje je masovno umiralo po improvizovanim logorima, bez sanitetskog staranja i pod surovim postupcima logorskih vlasti;
3. Za upotrebu dum-dum municije (čak i na civilnom stanovništvu).

Po povratku u Švajcarsku Klara Šturceneger organizuje brojne humanitarne akcije i prikupljanje humanitarne pomoći za Srbiju i Srpski narod pod okupacijom i školovanje sedamnaest srpskih đaka i studenata, koji su se kao izbeglice školovali u Švajcarskoj.

Zahvalnost Srbije

Katarina Šturceneger umrla je 11. oktobra 1929. godine. Sahranjena je u blizini Dinanovog groba u Cirihu. U znak zahvalnosti za sve što je učinila za srpski narod Kraljevina Jugoslavija je snosila troškove njene sahrane.

Odlikovanja

• Za knjigu o svojim iskustvima u rusko-japanskom ratu „Pored ranjenika u Tokiju, sećanje na rusko–japanski rat” nagrađena je medaljom japanskog Crvenog krsta.
• Za zasluge učinjene Srbiji princ Aleksandar Karađorđević odlikovao je Klaru Šturceneger ordenom Svetog Save 4. reda.

Knjige o Srbiji i Balkanu

Klara se tokom boravka u Srbiji upoznala sa srpskim narodom i njegovom borbom. Nakon povratka u domovinu svoja sećanja objavila je u nekoliko knjiga o Srbiji i srpskom narodu, na oko 700 stranica i sa nekoliko stotina fotografija.

• Srbija 1912-1913. Srpski i međunarodni Crveni Krst za vreme balkanskih ratova (Cirih, 1914)
• Srbija na kraju 1915 (Cirih, 1915)
• Srbija u evropskom ratu 1914-1915 (Cirih, 1916)
• Svetlost u zapletima Balkana (Cirih, 1917)
• Srbija u ratu 1914-1916 (Nešatel-Pariz, 1916)
• Vaskrs Srbije (Bern-Berlin, 1920)

Do sada su na srpskom objavljene knjige:

• Srbija u ratu 1914-1916 (Dečije novine, Gornji Milanovac, 1989 i Prometej, Novi Sad, 2014) i
• Srbija u evropskom ratu 1914-1915 (Akademska knjiga, Novi Sad, 2009)

u novosadskom časopisu „Dnevnik” tokom 2014. godine objavljivani su memoari Katarine Šturceneger u feljtonu „Švajcarkinja na balkanskom frontu”. Svedočenja Katarine Klare Šturceneger spadaju među najvažnije radove i dokumenta u našoj i stranoj literaturi o ratnim zločinima koje je u Srbiji izvršila Austro-Ugarska vojska. Prema vrednosti stoje rame uz rame sa radovima Arčibalda Rajsa, zatim francuskog novinara Anri Barbi i holandskog lekara Arion van Tienhoven.

Svojim publicističkim radom veoma mnogo je doprinela da se čuje istina o zverstvima okupatora, o herojskoj borbi srpske vojske i humanom odnosu Srbije prema zarobljenicima. O delima Katarine Šturceneger i njihovom značaju za srpski narod akademik Vladimir Stojančević, u pogovoru knjizi Srbija u ratu 1914—1916 kaže: „Ono što je napisala predstavljalo je svojevremeno veliki pledoaje politički, pravni i moralni za stvar srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, kao što i danas znači jednu opsežnu dokumentaciju od velikog kulturno-istorijskog značaja... ona je pružila autentična svedočanstva o organizaciji i delatnosti srpske sanitetske službe i o radu Crvenog krsta — domaćeg i međunarodnih misija, svedočanstva koja su danas gotovo jedina, pa otuda i veoma dragocena.”

Uticaj na savremenu kulturu

O ulozi Katarine Šturceneger, ali i drugih žena, u Velikom ratu govori i monodrama „Čelične ratnice - Žene dobrovoljci u Prvom svetskom ratu” koja je izvedena decembra 2014. godine u Istorijskom muzeju Srbije, u pratećem programu izložbe „Srbija 2014”. Pored Katarine Šturceneger ova monodrama prenosi i svedočenja Milunke Savić, Vasilije Vukotić, Milice Marka Miljanova Popović, Antonije Javornik, Flore Sends, Nadežde Petrović, Delfe Ivanić, Elsi Inglis, Diane Budisavljević, Zorice Sare Mitić, Sofije Jovanović, Mileve Marić Ajnštajn, Žane Merkus, Meri Geldvin i drugih žena dobrovoljaca koje su u Prvom svetskom ratu učestvovale kao vojnici, humanitarne radnice i bolničarke... Monodrama je realizovana u izvođenju, režiji i po tekstu Jelene Mile. Tekst je stvaran na osnovu originalnih zapisa, autentičnih izjava i odlomaka iz biografija konkretnih ratnica.

Vidi još

• Heroine Prvog svetskog rata u Srbiji
• Medicina u Srbiji u balkanskim ratovima
• Sanitetske ustanove u Nišu 1914-1915.
• Strane sanitetske misije u balkanskim ratovima

Literatura

• Tomislav, Bekić (2009). Katarina Šturceneger i njen doživljaj Srbije i Srba za vreme Prvog svetskog rata / pogovor u knjizi "Srbija u evropskom ratu 1914-1915". Novi Sad: Akademska knjiga. str. 147—151. ISBN 978-86-86611-15-4. 
• Šturceneger, Katarina (2014). Srbija u ratu 1914-1916. Novi Sad: Prometej. ISBN 978-86-515-0907-3. 
• Šturceneger, Katarina (2009). Srbija u evropskom ratu 1914-1915. Novi Sad: Akademska knjiga. ISBN 978-86-86611-15-4. 
• Stanojević, Stanoje (1928). Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka (PDF). Zagreb: Bibliografski zavod D. D. str. 1083. 
• Stojančević, Vladimir (1988). Srbija i srpski narod za vreme rata i okupacije 1914-1918. godine. Leskovac: Narodni muzej. 
• Petrović, Vidosav (2014). Ratna prestonica - Niš 1914. i 1915. Niš: Medivest KT. ISBN 978-86-88415-53-8. 
• Maria Morel: Catharina Sturzenegger (1854-1929), Mit 10 Bilden (Tafeln). IV - 242 S. Frauenfeld und Leipzig (1932)
• H. Amann: Henry Dunant und die Appenzellerin. 1998.
• R. Bräuniger: «Catharina S. (1854–1929) – Pazifistin?» In: FrauenLeben Appenzell, 1999, pp. 522–539.

Spoljašnje veze

• Stajić, Miroslav (2014). „Srbi se parče po parče daju otadžbini”. Dnevnik. Arhivirano iz originala 15. 09. 2016. g. Pristupljeno 10. 7. 2016. 
• Dimitrijević, Brana. „Anka Đurovićka”. Projekat Rastko. Pristupljeno 10. 7. 2016. 
• Savić Sekulić, Maja. „Od beogradske gospođice do (ne)zaboravljenog junaka – Ljubica Luković”. Projekat Rastko. Pristupljeno 10. 7. 2016. 
• Veljković, Snežana. „Život i rad Vojne bolnice u Beogradu za vreme Velikog rata (1914–1918)”. Projekat Rastko. Pristupljeno 10. 7. 2016. 
• Nedok, Aleksandar S. „KOLERA U SRPSKOJ VOJSCI ZA VREME BALKANSKIH RATOVA 1912–1913.”. Projekat Rastko. Pristupljeno 10. 7. 2016. 
• Nedok, Aleksandar S. „Ruska sanitetska pomoć Srbiji u njenim oslobodilačkim i odbrambenim ratovima XIX i ranog XX veka (1804. do 1917. godine)”. Projekat Rastko. Pristupljeno 10. 7. 2016.