Katastih Pećke patrijaršije
Katastih može imati sledeća značenja: popis, spisak ili inventar.
Katastih Pećke patrijaršije[uredi | uredi izvor]
Naziv spisa je „Sveti katastig monastira svetie i velikie crkve pećke patrijaršije “. Spis je za one koji se bave istorijom srpskog naroda pod Otomanskom okupacijom (naročito u Banatu) od velike važnosti. Predstavlja poseban oblik knjige, y kojoj je beleženo šta je ko predao, bilo da se radi o naseljima ili pojedinciama, po obavezi, dužnosti ili dobroj volji pećkoj patrijaršiji.
Beleženje je vršeno na primitivan način. Iako je pećka patrijaršija bila obnovljena već ceo vek, iz ovoga spisa se ne vidi da su za ovu svrhu postojale uređene knjige, u koje se zavodilo ono što je primano. Nije poznato da li je za svaku oblast vođena posebna knjiga, i da li je beleženje vršeno uvek na ovaj način, jer je ovo jedini primerak spisa ovakve vrste iz pećke patrijaršije.
Opis Katastiha[uredi | uredi izvor]
Ovaj rukopis sada se nalazi u Narodnoj biblioteci (pod br. 396).[1] Rukopis je dobio 1877. iz pećske patrijaršije mitropolit Mihajlo i dao ga Narodnoj biblioteci. Ima 46 vrlo uskih listova (10×30 cm.). Rukopis su pisale dve ruke, ali izmešano; jedna, prilično neispisana, preteže u prvom putovanju, druga, znatno veštija i lepša, preteže u drugom putovanju. Rukopis je od vremena u priličnoj meri oštećen. Oštećena mesta obeležena su u tačkicama, a dopune uglastim zagradama.
U naslovu katastih ima jedna stvar koja bi nas možda mogla buniti. Tu se kaže kako su patrijarhovi punomoćnici, koji su krenuli na ovaj posao, krenuli na put „na Vlašku“. Ime „vlaški“ t. j. Banat i Bačku obuhvaćeno srpsko stanovništvo u kraju istočno od Tise. Taj kraj zvan je i docnije Vlaška. Ovo je ime ostalo i docnije u poslovici „obišao i Vlašku i Bačku“ t. j. Banat i Bačku.
Ovi, koji su vršili primanja za račun pećske patrijaršije prešli su prvi put Dunav 20 decembra 1660.god, kod Nove Palanke a sa skupljanjem počeli su u Crvenoj Crkvi. Drugi put krenuli su 1666.god. iz Šaškovaca (danas selo na Kosovu, pripada opštini janjevskoj, srez gračanički) 5 novembra a 24 prešli kod Hrama (Rama) Dunav. I drugog puta počeli su svoju dužnost sa Crvenom Crkvom. Iako se oba spisa odnose na isti kraj ipak između njih postoji znatna razlika u vrednosti. Za nas je znatno veće vrednosti prvo beleženje iz 1660.god, ne zato što je starije — razlika je u godinama neznatna — nego što je prilikom prvog beleženja zabeležen znatno veći broj naselja.
Prvi put je obavljen u 83 konaka a zabeležena su davanja od 168 naselja i 3 manastira. Od 168 naselja bilo je 159 sela a 9 su bila palanke ili varoši: Bečej kod Vranjeva, Bečej kod Fenja, Bečkerek, Vršac, Denta, Kovin, Nova Palanka, Rudna, Temišvar. Od manastira su zabeleženi: Kusić, Mesić i Šenđurađ.
Drugi put je obavljen u 49 konaka a zabeleženo je u svemu 103 naselja od kojih su 93 zabeležena kao sela a ostala, gorenavedena, veća naselja, različito. Tako je Arad zabeležen kao „mahala“, Denta kao „selo“, Vršac kao „mesto“, Bečkerek i Bešenovo kao „varoš“, Rudna kao „palanka“, Temišvar kao „grad“ a Lipova kao „bogohranimi grad“; Bečej na Tisi, Bečej kod Bešenova i Kovin nisu zabeleženi. Od manastira zabeleženi su Drenovac, Kusić, Mesić, Partoš, Sredički, Hodoš.
Posao su otpravljali, izgleda, ovako. Obično bi otseli kod kakvog uglednijeg seljaka, zanatlije (Ilje), retko kad kod popa (Devetak, Rudna, Crvena Crkva) ili kod kneza (Orosin, Pavliš, Uljma). Onaj, kod koga su odseli, zabeležen je u spisku kao domaćin. Katkada su i dve osobe zabeležene kao domaćin (Idvarnak, Sekić, Čenej). Koliko su se zadržavali u pojedinim mestima, nije nam poznato jer nisu beležili. Izgleda da su se svuda bavili po jedan dan jer Dunav su prešli 24 novembra a u Temišvaru, gde su proveli Božić, bio im je 28 konak. U Temišvaru su se bavili 10 dana — to su zabeležili — valjda stoga što je bio Božić.
Pri skupljanju se postupalo ovako. Od svakog su sela dobijali „na blagoslov“ ili „milostinju“ (Berčul), obično u novcu. Svota se kretala od nekoliko stotina do nekoliko hiljada aspri, ili je davano i u drugim novcima. Ovu svotu doneli bi ili sami seljaci, ili knez i jedan, dva, pa i više uglednijih seljaka. Tako su naročito postupali seljaci iz okolnih sela. Retko kada bi ovaj seoski dar doneo samo pop (Galad, Izbište, Uzdin) ili knez (Denta, Iratoš, Orosin) i niko više. U katastihu se često spominje „pridoše nam kmetovi i prinesoše (daše) ot sela“ to i to. Katkada je napravljena i po neka primedba. Tako je kod sela Bućina zabeleženo kako osim popa „drugi nitko ne dođe“. Kod Ivande zabeleženo je za nekoga Nikolu Popova kako nije došao, valjda obećao da će doći, pa nije došao. Kod sela Pakasa je zabeleženo kako „pop Jovan obešča prići“. A kod sela Parca zabeleženo je kako je Velja Dunđer „psov(a) popa“. Katkada su skupljači bili naročito zadovoljni sa prinosom od sela te su, pored zabeleške o prinosu, zabeležili: „Bog da prosti“! (Vašad, Vladimirovci, Zagajica).
Pored ovoga što je davalo selo ili mesto kao celina davali su i pojedinci, muške i ženske osobe. Davali su koliko su hteli ili mogli a za razne svrhe, za pomen, molitvu, blagoslov, liturgiju, oprost, obšti list (čitulju) (Denta, Dolac), sarandar (Gradna Ulica), mrtvima i živima. Pored toga davano je u ime doma, kuće, „domaćin sa domom“ (V. Nikolinci) ili „domaćin sa sinovi“ (Izbište). Davane su raznovrsne stvari. Davala se naročito stoka ali pretežno krupnog zuba: vola („dobra“) dvogodca, (Sen Margita), „vola velikog“ (Sen Đurađ), konja, ždrepca „trećaka“, (V. Keveriš), „trećaka zelena“ (Dinjaš). Ređe je davana stoka sitnog zuba: ovnovi („četvrtak“, M. Bavanište), ovce, šilježe (Kusić) ili junac „dvogodac“ (Dolac), „trećak“ (V. Keveriš), škopac (Berčul). Prinosi su davani i u novcu, u asprama, groševima, arslanima, „žuticama“, (Vršac, Temišvar, Hodoš, Telek), „zolotama“ (Sen Margita). A davano je i u drugim proizvodima. Tako je kao prinos zabeležen vosak, „oku voska“.[2][3][4]