Kraljevstvo Poljska

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Za druga značenja, pogledajte Kraljevstvo Poljska (višeznačna odrednica).
Kraljevstvo Poljska
Królestwo Polskie
Poljska
Zastava
Zastava
Grb Kraljevsva Poljske
Grb
Poljska 1025. godine
Poljska 1025. godine
Geografija
Kontinent Evropa
Regija srednja Evropa
Glavni grad Krakov,
Varšava
Društvo
Službeni jezik poljski,
latinski
Religija hrišćanstvo (katolicizam)
Istorija
Istorijsko doba srednji vek,
Novi vek
 — Osnivanje 960.
 — Ukidanje 1795.
 — Status Bivša država
Zemlje prethodnice i naslednice
Kraljevsva Poljske
Prethodnice: Naslednice:
Early flag of Poland.png Kneževina zapadnih Poljana Ruska Imperija Flag of Russia.svg
Portal:Istorija
Ovaj članak je deo serije o istoriji Poljske
Istorija Poljske
Herb Polski.svg

Kraljevstvo Poljska (polj. Królestwo Polskie, lat. Regnum Poloniae) je bila država Zapadnih Slovena u severoistočnom delu srednje Evrope, nastalo 1025. godine kada je Boleslav I Hrabri bio prvi velikopoljski knez koji je krunisan za kralja. Kraljevstvo Poljska je 1569. ujedinjeno sa Velikim vojvodstvom Litvanijom u Državnu zajednicu Poljske i Litvanije, u čijem sastavu je ostala do treće deobe Poljske.

Od 1025. do 1370. na čelu države stajali su vladari iz dinastije Pjastova, a od 1385. do 1572. Jagelonci. Kasnije je Poljska bila izborna monarhija.

Istorija[uredi]

Obrazovanje Poljske kneževine[uredi]

Mješko Pjast, prvi hrišćanski vladar Poljske

Poljski savez plemena u slivu reke Visle obrazuje se sredinom X veka. Iz tog bremena poznat nam je poljski knez koji je stajao na čelu tog plemenskog vojnog saveza, po imenu Mješko, koji je već primio hrišćanstvo. Taj savez obrazovao se na taj način što je centralno pleme Poljana pokorilo druga plemena — Seradžane, Lenčane, Kujavce, Mazure, Bele i Crne Hrvate. Tom prilikom kneževi tih plemena su uklanjani i tako je odjednom ponikla krupna zajednica plemena samo sa jednim centralnim knezom. Isprva je ta plemenska zajednica priznavala svoju zavisnost od nemačkih kraljeva.

Poljski letopisi saopštavaju da je knez Mješko imao veliku družinu — od tri hiljade vojnika, koje je izdržavao delom sam, a delom na račun stanovništva raznih delova zemlje. Njegov naslednik, Boleslav I Hrabri, koji je već stekao punu nezavisnost od Nemačke, imao je daleko brojniju družinu — od 20 hiljada vojnika. Tako se i u Poljskoj počinje formirati vojnički stalež. Tom savezu priključuju se aristokratski predstavnici krupnih rodova, šljahta. Knežev dvor postaje centar uprave. U pojedinim oblastima, koje nose naziv poveta, sede kneževi namesnici, kaštelani. Na stanovništvo se počinje razrezivati porez u korist kneza.

Sa uzdizanjem kneževske vlasti narodno veće gubi svoj raniji značaj, i njegove funkcije prelaze na savet sastavljen od nastarijih članova družine i najviših dostojanstvenika; taj savet sastajao se kod kralja; posle primanja hrišćanstva u sastav tog saveta počinju ulaziti i predstavnici višeg sveštenstva. Ponekad se sazivaju i šire skupštine, koje se sastoje od svih dostojanstvenika i na koje se pozivaju i članovi družina.

Poljska država stiče potpunu samostalnost za vlade Mješkovog sina Boleslava I Hrabrog (992—1025 g.). Za njegove vlade prisajedinjeni su poljskoj državi Pomeranija (Pomorje), Šleska, zakarpatski Slovaci, Lužičani, Češka i Moravska. Obrazovala se krupna srednjoslovenska država, koja je dostigla veliki uticaj u Evropi. Neustrašivi Boleslav, pobeđuje jednako i na istoku, gde pobedničkiulazi u grad Kijev. Na kratko vreme pred smrt Boleslav Hrabri krunisao se za poljskog kralja.

Sve to pokazuje kakve je velike uspehe postigla u to vreme feudalizacija i pretvaranje seljačkih masa u kmetove. U odgovor na to dižu se ustanci narodnih masa protiv kneževskih „redara”, ili činovnika, protiv ritera i sveštenstva. Karakteristično je da u tim ustancima narodne mase spaljuju hrišćanske hramove i uspostavljaju paganstvo. Prema tome, i ovde, u Poljskoj; hrišćanstvo je predstavljalo ideološki oslonac feudalnih elemenata — kneževa i gornjeg sloja poljskog društva.

Ustanke je ugušio kralj Kazimir, koji je uspostavio hrišćanstvo i dobio nadimak Obnovitelj.

Proces feudalizacije[uredi]

Boleslav Hrabri, prvi kralj Poljske

Već u doba prvih poljskih kneževa (Mješka i Boleslava Hrabrog, vidi predhodno poglavlje) proces feudalizacije postiže u Poljskoj značajne uspehe. Rodovska aristokratija, nobiles, počinje da igra sve veću ulogu. Ma da se pređašnje patrijarhalno ropstvo donekle sačuvalo, u većini slučajeva robovi su naseljavani na zemlju. Robove su uglavnom činili ratni zarobljenici. Drugi izvori robova bili su kupovina, dugovi i »dobrovoljno« predavanje u ropstvo iz nužde. Glavnu masu seljaštva činili su kmetovi, koji su imali ličnu slobodu, ali su bili obavezni da knezu plaćaju danak i da vrše druge obaveze. Sem dažbina, koje su uglavnom isplaćivane u naturi, morali su da knezu i njegovoj pratnji, kada bi putovali po zemlji, daju prevozna sredstva i hranu: poljski knez, kao varvarski vladari uopšte, nije imao stalne rezidencije. Kmetovi su morali da rade na građenju utvrđenja, drumova i mostova i da vrše niz drugih obaveza, da plaćaju carine za korišćenje tržišta, skela itd. Knez je delio sveštenstvu i ljudima u svojoj službi zemlje, naseljene kmetovima, koji su se tako pretvarali u ljude zavisne od duhovnih i svetovnih feudalaca. Knez je, sem toga, prisvajao sebi svu neobrađenu zemlju, od koje je delio poklone duhovnim i svetovnim velikodostojnicima.

Još pod prvim kneževima bila je organizovana centralna i lokalna uprava. U centru su stvorene dužnosti vojvoda, kancelara, skrbnika (državnih blagajnika), komornika (upravnika kneževskih poseda), sudije. Mesni organi kneza bili su posebni načelnici, koji su posle dobili naziv kaštelana, po latinskoj reči castellum, tj. utvrđenje, zamak. Ti su se zamkovi na poljskom zvali grodi. Po grodima su bili postavljeni kraljevski kaštelani, oni su imali vojnu i sudsku vlast u oblastima koje su bile dodeljene gradu, ubirali su kraljevske prihode i upravljali kraljevskim posedima.

Politička organizacija Poljske sve više se udaljavala od rodovske demokratije. Knez se sada savetovao samo sa svojom družinom, velikodostojnicima i višim sveštenstvom. Što se tiče narodne skupštine, veća, koja je postojala kod pojedinih poljskih plemena, ona se više nije sakupljala; bačena je u drugi plan i opštenarodna vojska.

U vojsci su glavnu ulogu igrali članovi kneževe družine, čiji se broj za Boleslava popeo na 20 hiljada.

Članovi družine, ili voji, počeli su da dobijaju zemljišne poklone, kao što su bile zapadne beneficije, a oni su nastojali da ih pretvore u svoje nasledne posede.

Usled delatnosti kneževa, proces feudalizacije je u XI v. ubrzan. Seljaštvo se pretvara u kmetove kako usled raspadanja rodovskog uređenja i jačanja vlasti rodovskih starešina tako i usled obrazovanja vojničkog staleža. Pored rodovske aristokratije, nobiles, obrazuje se i vojna, milites. Oba ta sloja postepeno su se približila i slila jedan s drugim.

Ustanak seljaka[uredi]

Kazimir Obnovitelj, obnavljač poljske moći

Posle smrti Boleslava Hrabrog, njegova država, koja je bila dosta površno ujedinjena, počela se raspadati u borbi između njegovih naslednika. Poljska je izgubila veći deo teritorija koje su stečene u doba njegovog kneževanja. Deset godina posle smrti Boleslava Hrabrog došlo je do opšteg ustanka kmetova i robova. Taj je ustanak bio istovremeno usmeren protiv ritera i protiv sveštenstva, a isto tako i protiv kaštelana i drugih kraljevskih agenata. Seljaci su na juriš zauzimali gradove (grodi), pljačkali crkve i obnavljali staru, prehrišćansku religiju.

Car Henrih III pomogao je poljskom knezu Kazimiru da uguši taj ustanak. Kazimir je obnovio crkvenu i činovničku jerarhiju, ponovo podigao gradove i kaštele, a robove i kmetove primorao da snose ranije obaveze.

Obnovljena Poljska[uredi]

Boleslav II Smeli (1058—1079) i njegov sinovac Boleslav III Krivousti nastavljaju Boleslavljevo delo. Boleslav Krivousti, prodirujući na zapad, dopire čak do granice današnjeg Miklenburga i osvaja oblast Rujanu. U to doba javlja se prvi poljski istoričar Galus (Gallus). U XII veku Poljaci počinju iskorišćavati obilne naslage soli i olova.

Raspad Poljske na udeone kneževine i vlast aristokratije[uredi]

Posle smrti Kazimirovog praunuka, Boleslava Krivoustog, 1138 g., nastupio je period cepanja na udeone kneževine. Zemlja se raspala na nekoliko samostalnih kneževina. Ma da je na čelu države formalno stajao jedan od predstavnika kraljevskog roda Pjastovića, time političko jedinstvo zemlje nije bilo obezbeđeno. Doduše, u prvo vreme su priznavali vlast velikog kneza, najstarijeg u rodu Pjastovića, koji je sedeo u Krakovu, ali je uskoro taj red napušten i vlast velikog kneza svela se samo na titulu. Neki delovi Poljske raspali su se na sićušne udeone oblasti. Kneževi su se neprekidno između sebe borili.

Taj se period poljske istorije često naziva periodom možnovladstva, tj. vlasti aristokratije. Znatno je ojačan politički uticaj feudalaca; među njima su najvažnije mesto imali raniji kneževski velikodostojnici — vojvode, sudije i kaštelani — koji su od kneževskih činovnika postali feudalni gospodari.

U to vreme zapretila je Poljskoj strašna opasnost spolja. Početkom XIII v. mazovski knez Konrad u borbi s Prusima pozvao je Tevtonski red i poklonio mu zemlje. Red je tokom XIII v. postepeno zauzeo Prusku, ujedinio se s redom Mačonosaca i tako pripojio svojim posedima istočni Pribaltik (vidi gl. XXIV). Svojom kratkovidom politikom Poljska je sebi navukla opasnog neprijatelja.

Nove su udarce zadali pocepanoj Poljskoj 1241 g. Tatari, koji su upravo pre toga opustošili Rusiju. Porušili su Krakov, Vroclav (Breslav) i celu zemlju strašno opustošili. Poljska nije ostala pod tatarskom vlašću, ali su Tatari povremeno pustošili zemlju, osobito južnu Poljsku, palili sela i gradove, odvodili stoku i uzimali mase zarobljenika da ih prodaju u ropstvo.

Boleslav Krivousti, jedna od najvećih vladara Poljske

Plemstvo i crkva[uredi]

U isto vreme Poljska se i dalje feudalno raspadala. Kneževi su bili potpuno zavisni od krupnih zemljoposednika, od panova (velmoža, barona) i od višeg sveštenstva. Ti su se krupni feudalci okružavali mnoštvom ritera koji su od njih zavisili. Izbor kneza zavisio je od prelata i panova. Oni su činili kneževska veće, bez koga knez nije mogao doneti nikakvu važnu odluku. Feudalna klasa u Poljskoj delila se na dve osnovne grupe, na panove ili velmože (možnovladci) i na ritere ili šljahtu. Šljahta je bila vezana za svoje panove, od njih je potpuno zavisila, dobijala od njih zemlju i činila njihovu vojnu pratnju. U odnosima između panova i šljahte često su se sačuvale stare rodovske veze: šljahtići su nosili prezime i grb svog pana. Osiromašeni šljahtići hranili su se na dvorovima velikih panova, vršeći kod njih razne dužnosti.

Zajedno s tim šljahtićima panovi su vodili česte ratove, vršili pljačke. Ta feudalna samovolja, poznata iz istorije Zapada, ispoljila je u Poljskoj sve negativne crte koje su joj svojstvene. Panovi su obrazovali privilegovan zemljoposednički stalež, oni su na svojim zemljama imali kneževsko pravo (»ius ducale«), koje im je na njihovim posedima stvaralo položaj malih vladara.

Da bi na svoju stranu privukli sveštenstvo i panove, kneževi su morali da im dele svoje zemlje i samim tim su slabili svoj politički uticaj. Crkva je imala ogromne posede. Arhiepiskopi i episkopi imali su čitave kneževine i kneževska prava prema stanovništvu tih zemalja.

Seljaštvo[uredi]

Crkva u Poljskoj u XII i XIII veku

U XIII v. još se više pogoršao položaj seljaka, jer je proces njihovog porobljavanja neprekidno tekao. Sačuvao se samo beznačajan sloj slobodnih kmetova, tj. seljaka koji su davali dažbine i ispunjavali obaveze, ali su imali slobodu kretanja. Sada su slobodni kmetovi ostali bez ikakve zaštite od strane kneževa. Pošto su krupni zemljoposednici dobili na svojim feudalnim posedima vrhovna prava, ti su seljaci pali pod jurisdikciju svojih gospodara i tako su otpale sve prepreke da se oni potpuno potčine. Imunitetnim poveljama panovi su dobijali pravo da sude svojim »seljacima i slugama«, »da ih pogubljuju, vešaju, muče vatrom« itd. Veći deo seljaka prelazi u položaj zavisnih kmetova, slivajući se s robovima naseljenim na zemlji.

Krajem XIII v. bilo je uvedeno pravilo da zemljoposednik može da hvata odbegle seljake; uhvaćeni seljak pretvaran je u roba koji se mogao prodati. Kmet, koji je ranije bio nasledni posednik svoje deonice, izgubio je na nju pravo, pa se mogao oterati i prebaciti na gori komad zemlje, ako je njegov gospodar to smatrao za nužno.

Tako period vlasti aristokratije predstavlja i period jačeg porobljavanja narodnih masa.

Gradovi[uredi]

Ovaj članak je deo serije o istoriji Poljske
Istorija Poljske
Herb Polski.svg

U istorijskom razvitku Poljske treba istaći jednu osobenost, koja je udarila svoj pečat na sudbinu poljske države — to je bila slabost poljskih gradova. Ti »grodi«, o kojima je ranije govoreno, predstavljali su utvrđena mesta, zamkove. Gradovi kao zanatski i trgovački centri počeli su da niču u XII i XIII v., uglavnom u procesu nemačke kolonizacije. Poljski kneževi, slično češkim kraljevima, vodili su politiku naseljavanja nemačkih kolonista, računajući da će odatle izvući materijalne koristi. Uporedo s nicanjem nemačkih gradova obrazovane su i nemačke seoske opštine, gmine (od nemačkog Gemeinde — opština). Kneževi su pozivali nemačke koloniste na neobrađenu zemlju, davali im razne olakšice, oslobađali ih dažbina i podeljivali im prava samouprave. Samoupravu po »nemačkom pravu« dobijala su ponekad i poljska sela, osnovana na novim ili zapuštenim zemljištima.

Poljski kneževi su naročito forsirali osnivanje gradova s nemačkim zanatlijama i trgovcima. Tim su gradovima davali sve moguće privilegije, pored ostalih i pravo samouprave, koje je predstavljalo kopiju magdeburškog gradskog prava. Ti nemački gradovi ostajali su izolovani od Poljske; oni su mnogo više bili povezani, sa svojom nemačkom otadžbinom nego s Poljskom. Za rešavanje svih spornih pitanja uprave oni se nisu obraćali poljskim kneževima ni mesnim vlastima, već magdeburškim gradskim vlastima. Nemci su uporno čuvali svoju nacionalnost, svoj jezik i svoje običaje i tuđili se od Poljaka.

Među gradskim stanovništvom može se od samog početka razlikovati nekoliko slojeva. Na čelu grada bio je patricijat iz redova trgovačkih porodica, koje su često imale rodbinske veze s patricijima nemačkih, čeških i ugarskih gradova, ispod njih su bili zanatliski esnafi, sastavljeni delom od Nemaca, delom od Poljaka, i masa van esnafa, pospoljstvo, koja je potpuno uklonjena od vršenja uticaja na gradske poslove. Gradovi su zadovoljavali prvenstveno mesno tržište. Ali su trgovci nekoliko većih gradova, kao Krakova i Lavova, trgovali sa inostranstvom i izvlačili velike koristi od tranzitne trgovine, koja je išla preko Poljske.

Nisu samo kneževi već i panovi nastojali da povećaju svoje prihode osnivanjem gradova i dovlačenjem nemačkih kolonista.

U poljskim gradovima pojavio se još jedan nov nacionalni elemenat — Jevreji. Jevreji su počeli da se preseljavaju u Poljsku zbog progona kojima su bili izloženi na Zapadu. Useljavali su se u gradove, gde su dobijali pravo samouprave i obrazovali svoje posebne opštine. Jevrejske su opštine plaćale povećane dažbine, ali su za to uživale zaštitu kneževa, koji su na njih gledali kao na unosan izvor prihoda. Dozvoljena im je bila sloboda veroispovesti.

Nemačko-jevrejski gradovi stajali su po strani u Poljskoj, relativno malo menjajući njen privredni lik, koji je u osnovi ostajao seoski.

Tako je u Poljskoj ustanovljen čisto feudalni poredak. Isti oni uzroci koji su izazvali zbijanje pocepanog feudalnog društva u Zapadnoj Evropi i doveli do stvaranja velikih centralizovanih država, počeli su se donekle javljati i u Poljskoj.

Početak ujedinjenja Poljske[uredi]

Vladislav Lokjetek, ujedinitelj Poljske

Već u XIV v., za vreme Vladislava I Kratkog, počelo je političko ujedinjavanje Poljske. Vladislav je uspeo da u svojim rukama sakupi veći deo, poljskih zemalja. 1320 g.. dobio je od pape kraljevsku titulu. Doduše, Poljska je u to doba pretrpela ozbiljan gubitak — bio joj je zatvoren izlaz na Baltičko More, pošto je Tevtonski red zauzeo Gdansk i zapadnu Prusku, ali je upravo borba s tim redom bila jedan od momenata koji je primorao poljske feudalce da se ujedine. Kraj vlade Vladislava I protekao je u žestokoj borbi protiv Tevtonskog reda. Pritom je Poljska bila izložena strahovitom pustošenju.

Ujedinjenju Poljske doprineo je još jedan bitni momenat. Početak XIV v. je vreme izvesnog privrednog oživljavanja u Poljskoj: Poljska je počela da izvozi na Zapad proizvode svojih sirovina. Trgovački putevi, koji su prolazili preko Poljske i koji su je vezivali i sa Istokom i sa Zapadom počeli su da igraju važniju ulogu u ekonomici Poljske. Izvoz sirovina na Zapad ponešto je oživeo poljoprivredu, kojom je marljivo počela da se bavi šljahta, sitno i srednje plemstvo. Za to joj je bilo potrebno da sačuva unutrašnji mir i ojača centralnu vlast.

Kazimir III[uredi]

Oslanjajući se na interese šljahte, pošlo je kraljevima za rukom, naročito Kazimiru III (1333—1370 g.), da do izvesne mere vaspostave političko jedinstvo feudalno razbijene zemlje. Ipak Kazimir nije uspeo da potčini neke udeone kneževine: na čelu Mazovije i nekoliko drugih udeonih kneževina i dalje su ostali domaći kneževi.

Proces političkog ujedinjenja, koji vidimo u Zapadnoj Evropi, u Poljskoj je protekao u oslabljenom obliku. Da bi se to objasnilo, treba najpre obratiti pažnju na već ukazani slab razvitak gradova, po čemu se Poljska razlikovala od zapadnoevropskih zemalja.

Marks ovako govori o političkoj ulozi gradova u Poljskoj:

»... Nemci su sprečili da se u Poljskoj izgrade poljski gradovi i poljska buržoazija. Svojim posebnim jezikom, svojom otuđenošću od poljskog stanovništva, sa hiljadu svojih različitih privilegija i gradskih statuta — oni su otežavali da se ostvari centralizacija, to najmoćnije političko sredstvo za brz razvitak svake zemlje. Gotovo je svaki grad imao svoje posebno pravo; štaviše, u svakom gradu s mešovitim stanovništvom postojalo je, a često još i danas postoji, različito pravo za Nemce, Poljake i Jevreje.«

Kazimir Veliki, najveći vladar Poljske

Zbog toga kraljevska vlast nije bila u stanju da u Poljskoj ostvari takvo političko jedinstvo kakvo vidimo u zapadnoevropskim državama. Političko ujedinjenje Poljske imalo je pod sobom užu bazu — samo šljahtu. Kralj nije imao dovoljnog oslonca u gradovima da stvori protivtežu političkim težnjama šljahte. To na kraju krajeva nije dovelo do jačanja kraljevske vlasti već do jačanja šljahte.

Kazimir III se bez uspeha borio protiv samovolje panova. Poljska je u XIV v. pružala žalostan prizor svojevolje i nasilja nezavisnih feudalaca, u njoj su ponovljeni najgori primeri zapadnoevropskih feudalnih meteža iz X i XI v.

Kazimir III je pokušavao da uvede zajedničko zakonodavstvo za celu zemlju, kodifikujući stare sudske običaje (»zemsko pravo«) i izdajući nove zakone koji su imali-za cilj da ojačaju kraljevsku vlast. Ta je kodifikacija izvršena uz pomoć pravnika koji su stekli obrazovanje na bolonjskom i drugim univerzitetima Zapadne Evrope. U Poljskoj je počeo da nastaje onaj sloj legista koji nam je poznat iz istorije Zapada. Kazimir III otvorio je 1364 g. univerzitet u Krakovu specijalno s ciljem da sprema učene pravnike za kraljevsku upravu i sudove.

Učinjeni su pokušaji da se dâ izvesna pravna garantija kmetovima. Seljacima je bilo dozvoljeno da odlaze od panova u slučaju da ovi vrše nad njima očita nasilja. Bila su ograničena prava panova da vraćaju natrag odbegle kmetove. Sve su te mere naišle na otpor krupnih zemljoposednika. Velikopoljski panovi sklopili su protiv Kazimira savez (»konfederaciju«) (1352 g.), ali je kralj umirio opozicionare, a njihovog vođu, vojvodu Berkovića, umorio glađu u tamnici. Ozlojeđeni panovi nazivali su Kazimira »seljačkim kraljem« (Król chopkow).

Pokušaj Kazimira III da zakonodavnim putem poboljša stanje seljaka stajao je u vezi s izvesnim promenama koje su se desile u položaju zavionog seljaštva u Poljskoj počev od XIV v. Deo seljaka bio je uvlačen u trgovačke veze s gradovima. Usled toga naturalne forme rente počele su da se delom pretvaraju u novčane, a to je slabilo zavisnost onog dela seljaštva koji je u ma kom vidu bio povezan s tržištem, tj. pre svega gornjeg seljačkog sloja. U isto vreme, razvitak tržišta i novčane rente u Poljskoj, kao i svuda, dovodio je do jačanja diferencijacije seljaštva. Kazimirova politika predstavlja pokušaj kraljevske vlasti da nađe oslonca u gornjem sloju seljaka. Izvestan uticaj na poboljšanje položaja seljaka vršile su one olakšice koje su davane nemačkim doseljenicima; videli smo da su ponekad i poljskim selima davana »nemačka prava«.

Kraljevska vlast je provela i vojne reforme, koje su ojačale moć Poljske kao države, gradila je zamkove, pozivala u vojnu službu sve zemljoposednike — ne samo šljahtu već i duhovna lica, koja su morala da sa svojih zemalja pošalju određen broj vojnika. U vojnu službu pozivani su i imućni seljaci. Broj slatih vojnika morao je odgovarati razmerama poseda. Ovi su se odredi morali javiti kad god ih kralj pozove, kad god bi se objavilo pospolite rušenije, tj. opšta mobilizacija.

U vezi sa usponom trgovine, koja je postala jedan od prihoda kraljevske vlasti, počeli su se popravljati drumovi, graditi mostovi, priređivati sajmovi, a poljski trgovci počeli su da dobijaju olakšice u inostranstvu. Od tranzitne trgovine, koja je preko Poljske išla u Nemačku, Flandriju, Ugarsku, Italiju i na Istok, u Rusiju i italijanske kolonije na Crnom Moru, kraljevska vlast je nastojala da izvuče koristi za poljsku trgovinu primoravajući trgovce koji su prolazili preko Poljske da izvestan deo robe prodaju Poljacima. Porast trgovine povećavao je kraljevske prihode od trgovačkih carina.

U težnji da poveća svoje prihode Kazimir III je pribegao sredstvu kojim su se služili njegovi prethodnici, tj. dovođenju nemačkih kolonista i osnivanju gradova. Ali je Kazimir nastojao da raskine veze nemačkih gradova u Poljskoj s Nemačkom: zabranio je nemačkim gradovima da se za rešavanje svojih sporova obraćaju na Magdeburg i u Krakovu je ustanovio posebni sud za gradove nemačkog prava.

Koristeći se time što je izumro galicisko-ruski kneževski rod, Kazimir III je prisajedinio Poljskoj Galiciju i zapadni deo Volinije. Veliki posedi u tim oblastima podeljeni su poljskim panovima. Tamo su razaslati ksendzi, dominikanci i franjevci da uvedu katolicizam, u kome je kralj video jedan od najvažnijih svojih oslonaca.

Jačanje kraljevske vlasti za vreme Kazimira III imalo je prolazan karakter, pošto je sama baza na koju se ta vlast oslanjala bila vrlo nesigurna. Uz to, Kazimir je sve svoje političke mere mogao. sprovoditi samo u saglasnosti s panovima ili baronima, duhovnim i svetovnim. Doduše, opozicija magnata slabila je zbog stalnih razdora u njenim redovima.

Kraj dinastije Pjastovića i privilegije panova i šljahte[uredi]

Lajoš Veliki, najmoćniji ugarski kralj u istoriji i jedini vladar personalne unije Ugarske i Poljske

Smrt Kazimira III (1370 g.) značila je kraj dinastije Pjastovića, koja je držala poljski presto otkako je nastala poljska država. U vezi s pitanjem o prestolonasleđu panovi su počeli da iznuđuju od kraljevske vlasti niz privilegija. Kada je za kralja izabran predstavnik anžujske dinastije Lajoš Ugarski, on je podelio Košičku privilegiju 1374 g., oslobodivši panove i šljahtu svih državnih obaveza, sem vojne obaveze u samoj zemlji i male novčane dažbine. On je pretvorio beneficije poljskog plemstva u nasledne posede. Sem toga, kralj se tom privilegijom obavezao da će na položaje po oblastima postavljati samo predstavnike domaće aristokratije.

Košička privilegija predstavlja prvu privilegiju koja je data šljskom plemstvu — panovima i šljahti — kao staležu. Do tog vremena se sretamo s privilegijama tipa imuniteta, koje su davane pojedinim licima. Doba vladavine ugarskog kralja obeleženo je krajnjom svojevoljom šljahte, pljačkama, razbojništvima i drugim manifestacijama feudalne anarhije, e kojom se borio, doduše, ne uvek uspešno, Kazimir III.

Košička privilegija svela je plaćanje dažbina od strane šljahte i panova na prostu formalnost, i samim tim je znatno smanjila stalne kraljeve prihode i državne finansije učinila zavisnima od panova i šljahte. Za odobravanje novih dažbina šljahta je počela da se sakuplja na lokalne skupštine — sejmike, koji su ubrzo postali mesni organi vlasti šljahte.

Unija s Litvanijom[uredi]

Sveta Jadviga, Lajoševa kćerka i naslednica u Poljskoj

Posle smrti Lajoša Ugarskog nastale su godine međuvlašća (1382—1384 g.). Tih je godina vođena vrlo žestoka borba među pojedinim feudalnim grupama, koje su težile da uzmu sudbinu prestola u svoje ruke. Najzad, 1384 g., na presto je dovedena kći Lajoša Ugarskog — Jadviga. Panovi su primorali Jadvigu da se uda za litvanskog kneza Jagela 1386 g. Zahvaljujući tom braku, Poljska i Litvanija bile su ujedinjene personalnom unijom. Ta je unija bila dosta slaba: Litvanija je težila da sačuva svoju samostalnost. Ali je ipak unija Litvanije i Poljske dovela do znatnog jačanja poljske države.

Glavni cilj unije bio je borba s redom koji je predstavljao podjednaku opasnost za obe države. Osim toga, litvanski su se panovi nadali da će ojačati svoj politički uticaj pomoću unije s možnovladskom Poljskom. Poljske panove privlačila je perspektiva kolonijalnog osvajanja prostrane ukrajinske teritorije, koja je ulazila u sastav litvanske države.

Kada je Jagelo postao poljski kralj pod imenom Vladislava II (1386— 1434 g.), počeo je svoju vladavinu potvrđujući sve slobode panovima i šljahti i deleći im niz novih privilegija.

1399 g. vojska litvanskog velikog kneza Vitovta pretrpela je strahovit poraz od Tatara na Vorskli, a posle toga Poljska i Litvanija bile su izložene stalnim tatarskim upadima. Tatari su strašno opustošili Galiciju, ili Crvenu Rusiju. To je bio povod za panove da pojačaju svoju kolonizaciju. Tamo su počeli da kreću poljski panovi i da stvaraju sebi feudalne posede. Oni su imali da posluže kao vojna zaštita Poljske od tatarskih provala. Veliki posedi panova postepeno su se širili sve dalje na Istok.

Kolonizacija panova uzela je pravac prema ukrajinskim zemljama — Podoliji i Voliniji, koje su u to doba ulazile u sastav litvansko-ruske države. Zahvativši ovde ogromne zemljišne posede, poljski panovi su težili da Podoliju i Voliniju direktno priključe Poljskoj. To je dovelo do ratnih sukoba između Litvanije i Poljske, koji su završeni time što je Poljska zauzela Podoliju (1430 g.).

Poraz Tevtonskog reda[uredi]

Vladislav Jagelo, prvi hrišćanski vladar Litvanije i Jadvigin suprug i prestolonaslednik

Najvažniji zadatak koji se postavljao pred Poljsku i Litvaniju bila je borba s redom koja je obnovljena već prvih godina Jagelove vladavine. Red je izvršio nekoliko napada na poljske zemlje, stvarajući pritom strahovitu pustoš. 1410 g. došlo je do odlučne bitke između vojske reda i ujedinjenih snaga Poljske i Litvanije kod Grinvalda. Redu su pritekli u pomoć riteri iz Nemačke i iz još nekoliko drugih zemalja. U poljsko-litvanskoj vojsci učestvovali su smolenski pukovi, bio je tu i češki odred pod voćstvom čuvenog Jana Žiške. Učestvovao je i pomoćni tatarski odred. Ta je odlučna bitka dobijena zahvaljujući smolenskim pukovima. Završila se potpunim porazom reda; znatan deo ritera bio je pobijen; među njima je poginuo i veliki majstor reda Ulrih Jiningen; sve zastave reda zaplenili su pobednici. Ali, sukobi koji su zatim nastali između Poljaka i Litvanaca onemogućili su da se pobeda dovede do kraja.

1411 g. bio je sklopljen mir koji je za red bio vrlo težak. Red je morao da učini niz teritorijalnih ustupaka i da plati kontribuciju. Dok je u svoje vreme pobeda novgorodskog kneza Aleksandra Nevskog na Čudskom Jezeru zadržala prodiranje reda na istok, u ruske zemlje, sada je pobeda, kod Grinvalda, koja je uglavnom odneta zahvaljujući ruskim pukovima, zadala redu i njegovom političkom uticaju uništavajući udarac, od koga se on više nije oporavio. U isto vreme ta je pobeda vanredno podigla politički i međunarodni značaj Poljske i Litvanije. Jan Hus je čestitao Jagelu pobedu nad Nemcima. Husiti su u Češkoj posle smrti Vaclava isticali kao kandidata na češki presto Jagela.

Unija Poljske i Litvanije praćena je porastom krupnih feudalaca u obema državama. Poljski magnati sticali su sve nova i nova prava. Edlinska privilegija 1430 g. zajedno s potvrdom svih ranijih prava i privilegija panova i šljahte takođe je utvrdila da nijedan plemić u Poljskoj ne sme biti uhapšen bez odluke suda: »Mi nećemo nikoga baciti u zatvor ako mu krivica ne bude utvrđena po zakonu.«

Kazimir IV i jačanje šljahte[uredi]

Već je Kazimir III pokušao da se osloni na šljahtu, ali je u to vreme taj oslonac još bio slab. Šljahta je još zavisila od velmoža. Ali, Kazimir IV Jagelonac (1447—1492 g.) već se mogao čvrsto osloniti na šljahtu u svojoj borbi protiv krupnih feudalaca. Dok je do tog vremena šljahta bila uglavnom zavisna od panova i podržavala ih u težnjama da dobiju ove ili one privilegije, sada su se interesi panova i šljahte počeli da razilaze. Panovi su često ugnjetavali šljahtu. Šljahtići su bili pomagači panova u njihovim političkim nedelima, ali su i sami često stradali od njihovih nedela. Šljahtić, čiji je zemljišni posed često bio vrlo neznatan, nije imao snage da se s panom parniči na sudu koji je bio u rukama magnata.

Kazimir, Jagelov sin i najmoćniji kralj dinastije Jagelonaca

Međutim, u XIV i XV v. dolazi do ekonomskog uspona šljahte usled razvitka izvoza poljoprivrednih sirovina i žita iz Poljske na Zapad» Trgovina sa Zapadom počela je da igra sve veću ulogu u ekonomici Poljske, osobito kada su Turci osvojili italijanske kolonije na Krimu.

Ujedno s tim počeo je da se menja karakter šljahte. Od vojnika-ritera šljahtić sve više postaje poljoprivrednik. Tome je dosta pripomogla okolnost što je u XV v. glavnu ulogu počela da igra najamnička vojska, prvenstveno pešadija, tako da je riterska služba šljahte počela da gubi pređašnji značaj. Šljahtić se više nije zadovoljavao ranijim prihodima s feudalnog poseda. Njegove su potrebe u to doba porasle, on je počeo da teži raskoši. Inostrano tržište otvaralo mu je put za povećanje prihoda. Dok je ranije šljahtić eksploatisao seljake prvenstveno pomoću obroka, sada je on počeo da zavodi vlastelinsko gazdinstvo — folvarke — iskorišćavajući za to pustare i opštinsku zemlju.

U to vreme počeo je u mnogim oblastima Poljske porast gazdinstva na bazi kuluka. U vezi s tim i dalje je pojačavana eksploatacija seljaštva. Da bi se iz seljaka iscedila što je moguće veća količina viška rada, šljahti je bila potrebna pomoć centralne vlasti. Tako je šljahta u to vreme podržavala kraljevsku vlast i da bi obuzdala nasilje panova nad nižim plemstvom i da bi zaštitila svoje trgovačke interese i, najzad, da bi sačuvala svoju socijalnu prevlast nad seljaštvom. Ali, jačajući centralnu vlast, šljahta je u isto vreme težila da je potčini svojoj kontroli.

Već 1454 g. šljahta je uspela da, pomoću pretnje da će napustiti započeti ratni pohod protiv reda i da će se razići kućama, dobije niz privilegija, koje su je u izvesnoj meri zaštićivale od nasilja panova. To su Nješavski statuti iz 1454 g. kojima je ograničen niz prava krupnih feudalaca u korist šljahte. Krupnim feudalcima je oduzeta mogućnost da se dočepaju sudskih i finansiskih položaja u unutrašnjosti. Šljahta je dobila pravo da podnosi žalbe na zloupotrebe mesnih vlasti neposredno kralju. Ali se najglavnija naredba Nješavskih statuta sastojala u tome što se nijedan zakon nije mogao izdati, nijedan rat početi bez saglasnosti šljahte na »opštoj skupštini«. Tako je šljahta dobila novi politički značaj. Politički uticaj panova bio je ograničen, i kralj je imao mogućnost da uz pomoć šljahte savlada otpor panova.

Kakav je opštepolitički organ imala šljahta?

Politička organizacija šljahte[uredi]

Krajem XIV v. feudalci su počeli da izgrađuju svoj posebni politički organ kojim bi uticali na kraljevsku vlast i učestvovali u upravi. To su upravo bili skupovi panova i šljahte kako u čitavoj kraljevini, tako i u pojedinim oblastima Poljske. Ti skupovi u prvo vreme nisu bili redovni i sazivani su ili po pitanju prestolonasledstva ili velikih ratnih poduhvata za koja je bila potrebna saglasnost feudalaca. Sama kompetencija pa ni sastav tih skupova nisu bili tačno određeni. Na njih su dolazili uglavnom krupni feudalci, baroni, panovi i prelati. Na njima su se pojavljivali i viši kraljevski činovnici. Iz redova šljahte dolazio je ko je hteo i ko je mogao, obično iz krajeva koji nisu bili daleko od mesta u kome se sazivao taj skup. Na skupovima su dominirali panovi i prelati. Uloga šljahte bila je mahom pasivna. Ali se stanje počelo da menja u XV v., kada je šljahta istupila protiv velmoža kao samostalna snaga.

Po pojedinim oblastima Poljske, po vojvodstvima, skupljali su se »sejmiki«. Ti sejmiki su predstavljali skupove lokalne šljahte, na kome je ona rešavala o svim pitanjima koja su se nje ticala, pre svega o novim porezima. U početku je sam kralj obilazio te sejmike, a zatim, pošto su ti obilasci bili vrlo nepodesni, on je počeo da poziva predstavnike nekoliko sejmika na neko određeno mesto. Najzad, ponekad su na zahtev kralja opunomoćenici šljahte dolazili na opšti skup. Tako se zametao zajednički sejm za celu Poljsku. Taj sistem sejmika postao je osnovno uporište vlasti šljahte. Kazimir IV, pošto su mu bila potrebna velika sredstva za ratove s redom, morao je da se stalno obraća sejmikima i da tako učvršćuje njihov politički značaj.

Iz skupova velmoža i sistema sejmika početkom XVI v. konačno je organizovan valjni sejm (sejmy walne), tj. opšti sejm za celu zemlju. Taj se sejm delio na dva doma: gornji dom: senat, ili krunsku radu, u kome su zasedali velikaši, prelati i velikodostojnici Poljske države, i drugi dom — poslaničku izbu, u kojoj su zasedali izaslanici šljahte izabrani na sejmikima. Sejmiki su dobili još veći značaj: oni su ne samo birali izaslanike, već su za njih sastavljali i obavezna uputstva. U opštem sejmu poslanici nisu istupali u svoje ime, već kao predstavnici sejmika.

Pokorenje Tevtonskog reda[uredi]

Poljska 1490. godine

Uz pomoć šljahte Kazimir IV je priveo kraju rat s redom. Tome je dosta doprinela okolnost što su gradovi i plemstvo na zemljama reda vodili borbu s redom i tražili oslonac u Poljskoj.

1466 g. red je na osnovu Torunskog mira bio prinuđen da prizna vazalnu zavisnost od Poljske. Veliki majstor reda obavezao se da će polagati zakletvu poljskom kralju i izgubio prava da samostalno sklapa saveze i objavljuje rat. Gdansk i zapadna Pruska bili su direktno prisajedinjeni Poljskoj. To je bio veliki događaj koji je Poljskoj otvorio izlaz na Baltičko More, doprineo da oživi poljski izvoz i samim tim podigao značaj šljahte kao liferanta sirovina na Zapad.

Jačanje kraljevske vlasti[uredi]

Sada je Poljska postala velika politička sila. Sin Kazimira IV Vladislav najpre je izabran za kralja Češke a zatim i Ugarske ujedinivši tako u svojim rukama te dve susedne kraljevine. Koristeći se jačanjem svoje moći i velikim izvorima prihoda koje je pružao razvitak trgovine, a uglavnom oslanjajući se na podršku šljahte, kralj je uzeo dominantan položaj u kraljevini prema magnatima. Kazimir je iskoristio i crkveni rascep, da bi ojačao svoju vlast nad crkvom. On je dobio pravo da popunjava najviše crkvene položaje uprkos opoziciji jednog dela višeg sveštenstva.

Pritom je krupnu ideološku ulogu odigrao Krakovski univerzitet. Krakovski pravnici razvijali su učenje rimskog prava o neograničenoj vladarevoj vlasti. Razume se, teza o neograničenoj vlasti kralja u Poljskoj bila je čak i u vreme Kazimira IV preterano smela, ali je važno da je ta ideja već isticana. U raspravi velikog političkog mislioca Poljske tog vremena Jana Ostroroga razvija se teorija kraljevskog apsolutizma i potčinjavanja crkve kraljevim interesima.

Gradovi i šljahta u drugoj polovini XV veka[uredi]

No uza sve to socijalna baza na kojoj je stajala ojačana kraljevska vlast ostala je, kao i ranije, uzana. To je bila šljahta. XV vek se smatra vremenom najvećeg procvata poljskih gradova, ali je njihov politički uticaj i dalje bio beznačajan. U XV v. gradovi su proširivali samoupravna prava, ali, težeći samo da povećaju svoje privilegije, oni su se gotovo potpuno odvojili od opšte-političkog života; Predstavnici gradova retko su se pojavljivali na sejmikima. Samo je Krakov ponekad slao poslanike u sejm. Između gradova i šljahte vođena je ekonomska borba, a njen ishod je rešen političkom prevagom šljahte.

Šljahta je dobila važne privilegije na račun gradova. Već u XV v. regulisanje cena proizvoda prelazi u ruke vojvoda. Šljahta stiče pravo da bez carina dobija robu sa obližnjih trgova. Naročito je važan Petrokovski statut iz 1496 g. kojim je šljahta dobila pravo da slobodno plovi Vislom preko granice, tj. pravo da bez plaćanja carine izvozi svoje proizvode. To je pravo bilo dato samo šljahti, gradski ga trgovci nisu uživali. Šljahta je dobila i pravo da bez carina uvozi robu iz inostranstva i tako je posredništvo gradskih trgovaca postalo nepotrebno. Građanima je bilo zabranjeno da stiču zemlju šljahte. Najzad, šljahti je bilo podeljeno pravo propinacije, tj. isključivo pravo da proizvodi i prodaje alkoholna pića. Sve te privilegije omogućile su šljahti da znatno poveća svoje prihode i podrivale osnove daljeg ekonomskog uspona gradskog staleža. Po tom statutu mogli su se samo ljudi iz redova šljahte postavljati na više crkvene dužnosti — episkopa i kanonika. Građani su bili lišeni prava da zauzimaju te dužnosti.

Petrokovski statut, opet u korist šljahte, proveo je dalje sužavanje seljačkih prava. Bila su uvedena nova ograničenja za odlazak seljaka: zavedena je potera za odbeglim seljacima, bez ikakvog ograničenja roka. Seljak je imao pravo da se obraća sudu samo preko svog vlastelina, a tim je mogućnost žalbe protiv gospodara bila uklonjena.

Šljahta je dobila mogućnost da sve više pritiskuje seljake. To je dovelo do opšteg porasta kuluka. Najranije i najviše kuluk je rastao na imanjima koja su ležala u neposrednoj blizini Visle i njenih pritoka, tj. na glavnom putu za izvoz u inostranstvo.

Šljahta je u prvo vreme podržavala kraljevsku vlast, pošto joj je ona bila potrebna da učvrsti svoje privilegije, da ograniči isključivi politički uticaj panova, da se bori s gradovima i da pritisne seljaštvo. Ali, kraljevska vlast, nemajući dovoljno široku bazu, nije u Poljskoj zauzela onaj dominantan položaj kakav je u to doba dobila u drugim zemljama Zapadne Evrope. Apsolutna monarhija kakvu vidimo na Zapadu u Poljskoj nije ustanovljena. U njoj je učvršćena prevlast šljahte. Ta prevlast šljahte, zasnovana na ugnjetavanju seljaštva, pripremila je onaj politički haos u budućnosti, zbog koga je Poljska u XVIII v. postala lak plen moćnih susednih država.

Sigismund Stari, Kazimirov sin i jedan od najvećih poljskih vladara

Reformacija[uredi]

Kao obnova nauke i umetnosti, tako i reformacija prodre i u Poljsku i u Litvu, gde se u sredini XVI stoleća utvrdi potpuna verska sloboda, Ipak nijedno protestantsko učenje nije uspelo da suzbije katolicizam, niti je, opet, ovladala samo jedna veroispovest. Luteranstvo je primljeno skoro samo po gradovima, naseljenim Nemcima i tada veoma naprednim; u Velikoj je Poljskoj rašireno učenje „Češke braće“ (husovci), a u Maloj je Poljskoj i Litvaniji preovladalo kalvinstvo s antitrinitarskim (unitarskim — po učenju Mihaila Serveta) rascepom pri samom početku. Podrobnije pak antitrinitarsko učenje ili socinijanizam veoma se u Poljskoj raširilo pri kraju XVI stoleća (po učenju Socina 1539-1604). Uostalom, između luterovaca, češke braće i kalvinaca zaključena je neka pogodba, po kojoj su antitrinitarci bili sasvim isključeni. Jedino se u Mazovskoj nije desio nikakav verski pokret, a po mnogim je krajevima većina naroda ostala verna pravoslavlju. Uopšte se može reći da je protestanstvo primljeno među Poljacima većinom u onim krajevima gde su plemići nagonili svoje rabotnike da prime njihovu veroispovest.

Duhovna je šljahta primila desetinu, imala pravo suđenja i držala veliki deo zemljišta. Stoga je svetovna šljahta rado prelazila u protestanstvo, da bi sve to oduzela duhovnoj šljahti, a osobito je primala kalvinstvo, u kojem i svetovnjaci upravljahu crkvenim poslovima. Osim toga, širenju su protestanstva nehotično pomogli i viši duhovnici katolički, jer su više gledali na čuvanje svojih imanja i povlastica nego na zaštitu vere. Među samim episkopima, opet, bilo je nekih koji su pomišljali na poljsku crkvu narodnu koja bi priznala papu i katoličke dogme, ali bi na poljskom jeziku vršila službu, a nekih, pak, koji su mislili o svešteničkom braku i o pričešću u oba vida. Međutim kralj pri ovoj borbi između duhovne i svetovne šljahte nije odlučno stao ni na jednu ni na drugu stranu. Istina za vlade Sigmunda I (1506-48), sina Kazimira IV, reformatorski je pokret bio slab.

Jačanje Poljske[uredi]

Sigismund II Avgust, sin Sigismunda I i jedan od najvećih poljskih vladara. Poljska je za vreme njegove vladavine postala republika tj. izborna monarhija.

Sigmund se tom pokretu protivio u Poljskoj, ali ga je van granice pomagao, što najbolje pokazuje primanje sizerenstva nad sekularizovanom Pruskom, čiji tadašnji starešina tevtonskoga reda Albreht Braniborski-Hohencolern pređe u protestanstvo, uze naziv hercega i priznade vrhovnu vlast Sigmundu (1525). Najviše se raširi reformacija u Poljskoj za Sigmundova sina i naslednika Sigmunda II Avgusta (1548-72), za čije vlade poljska država dostiže najveći obim; jer i starešina reda mačenosaca pređe u protestanstvo, ustupi Litvaniji baltičku oblast Livonsku (1561), a kao herceg zadrža za se Kuronsku i Semigaliju i priznade sizerenstvo Sigmundu, koji se nije koristio širenjem protestanstva bez ikakvih prepreka kao vladaoci drugih zemalja. Protestanti su poljski postali tako jaki, da su i neke državne uredbe izvodili u saboru, gde učestvovahu kao politička stranka. Značajan je događaj za Sigmunda II izvršenje Ljubljinske unije (1569), po kojem su od tada Poljska i Litvanija činile jednu državu u toliko, što su morale imati opšti sabor, što su zajedno birale kralja i što su u spoljašnjoj politici predstavljale državnu celinu.

Uzdizanje plemića[uredi]

Vreme je reformacije u Poljskoj i vreme uzdizanja moći poljskoga plemstva ili šljahte. U drugoj polovini XV i početkom XVI stoleća poljski riteri zadobiju glavni položaj u državnoj upravi, jer se u državnom saboru, na koji je samo šljahta dolazila, rešavahu svi znatniji poslovi državni, kao: izdavanje zakona, razrezivanje poreza itd. Šljahta pak nije imala u svojim rukama samo svetovne poslove nego i crkvene, pošto viša duhovna zvanja dobivahu samo plemići. I ova duhovna šljahta, koja je imala velike dohotke od zemlje i desetka, bila je moćnija i od svetovne, pa je čak i ona sudila za mnoga čisto svetovna dela. Kako opet građani behu većinom Nemci i Jevreji, šljahta im nije dopuštala ni dolazak u sabor, niti upotrebu kakvih drugih prava, a još je gore postupala sa seljacima, koji su bili vezani za zemlju i veliki izvor njihova bogatstva.

Izborna monarhija[uredi]

Henrik Valoa, prvi izborni monarh Poljske, kasnije kralj Francuske

Smrću se Sigmunda II Avgusta prekrati dinastija Jagelonaca, i poljski presto posta izbornim. Pravo je izbora kralja imala sva šljahta, koja je i ugovor zaključivala sa svojim izabranikom. Na ovaj način Poljska nije samo postala izborna monarhija, već republika (rzecz pospolita) koja zadrža kraljevski naziv s doživotnim dostojanstvom. Prvi je izborni kralj bio francuski princ Henrih Anžujski (1573-74), brat francuskog kralja Karla IX; ali je on vladao samo nekoliko meseca, jer doznav za smrt svojega brata, tajno ostavi Poljsku, da bi zauzeo francuski presto kao Henrih III. Za interegnuma su do Henrihova izbora poljski protestanti zaključili savez radi obezbeđenja slobodne veroispovesti za šljahtu. I ako ovo nije utvrđeno saborskim zakonom, i Henrih je morao priznati slobodu veroispovesti, te je Poljska postala utočištem za verske begunce.

Katolička reakcija[uredi]

Stefan Batori, zet Sigismunda Avgusta i ugarski magnat

Katolička reakcija u Poljskoj otpoče za vreme drugoga izbornoga Kralja Stevana Batoria (1574-86), erdeljskoga vojvode, a prvi se znaci jave još za vlade Sigmunda II. Ovde je katolička reakcija brzo napredovala, jer se protestanti ne odlikovahu verskom revnošću i zanesenošću. Oni su pod uticajem talijanskoga humanizma bili slobodoumni, a pritom su jezuiti revnosno radili protivu njih. Jezuiti u drugoj polovini XVI stoleća osnuju ovde nekoliko škola i podignu nekoliko štamparija, te su školom i knjigom najbolje uspevali protiv protestanata. Oni u svojim školama i protestantsku decu načiniše vatrenim katolicima, a i Batori se koristio svojim kraljevskim pravom za utvrđivanje katolicizma, što je činio davanjem pojedinih dužnosti katolicima, ustupanjem zemljišta i pomaganjem u novcu. Kako opet za Stevana Batoria behu pristalice utvrđivanja monarhiskog načela, a u početku XVII stoleća propovedahu u duhu vlastoljubive šljahte zlatnu slobodu, koja se može zadobiti samo u savezu s katoličkom crkvom, to im niko nije stajao na put. Jezuiti su svojim radom utvrdili Poljsko duhovništvo u vernosti naspram pape i kod inače snošljivih Poljaka razvilo versko netrpljenje.

Sigmund III[uredi]

Sigmund III (1586-1632), sin švedskoga kralja Jovana III i vaspitanik jezuitski, revnosno je radio da vrati svoju državu u krilo katoličke crkve, te su jezuiti za njegove vlade dostigli veliki značaj u Poljskoj. On iz Krakova, gde je bilo dosta protestanata, prenese svoju stolicu u Varšavu, glavni grad katoličke Mazovske i kao treće sedište katoličke reakcije. Njemu je za ugled služio Filip II, a bio je takav pristalica habzburške politike, da bi rado i Poljsku potčinio Austriji, samo kada bi mu Habzburgovci pomogli da zavlada Švedskom i da tamo povrati katolicizam. Što pak on u ovo vreme ne ukaza pomoći austriskim Habzburgovcima, jedini je uzrok njegovo mešanje u ruske poslove, na što ga je gonila želja da dobije ruski presto, prvo za sina pa potom i za sebe, i to sve u smeru potčinjavanja novih zemalja papi. Za njegove su vlade katolici preduzeli potčinjavanje pravoslavne crkve papi u ruskim krajevima pod Poljskom (crkvena unija 1596). I spoljašnja je politika ovoga kralja bila u duhu katoličke reakcije: pokušavao je da utvrdi rimsku crkvu u Švedskoj i Rusiji.

Sigismund III Vasa, treći izborni monarh, jedno vreme kralj Poljske i Švedske

Borba za Baltičko more[uredi]

U ovo je vreme postojalo jedno političko pitanje, koje se najviše ticalo Švedske i svih susednih zemalja i koje dosta doprinese stupanju Šveđana na široko poprište opšte evropske politike. To je pitanje o gospodarstvu nad Baltičkim morem, koje pri kraju srednjega veka posta od velikoga trgovačkog značaja. Švedska tada javno ispolji svoju nameru da ovo more učini svojim jezerom, tj. da po mogućnosti zavlada svima obalama njegovim. Da bi postigla to, potrebno joj je bilo ratovati sa svima narodima, koji su živeli oko tog mora. Prvo je Švedska imala nekoliko sukoba s Danskom, koja zadugo ne izgubi nade na povratak svoje vlasti nad celom Skandinavijom; ali svi ti sukobi behu na štetu Danske koja se osobito trudila da sačuva svoj položaj na ulazu ovog mora, gde je naplaćivala veliku carinu na prolaznu kuplju. Još ranije Švedska ovlada Finskom, a u drugoj se polovini XVI stoleća sve više primicala k jugu. Za vlade Eriha XIV (1560-68), sina Gustava Vase, Švedska zadobi Estonsku, za Gustava Adolfa (1611-32) Livonsku i jedan deo Pruske, a velike međusobice u Nemačkoj dadu mogućnosti Švedskoj da se utvrdi i na južnoj obali Baltičkog mora, gde zadobi znatan deo Pomoranske. Između ostaloga, Švedsku nagna da se meša u nemačke poslove i to, što su Habzburgovci, kada jednom pobede svoje protivnike, pomišljali na ustanovljenje katoličke mornarice u ovom moru. Najzad poslednik Gustava Adolfa Karlo X (1664-60), u srećnim ratovima s Poljskom i Danskom, utvrdi švedsko gospodarstvo nad Baltičkim morem.

Bezvlašće i opadanje Poljske[uredi]

Dok se po ostalim državama evropskim razvijala apsolutna monarhija, u Poljskoj se utvrdi bezvlašće. U XVI stoleću pređe vlast iz kraljevskih ruku u ruke povlašćenih staleža, koji međutim nisu umeli urediti neku novu upravu. Svaki je šljahtić bio neograničeni gospodar nad svojim ljudima, ali i ako je po običajima sva šljahta bila među sobom jednaka, ipak su mnogi od njih pali u zavisnost bogatije šljahte, koja se učini svemoćnim panovima. Bogatije plemićske porodice imađahu veliki uticaj na šljahtu, koja se delila na stranke ili pristalice pojedinih porodica i koja je često svoje sukobe raspravljala oružjem. Ove su porodice uzele u svoje ruke sve znatnije dužnosti u državi, bogateći i sebe i svoje rođake na državni račun i ne dajući nikom opravdanja za svoje poslove. Poljska je deljena na nekoliko vojvodina, od kojih je svaka činila za se kao neku malu nezavisnu državu. Svaka je vojvodina imala skupštinu, u kojoj je učestvovala sva šljahta. Na ovim se skupštinama ogledala surovost, neumešnost i nered, a često su pojedinci bili potkupljeni od bogatih panova. Pored ostalih poslova, ove su skupštine birale poslanike od velikih dostojanstvenika svetovnih i duhovnih za opšti sabor, koji se sastajao jedanput u dve godine. Na saboru je svaka odluka morala biti jednoglasna, a u sredini se XVII stoleća razvi liberum veto, t. j. pravo jednoga poslanika da svojim nepristajanjem („Nie pozwalam“) omete svako rešenje saborsko. Najzad su saborska rešenja mogla biti odbačena i oblasnim skupštinama, a zavede se i običaj da pojedini nezadovoljnici sklapaju saveze, koji su se i oružja laćali. U blizini je Varšave birao kralja naročiti sabor, u kojem se mogao javiti svaki šljahtić sa svojim glasom. Bogataške porodice i tuđi dvorovi obično isticahu različne ličnosti, te je izbor kraljev uvek praćen spletkama, potkupljivanjem, svađama i međusobicama. Međutim, vlast je kraljevska sve više ograničavana naročitim pogodbama (Pacta conventa), a pojedini su upravnici — ministri — radili nezavisno jedan od drugoga i od kralja i nisu bili podjednako potčinjeni saboru. Seljaci su ovoj šljahtinskoj samovoljnoj državi bili sasvim potišteni, a njih su i ostale građane cedili doseljeni Jevreji, koji su sačinjavali većinu gradskoga stanovništva. Zemljoradnja, proizvodnja, trgovina, prosveta, književnost — rečju celokupan telesni i umni život narodni beše u potpunom opadanju, što je posledica i rđavoga rada jezuitskoga. Disidenti (inoverci — pravoslavni i protestanti), budući gonjeni, polagahu svu nadu na tuđe države, pravoslavni na Rusiju, a protestanti prvo na Švedsku pa potom na Prusku.

Pri ovakom unutrašnjem opadanju, nisu mogli biti bolji ni spoljašnji poslovi, te se Poljska nije mogla koristiti susednim međusobicama, naročito za tridesetogodišnjega rata u Nemačkoj. Međutim, za Jovana Kazimira (1648-68), poslednjega Vasovca, prizna pruskoj samostalnost (1657), ustupi Švedskoj Estonsku, Esel i Livonsku (1660) i u ratu s Rusijom pomenuta mesta s Ukrajinom (1667), a za Mihaila Višniovieckoga (1668-73) sklopi sraman mir s Turskom(1678). Jan Sobjeski je pobedio Turke kod Lavova (1675) i oslobodi Beč (1683). Za velikoga severnoga rata poljska je šljahta sklapala saveze protiv saksonskoga izbornog kneza Avgusta II, koji novcem dobi poljsku krunu. Petar se veliki javi kao posrednik izmeću kralja i šljahte, te utvrdi ruski uticaj na Poljsku; ali se i bez ovoga spoljašnji uticaj odavno utvrdio u Poljskoj, a same su njene stranke uvlačile susede u svoje međusobice i bile potkupljivane od tuđih vladara. Još je poslednji Vasovac, sin Sigmunda III, predskazivao deobu Poljske između suseda, a pruski je kralj Fridrih Vilhelm I predlagao Petru Velikom da podele neke pogranične krajeve Poljske. I što se Poljska, ovako oslabljena, još neko vreme držala, glavni je uzrok u suparništvu njenih suseda, što se videlo i u ratu za poljski presto (1733-34), u kojem Austrija i Rusija pomagahu sina Avgusta II, Avgusta III (1733-63), a Francuska Stanislava Lešćinskoga, tasta Luja XV. Na poljskom se prestolu utvrdi Avgust III, a Stanislav morade pobeći iz Poljske.

Avgust III Vetin, drugi kralj saksonsko-poljske personalne unije

Propast Poljske[uredi]

Međunarodni položaj[uredi]

Fridrih, gospodar Pruske, se istače kao umešan državnik i u opštim evropskim poslovima. On je i udesio prvu podelu Poljske. Glavne njegove zemlje Brandenburg i Pruska behu odvojene poljskom oblašću i Fridrih željaše da tu oblast prisajedini svojoj monarhiji. Poljska se osobito pokazala nemoćnom za sedmogodišnjega rata, kada je preko njena zemljišta, bez obzira na uzdržljivost, slobodno prelazila ruska vojska. Ona se zbog uzdržljivosti i nije mogla koristiti u ovom ratu, u kojem je ipak učestvovao njen kralj Avgust III (1733-63) kao saksonski kurfirst, a toliko je opet bila slaba, da se mogla održati samo suparništvom svojih suseda. Najopasnije države za nju behu Rusija i Pruska. Ranije su ruski vladari želeli da od Poljske otrgnu ruske oblasti, što su i uspevali, a Petar Veliki, potčiniv je u velikom severnom ratu ruskom uticaju, težio je da očuva celokupnu Poljsku i da je drži u potčinjenosti, što je težila i Katarina II. Međutim je Fridrih II želeo podelu Poljske i da bi zaokruglio svoju državu.

Reformni pokušaji i disidentsko pitanje[uredi]

Uskoro po sedmogodišnjem ratu umre poljski kralj Avgust III i Katarina istakne za kralja sebi bliskoga šljahtića poljskoga Stanislava Ponjatovskoga, rođaka znatne magnatske porodice Čartorijskih, što odobri i Pruska, te on pomoću ruske vojske posta kraljem pod imenom Stanislav Avgust (1764-95). Pojedini su rodoljubi želeli da Poljsku, u doba opadanja, poprave u državnom, društvenom, prosvetnom i privrednom pogledu, kao što je to rađeno tada i po drugim zemljama, ali je tome bila protiv većina šljahte i duhovništva. Prve su se misli o reformovanju javile u dvoru kralja-izgnanika Stanislava Lešćinskoga, kada je živeo u Lotaringiji i prikupljao oko sebe mlade Poljake, koji su se učili u Francuskoj, a u ovo su vreme stajali na čelu reformatorske stranke Čartorijski, koji su bili uz Rusiju i mislili da će njenom pomoću poboljšati uređenje poljske države. Kada njihov rođak Stanislav Ponjatovski bi izabran za kralja, njima se ukaza prilika da pristupe reformovanju, čiji je pobornik bio i sam novi kralj kao vaspitanik francuski; ali je to bilo veoma teško izvesti prema tadašnjem uređenju i prilikama u Poljskoj. Međutim, brzo dođe do sporazuma između Katarine, koja je tražila potpunu potčinjenost, i čartorijske stranke, koja je želela veću nezavisnost. Gonjenje pak poljskih disidenata dade prilike Katarini da protiv Čartorijskih sastavi savez pravoslavnih a Fridrih II, postupajući u disidentskom pitanju zajedno s Rusijom, primi pod svoju zaštitu savez protestanata. Poljski opet rodoljubi za nezavisnost svoje domovine sastave u Baru (u Podolju) treći savez i otpočnu borbu sa Rusijom (1768-72). Tada je Fridrih izišao sa svojim nacrtom o deobi Poljske, ali Katarina ne prista, jer je želela držati u potčinjenosti celu Poljsku.

Stanislav II Avgust Ponjatovski, poslednji izabrani monarh Poljske

Prva deoba[uredi]

Naskoro pobeđena Turska zamoli Austriju i Prusku za posredovanje, kao što je rečeno, i ovu priliku vešto upotrebi Fridrih da za svoj nacrt o deobi Poljske pridobije Austriju. Istina Marija Terezija bi protivna ovom, ali on zadobi Josifa II, koji htede stati na put ruskom napredovanju. I kada zbog velikih zahteva Katarina s Turskom zaključi samo primirje, Fridrih predloži da Rusija mesto od Turaka zauzete Moldavske i Vlaške dobije poljsku Belorusiju, a Austrija, zbog ravnoteže, Galiciju. Kako se tada Fridrih i Josif dogovoriše da se pomažu, Katarina primivši prusko i austrisko posredovanje pri zaključenju mira s Turskom prista na deobu Poljske. Po prvoj deobi (1772) Austrija dobi Galiciju, Pruska — donji sliv reke Visle, osim Danciga i Torna, A Rusija deo Belorusije i zaštitu nad zaostalom Poljskom. Kada zemlja pade pod rusku zaštitu, i Katarina, želeći prekratiti unutrašnje bezvlašće, pomože Poljacima da nešto reformiraju zaostali deo. Nu tada su mnogi bili nezadovoljni tuđom zaštitom, a neki su opet tražili korenitije izmene od onih, na koje je pristala ruska carica, jer u stvari nije želela ozbiljno uzdizanje Poljske.

Druga deoba[uredi]

Pri kraju XVIII veka Poljska sasvim propade. Poslednik Fridriha II Fridrih Vilhelm II(1786-97) gledaše da na svaki način dobije Dancig i Torn, pa bilo u savezu s Rusijom protiv Poljske, bilo u savezu s Poljskom protiv Rusije, a naročito se starao da se koristi poljskim nezadovoljstvom protiv Rusa i da ih zavadi. I, unekoliko njegovim uticajem, poljski rodoljubi preduzmu preuređenje svoje države i uvedu nov ustav (Konstitucija od 3. maja 1791), kojim se učvrsti nasledna vlast kraljevska, ukide liberum veto, dopusti izbor građanskih predstavnika itd. Međutim se protiv novoga ustava sastavi targovački savez od magnata, s kojim stupi u savez i slabi kralj, te uništi ne samo novi ustav, nego i sve ranije reforme. Katarina je ovo smatrala da je napereno protiv ruskih koristi i posla vojsku u Poljsku, da povrati stari poredak. U isto vreme posla u Poljsku svoju vojsku i Fridrih Vilhelm, tobož radi štićenja bezbednosti svoje zemlje. Tada se Katarina sporazume s Fridrihom Vilhelmom i oni izvrše drugu deobu (1793). Rusija tom prilikom dobi drugi deo Belorusije i Volin s Podoljem, a Pruska Dancig i Torn s delom Poznanjske.

Treća deoba — propast[uredi]

Opet se pokušalo da se Poljska unutrašnjim reformama spase od očite propasti. Poslednji je pokušaj mislio izvesti Košćuško i to pomoću narodne većine, koja se druge godine po ovoj deobi digne na ustanak pod svojim hrabrim vođom. Košćuško, uzev svu vlast u svoje ruke, u poslednjoj borbi za nezavisnost objavi uništenje vlasničkih prava, ali je veći deo šljahte voleo sačuvati svoja prava i po cenu državne nezavisnosti, a osim šljahte novim se težnjama protivilo i katoličko duhovništvo, koje nije htelo ni čuti za ravnopravnost s disidentima, te se ovaj pokušaj za povratak izgubljenih zemalja i unutrašnje popravke svrši potpunim porazom, jer Suvarov zauze i Varšavu. Po ovom se pristupi Trećoj deobi Poljske (1795), pri čemu Austrija dobi Malu Poljsku s Krakovom. Pruska veći deo s Mazovskom i Rusija ostale delove s Litvom i Kuronskom. Tako Poljska propade ne samo zbog spoljašnjih, nego i zbog unutrašnjih prilika, a naročito zbog samoživosti šljahte i katoličkoga duhovništva.

Unutrašnje uređenje[uredi]

Poljska kruna sa draguljima, koju su nosili poljski vladari

Poljska je bila kraljevina.

Kasnije je upravni organ postao sejm tj. poslaničku kuću koju čine poslanici, izabrani na 5 godina putem opštih izbora, tajnih, neposrednih, jednakih prema principima proporcionalne reprezentacije. Aktivno i pasivno pravo je imao svaki poljski državljanin, koji ima sva građanska prava, ako je navršio 25 godina života. Sejm je brojao 444 poslanika.

Svaki zakonski nacrt, koji Sejm odobri mora, pregleda Senat. Ako se Senat u roku od 30 dana ne usprotivi rešenju Sejma, on postaje zakon.

Senat se sastojio od članova, koji se biraju iz pojedinih okruga (województwo) putem izbora, pri čemu svaki administrativni okrug čini jedan izborni krug. Ukupni broj članova Senata treba da je ¼ članova Sejma. Aktivno izborno je imao svaki poljski državljanin, koji ima sva građanska prava, ako je navršio 30 godina života, a pasivno pravo ako je navršio 40 godina.

Prosveta[uredi]

Shvatajući tačno značaj prosvete za razvoj države i naroda, Poljska je posvetila mnogo pažnje razvoju škola, koje su bile u doba ropstva od strane zavojevačkih država namerno zanemarene.

Književnost[uredi]

Poljska kultura se učvršćavala u toku vekova s razvojem književnosti.

Prvi začeci poljske literature datiraju od srednjovekovnog vremena, ali tek doba renesansa donosi rascvet književnosti u jagelonskom dobu (XVI vek). Među piscima tog vremena ističe se na čelo pesnik Jan Kohanovski, koji je ubrajan u najveće poljske pesnike.

Sa političkim slabljenjem Poljske (druga polovina XVII i XVIII veka) uporedo je išlo i postepeno opadanje literature.

Reference[uredi]

Literatura[uredi]

Vidi još[uredi]