Ludvig van Betoven

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ludvig van Betoven
Beethoven.jpg
Ludvig van Betoven
Datum rođenja (1770-12-17)17. decembar 1770.
Mesto rođenja Bon
Sveto rimsko carstvo
Datum smrti 26. mart 1827.(1827-03-26) (56 god.)
Mesto smrti Beč
Austrijsko carstvo
Dela Oda radosti
Za Elizu
Mesečeva sonata
V simfonija
Period klasicizam
rani romantizam
Saradnici Jozef Hajdn
Antonio Salijeri
Portret trinaestogodišnjeg Betovena (c. 1783)
Portret Betovena kao mladića

Ludvig van Betoven (nem. Ludwig van Beethoven; Bon, 17. decembar 1770Beč, 26. mart 1827)[1] je bio nemački kompozitor, nadmoćna muzička figura u prelaznom periodu između ere klasicizma i romantizma.[2]

Rođen je u Bonu u Nemačkoj, od oca Johana van Betovena (1740—1792.), flamanskog porekla, i majke Magdalene Keverik van Betoven (1747—1787).[3] Njegov otac je radio kao muzičar na dvoru u gradu Bon.[4][5]

Pre njega, kompozitori su pisali dela za verske obrede, i da zabavu ljude. On je pravio muziku nezavisniju od društvenih ili religioznih namena.[6] Smatra se jednim od najvećih kompozitora i veleumova svih vremena. Među njegovim najpoznatijim delima su V simfonija, VI simfonija, IX simfonija, Misa Solemnis, klavirska dela kao na primer, komad Za Elizu, sonate Patetična Sonata i Mesečeva Sonata, Klavirska sonata br. 23, Apasionata ili poslednja, Klavirska Sonata br. 32, C-mol, opus 111.

Život i delo[uredi]

Betoven - 10 feniga - 1970

Ludvig van Betoven rođen je u Bonu u Nemačkoj, od oca Johana van Betovena (nem. Johann van Beethoven), flamanskog porekla, i majke Magdalene Keferih van Betoven (nem. Magdalena Keverich van Beethoven; 17441787). Njegova porodica se generacijama bavila muzikom — njegov deda Luj (nem. Lodewijk van Beethoven; 17121773), po kom je dobio ime, bio je bariton na dvoru Kelnškog elektorata, a kasnije i kapelmajster (svojevrsni muzički direktor). Njegov sin, a Betovenov otac, je bio tenor pevač na istom dvoru, a davao je i časove klavira i violine kao dodatni izvor prihoda. Sve donedavno, veliki broj referentne literature označavao je 16. decembar kao Betovenov datum rođenja, jer je bio kršten 17. decembra, u vremenu kada su novorođena deca krštavana dan nakon rođenja. Međutim, moderno učenje odbacuje takvu pretpostavku.

Betovenov prvi muzički učitelj bio je njegov otac, muzičar u izbornoj skupštini u Bonu i alkoholičar, koji ga je u više navrata tukao, budio usred noći u društvu muzičara — amatera Tobajasa Pfajfera (koji mu je zapravo bio prvi učitelj), kada bi počinjale lekcije, a sve to pokušavajući da ga načini „muzičkim čudom“ poput Mocarta. Međutim, drugi su ubrzo i sami primetili Betovenov talenat. Kristijan Gotlob Nef je podučavao i zaposlio Betovena, koji je ujedno i primao sponzorstvo Upravničkog elektorata. Betoven je ostao bez majke sa 17 godina i obaveza uzdizanja dva mlađa brata pala je na njega. Za Nefa je imao puno poštovanja. Odlazeći iz Bona početkom poslednje decenije osamnaestog veka, Betoven mu je rekao: Ako ikada postanem veliki muzičar, to će biti i Vaša zasluga.

Posle očeve smrti 1792. godine Betoven se seli za Beč gde je nameravao da studira kod Jozefa Hajdna. Pošto je Hajdn imao malo vremena za predavanje, prosledio je Betovena Johanu Albrehtsbergeru. Ubrzo je dobio reputaciju klavirskog virtuoza i, postepeno, kompozitora. Betovenovo najlepše stvaralačko doba obeležila je i jedna nesreća, koja se ubrzo pretvorila u još veći podsticaj za umetničko stvaranje: sa nepunih 26 godina počeo je gubiti sluh, zbog čega je 1808. godine morao okončati pijanističku karijeru.[7] Pojavio se još samo jednom, 1814. godine, ali 1818. godine gluvoća je postala i definitivna. Zbog toga je tokom vremena imao specifičnu sudbinu i kao dirigent. U pojedinim trenucima, morao se u izvođenje uključivati i pomoćnik, kako bi se interpretacija spasla.

Betovenova pijanistička tehnika bile je revolucionarna za ono doba. Krasila ju je neverovatna snaga u brzim i snažnim muzičkim tokovima, a izrazita melodioznost u laganim i raspevanim. Bila je to prava detonacija eksploziva prema pijanističkoj tehnici starog kova koja je krasila Betovenove prethodnike, koja je upoređivana sa baratanjem lukom i strelom. Kada bi dirigovao orkestrom, Betoven bi se visoko uzdizao, snažno uspravljao kod silovitih i brzih zvučnih pokreta, a gotovo saginjao pod pult kod umerenih, sporih i raspevanih. Uopšte uzev, kao interpretator bio je nemiran, plahovit, emotivan, ali i veoma izražajan, pa čak i savršen.

Kako je gluvoća postajala izraženija, on je to sve teže podnosio, zatvarao se u sebe, izbegavao ljude, sa svojim prijateljima komunicirao preko sveščica, koje su kasnije štampane i prodavane. Poslednjih devet godina svog života, kada je gluvoća postala definitivna, povukao se u svoj vlastiti svet tišine, u kome stvara svoja najveća remek dela: Misu Solemnis, Hamerklavir sonatu, 9. Simfoniju i poslednje Gudačke kvartete. Ono što je manje poznato i uglavnom se iz određenog obzira ne navodi u zvaničnim izvorima, jeste mogućnost da je Betoven svoju gluvoću, pa tako i polaganu i preranu smrt, dobio zahvaljujući preteranom konzumiranju alkohola.[8]

Karakter[uredi]

Betovenova šetnja u prirodi, slika Julija Šmida

Betovenov lični život je bio problematičan usled njegove napredujuće gluvoće i iritabilnosti proizvedene hroničnim bolom u stomaku (koji ga je pratio od njegovih dvadestih godina života), što je stimulisalo njegova razmišljanja o samoubistvu (koja su dokumentovana u njegovom Heiligenstadt testamentu). Betoven je često bio naprasit. Neki izvori zastupaju stanovište da je on imao bipolarni poremećaj.[9] Uprkos tome, on je imao krug bliskih i posvećenih prijatelja u svom životu, za koje se smatra da su delom bili privučeni jačinom njegove ličnosti. Pri kraju njegovog života, Betovenovi prijatelji su se nadmetali u naporima da mu pomognu da nadvladava svoj invaliditet.[10]

Izvori prikazuju Betovenov prezir prema vlastima, socijalnim rangovima. On bi prestao da svira na klaviru, ako bi publika ćaskala među sobom, ili ako nije dobijao punu pažnju. Na večernjim sedeljkama je odbijao da svira, ako bi ga naglo pozvali da to čini. Konačno, nakon mnogih konfrontacija, nadvojvoda Rudolf je izdao naredbu da uobičajena pravila dvorskog ophođenja ne važe za Betovena.[10]

Betoven je bio privučen idealima prosvetiteljstva. Godine 1804, kad su Napoleonove imperijalne ambicije postale jasne, Betoven je u jednom momentu zgrabio naslovnu stranu Treće simfonije i izgrebao ime Bonaparte takvom silinom da je napravio rupu na papiru. On je kasnije promenio naslov rada u „Sinfonia Eroica, composta per festeggiare il sovvenire d'un grand'uom“ (Herojska simfonija, komponovana da proslavi memoriju na velikog čoveka), i preumerio je na svog patrona, princa Franca Jozefa fon Lobkovica, u čijoj palati je prvi put izvedena.

Četvrti čin njegove Devete simfonije sadrži složenu horsku postavu Šilerove Ode radosti (An die Freude), optimističke himne koja slavi bratstvo čovečanstva.

Muzički stil i inovacije[uredi]

Betoven 1803.
Betoven 1815.
Betovenov monument u Bonu, Münsterplatz

Betoven i muzička arhitektura[uredi]

Njegova dela se razlikuju od prethodnih kompozitora kroz njegovo stvaranje velike, proširene arhitektonske strukture koju karakteriše opsežni razvoj muzičkog materijala, teme i motiva, obično putem "modulacije", gdje se menja osjećaj glavnog ključa (tonik), kroz različite ključeve ili harmonijska područja. Iako su Hajdnovi kasniji radovi često pokazivali veću fluidnost između udaljenih ključeva, Betovenova inovacija je bila u njegovoj sposobnosti da brzo uspostavi čvrstinu u sučeljavanju različitih ključeva i neočekivanih tonova koji im se pridružuju. Ovo prošireno harmonijsko carstvo stvara osećaj ogromnog muzičkog i iskustvenog prostora kroz koji se kreće muzika, a razvoj muzičkog materijala stvara osećaj odvijanja drame u tom prostoru. Na taj način Bethovenova muzika paralelno prati istovremeni razvoj romana u književnosti, književnog oblika usmerenog na životnu dramu i razvoj jednog ili više pojedinaca kroz složene životne okolnosti.[11]

Razvojne sekcije[uredi]

Betoven je nastavio širiti razvojnu sekciju u svojim delima, proširujući trend iz dela Hajdna i Mozarta, koji je dramatično proširio dužinu i sadržaj instrumentalne muzike. Kao i kod Betovenovih velikih neposrednih prethodnika i uzora, on je gledao u njihove harmonijske i formalne modele za svoje radove. Međutim, kako su Mozart i Hajdn stavljali naglasak na muzički stavak predstavljajući ideje u ekspoziciji, za Betovena razvojni dio sonatnog oblika je postalo središte u njegovom muzičkom delu. On je bio u mogućnosti to učini tako što je razvojni dio bio ne samo duži, nego i sadržajniji. Jako dugačak razvojni dio Eroica simfonije, podeljen je u četiri podjednaka dela, čineći ga, u stvari, sonatnim oblikom unutar sonatnog oblika. Samo prvi stavak iz ove simfonije je dugačak kao cela Mozartova simfonija iz 1770. u tipičnom italijanskom stilu.[11]

Ritam[uredi]

Iako je napisao mnoge lepe i lirske melodije, druga velika novina u njegovoj muzici, posebno u poređenju sa onom od Mozarta i Hajdna, je njegova opsežna upotreba snažnih ritmičkih pravaca celom dužinom nekih njegovih dela i posebno u svojim temama i motivima, od kojih su neki većinom ritmični, radije nego melodični. Neke od njegovih najpoznatijih tema, poput onih iz prvih stavaka 3.,5., i 9 simfonije, su prvenstveno nemelodijske ritmičke figure koje se sastoje od nota jednog akorda, i tema posljednjih stavaka iz 3. i 7.simfonije mogli tačnije opisati kao ritmovima, nego kao melodijama.[11]

Veličina orkestra[uredi]

On je takođe nastavio još jedan trend - prema većim orkestrima - koji je trajao do prve dekade 20. veka, i preselio zvučno središte u orkestru naniže, do viole i donjih registara violine i violončela, dajući svojoj muzici teži i tamniji dojam od Hajdna ili Mozarta. Gustav Mahler je promenio orkestraciju dela Betovenove muzike, od kojih su najpoznatije 3. i 9. simfonija, sa idejom tačnijeg izražavanja Betovenove namere sa orkestrom koji je postao mnogo veći od onog koji je Betoven koristio.[11]

Muzički uticaj[uredi]

Njegova usredsređenost na razvojni dio njegovog muzičkog dela će poput ostalih njegovih inovacija, postaviti trend koji će kasniji kompozitori slediti. Betoven je razvio potpuno originalni stil muzike, odražavajući kroz nju svoje patnje i radosti. Njegov rad predstavlja vrhunac u razvoju tonske muzike i jedan je od ključnih razvojnih kretanja u istoriji muzike.[6]

Muzičko delo[uredi]

  • 38 klavirskih sonata (6 mladalačkih iz 1783, što su zvanično prva Betovenova dela i 32 zrele, sa brojevima opusa od 2 - tri prve sonate - do broja 111 - poslednja, 32 sonata za klavir.
  • Klavirski komadi, samostalni ili ujedinjeni u cikluse, najčešće u obliku varijacija na osnovnu temu, za klavir. Najpoznatije su Eroika - Varijacije i 33 Varijacije na temu Dijabelijevog valcera, C-dur, opus 120.
  • 17 gudačkih kvarteta (prvih šest iz opusa 18; sledeća tri iz opusa 59; kvarteti opus 74. i 95; poslednji kvarteti opus 127, 130, 131, 132, Velika Fuga za gudački kvartet, opus 133 i opus 135).
  • 9 sonata za violinu i klavir.
  • 5 sonata za violončelo i opus 50. i Koncert za violinu i orkestar, opus 61
  • Vokalni ciklusi: najpoznatiji su pesma Adelaida, opus 4. i ciklus Udaljenoj dragoj, opus 96
  • Misa Solemnis (Svečana Misa), opus 123.

Klavirski koncerti[uredi]

Uvertire[uredi]

  • Koriolan', opus 62;
  • Egmont, opus 84;
  • Leonora ciklus od tri uvertire.
  • Fidelio, jedina Betovenova opera, u dva velika čina.

Simfonije[uredi]

Simfonijska muzika Ludviga van Betovena, uvodni pregled Betovenovog simfonijskog stvaralaštva:

  1. I simfonija
  2. II simfonija
  3. III simfonija
  4. IV simfonija
  5. V simfonija
  6. VI simfonija
  7. VII simfonija
  8. VIII simfonija
  9. IX simfonija

Zanimljivosti[uredi]

Betovenova prva ljubav je bila Žanet d'Hontar (1770).[12] Nakon što se Žanet udala za plemića i gardijskog kapetana Karla fon Greta i preselila u dvorac Šlos u sremskom selu Golubinci, Betoven je pao u očajanje.[12] Betovenov muzej u Bonu čuva ljubavnu prepisku između ljubavnika među kojima se nalazi i Žanetino pismo Betovenu sa detaljnim nacrtom puta do Golubinaca i izgledom dvorca Šlos, a na osnovu koga se pretpostavlja da je Betoven bar jednom dolazio u posetu.[12]

Zaostavština[uredi]

Betovenov monument u Bonu je otkriven avgusta 1845. u čast njegove 75. godišnjice. To je bila prva statua ovog kompozitora napravnjena u Nemačkoj, a muzički festival koji je pratio njeno otkrivanje je bio podsticaj za veoma ubrzano formiranje originalne Betovenove hale u Bonu (ta građevina je dizajnirana i izgrađena za manje od jednog meseca, po predlogu Franca Lista). Statua Mocarta je otkrivena u Salcburgu u Austriji 1842. godine. Beč nije odao počast Betovenu u vidu statue do 1880.[13] Njegovo ime je jedino ime upisano na jednoj od ploča na Simfonijskoj dvorani u Bostonu; druge ploče su ostavljene prazne, jer se smatralo da će jedino Betovenova popularnost položiti test vremena.[14]

Reference[uredi]

  1. Thayer, Vol 1. str. 53
  2. Solomon (1990). str. 124.
  3. Thorne, J. O.; Collocott, T.C., ur. (1986). Chambers Biographical Dictionary. Edinburgh: W & R Chambers Ltd. str. 114. ISBN 0-550-18022-2. 
  4. Grove Online, section 1
  5. Cooper (2008). str. 407.
  6. 6,0 6,1 Beethoven
  7. Ealy, George Thomas (1994). „Of Ear Trumpets and a Resonance Plate: Early Hearing Aids and Beethoven's Hearing Perception”. 19th-Century Music. 17 (3): 262—73. JSTOR 746569. doi:10.1525/ncm.1994.17.3.02a00050. 
  8. Cooper (2008)
  9. D. Jablow Hershman; Lieb, Julian (1988). „The Key to Genius: Manic Depression and the Creative Life”. Prometheus Books. 
  10. 10,0 10,1 Grove Online
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 Musical Style and Innovations
  12. 12,0 12,1 12,2 „Betovenova tajna ljubav u Sremu”. Radio-televizija Republike Srpske. 23. 5. 2012. Pristupljeno 23. 5. 2012. 
  13. Comini (2008)
  14. „The History of Symphony Hall”. 

Literatura[uredi]

  • Solomon, Maynard (1990). Beethoven essays. Harvard University Press. str. 124. ISBN 978-0-674-06379-2. Pristupljeno 4. 8. 2011. 
  • Brandenburg, Sieghard (ed.): Ludwig van Beethoven: Briefwechsel. Gesamtausgabe. 8 vols. Munich: Henle 1996.
  • Clive, Peter (2001). Beethoven and His World: A Biographical Dictionary. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816672-6. 
  • Comini, Alessandra (2008). The Changing Image of Beethoven: A Study in Mythmaking. Sunstone Press. ISBN 978-0-86534-661-1. 
  • Cooper, Barry (2008). Beethoven. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-531331-4. 
  • Cross, Milton; Ewen, David (1953). The Milton Cross New Encyclopedia of the Great Composers and Their Music. Garden City, New Jersey: Doubleday. ISBN 978-0-385-03635-1. OCLC 17791083. 
  • In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. 
  • Landon, H. C. Robbins; Göllerich, August (1970). Beethoven: a documentary study. Macmillan. ISBN 978-0-02-567830-9. OCLC 87180. 
  • Lockwood, Lewis (2003). Beethoven: The Music And The Life. W. W. Norton. ISBN 978-0-393-32638-3. 
  • Lorenz, Michael (2011). „Die 'Enttarnte Elise'. Elisabeth Röckels kurze Karriere als Beethovens 'Elise'. Bonner Beethoven-Studien (na jeziku: nemački). 9: 169—190. 
  • Solomon, Maynard (2001). Beethoven (2nd revised izd.). New York: Schirmer Books. ISBN 978-0-8256-7268-2. 
  • Stanley, Glenn (ed) (2000). The Cambridge Companion to Beethoven. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-58074-8. 
  • Steblin, Rita (2009). „'A dear, enchanting girl who loves me and whom I love': New Facts about Beethoven's Beloved Piano Pupil Julie Guicciardi”. Bonner Beethoven-Studien. 8: 89—152. 
  • Steblin, Rita (2014): "Who was Beethoven’s 'Elise'? A new solution to the mystery." In: The Musical Times 155. str. 3–39.
  • Thayer, A. W. (1921). Krehbiel, Henry Edward; Deiters, Hermann; Riemann, Hugo, ur. The Life of Ludwig Van Beethoven, Vol 1. The Beethoven Association. OCLC 422583. 
  • Thayer, A. W.; Forbes, Elliot (1970). Thayer's Life of Beethoven (2 vols). Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02702-9. 
  • Albrecht, Theodore, and Elaine Schwensen, "More Than Just Peanuts: Evidence for December 16 as Beethoven's birthday". The Beethoven Newsletter 3 (1988) 49, 60–63.
  • Bohle, Bruce, and Robert Sabin (1975). The International Cyclopedia of Music and Musicians. London: J.M. Dent & Sons LTD. ISBN 978-0-460-04235-2. 
  • Davies, Peter J. (2002). The Character of a Genius: Beethoven in Perspective. Westport, Conn.: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-31913-6. 
  • Davies, Peter J. (2001). Beethoven in Person: His Deafness, Illnesses, and Death. Westport, Conn.: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-31587-9. 
  • Tia DeNora. "Beethoven and the Construction of Genius: Musical Politics in Vienna, 1792–1803". Berkeley, California: University of California Press. 1995. ISBN 978-0-520-21158-2.
  • Dorfmüller, Kurt; Gertsch, Norbert; Ronge, Julia (ed.). Ludwig van Beethoven. Thematisch-bibliographisches Werkverzeichnis. Revidierte und wesentlich erweiterte Neuausgabe des Werkverzeichnisses von Georg Kinsky und Hans Halm. 2 Vols. Munich: Henle. 2014. ISBN 978-3-87328-153-0.
  • Geck, Martin (2003). Beethoven. Translated by Anthea Bell. London: Haus. ISBN 978-1-904341-03-1.  (h), ISBN 978-1-904341-00-0 (p).
  • Goldschmidt, Harry: All About Beethoven's Immortal Beloved. A Stocktaking. Transl. John E Klapproth. Charleston, SC: CreateSpace 2013
  • Hatten, Robert S. (1994). Musical Meaning in Beethoven. Bloomington, IN: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-32742-0. 
  • Kornyei, Alexius. Beethoven in Martonvasar. Verlag, 1960. OCLC Number: 27056305
  • Kropfinger, Klaus (2001). Beethoven. Verlage Bärenreiter/Metzler. ISBN 978-3-7618-1621-9. 
  • Martin, Russell (2000). Beethoven's Hair. New York: Broadway Books. ISBN 978-0-7679-0350-9. 
  • Meredith, William (2005). „The History of Beethoven's Skull Fragments”. The Beethoven Journal. 20: 3—46. 
  • Morris, Edmund. Beethoven: The Universal Composer. New York: Atlas Books / HarperCollins, 2005. ISBN 978-0-06-075974-2. 
  • Rosen, Charles (1998). The Classical Style: Haydn, Mozart, Beethoven. Expanded ed. New York: W. W. Norton. ISBN 978-0-393-04020-3.  (hc); ISBN 978-0-393-31712-1 (pb).
  • Sachs, Harvey (2010). The Ninth: Beethoven and the World in 1824. London: Faber. ISBN 978-0-571-22145-5. 
  • Solomon, Maynard. Late Beethoven: Music, Thought, Imagination. Berkeley: University of California Press, 2003. ISBN 978-0-520-23746-9. 
  • Sullivan, J. W. N., Beethoven: His Spiritual Development New York: Alfred A. Knopf, 1927.
  • Tellenbach, Marie-Elisabeth: Beethoven and His "Immortal Beloved" Josephine Brunsvik. Beethoven and His "Immortal Beloved" Josephine Brunsvik. (transl. John E Klapproth). CreateSpace 2014.
  • Franz Gerhard Wegeler und Ferdinand Ries, Biographische Notizen über Ludwig van Beethoven, Koblenz: Bädeker, 1838
  • Franz Gerhard Wegeler, Nachtrag zu den biographischen Notizen über Ludwig van Beethoven, Koblenz: Bädeker, 1845
  • Anton Schindler, Biographie von Ludwig van Beethoven, 3. Aufl., Münster: Aschendorff, 1860
  • Gerhard von Breuning, Aus dem Schwarzspanierhause. Erinnerungen an L. v. Beethoven aus meiner Jugendzeit, Wien: Rosner, 1874
  • Ludwig van Beethoven, Briefwechsel. Gesamtausgabe, hrsg. von Sieghard Brandenburg, 7 Bände, München: Henle, 1996–1998
  • Ludwig van Beethovens Konversationshefte, hrsg. von Karl-Heinz Köhler, Grita Herre und Dagmar Beck, 11 Bände, Leipzig 1972–2001
  • Beethovens Tagebuch 1812–1818, hrsg. von Maynard Solomon, Bonn: Beethoven-Haus, 2005
  • Klaus Martin Kopitz, Ein unbekanntes Gesuch Beethovens an Kaiser Franz I., in: Bonner Beethoven-Studien, Band 6 (2007), S. 101–113
  • Beethoven aus der Sicht seiner Zeitgenossen in Tagebüchern, Briefen, Gedichten und Erinnerungen, hrsg. von Klaus Martin Kopitz und Rainer Cadenbach, unter Mitarbeit von Oliver Korte und Nancy Tanneberger, 2 Bände, München: Henle. 2009. ISBN 978-3-87328-120-2.
  • Joseph Schmidt-Görg: Ludwig van Beethoven (1770–1827). In: Rheinische Lebensbilder, Band 4. Hrsg. von Bernhard Poll. Rheinland Verlag, Köln 1973, S. 119–140.
  • Ludwig Nohl, Beethovens Leben, 3 Bände, Wien-Leipzig 1864, 1867, 1877 (Die erste wissenschaftliche Biographie)
  • Ludwig Nohl, Beethovens Tod. Eine documentarische Chronik, in: ders., Musikalisches Skizzenbuch, München 1866, S. 209–312.
  • La Mara (1909) [Ida Maria Lipsius]: Beethovens Unsterbliche Geliebte. Das Geheimnis der Gräfin Brunsvik und ihre Memoiren. Leipzig: Breitkopf & Härtel.
  • Alexander Wheelock Thayer (2007). Ludwig van Beethovens Leben. bearbeitet von Hermann Deiters und Hugo Riemann, 5 Bände, Leipzig 1917–1922 (Directmedia Publishing, Berlin. ISBN 978-3-89853-334-8.  1 CD-ROM) (Ein grundlegendes Standardwerk) bei zeno.org
  • La Mara (1920) [Ida Maria Lipsius]: Beethoven und die Brunsviks. Nach Familienpapieren aus Therese Brunsviks Nachlaß. Leipzig: Siegel.
  • Paul Bekker, Beethoven, Stuttgart: Deutsche Verlagsanstalt, 1922
  • Ludwig Schiedermair, Der junge Beethoven, Leipzig 1925 (Nachdruck Hildesheim: Olms, 1978, ISBN 978-3-487-06542-7)
  • Theodor von Frimmel, Beethoven-Handbuch, Leipzig 1926
  • Romain Rolland, Beethovens Meisterjahre. Von der 3. Sinfonie bis zur Klaviersonate Nr. 23 , Berlin 1930 (Nachdruck Berlin: Rütten & Loening, 1952)
  • Otto F. Beer, Zehnte Symphonie, Wien Volksbuchverlag 1952.
  • Jean & Brigitte Massin (1955): Ludwig van Beethoven, Paris: Club Français du Livre 1955 (als deutsche Übersetzung 1970 unter dem Titel: Beethoven. Materialbiographie, Daten zum Werk und Essay, München)
  • Georg Kinsky, Hans Halm: Das Werk Beethovens. Thematisch-Bibliographisches Verzeichnis seiner sämtlichen vollendeten Kompositionen. Henle, München und Duisburg 1955.
  • Riezler, Walter (1962): Beethoven. 8th ed. Zürich: Atlantis.
  • Massin, Jean & Brigitte (1970): Recherche de Beethoven. Paris: Fayard.
  • H. C. Robbins Landon (1974). Beethoven. Universal Edition AG, Zürich. ISBN 978-3-7024-0092-7. 
  • Solomon, Maynard (1990). Beethoven. Biographie. Frankfurt am Main: Fischer-Taschenbuch-Verlag. ISBN 978-3-596-25668-6. 
  • Carl Dahlhaus: Ludwig van Beethoven: Approaches to his Music. Oxford: University Press 1991.
  • Ernst Pichler: Beethoven. Mythos und Wirklichkeit. Wien: Amalthea 1994.
  • Stefan Kunze (Hrsg.) (1996). Ludwig van Beethoven. Die Werke im Spiegel seiner Zeit. Gesammelte Konzertberichte und Rezensionen bis 1830. Laaber: Laaber-Verlag. ISBN 978-3-89007-337-8. 
  • Hans-Josef Irmen, Beethoven in seiner Zeit, Zülpich: Prisca, 1998.
  • Cooper, Barry (2000): Beethoven. Oxford: University Press.
  • Angelika Corbineau-Hoffmann (2000). Testament und Totenmaske. Der literarische Mythos des Ludwig van Beethoven. Hildesheim: Weidemann. ISBN 978-3-615-00211-9. 
  • Geck, Martin (2001). Ludwig van Beethoven. überarbeitete Neuauflage, Reinbek: Rowohlt Verlag. ISBN 978-3-499-50645-1. 
  • Dahlhaus, Carl (2002). Beethoven und seine Zeit. 4. Aufl., Laaber: Laaber-Verlag. ISBN 978-3-921518-87-8. 
  • Rücker, Andreas, „Beethovens Klaviersatz – Technik und Stilistik“ (2 Bde.), Diss., Frankfurt/Main u. a. 2002 (Europäische Hochschulschriften Reihe XXXVI / Bd. 219). ISBN 978-3-631-39262-1.
  • Hermand, Jost (2003). Beethoven. Werk und Wirkung. Köln: Böhlau. ISBN 978-3-412-04903-4. 
  • Heinz von Loesch und Claus Raab (Hrsg.) (2008). Das Beethoven-Lexikon. Laaber: Laaber-Verlag. ISBN 978-3-89007-476-4. 
  • Albrecht Riethmüller, Carl Dahlhaus und Alexander L. Ringer (Hrsg.) (2008). Ludwig van Beethoven. Interpretationen seiner Werke. 2 Bände, Sonderausgabe, Laaber: Laaber-Verlag. ISBN 978-3-89007-304-0. 
  • Kinderman, William (2009). Beethoven. Oxford [u. a.]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532836-3. 
  • Rita Steblin: „A dear, enchanting girl who loves me and whom I love“: New Facts about Beethoven’s Beloved Piano Pupil Julie Guicciardi, in: Bonner Beethoven-Studien, Band 8 (2009), S. 89–152.
  • Lockwood, Lewis (2009). Beethoven: seine Musik – sein Leben. Stuttgart, Weimar: Metzler. ISBN 978-3-476-02231-8. 
  • Klaus Martin Kopitz (2010). Beethoven, Elisabeth Röckel und das Albumblatt „Für Elise“. Köln: Dohr. ISBN 978-3-936655-87-2. 
  • Michael Lorenz, Die „Enttarnte Elise“. Elisabeth Röckels kurze Karriere als Beethovens „Elise“. In: Bonner Beethoven-Studien, Band 9, Beethoven-Haus, Bonn 2011, S. 169–190.
  • Jan Caeyers: Beethoven : der einsame Revolutionär; eine Biographie, München : Beck. 2012. ISBN 978-3-406-63128-3.
  • Rudolf Buchbinder: Mein Beethoven. Leben mit dem Meister. Residenz Verlag St. Pölten u. a. 2014. ISBN 978-3-7017-3347-7.
  • Kurt Dorfmüller, Norbert Gertsch, Julia Ronge (Hrsg.): Ludwig van Beethoven. Thematisch-bibliographisches Werkverzeichnis. Revidierte und wesentlich erweiterte Neuausgabe des Werkverzeichnisses von Georg Kinsky und Hans Halm, 2 Bde., München: Henle. 2014. ISBN 978-3-87328-153-0.

Spoljašnje veze[uredi]

Betoven u popularnoj kulturi[uredi]