Marinko Stanojević

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Marinko Stanojević
Datum rođenja(1874-07-29)29. jul 1874.
Mesto rođenjaJakovac, Osmansko carstvo
Datum smrti9. mart 1949.(1949-03-09) (74 god.)
Mesto smrtiZaječar, FNRJ

Marinko Stanojević (Jakovac, 17/29. jul 1874[1] — Zaječar, 9. mart 1949) bio je srpski istoričar, dugogodišnji direktor Zaječarske gimnazije. Bavio se antropogeografskim, etnološkim i dijektološkim proučavanjima Timočke Krajine.[2] Jedan je od najznačajnijih sakupljača i istraživača etnografske folklorne građe iz Timočke Krajine, s kraja 19. i prve polovine 20. veka.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 17/29. jula 1874. u selu Jakovcu (nekada u Timočkom srezu), od majke Magdalene i oca Tome Stanojevića, kao šesto dete u porodici. Otac mu je umro kada je imao godinu dana.[2]

Osnovnu školu je pohađao u Novom Hanu (kasnije Minićevo). Kako je bio odličan đak, majka ga je upisala u nižu gimnaziju u Knjaževcu. Da bi ga izdržavala, majka je radila kao nadničarka, a i on sam je radio kod Laze bojadžije, u čijoj kući je stanovao. Višu gimnaziju je završio u Pirotu i u Beogradu.[2] Zalaganjem svoje majke uspeo je da dobije državnu stipendiju. Za njegovo školovanje, majka je prodala i zemlju koju su imali.[3]

Upisao se u Veliku školu u Beogradu na slavističko-literalni odsek, koju je završio 1900. godine.[3]

Nakon završenog školovanja, postao je suplent (pripravnik), a 1902. i profesor gimnazije u Zaječaru. Predavao je srpski i ruski jezik, a jedne godine i filozofsku propedevtiku.[3] Prvobitna teza za profesorski ispit, položen 1905. godine, „Severno-timočki dijalekat”, kasnije je, u obliku studije objavljena, u okviru „Srpskog dijalektološkog zbornika” (1911), uz dodatak sa narodnim umotvorinama: deset narodnih pripovetki i jedanaest narodnih pesama.[4]

Još dok je bio student, počeo je da se bavi naučnim radom.[3] U proces prikupljanja materijala nije ušao bez priprema. Bio je radoznao, tražio je i dobijao savete, upitnike, pomoć od onih koji su se time već bavili ili su imali svest o značaju sistematskog i sukcesivnog beleženja.[5] Pokazao je, pre svega, zanimanje za narodni život i folklornu građu. Prvi rad „Iz gornjeg Timoka” je objavljen u niškom časopisu „Slava” (1896).[6] Polovinom 1898. godine obratio se JAZU, moleći da dobije „Osnovu za sabiranje i proučavanje građe o narodnom životu” Antuna Radića, što je istovremeno bila prilika za početak saradnje sa uredništvom „Zbornika za narodni život i običaje” Južnih Slavena.[5]

Na ozbiljan naučni rad ga je podstakao Jovan Cvijić, koji mu je 1903. tražio da proširi svoj rad „Opis sela sreza timočkoga”, temat iz 1897, za koji je, kao student, dobio Svetosavsku nagradu.[7] Stojan Novaković mu je istakao značaj neposrednog, terenskog rada.[5] Tako su nastala dva njegova najobimnija rada, u kojima se bavio proučavanjem naselja i porekla stanovništva[8] „Zaglavak”, objavljen 1913. i „Timok”, objavljen tek 1940, mada je veći deo građe imao spreman još pre nego što je počeo da proučava „Zaglavak”, ali su ga u istraživanju prekinuli ratovi (1912—1918).[9]

U okviru Srpskog dijalektološkog zbornika je 1927. godine objavljen njegov mali rečnik pod nazivom „Prilozi rečniku timočkih govora”.[10]

Uporedo sa etnografskim i dijalektološkim proučavanjima, bavio se istoriografijom Timočke Krajne, kroz više je radova ostavio priloge o crkvama i manastirima, kao i o istoriji ovog kraja, pre i posle oslobođenja od Turaka. Tragao je za starim rukopisima, koje je nastojao da prouči. Kako mu je za neke rukopise bilo neophodno poznavanje starih i stranih jezika, tražio je stručnu pomoć. Tako je za prevode s turskog jezika tražio pomoć profesora Fehima Bajraktarevića, filologa i orijentalista na Beogradskom univerzitetu. SANU je poklonio nekoliko rukopisa iz 14. i 17. veka, uglevnom bogoslužbenih knjiga, gde su ovi rukopisi zavedeni pod nazivima „Marinkov spomenik”, „Marinkov oktoih”, „Marinkov službenik”. Veruje se da je barem dva rukopisa preuzeo iz manastira Suvodol, kod Zaječara. Iz „Otkoiha” je preuzeo moto za svoju prvu knjigu „Zbornik”, koji glasi: „Spiši i pospeѣši mnogorѣšnaarouko, dobraa i slatkaaslovesa, dondeže ne postignetь tesьmrьtnыkonьcь”.[5]

Interesovala ga je i politika, pa je 1906. postao narodni poslanik.[3]

Godine 1923. je postavljen za direktora gimnazije i na toj dužnosti se nalazio do 1932, kada je penzionisan (izuzev 1927. kada je bio premešten u Požarevac). U Zaječarskoj gimnaziji je pokazao veliki smisao i volju za rad.[3]

Nakon penzionisanja se nalazio u odboru za proslavu stogodišnjice oslobođenja Timočke Krajine (1933), a od 1935. je bio predsednik Narodnog univerziteta. [3]

Bio je urednik „Službenog lista Timočke oblasti” i lista „Timočka Krajina”.[3] Sarađivao je u „Karadžiću”, „Našem jeziku”, „Bratstvu”, „Novom životu”, „Letopisu” Matice srpske, „Dijalektološkom zborniku” SANU, „Glasniku” Etnografskog muzeja, „Letopisu” Eparhije timočke,[11] „Srpskom dijalektološkom zborniku” i „Srpskom etnografskom zbornik u”[5] i drugim. Veliki broj manjih radova je štampao u „Godišnjim izveštajima” Zaječarske gimnazije, koji je uređivao, a neki su kasnije preštampani u „Zborniku priloga za poznavanje Timočke Krajine”.[11]

Pred Drugi svetski rat je imao spremljen rukopis „Crna reka” (naselja i poreklo stanovništva), koji mu je propao u leto 1944. jer je u njegovoj kući bila smeštena nemačka bolnica,[11] pa su sa njegovim rukopisima ložili vatru. Godine 1968. je pronađen deo građe[12] i objavljen 1975.

Nakon osnivanja Etnografskog instituta SANU, 1947, mada već teško bolestan, ponudio je svoju saradnju i poklonio svoje knjige institutskoj biblioteci. Arhivu folklornog odeljenja priložio je rukopisnu zbirku prikupljenih narodnih pesama, epskih i lirskih iz Timočke Krajine, kao i zbirku narodnih reči iz ove oblasti.[13]

Sakupljao je paleontološki i geološki materijal i osnovao arheološki muzej u okviru Zaječarske gimnazije. U tom poslu zapaženu pomoć pružao mu je akademik Petar Pavlović, koji ga je podsticao na prikupljanje terenskog materijala, slao neposredna uputstva o načinu na koji se to čini, kako se uzorci ne bi oštetili, čak je slao svog asistenta za suplenta, sa ciljem da pomogne u prikupljanju fosila i geološkog materijala, koji je slat u Geološko–paleontološki zavod.[14]

Bavio se različitim vidovima tradicijske kulture, odnosno narodnim životom svog kraja. Opisivao je verovanja, odnosio predanja, obrede i običaje: kalendarske, običaje vezane za rođenje, venčanje i smrt, slave: porodične, seoske, zavete. Sakupljao je devojačka vračanja, gatanja o vremenu i računanju vremena, odnosno prognostičkim verovanjima, narodnim kalendarom, te odnosom ljudi prema poslovima vezanim za određene dane, opisivao primere medicinske bajaličke prakse, različite magijske postupke i rekvizite, njihove aktere i načine delovanja. Sakupljao je verovanja o demonskim bićima, sakralnim jelima i piću. Sakupljao je priče i frazeologiju. Deo sakupljene građe je štapan još za života, a deo posmrtno, dok se deo još uvek nalazi u rukopisu.[8]

Bio je veoma komunikativan. Dopisivao se s mnogim naučnicima i političarima iz zemlje i inostranstva.[11]

Umro je 9. marta 1949. godine, u Zaječaru, gde je i sahranjen. [3]

Radovi[uredi | uredi izvor]

Naučni radovi[uredi | uredi izvor]

  • „Narodne pesme iz istočnih krajeva poglavito Gornjeg Timoka, Pirota i okoline”, rukopis (1896)
  • „Zaglavak”, atnopografska proučavanja, Srpske etnografski zbornik, knjiga XX, Naselja srpskih zemalja, knjiga 9 (1913)
  • „Severno-timački dijalekat”, Dijalektoliški zbornik SAN, knjiga II (1911)
  • „Zbornik priloga za poznavanje Timočke Krajine”, I (1929), II (1930), III (1931) IV (1937)
  • „Timok”, Srpski etnografski zbornik knjiga LV, Naselja i poreklo stanovnika knjiga 29 (1940)
  • „Crna reka” (naselja i poreklo stanovništva), (1975)

Politički radovi[uredi | uredi izvor]

  • „Zakulisna politika na Bliskom istoku”, prevod i predgovor (1928)
  • „Jedna glava iz naše parlamentarne istorije” (1933)

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Digitalno atlas & Marinko Stanojević lični fond.
  2. ^ a b v Stanojević 1975, str. 5.
  3. ^ a b v g d đ e ž z Stanojević 1975, str. 6.
  4. ^ Popović Nikolić & Karanović 2017, str. 46.
  5. ^ a b v g d Popović Nikolić & Karanović 2017, str. 43.
  6. ^ Popović Nikolić & Karanović 2017, str. 42.
  7. ^ Stanojević 1975, str. 9.
  8. ^ a b Popović Nikolić & Karanović 2017, str. 45.
  9. ^ Stanojević 1975, str. 10.
  10. ^ Tanasić 2017, str. 13.
  11. ^ a b v g Stanojević 1975, str. 17.
  12. ^ Stanojević 1975, str. 19.
  13. ^ Stanojević 1975, str. 16.
  14. ^ Popović Nikolić & Karanović 2017, str. 44.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маринко_Станојевић&oldid=27518828”