Mika Hekinen

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Mika Hekinen
Mika4.jpg
Mika Hekinen
Lični podaci
Datum rođenja(1968-09-28)28. septembar 1968.(52 god.)
Mesto rođenjaVanta, Finska
Državljanstvo Finska
Statistika karijere
Broj trka165 (161 startova)
Šampionati2 (1998, 1999)
Pobede20
Podijumi51
Pol pozicija26
Najbrži krugovi25

Mika Pauli Hekinen (fin. Mika Pauli Häkkinen; 28. septembar 1968) je finski vozač trkačkih automobila, dvostruki šampion Formule 1 (1998. i 1999).

Mika Hekinen u Maklarenu na američkom Gran priju 2000. godine

Rođen je u Helsinkiju. Kao dečak se od svoje 5. godine takmičio u kartingu. 1990. godine pobedio je u Formuli 3 što mu je obezbedilo mesto u Formuli 1 i 1992. je potpisao ugovor sa timom Lotus. 1993. je prešao u Maklaren gde je dobio ulogu test-vozača. Iste godine tim je napustio Majkl Andreti i Hekinen je dobio mogućnost da vozi trke zajedno sa timskim kolegom Airtonom Senom. U svojoj prvoj trci za Maklaren uspeo je da pretekne Senu što je izazvalo senzaciju. Sena je 1994. otišao u Vilijams i Hekinen je postao prvi vozač. 1995. je doživeo tešku nesreću na trci u Adelaidi, Australija, posle koje je jedva ostao živ. Sve do 1997. godine nije uspeo da pobedi i ostvarivao je osrednje rezultate. Međutim, sledeće dve godine bio je neuhvatljiv, pre svega zahvaljujući odličnim Maklarenovim bolidima sa Mercedesovim berilijumskim motorima i uspeo je da osvoji šampionske titule. 2000. i 2001. se za titulu borio sa Mihaelom Šumaherom, ali je oba puta izgubio. 2002. je objavio da odlazi na jednogodišnju pauzu, ali je ubrzo objavio da se povlači iz Formule 1. Trkama se vratio 2004. ali ovaj put u DTM šampionatu. Oženjen je i ima dvoje dece.

Karijera vozača Formule 1[uredi | uredi izvor]

Hakinen je uoči sezone 1991. testirao za Beneton i bio brži od njihovog trkačkog vozača Alesandra Naninija, nakon čega je dobio ponudu da postane vozač Lotusa, što je Hakinen i prihvatio.

Lotus (1991—1992)[uredi | uredi izvor]

Debitantska sezona u Lotusu prošla je za Hakinena izuzetno teško. Iako jedan od četiri najveća tima u istoriji sporta, Lotus nije bio ni senka tima koji je u svojoj bogatoj istoriji osvojio 13 titula u Formuli 1 - tim se nalazio u velikim finansijskim problemima, koji su značajno uticali na konkurentnost bolida, pa je Hakinen u svojoj debitantskoj sezoni osvojio samo dva boda, petim mestom na VN San Marina. Finansijski problemi su pratili tim i u 1992, ali je Hakinen impresionirao sa 11 osvojenih bodova, potpuno nadmašivši svog timskog kolegu Džonija Herberta, koji je osvojio dva boda. Dva četvrta mesta bili su najbolji rezultati koje je Hakinen ostvario, a sjajne vožnje preporučile su ga šefu Meklarena Ronu Denisu, koji mu je ponudio ugovor za 1993, što je Hakinen prihvatio.

Meklaren (1993—2001)[uredi | uredi izvor]

Inicijalno, Hakinen je trebalo da bude trkački vozač Meklarena, uz Amerikanca Majkla Andretija, jer je Airton Sena odbio da potpiše novi ugovor sa Meklarenom i razmišljao o jednogodišnjoj pauzi, zbog čega je Denis tražio alternativu u Hakinenu. Međutim, nakon što je Sena, tada najveća zvezda u Formuli 1, naknadno pristao da vozi za Meklaren i 1993, engleski tim se našao u situaciji da ima tri vozača pod ugovorom, nakon čega je Majkl Andreti, zvezda američke Indikar serije i sin nekadašnjeg šampiona Formule 1 Marija Andretija dobio prednost u odnosu na Hakinena, koji se, umesto u ulozi trčakog vozača, našao u ulozi rezervnog i test vozača tima. Međutim, iako je Meklaren bio strpljiv prema Andretiju, Amerikanac se nije snašao u Formuli 1 - njegovu sezonu je obeležio niz sudara i loših rezultata kada je uspevao da završi trku, kao i događaj sa VN Španije, kada ga je timski kolega Sena u istom bolidu pretekao za ceo krug. Tri trke pre kraja, Andreti je otpušten, a šansu da vozi za Meklaren uz Senu dobio je Hakinen. Na svojoj prvoj trci za Meklaren, VN Portugalije 1993, šokirao je F1 svet kada je u kvalifikacijama pobedio Senu, koji se i danas univezalno smatra za najboljeg vozača u kvalifikacijama svih vremena.[1] Debitantska trka za Meklaren ipak nije prošla dobro - Hakinen je pogrešio i udario u zid dok se nalazio na trećem mestu, zbog čega je morao da odustane. Već na sledećoj trci u Japanu, osvojio je svoj prvi podijum u karijeri, osvojivši treće mesto. Na poslednjoj trci u sezoni, VN Australije, Hakinen je odustao nakon problema sa kočnicama.

1994.[uredi | uredi izvor]

Airton Sena je 1994. napustio Meklaren i prešao u Vilijams, a sezona je prošla turbulentno i po Meklaren i po Hakinena. Meklaren je posle šest godina napustio Sena, a Pežoovi motori koje je tim koristio u sezoni 1994 pokazali su se nekonkurentnim. Hakinenova sezona je bila promenljiva - kvarovi, sudari (zbog dva uzastopna sudara bio je suspendovan za VN Mađarske), ali i redovni podijuma kada nije bilo kvarova i sudara. Sezonu je završio na četvrtom mestu u šampionatu vozača, sa 26 bodova i ukupno šest podijuma, od kojih je rezultat karijere bilo drugo mesto u Belgiji. Njegov timski kolega, iskusni Englez Martin Brandl, osvojio je 10 bodova manje, a Meklaren završio na 4. mestu u konkurenciji konkstruktora, što je bio njihov najgori plasman od 1983, a istovremeno i prva sezona od 1980. u kojoj Meklaren nije došao nijednom do pobede.

1995.[uredi | uredi izvor]

Godine 1995, Meklaren je uspostavio dugoročni projekat strateškog partnerstva sa nemačkim automobilskim gigantom Mercedesom o snabdevanju motorima, koji je nešto kasnije postao i vlasnik najvećeg udela u kompaniji Meklaren. 1995. je i za Hakinena i Meklaren bila izutetno loša rezultatski - Hakinen je došao do samo jednog podijuma, drugog mesta u Italiji i ukupno 17 bodova, a sezonu mu je obeležila poslednja trka u Australiji, na kojoj je doživeo veliku nesreću, kada mu je pukla guma pri brzini od skoro 200 km/h, nakon čega je udario u zid i zadobio izuzetno ozbiljne povrede glave i unutrašnje krvarenje, a spasila ga je intervencija lekara na samoj stazi, koji su na licu mesta uradili traheotomiju i omogućili mu ponovno uspostavljanje disanja.[2] Nakon toga, Hakinen je proveo u bolnici puna dva meseca.

1996.[uredi | uredi izvor]

Hakinen je čudesnim oporavkom bio spreman za početak sezone 1996, u kojoj mu je, kao i narednih pet sezona, timski kolega bio Škotlanđanin [Dejvid Kultard]. Sezona je bila nešto bolja od prethodne i za Hakinena i za tim - Hakinen je stigao do podijuma četiri puta (treća mesta) i osvojio 31 bod, naspram Kultardovih 18 (Kultard je ostvario najbolji rezultat za tim te sezone, drugim mestom u Monaku), a Meklaren sa 49 bodova osvojio četvrto mesto u šampionatu konstruktora.

1997.[uredi | uredi izvor]

Godine 1997, u Meklaren je došao [Ejdrijan Njui], jedan od dva najcenjenija inženjera u Formuli 1 u tom trenutku, čiji su bolidi koje on dizajnirao u Vilijamsu u poslednjih pet sezona došli do tri vozačke i četiri konstruktorske titule. Ipak, s obzirom na to da timovi svoje bolide za sledeću sezonu počinju da konstruišu već u aprilu, Njui nije mogao odmah da utiče na Meklarenove rezultate, jer je u tim stigao kada je bolid za 1997. praktično već bio gotov, pa se njegov uticaj na Meklarenov bolid za 1997. odnosio samo na modifikaciju postojećeg bolida, koji se pokazao sasvim solidnom. Meklaren, iako još uvek daleko iza dominantnog Vilijamsa, ali i Ferarija, uspeva da iskoristi haos koji je na startu napravio Edi Irvajn iz Ferarija i eliminisao iz trke vozača Vilijamsa i glavnog favorita za titulu, Žaka Vilneva. Kada je pred kraj trke odustao i lider trke, drugi vozač Vilijamsa, [Hajnc Harald Frencen], vođstvo je preuzeo Dejvid Kultard, dok se Hakinen popeo za jednu poziciju, na treće mesto. Vozači Meklarena su zadržali ova mesta do kraja trke, a Kultardova pobeda je bila prva za Meklaren još od VN Australije 1993. Međutim, nakon ove pobede, tim je imao velikih problema sa pouzdanošću sve do sredine sezone, uključujući i VN Britanije, na kojoj je Hakinen izvanrednom vožnjom došao do prvog mesta, ali je samo sedam krugova pre kraja trke morao da odustane zbog kvara na motoru. Na sledećoj trci u Nemačkoj, Hakinen donosi Meklarenu prvi podijum od VN Australije, osvojivši treće mesto. Isti rezultat ostvario je i na sledećoj trci u Belgiji, ali je naknadno diskvalifikovan zbog toga što je FIA utvrdila da je Meklaren koristio ilegalnu smesu goriva. Problemi su se nastavili i na sledeće tri trke, uprkos značajno poboljšanom Meklarenovom bolidu - Kulatard je timu doneo pobedu u Italiji i drugo mesto u Austriji, a Hakinen odustajao zbog kvarova na motoru, iako je na VN Luksemburga osvojio pol poziciju, prvu u svojoj karijeri, ali je još jednom morao da odustane dok je vodio u trci, 24 kruga pre kraja, ponovo zbog kvara na motoru. Nakon četvrtog mesta u Japanu, došao je red na jednu od najuzbudljivijih trkačkih vikenda u istoriji F1 - trojica vozača su zabeležila identično vreme u borbi za pol poziciju, a onda je u trci, koja je odlučivala šampiona za 1997, Mihael Šumaher namerno udario Žaka Vilneva dok su se borili za prvo mesto - Šumaher je odmah odustao, a Vilnevov bolid bio oštećen, zbog čega je krenuo da gubi mnogo vremena. Iza njega su se našla dvojica vozača Meklarena, Kultard i Hakinen. Kada je bilo jasno da je Vilnev toliko sporiji, i da neće ni na koji način moći da se odbrani od Meklarenovih vozača, Kultard je odlučio da propusti Hakinena, kako bi Finac došao do prve pobede u karijeri, nakon sedam godina u sportu, što se i dogodilo. Hakinen je pretekao Vilneva i došao do pobede u svojoj 96. trci, što je tada bio rekord - nijednom vozaču koji je pobedio u trci Formule 1 nije bilo potrebno više trka da bi došao do prve pobede (ovaj neslavni rekord je kasnije nekoliko puta srušen, tako da je danas Hakinen na sedmom mestu na listi vozača kojima je trebalo najviše vremena da dođu do prve pobede). S obzirom na to da je Kultard završio na drugom mestu, Meklaren je sezonu završio na najbolji mogući način, takozvanom dvostrukom pobedom, prvom za tim posle punih 6 godina. Hakinen je sezonu završio sa 27 bodova, 9 manje od Kultarda, a Meklaren još jednom završio sezonu na 4. mestu u šampionatu konstruktora.

1998.[uredi | uredi izvor]

U 1998. potpuno se isplatio dugoročni projekat sa Mercedesom, čiji su motori postali dominantni, kao i dolazak Njuija, koji je dizajnirao jedan od, ispostaviće se, najuspešnih bolida u Meklarenovoj istoriji. Na VN Australije, Hakinen je pobedio sa pol pozicije, dok su vozači Meklarena bili toliko dominantni da su sve ostale bolide pretekli za ceo krug. Ipak, ova trka je izazvala nekoliko kontroverzi. Hakinen, iako lider u trci, neobjašnjivo se, na iznenađenje Meklarenovih mehaničara, u 35. krugu pojavio u boksu, a tim mu je samo signalizirao da produži i da za pit stopom nema potrebe. Ipak, ovo mu je oduzelo dovoljno vremena da bi ga na prvom mestu pretekao timski kolega Dejvid Kultard. Na još jedan šok gledalaca, tri kruga pre kraja, Kultard propušta Hakinena, koji pobeđuje drugi put u karijeri. Kultard je posle trke rekao da su vozači Meklarena uoči trke imali dogovor da ko prođe prvu krivinu kao prvi, taj vozač će i pobediti u trci.[3] S druge strane, Ron Denis je 2007. izjavio da se neko umešao u Meklarenovu radio vezu i dao instrukciju Hakinenu da ode u boks. [4] Nakon trke, na osnovu žalbe Ferarija, usledila je još jedna kontroverza - FIA je proglasila nelegalnom Meklarenovu inovativnu Meklarenovu pedalu za kočenje, i naredila engleskom timu da je ukloni već za sledeću trku u Brazilu, iako je Meklaren krenuo da je koristi još krajem prethodne sezone.[5] Ipak, ovo nije uticalo na formu Meklarena na drugoj trci sezone - Hakinen je još jednom pobedio sa pol pozicije, a Kultard završio na drugom mestu, dok je jedini vozač koga Meklarenovi vozači nisu pretekli za ceo krug bio Mihael Šumaher iz Ferarija, koji je završio trku čitav minut iza Meklarenovih vozača. Ipak, na VN Argentine, Ferari se pokazao kao ozbiljan konkurent - odličnom strategijom i značajno poboljšanim bolidom Mihael Šumaher je došao do pobede, dok je Hakinen završio na drugom mestu. Na VN San Marina, Hakinen je bio prinuđen da odustane zbog kvara na menjaču, a pobedio je Kultard, dok je drugi bio Šumaher. Nakon ove trke, usledile su dve dominantne pobede Hakinena u Španiji i Monaku, obe sa pol pozicije. Na VN Kanade, oba vozača Meklarena su morala da odustanu zbog kvarova na menjaču, a pobedio je Šumaher, kao i na naredne dve trke, u Francuskoj i Britaniji, dok je Hakinen završio na trećem, odnosno drugom mestu, pa je Nemac posle devet trka zaostajao samo dva boda za Hakinenom, koji je bio lider u šampionatu. Hakinen je uzvratio sa dve pobede uzastopno - u Austriji i Nemačkoj, na kojima je Mercedes pokazao snagu svog motora, ali su od tog trenutka za Finca krenuli veliki problemi. U Mađarskoj, uprkos osvojenoj pol poziciji, Hakinen nije mogao da pobedi Šumahera, čija se strategija od tri odlaska u boks pokazala superiornom, a zatim je Hakinen usled tehničkog problema počeo značajno da usporava, i sa drugog mesta pao na šesto, završivši trku čitav krug iza Šumahera. Na VN Belgije, Hakinen je opet krenuo sa pol pozicije, ali je po velikoj kiši vozač Zaubera Džoni Herbert napravio veliku grešku i udario u Hakinena na samom startu startu trke, pa je VN Belgije za Finca bila gotova već u prvoj krivini. Novi tehnički problemi zadesili su Meklaren na VN Italije - Hakinen, iako je vodio do 34. kruga, počinje da ima velike probleme sa kočnicama, usled čega pada tek na četvrto mesto, a Kultard odustaje zbog kvara na motoru. Pobedio je Mihael Šumaher, koji se tako, dve trke pre kraja sezone, izjednačio sa Hakinenom - obojica su imali po 80 bodova. Na VN Luksemburga, Šumaher je osvojio pol poziciju, ali je Hakinen odvezao jednu od najboljih trka karijere i zahvaljujući sjajnoj vožnji i strategiji Meklarena posle drugog odlaska u boks izašao na stazu tik ispred Šumahera, probivši se na prvo mesto, koje je sačuvao do kraja i zabeležio sedmu pobedu u sezoni. Uoči poslednje trke u Japanu, Hakinenu je za titulu bilo dovoljno da osvoji drugo mesto, bez obzira na plasman Šumahera, jer bi u slučaju da Nemac pobedi, uprkos tome što bi obojica imali po sedam pobeda, Hakinen postao šampion zbog više drugih mesta. Šumaher je osvojio pol poziciju na Japana, a start je morao da bude otkazan zbog problema Jarna Trulija u Prostu, koji nije mogao da pokrene svoj bolid, nakon čega su vozači krenuli u dodatni krug za zagrevanje. Na ponovljenom startu, Šumaheru se ugasio motor, pa je start još jednom otkazan, a ovo je ujedno odlučilo i šampionsku titulu - Nemac je na trećem startu morao da krene sa poslednjeg mesta, a kasnije i odustao nakon pucanja gume, dok je Hakinen lako pobedio i osvojio svoju prvu šampionsku titulu, sa ukupno 100 bodova, 14 više od Šumahera, zabeleživši 8 pobeda, 9 pol pozicija i 6 najbržih krugova. Meklaren je osvojio titulu u konkurenciji konstruktora - ove dve titule bile su prve za engleski tim od još od 1991.

1999.[uredi | uredi izvor]

I u 1999. Meklaren je ušao sa daleko najbržim bolidom. Na kvalifikacijama za Australije, Hakinen je osvojio pol poziciju, sa pola sekunde prednosti ispred timskog kolege Kultarda i čak 1.3 sekunde ispred trećeplasiranog Mihaela Šumahera. Međutim, oba Meklarenova vozača su, iako daleko najbrži, odustala u trci zbog kvarova, pa je svoju prvu pobedu u karijeri zabeležio drugi vozač Ferarija, Edi Irvajn. Nakon pobede sa pol pozicije u Brazilu, Hakinen je ubedljivo vodio u San Marinu, sve dok u 17. krugu nije napravio vozačku grešku, udario u zid i odustao, što ga je koštalo 10 sigurnih bodova. Hakinen je još jednom osvojio pol poziciju u Monaku, ali ni ovu nije uspeo da pretvori u pobedu usled lošeg starta, na stazi na kojoj je preticanje praktično nemoguće, pa je trku završio na trećem mestu, iza Šumahera i Irvajna. Iznenađujuće, posle četiri trke Mihael Šumaher je imao veliku prednost u odnosu na Hakinena, 26 bodova naspram 14. Potom su usledile dve pobede, u Španiji i Kanadi, a s obzirom na to da je u Kanadi Šumaher napravio grešku i udario u čuveni "zid šampiona" na stazi Žil Vilnev, ove dve pobede su dovele Hakinena do prvog mesta u šampionatu. Na kišnoj VN Francuske, pobedio je Hajnc Harald Frencen iz Džordana, a Hakinen završio da drugom mestu, tri pozicije ispred Šumahera, čime je uvećao prednost na 8 bodova. Hakinen je usled problema sa točkom odustao na VN Britanije, ali je na toj trci Mihael Šumaher doživeo težak udes i polomio nogu. S obzirom na to da se nije znalo da li će Šumaher uopšte uspeti da se vrati do kraja sezone, izgledalo je da je druga uzastopna titula za Hakinena izvesna. Međutim, ispostavilo se da je šampionat bio daleko od odlučenog. Ferari je sve snage usmerio u podršku do tada drugom vozaču Ediju Irvajnu, koji je odlično iskoristio sudar dva Meklarenova vozača u Austriji i pobedio na toj trci (Meklarenovi vozači nisu odustali, ali je Hakinen morao da menja prednje krilo, nakon čega je morao da se probija sa 22. mesta, i na kraju završio trku na trećem, a Kultard na drugom). Irvajn je pobedio i na VN Nemačke, dok je Hakinen odustao usled pucanja gume dok je vodio u trci, pa se tako Irvajn neočekivano našao na prvom mestu u šampionatu vozača - imao je tri pobede, kao i Hakinen, ali i više podijuma i završavanja u bodovima, tako da je posle Nemačke Irvajn imao 52 boda, a Hakinen 44, jer je na tri poslednje trke osvojio samo četiri boda, a Irvajn 26. Ubedljivom pobedom, još jednom sa pol pozicije, Hakinen smanjuje prednost Irvajna, a potom VN Belgije završava na drugom mestu, iza Kultarda, a s obzirom na to da je Irvajn završio treći u Mađarskoj i četvrti u Belgiji, pa je Hakinen vratio vođstvo u šampionatu, koje je iznosilo samo jedan bod. Sezona je bilo potpuno neizvesna do kraja - lider u šampionatu se menjao posle svake trke, a Hakinen je na VN Italije napravio skupu grešku, poput one iz San Marina, pa je još jednom izgubio deset sigurnih bodova. Na pretposlednjoj trci sezone vratio se Mihael Šumaher, ovoga puta u iznenađujućoj ulozi vozača broj dva, jer je Irvajn imao samo dva boda manje od Hakinena, a Ferari očajnički čekao svoju prvu titulu u šampionatu posle još od 1979. VN Malezije, koja se vozila po prvi put, obilovala je kontroverzama - Šumaher je osvojio pol poziciju, a potom propustio Irvajna na prvo mesto četiri kruga pre kraja, pa je Britanac zabeležio četvrtu pobedu u sezoni i imao četiri boda više od Hakinena, koji je završio na trećem mestu. Nakon trke, stjuarti su diskvalifikovali oba vozača Ferarija zbog ilegalnog dizajna bočnih ploča na bolidu, što je značilo da je Hakinen po drugi put postao šampion. Ipak, Ferari se žalio na ovu odluku FIA-i, koja je procenila da su ovakve bočne ploče ipak legalne, pa je originalni poredak u trci, Irvajn-Šumaher-Hakinen, vraćen na snagu, što je značilo da Hakinen definitivno pred poslednju trku u Japanu zaostaje za Irvajnom četiri boda. Hakinenu je pobeda garantovala čak i ako Irvajn bude drugi - obojica bi imala po 76 bodova, a Hakinen bi postao šampion zbog jedne pobede više. Na poslednjoj trci sezone, pol poziciju je još jednom osvojio Šumaher, ali je Hakinen sjajnim startom preuzeo vođstvo u prvoj krivini, koje nije ispuštao do kraja trke - pobedio je peti put u sezoni i osvojio svoju drugu titulu, sa 76 bodova, dva više od Irvajna, koji je trku završio na trećem mestu. Ipak, Ferari je uspeo da nadmaši Meklaren u konkurenciji konstruktora i osvojio prvu titulu u ovoj konkurenciji posle 17 godina. Hakinen je te sezone osvojio čak 11 pol pozicija od ukupno 16 trka, a zanimiljivo je da je samo tri uspeo da pretvori u pobedu.

2000.[uredi | uredi izvor]

Godine 2000, je donela novu borbu između Meklarena i Ferarija. Činilo se da je italijanski tim, nakon ogromnih ulaganja i dovođenja vrhunskih inženjera od 1997, napokon napravio bolid koji je ravnopravan Meklarenu. Na VN Australije, Hakinen je osvojio novu pol poziciju, ispred Kultarda i Šumahera. Međutim, oba Meklarenova vozača odustala su posle samo trećine trke, obojica zbog kvara na motoru, pa je Meklaren izgubio već na samom startu sezone 16 bodova, a Ferari zabeležio dvostruku pobedu, sa Šumaherom na prvom mestu i njegovim novim timskim kolegom Rubensom Barikelom na drugom. Hakinen je osvojio pol poziciju i u Brazilu, ali ponovo odustaje sa prvog mesta zbog kvara na motoru. I na VN San Marina pol poziciju nije uspeo da pretvori u pobedu, ali ovog puta jer je Ferari bio brži u trci od Meklarena - Šumaher je tako posle tri trke imao maksimalnih 30 bodova, a Hakinen samo 6. Usledilo je još jedno drugo mesto, na VN Britanije (pobedio je Kultard), a zatim i prva pobeda u sezoni na VN Španije. Ferari i Meklaren su se smenjivali na najvišoj stepenici podijuma u sledeće tri trke - Šumaher je pobedio na VN Evrope, Kultard u Monte Karlu, Šumaher u Francuskoj, a onda ponovo Kultard u Francuskoj. Za to vreme, Hakinen je zabeležio dva druga mesta, pa se Dejvid Kultard istakao kao glavni rival Šumaheru, sa tri pobeda i prilično konstantnim vožnjama. Međutim, sezona počinje da se menja i za Hakinena, i za ostale rivale u šampionatu. Hakinen je pobedio sa pol pozicije u Austriji ispred Kultarda, dok je Šumaher odustao na samom startu posle sudara. Na VN Nemačke, Šumaher je ponovo odustao na startu posle sudara, a Hakinen i Kultard završili na drugom i trećem mestu, iza pobednika Rubensa Barikela, drugog vozača Ferarija, kome je ovo bila prva pobeda u karijeri. Situacija se tako neverovatno zakomplikovala posle 11 trka - Šumaher je imao 56 bodova, a Meklarenovi vozači po 54. Hakinen zatim beleži dve uzastopne pobede, u Mađarskoj i Belgiji (nakon čuvenog preticanja Šumahera četiri kruga pre kraja, koristeći zavetrinu zaostalog vozača Rikarda Zonte, koji se našao između Šumahera i Hakinena). Ovim pobedama, Hakinen je četiri trke pre kraja sezone imao 74 boda, a Šumaher 68, anuliravši razliku koja je nakon Kanade iznosila čak 24 boda u korist Nemca. Ipak, kraj sezone, i samim tim titula, pripali su Šumaheru i Ferariju. Šumaher je pobedio na sve četiri trke do kraja i osvojio titulu na VN Japana u direktnom duelu sa Hakinenom, koji je trajao gotovo celu trku. Ipak, presudna trka za šampionat se dogodila na prethodnoj trci, VN SAD, kada je Hakinen odustao zbog kvara na motoru, dok se nalazio na drugom mestu. Na poslednjoj trci u sezoni, VN Malezije, Hakinen je napravio grešku i krenuo pre nego što su se crvena svetla, čije gašenje označavaju start trke, ugasila, pa je odmah na startu kažnjen prinudnim odlaskom od 10 sekundi u boks, nakon čega je završio na četvrtom mestu, pa je tako Šumaher sa 108 bodova doneo prvu titulu Ferariju u konkurenciji vozača posle 21 godine, a Hakinen okončao sezonu sa 89 poena. Ferari je drugu sezonu zaredom osvojio titulu u konkurenciji konstruktora.

2001.[uredi | uredi izvor]

Godine 2001, je bila, ispostaviće se, poslednja sezona u F1 karijeri Mike Hakinena. Ferari je postao brži od Meklarena, a Hakinen čini se, izgubio motivaciju za takmičenjem - sve češće je počelo da se priča da će se Finac ili povući, ili uzeti sezonu pauze. Kultard je uspevao da u prvih šest trka drži korak sa izuzetno brzim Ferarijem, zabeleživši pobede u Brazilu i Austriji, i i osvojivši još tri podijuma, pa je posle Austrije, šeste trke u sezoni, zaostajao četiri boda za Šumaherom. S druge strane, Hakinenova sezona je za njegove standarde bila prava katastrofa - osvojio je samo četiri boda u prvih šest trka, uz nesrećno izgubljenu trku u Španiji, gde je vodio do poslednjeg kruga, kada mu je otkazao motor. Nakon Monaka, gde je Kultard osvojio pol poziciju, ali mu se ugasio motor na startu, pa je morao da umesto sa prvog mesta krene sa poslednjeg, sezona je i za njega krenula nizbrdo. Hakinen je do kraja sezone ipak uspeo da zabeleži dve pobede, u Britaniji i SAD, a na podijumu je bio još samo jednom, kada je osvojio treće mesto u Kanadi. Glasine o povlačenju su se obistinile u septembru - Hakinen je objavio da neće voziti u Formuli 1 u sezoni 2002, ali da planira svoj povratak u sezoni 2003.[6] Na kraju je sezonu završio sa 37 bodova, na petom mestu u šampionatu vozača, 28 manje od timskog kolege Kultarda. Karijeru je okončao četvrtim mestom na VN Japana.

Trkačka karijera nakon Formule 1[uredi | uredi izvor]

Iako je Hakinen prvobitno istakao da želi da se vrati u Formulu 1, u julu 2002. je saopštio da to neće biti slučaj i da je njegovo povlačenje iz Formule 1 trajno.[7] 2004. Hakinen je saopštio da će se 2005. vratiti motosportu, ali ne u Formulu 1, već u nemačkom DTM-u, takmičenju turističkih automobila i da će voziti za Mercedes. Hakinen je u ovoj trkačkoj seriji proveo tri sezone i beležio solidne rezultate, uz tri pobede tokom tri sezone u peto mesto u šampionatu 2005. kao najbolji plasman. Nakon zavšretka sezone 2007 u DTM-u, Hakinen, koji je tada imao 39 godina, objavio je svoje trajno povlačenje iz motosporta.


Reference[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]