Нацрт:Vokabular

Rečnik (takođe poznat kao leksikon) je skup reči, obično skup u nekom jeziku ili skup koji je poznat pojedincima. Reč rečnik potiče od latinske reči vocabulum, što znači „reč, ime“. Ona čini suštinsku komponentu jezika i komunikacije, pomažući u prenosu misli, ideja, emocija i informacija. Rečnik može biti usmeni, pisani ili znakovni i može se kategorisati u dva glavna tipa: aktivni rečnik (reči koje se redovno koriste) i pasivni rečnik (reči koje se prepoznaju ali se ne koriste često). Rečnik pojedinca se kontinuirano razvija kroz različite metode, uključujući direktnu instrukciju, samostalno čitanje i prirodno izlaganje jeziku, ali se takođe može smanjiti usled zaboravljanja, traume ili bolesti. Osim toga, rečnik je značajan fokus studija u različitim disciplinama, kao što su lingvistika, obrazovanje, psihologija i veštačka inteligencija. Rečnik nije ograničen na pojedinačne reči; on takođe obuhvata rečenice poznate kao kolokacije, idiome i druge vrste frazeologije. Sticanje adekvatnog rečnika je jedan od najvećih izazova u učenju drugog jezika.

Terminologija

Rečnik je skup reči u datom jeziku koje pojedinac zna i koristi. U kontekstu lingvistike, rečnik može šire da se odnosi na bilo koji skup reči. Tipovi rečnika su dalje definisani: leksis je rečnik koji obuhvata sve reči koje se koriste u jednom jeziku ili drugom lingvističkom kontekstu ili u leksičkom repertoaru jedne osobe. Rečnik jedne osobe uključuje pasivni rečnik reči koje ona može prepoznati ili razumeti, kao i aktivni rečnik reči koje redovno koristi u govoru i pisanju. U semiotici, rečnik se odnosi na kompletan skup simbola i znakova u znakovnom sistemu ili tekstu, proširujući definiciju izvan čisto verbalne komunikacije kako bi obuhvatio i druge oblike simboličke komunikacije.

Sticanje rečnika je centralni aspekt obrazovanja u jeziku, jer direktno utiče na razumevanje pročitanog, izražajne i receptivne jezičke veštine i akademska postignuća. Rečnik se ispituje u psihologiji kao mera jezičke obrade i kognitivnog razvoja. Može služiti kao indikator intelektualnih sposobnosti ili kognitivnog stanja, sa testovima rečnika koji često čine deo procena inteligencije i neuropsiholoških ispitivanja.

Definicija reči

Reč ima različita značenja, a naše razumevanje ideja kao što je veličina rečnika razlikuje se u zavisnosti od korišćene definicije.

Najčešća definicija izjednačava reči sa lemama (konkretnim oblikom reči koji se nalazi u rečniku; ovo uključuje "hodati", ali ne "hoda", "hodao" ili "hodajući"). Leme obično ne uključuju vlastite imenice (imena ljudi, mesta, kompanija itd.). Još jedna definicija koja se često koristi u istraživanjima veličine rečnika je ona koja se odnosi na porodicu reči. Ovo su sve reči koje mogu biti izvedene iz osnovne reči (npr. reči "bez napora", "lako", "naporno", "teško" su sve deo porodice reči "napor"). Procene veličine rečnika kreću se od čak 200 hiljada do samo 10 hiljada, u zavisnosti od korišćene definicije.

Rečnik kod pojedinca

Produktivno i receptivno znanje

Prva glavna razlika koja se mora napraviti pri ocenjivanju rečnikog znanja jeste da li je znanje produktivno (takođe nazvano ostvarujuće ili aktivno) ili receptivno (takođe nazvano primajuće ili pasivno); čak i unutar tih protivnih kategorija, često nema jasne razlike. Reči koje se opšteno razumeju kada se čuju, pročitaju ili vide čine receptivni rečnik osobe. Ove reči mogu varirati od dobro poznatih do jedva poznatih (vidi stepen znanja ispod). Receptivni rečnik osobe obično je veći od aktivnog. Na primer, iako malo dete možda još uvek ne može da govori, piše ili znakovno komunicira, ono može da prati jednostavne naredbe i delovati kao da razume dobar deo jezika kojem je izloženo. U ovom slučaju, receptivni rečnik deteta verovatno obuhvata desetine, ako ne i stotine reči, ali njihov aktivni rečnik je nula. Kada to dete nauči da govori ili znakuje njegov aktivni rečnik počinje da se povećava. Takođe je moguće da bi produktivni rečnik mogao biti veći od receptivnog rečnika, na primer kod učenika drugog jezika koji su naučili reči putem učenja umesto izloženosti i mogu ih proizvesti, ali imaju teškoća u prepoznavanju u razgovoru.

Produktivni rečnik, stoga, opšteno se odnosi na reči koje mogu biti proizvedene u odgovarajućem kontekstu i odgovaraju značenju govornika ili znakovnika. Kao i sa receptivnim rečnikom, međutim, postoji mnogo stepeni na kojima se određena reč može smatrati delom aktivnog recnika. Znanje kako se izgovara, znakuje ili piše reč ne znači neophodno da je reč korišćena ispravno ili tačno odrazila nameru poruke; ali to odražava minimalnu količinu produktivnog znanja.

Stepen znanja

U okviru razlike između receptivnog i produktivnog znanja nalazi se opseg sposobnosti koji se često naziva stepenom znanja. Ovo jednostavno ukazuje na to da reč postepeno ulazi u rečnik osobe tokom perioda vremena kada se uče više aspekata rečnog znanja. Ove stadije bi mogle biti opisane ovako:

1. Nikad nije sreo reč.
2. Čuo je reč, ali je ne može definisati.
3. Prepoznaje reč zbog konteksta ili tona glasa.
4. Može da koristi reč i razume opšte i/ili namerno značenje, ali je ne može jasno objasniti.
5. Vešt u upotrebi reči - njene upotrebe i definicije.

Dubina znanja

Različiti stepeni znanja reči podrazumevaju veću dubinu znanja, ali proces je kompleksniji od toga. Postoji mnogo aspekata poznavanja reči, od kojih neki nisu hijerarhijski tako da njihovo sticanje ne prati neophodno linearni napredak koji predlaže stepen znanja. Nekoliko okvira za znanje reči predloženo je da bi se bolje operativizovao ovaj koncept. Jedan takav okvir uključuje devet aspekata:

1. ortografija - pisani oblik
2. fonologija - govorni oblik
3. referenca - značenje
4. semantika - pojam i referenca
5. registar - prilagođenost upotrebe ili registar
6. kolokacija - leksički susedi
7. rečne asocijacije
8. sintaksa - gramatička funkcija
9. morfologija - delovi reči.

Aktivno i receptivno znanje

Prva važna razlika koja se mora napraviti p procene rečničkog znanja jeste da li je znanje aktivno (takođe nazvano postižuće ili aktivno) ili receptivno (takođe nazvano primajuće ili pasivno); čak i unutar tih suprotstavljenih kategorija, često nema jasne razlike. Reči koje se generalno razumeju kada se čuju, pročitaju ili vide čine receptivni rečnik osobe. Ove reči mogu varirati od veoma poznatih do jedva poznatih (vidi stepen znanja ispod). Receptivni rečnik osobe obično je veći od aktivnog. Na primer, iako mali dete možda još uvek ne može da govori, piše ili znakovno komunicira, ono može da prati jednostavne naredbe i deluje kao da razume dobar deo jezika kojem je izloženo. U ovom slučaju, receptivni rečnik deteta verovatno obuhvata desetine, ako ne i stotine reči, ali mu je aktivni rečnik nula. Kada dete nauči da govori ili znakuje, međutim, njegov aktivni rečnik počinje da se povećava. Takođe je moguće da bude produktivniji rečnik nego receptivni, na primer kod učenika drugog jezika koji su naučili reči putem učenja umesto izloženosti, i mogu ih proizvesti, ali imaju poteškoća u prepoznavanju u razgovoru.

Stoga, produktivni rečnik obično se odnosi na reči koje mogu biti izrečene u odgovarajućem kontekstu i odgovaraju značenju govornika ili znakovnika. Kao i sa receptivnim rečnikom, međutim, postoji mnogo stepeni na kojima se određena reč može smatrati delom aktivnog rečnika. Znanje kako se izgovara, znakuje ili piše reč ne znači nužno da je reč ispravno korišćena ili tačno odražava nameru poruke; ali to odražava minimalnu količinu produktivnog znanja.