Neuroticizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

U psihologiji, neuroticizam označava jednu od bazičnih crta ličnosti. Na primer, model Velikih pet crta ličnosti sugeriše da su individue koje imaju više vrednosti na merama neuroticizma sklonije emocionalnoj nestabilnosti, kao i da češće doživljavaju anksioznost, brigu, strah, ljutnju, frustracije, zavist, ljubomoru, osećanje krivice, depresivno raspoloženje i usamljenost.[1] Smatra se da ovakvi ljudi lošije reaguju na stresore i da su skloniji tome da svakodnevne situacije i sitne frustracije  interpretiraju kao fatalne. Često su opisani kao previše usmereni na sebe i stidljivi, a neretko imaju i problem s kontrolom nagona i odlaganjem zadovoljstava.

Smatra se da su osobe sa visokim skorom neuroticizma u većem riziku da razviju neke mentalne poremećaje (poremećaje raspoloženja, anksiozne poremećaje, zavisnost)[2][3] i simptome koji se tradicionalno svrstavaju u neuroze.[4]

Definicija[uredi | uredi izvor]

Neuroticizam kao crtu ličnosti nalazimo u mnogim modelima unutar psihologije ličnosti, mada postoji neslaganje oko definicije ovog pojma. Neuroticizam se nekad definiše kao tendencija osobe da se lako pobudi u situacijama stimulacije i teško opušta nakon toga, posebno kada su u pitanju emocionalno negativne stimulacije. Druga definicija stavlja fokus na emocionalnu nestabilnost i lošu adaptaciju, nasuprot emocionalnoj stabilnosti i uspešnoj adaptiranosti. Neke definicje naglašavaju manjak samokontrole, loše podnošenje stresa i tendenciju ka stalnom nezadovoljstvu.[5]

Različiti testovi ličnosti mere neuroticizam na konceptualno drugačiji način, što stvara određenu konfuziju u naučnoj literatutri, posebno kada su u pitanju takozvani faceti, tj. podcrte.[5]

Individue koje imaju niže skorove na neuroticizmu su emocionalno stabilnije i bolje reaguju na stres. Pokazuju veću pribranost, stabilnost, i ređe se osećaju napeto i uznemireno. Iako ovakve osobe doživljavaju manje negativnih emocija, to ne znači nužno da doživljavaju više pozitivnih emocija. Veći skor na merama pozitivnog emocionalnog doživljavanja je nešto što se dobija merenjem jedne druge crte ličnosti, ekstraverzije. Neurotični ekstraverti, na primer, mogu doživljavati visoke nivoe i prijatnih i neprijatnih emocija, nešto poput emocionalnog rolerkostera.[6][7]

Merenje[uredi | uredi izvor]

Kao i ostale crte ličnosti, neuroticizam se uglavnom smatra kontinuiranom, a ne diskretnom varijablom. Merenje neuroticizma uglavnom se sprovodi na osnovu mera samoprocene, mada se mogu upotrebljavati i procene bliskih drugih, kao i opservacije od strane nezavisnih procenjivača. Mere samoprocene mogu biti leksičke[1] ili bazirane na tvrdnjama.[8] Odluka o tome kakve mere će se koristiti u istraživanju zavisi od procene psihometrijskih karakteristika, kao i od vremenskog i prostornog ograničenja studije koja se sprovodi.

Leksičke mere su bazirane na pridevima koji opisuju indikatore neuroticizma kao što su anksioznost, zavist, ljubomora i nestabilno raspoloženje i one su prilično ekonomične u istraživačkom smislu. Luis Goldberg (1992)[9] razvio je subskalu neuroticizma koja se sastoji od 20 prideva (markera), a koja je deo skale od 100 markera koja meri svih 5 osobina ličnosti iz modela Velikih pet. Sosje (1994)[10] je razvio još sažetiju subskalu od 8 prideva koja je deo njegove mini-skale od ukupno 40 markera. Tompson (2008) je sistematizovao ove mere i razvio Internacionalnu skalu mini-markera na engleskom jeziku koja pokazuje visoku validnost i pouzdanost u populacijama unutar i izvan Severne Amerike. Unutrašnja konzistentnost ove skale koja meri neuroticizam pokazuje vrednost 0.84 za populaciju kojoj je engleski jezik maternji, i 0.7 za populaciju kojoj nije maternji.[1]

Mere u obliku tvrdnji uključuju cele rečenice i stoga zauzimaju više prostora u istraživačkom upitniku nego leksičke mere. Ispitanicima se postavljaju pitanja u kojoj meri oni, na primer, “Ostaju staloženi pod pritiskom” ili “Imaju česte promene raspoloženja”.[8] Dok neke mere bazirane na tvrdnjama imaju, u populaciji stanovnika Severne Amerike, približno slične psihometrijske karakteristike kao leksičke mere, njihov emski način konstruisanja čini ih manje pogodnim za upotrebu u drugim populacijama.[11] Dobar primer predstvljaju žargonski izrazi nekog jezika koji mogu biti teško shvatljivi onima kojima jezik na kojem su tvrdnje formulisane nije maternji.

Neuroticizam je takođe proučavan iz perspektive Grejeve biopsihološke teorije ličnosti, pomoću skale koja meri ličnost u dve dimenzije: sistem inhibicije ponašanja (engl. behavioural inhibition system, BIS) i sistem aktivacije ponašanja (engl. behavioural activation system, BAS). [12][13]Smatra se da je BIS povezan sa osetljivošću na kaznu, kao i sa motivacijom za izbegavanje neželjenih stimulusa, a da je BAS povezan sa osetljivošću na nagradu, kao i sa motivacijom da se pridobije željeno. Utvrđeno je da je neuroticizam u pozitivnoj korelaciji sa BIS skalom, a negativnoj sa BAS skalom.[14][15]

Neuroticizam je takođe jedan od četiri elementa bazične samoevaluacije (engl. core self-evaluations), odnosno onoga kako pojedinac sebe doživljava, a ostala tri elementa su lokus kontrole, samoefikasnost i samopoštovanje.[16] Koncept bazične samoevaluacije prvi su ispitali Džadž, Lok i Daram (1997)[16] i od tada je sve više dokaza u prilog tezi da ovaj koncept može da predviđa nekoliko aspekata rada, pre svega zadovoljstvo poslom i radnu uspešnost.[16][17][18][19][20]

Postoji rizik od pristrasnosti prilikom odabira uzorka u istraživanjima neuroticizma; jedan pregledni rad iz 2012. godine sugeriše da je u „mnogim studijama korišćeni uzorak odabran iz privilegovane i obrazovane populacije“.[5]

Neuroticizam je u visokoj korelaciji sa Moroovim refleksom koji se javlja kao automatski odgovor u situacijama straha, i u negativnoj korelaciji sa njim kada se javlja kao odgovor na stimuluse koji izazivaju gađenje. To sugeriše da neuroticizam može povećati budnost u situacijama gde je beg moguć, ali i da može doprineti emocionalnoj ravnodušnosti  kada beg nije opcija.[21] Mera Moroovog refleksa može se koristiti za predviđanje osobine neurotičnosti i to sa dobrom tačnošću, a neki autori smatraju ga i neurološkom osnovom neuroticizma. Moroov refleks se uobičajno javlja kao odgovor na glasan zvuk nad kojim čovek obično nema kontrolu, mada  anticipacija nadolazeće buke može umanjiti njegovu jačinu. Upravo su jačina i trajanje ovog refleksa prediktori neurotičnosti.

Korelacije sa mentalnim poremećajima[uredi | uredi izvor]

Pitanja koja se koriste na mnogim upitnicima za procenu neuroticizma preklapaju se sa instrumentima za procenu mentalnih poremećaja, poput anksioznih poremećaja (posebno socijalne anksioznosti) i poremećaja raspoloženja (posebno velikog depresivnog poremećaja), što ponekad može otežati tumačenje dobijenih mera, kao i utvrđivanje uzročno-posledične veze. Pored toga, pokazano je da postoje i korelacije među ovim merama.[5]

Meta-analiza iz 2013. godine pokazuje da širok spektar mentalnih poremećaja jeste povezan sa višim nivoima neuroticizma. [22][23]Pokazano je i da visok skor na neuroticizmu predviđa razvoj anksioznih poremećaja, velikog depresivnog poremećaja, psihoze i shizofrenije, a prediktivan je, mada manje, i za zloupotrebljivanje supstanci, kao i za nespecifikovani mentalni poremećaj.[2]

Utvrđene su i veze između neuroticizma i stope smrtnosti. Mroček i Spiro (2007) ustanovili su porast nivoa neuroticizma tokom starenja, u grupi muškaraca, kao i to da povećani neuroticizam sveukupno doprinosi višim stopama smrtnosti.[24]

Poremećaji raspoloženja[uredi | uredi izvor]

U poremećaje koji su povezani sa višim neuroticizmom ubrajaju se poremećaji raspoloženja (poput depresije i bipolarnog poremećaja),anksiozni poremećaji, poremećaji ishrane, shizofrenija i shizoafektivni poremećaj, disocijativni poremećaj i hipohondrijaza. Poremećaji raspoloženja, ipak, pokazuju mnogo veću povezanost sa neuroticizmom nego većina drugih poremećaja.[2] [22]Pet velikih studija opisuje decu i adolescente sa visokim neuroticizmom kao „anksioznu, ranjivu, napetu, podložnu strahovima i pucanjem pod pritiskom, sklonu krivici, ćudljivu, s niskom tolerancijom na frustraciju i nesigurnu u odnosima sa drugima“, što uključuje i osobine koje se tiču dominantnosti negativnih emocija, kao i  osobine koje se tiču načina podnošenja takvih emocija.[25] Utvrđeno je da je neuroticizam kod odraslih povezan sa učestalošću samoprocenjenih problema.[25]

Ove asocijacije mogu se razlikovati od kulture do kulture, na primer, Adams je ukazao na vezu između neuroticizma i poremećaja ishrane u uzorku američkih tinejdžerki iz više srednje klase, dok je kod devojčica iz Gane našao vezu sa magijskim mišljenjem i intenzivnim strahom od neprijatelja.[24]

Poremećaji ličnosti[uredi | uredi izvor]

Meta-analiza iz 2004. godine sagledala je poremećaje ličnosti u svetlu petofaktorske teorije ličnosti (model Velikih pet) i između ostalog pronašla da su viši nivoi neuroticizma u korelaciji sa mnogim poremećajima ličnosti.[26]

Teorije uzročnosti[uredi | uredi izvor]

Hipoteza mentalne buke[uredi | uredi izvor]

Studije su otkrile da se prosečno vreme reakcije (što je jedna od mera uspešnosti na kognitivnim zadacima) neće razlikovati između pojedinaca sa visokim merama neuroticizma i onih sa niskim, ali da kod pojedinaca sa visokim skorom uspešnost znatno više varira iz pokušaja u pokušaj, što se ogleda u standarnoj devijaciji vremena reakcije. Drugim rečima, na nekim ispitivanjima neurotični pojedinci su brži od proseka, a na drugima sporiji od proseka. Sugerisano je da ova varijabilnost odražava “buku” u pojedinim sistemima za obradu informacija ili nestabilnost osnovnih kognitivnih operacija (kao što su procesi regulacije), a da ta buka potiče iz dva izvora: mentalne preokupacije i procesa reaktivnosti.[27]

Flemig i saradnici (2007) su proučavali mentalnu buku u okviru svakodnevnog ponašanja koristeći Upitnik kognitivnih neuspeha (UKN), kojim se ispituje učestalost propusta u održavanju pažnje. Mere sa ovog upitnika korelirane su sa dve dobro poznate mere neuroticizma, BIS / BAS skalom i Ajzenkovim upitnikom ličnosti. Pokazalo se da su mere sa jedne podskale UKN upitnika, kojom se beleži učestalost nenamernih reakcija, najjače povezane sa neuroticizmom (r = .40), kao i da objašnjavaju više varijanse (16%) nego ukupan skor na UKN upitniku (7%). Na osnovu ovih rezultata, autori sugerišu da je mentalna buka vrlo specifične prirode i da je najviše povezana sa begom pažnje koji nastaje usled unutrašnjih distraktora, poput briga i preokupacija.[28]

Evoluciona psihologija[uredi | uredi izvor]

Teorija evolucije takođe može objasniti razlike u ličnosti. [29]Na primer, jedan od evolucionih pristupa razumevanju depresije fokusira se na neuroticizam, tvrdeći da je u prošlosti povećana reaktivnost na negativne ishode mogla imati koristi za preživljavanje. Pored toga, sugerisano je i da može postojati pozitivna veza između nivoa neuroticizma i uspeha na univerzitetu, ali uz preduslov da se osoba uspešno suočava sa negativnim aspektima neuroticizma.[30] Isto tako, povećana reaktivnost na pozitivne događaje mogla je delovati povoljno na reproduktivno ponašanje, te je moguće da je došlo do prirodne selekcije onih gena koji su zaslužni za generalno veću reaktivnost. [22]Nitl tvrdi da evolucija preferira više nivoe neuroticizma, sve dok negativni efekti ne prevazilaze koristi, te da je to je dovelo do selekcije za određeni optimalni nivo neuroticizma. Ova vrsta selekcije rezultirala je normalnom distribucijom neuroticizma, tako da na krajevima distribucije imamo osobe sa prekomernim ili preniskim neuroticizmom, među kojima osobe sa prekomernim neuroticizmom pokazuju veću ranjivost na negativne efekte depresije. Nitl ovo nudi kao objašnjenje za postojanje depresije, ne pretpostavljajući, kao neki autori, da depresija sama po sebi ima neke evolucijske koristi.[30]

Teorija upravljanja strahom[uredi | uredi izvor]

Prema teoriji upravljanja strahom, neuroticizam je prvenstveno uzrokovan nesvesnim strahom od smrti koji osoba ne ume da savlada ili bar umanji. Autori ove teorije navode da bi amortizeri ovog straha mogli biti pogled na svet koji neguje određena kultura ili pojedinčeve lične vrednosti.[31]

Iako se ova teorija slaže sa standardnim evoluciono-psihološkim izveštajima da uzroci neuroticizma kod čoveka leže u adaptivnoj osetljivosti na negativne ishode, ona dodaje i tezu da je neuroticizam izuzetno porastao onda kada je čovek dostigao viši nivo svesti, jer je usled toga razvijena i svest o smrti, koja utiče loše na ostale adaptivne funkcije. Stoga bi, sugerišu autori, ovu anksioznost trebalo umanjiti putem kreativnih, ali uglavnom izmišljenih pojmova  od kulturnog značaja i lične vrednosti. Budući da visoko religiozne ili natprirodne koncepcije sveta pružaju „kosmički“ lični značaj i doslovnu besmrtnost, smatra se da one prilično ublažavaju strah od smrti i neuroticizam. Uz to, autori smatraju i da je istorijski prelazak na materijalističke i sekularne kulture - počev od neolita, a kulminirajući industrijskom revolucijom, uzrok porasta neurotičnosti.[31]

Genetski i sredinski uticaji[uredi | uredi izvor]

Pregled istraživanja iz 2013. godine navodi da je „neuroticizam proizvod sadejstva genetskih i sredinskih uticaja, kao i da se procene heritabilnosti obično kreću 40%-60%.“[3] Veličina efekta ovih genetskih razlika ostaje uglavnom ista tokom celog razvoja, ali traženje bilo kakvih specifičnih gena koji kontrolišu nivo neuroticizma nije se pokazalo uspešnim do sada. [3]Što se tiče uticaja sredine, pokazano je da su različite traume tokom razvoja, poput emocionalnog zanemarivanja i seksualnog zlostavljanja, pozitivno povezane sa neuroticizmom. [3]Međutim, izgleda da, čak i tako loše sredinske okolnosti, "retko kad dovode do vrlo ozbiljnih i trajnih promena u neurotcizmu i mentalnom zdravlju uopšte".[3]

Kada su u pitanju deca i adolescenati, psiholozi govore o tzv. temperamentnoj negativnoj afektivnosti koja tokom puberteta može prerasti u neuroticizam. [24]Prosečni nivo neuroticizma menja se tokom života u funkciji sazrevanja ličnosti i društvenih uloga, [32][33]ali i usled ekspresije novih gena.[34] Utvrđeno je da se neuroticizam naročito smanjuje sa starenjem, gde se vidan pad beleži oko četrdesetih, nakom čega dolazi do stabilizacije.[24] Može se reći da tokom života slabi genetski,a povećava se sredinski uticaj na neuroticizam,[34] iako se može reći i ljudi sami utiču na događaje shodno nivou sopstvenog neuroticizma.[25]

Novonastalo polje „imidžing genetike “ (koja korisi neuroimidžing tehnike, tj. tehnike snimanja mozga) istražuje ulogu genetskih varijacija u strukturi i funkciji mozga, kao i uticaj određenih gena za koje se pretpostavlja da su povezani sa neuroticizmom. Među dosta poručavanim je gen za serotoninski transporter (5-HTTLPR), za koji se pokazuje da prustvo njegove kratke varijante rezultira većom aktivnošću amigdale kada se pojedinac izloži negativnim stimulusima.[22]Dva su modela predložena da objasne vrstu povezanosti između gena 5-HTTLPR i aktivnosti amigdale. Prvi model „fazne aktivacije“ predlaže da gen kontroliše nivo aktivnosti amigdale kao odgovor na stres, dok model „tonične aktivacije“ predlaže da gen kontroliše osnovnu aktivnost amigdale. Još jedan gen za koji je predloženo da se istraži njegova veza s neuroticizmom jeste gen katehol-O-metiltransferaze.[22]

Kao aspekti neuroticizma proučavane su i anksioznost, kao i maladaptivne reakcije na stres. Pokazuje se da uticaj na razvoj neuroticizma (u kombinaciji s efektima sredine) može imati diseregulacija ose hipotalamus-hipofiza-nadbubrežna žlezda i glukokortikoidnog sistema.[22][26]

Studije neuroimidžinga koje su koristile funkcionalnu magnetnu rezonancu dale su mešovite rezultate, među kojima neki sugerišu da povećana aktivnost amigdale i prednjeg cingularnog korteksa, moždanih regiona povezanih sa uzbuđenjem, korelira sa visokim reuzultatima neurotičnosti. Slična veza pronađena je i sa medijalnim prefrontalnim korteksom, insulom i hipokampusom, dok druge studije nisu pronašle nikakve korelacije.[22][35]

Osobina koja je istrživačima takođe privukla pažnju jeste inhibicija ponašanja ili „inhibicija nepoznatog“, a odnosi se na povlačenje ili strah od nepoznatih situacija. Ova osobina procenjuje se uglavnom posmatranjem ponašanja deteta pri susretu sa nepoznatim osobama. Pretpostavlja se da je ova osobina povezana sa funkcijom amigdale, ali do sada su dokazi bili pomešani.[25]

Starost, pol i geografski položaj[uredi | uredi izvor]

Pregled iz 2013. godine otkriva da grupe povezane sa višim nivoima neurotičnosti jesu mladi odrasli koji su u visokom riziku od poremećaja raspoloženja. Istraživanja na velikim uzorcima pokazuju veći nivo neuroticizma kod žena, nego kod muškaraca, [22] kao i da se neurotičnost blago smanjuje sa godinama,[36] ali sugerisano je da se sprovedu dalja istraživanja ovih razlika uz korišćenje savremenih tehnika snimanja mozga, poput funkcionalne magnetne rezonance.[22] Pregled istraživanja iz 2010. godine pokazuje je da se polne razlike u osobinama ličnosti kreću od malih do umerenih, kao i da se najveća razlika tiče upravo osobina saradljivosti i neuroticizma.[37] Polne razlike u nekim osobinama ličnosti pokazuju se kao veće u razvijenim zemljama, u poređenju sa razlikama nađenim u onim manje razvijenim, što sugeriše da postoji uticaj životne sredine. Međutim, razlike u ekstraverziji, neurotiiczmu i orijentaciji na ljude/stvari pokazuju konzistentnost na različitim nivoima ekonomskom razvoja, što implicira postojanje biološkog uticaja na ove osobine.[37] Rezultati tri kros-kulturne studije pokazuju više nivo neuroticizma kod žena u gotovo svim zemljama.[37]

Pregled iz 2016. godine navodi da je u okviru Sjedinjenih Američkih Država, neuroticizam najviši u Srednjem Atlantiku, te da opada kako se ide prema zapadu, dok je osobina zvana otvorenost za iskustva najveća u etnički mešovitim regionima Srednjeg Atlantika, Novoj Engleskoj, Zapadnoj obali i gradovima. Slično tome, u Velikoj Britaniji je neurotičnost najniža u urbanim sredinama. Generalno, geografske studije pronalaze korelacije između niskog nivoa neuroticizma, s jedne strane, i preduzetništva i ekonomske vitalnosti,s druge, kao i korelacije između visokog neuroticizma i loših rezultata zdravstvenog sistema. Međutim, pregledom je utvrđeno da je uzročno-posledična veza između regionalnih, kulturnih i ekonomskih uslova, s jedne strane, i psihološkog zdravlja s druge, potpuno nejasna.[38]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Development and Validation of an International English Big-Five Mini-Markers”. Personality and Individual Differences (na jeziku: engleski). 45 (6): 542—548. 2008-10-01. ISSN 0191-8869. doi:10.1016/j.paid.2008.06.013. 
  2. ^ a b v Jeronimus, B. F.; Kotov, R.; Riese, H.; Ormel, J. (2016). „Neuroticism's prospective association with mental disorders halves after adjustment for baseline symptoms and psychiatric history, but the adjusted association hardly decays with time: a meta-analysis on 59 longitudinal/prospective studies with 443 313 participants”. Psychological Medicine (na jeziku: engleski). 46 (14): 2883—2906. ISSN 0033-2917. doi:10.1017/S0033291716001653. 
  3. ^ a b v g d „Neuroticism and common mental disorders: Meaning and utility of a complex relationship”. Clinical Psychology Review (na jeziku: engleski). 33 (5): 686—697. 2013-07-01. ISSN 0272-7358. PMC 4382368 Slobodan pristup. PMID 23702592. doi:10.1016/j.cpr.2013.04.003. 
  4. ^ Carducci, Bernardo J. (2009). The psychology of personality : viewpoints, research, and applications (2nd ed izd.). Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-3635-8. OCLC 262893273. 
  5. ^ a b v g Ormel, Johan; Riese, Harriëtte; Rosmalen, Judith G.M. (2012). „Interpreting neuroticism scores across the adult life course: immutable or experience-dependent set points of negative affect?”. Clinical Psychology Review (na jeziku: engleski). 32 (1): 71—79. doi:10.1016/j.cpr.2011.10.004. 
  6. ^ Psychology : the science of mind and behaviour. Michael W. Passer (European ed izd.). London: McGraw-Hill Higher Education. 2009. ISBN 978-0-07-711836-5. OCLC 495937423. 
  7. ^ DeNeve, Kristina M.; Cooper, Harris (1998). „The happy personality: A meta-analysis of 137 personality traits and subjective well-being.”. Psychological Bulletin (na jeziku: engleski). 124 (2): 197—229. ISSN 1939-1455. doi:10.1037/0033-2909.124.2.197. 
  8. ^ a b Goldberg, Lewis R.; Johnson, John A.; Eber, Herbert W.; Hogan, Robert; Ashton, Michael C.; Cloninger, C. Robert; Gough, Harrison G. (2006). „The international personality item pool and the future of public-domain personality measures”. Journal of Research in Personality (na jeziku: engleski). 40 (1): 84—96. doi:10.1016/j.jrp.2005.08.007. 
  9. ^ „APA PsycNet”. doi.apa.org. doi:10.1037/1040-3590.4.1.26. Pristupljeno 2021-04-27. 
  10. ^ Saucier, G. (1994). „Mini-markers: a brief version of Goldberg's unipolar big-five markers”. Journal of Personality Assessment. 63 (3): 506—516. ISSN 0022-3891. PMID 7844738. doi:10.1207/s15327752jpa6303_8. 
  11. ^ Piedmont, Ralph L.; Chae, Joon-Ho (1997). „Cross-Cultural Generalizability of the Five-Factor Model of Personality: Development and Validation of the NEO PI-R for Koreans”. Journal of Cross-Cultural Psychology (na jeziku: engleski). 28 (2): 131—155. ISSN 0022-0221. doi:10.1177/0022022197282001. 
  12. ^ Gray, J. A. (1981), Eysenck, Hans J., ur., A Critique of Eysenck’s Theory of Personality (na jeziku: engleski), Springer, str. 246—276, ISBN 978-3-642-67783-0, doi:10.1007/978-3-642-67783-0_8, Pristupljeno 2021-04-27 
  13. ^ Gray, Jeffrey Alan (2000). The neuropsychology of anxiety : an enquiry into the functions of the septo-hippocampal system. Neil McNaughton (2nd ed izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-852270-3. OCLC 43418957. 
  14. ^ „Error-related ERP components and individual differences in punishment and reward sensitivity”. Brain Research (na jeziku: engleski). 1101 (1): 92—101. 2006-07-26. ISSN 0006-8993. doi:10.1016/j.brainres.2006.05.004. 
  15. ^ „APA PsycNet”. doi.apa.org. doi:10.1037/0022-3514.67.2.319. Pristupljeno 2021-04-27. 
  16. ^ a b v „APA PsycNet”. doi.apa.org. doi:10.1037/0021-9010.83.1.17. Pristupljeno 2021-04-27. 
  17. ^ Bono, Joyce E.; Judge, Timothy A. (2003). „Core self‐evaluations: a review of the trait and its role in job satisfaction and job performance”. European Journal of Personality (na jeziku: engleski). 17 (1_suppl): S5—S18. ISSN 0890-2070. doi:10.1002/per.481. 
  18. ^ Dormann, Christian; Fay, Doris; Zapf, Dieter; Frese, Michael (2006). „A State-Trait Analysis of Job Satisfaction: On the Effect of Core Self-Evaluations”. Applied Psychology (na jeziku: engleski). 55 (1): 27—51. ISSN 1464-0597. doi:10.1111/j.1464-0597.2006.00227.x. Arhivirano iz originala 30. 04. 2021. g. Pristupljeno 27. 04. 2021. 
  19. ^ Judge, Timothy A.; Locke, Edwin A.; Durham, Cathy C.; Kluger, Avraham N. (1998). „Dispositional effects on job and life satisfaction: The role of core evaluations.”. Journal of Applied Psychology (na jeziku: engleski). 83 (1): 17—34. ISSN 1939-1854. doi:10.1037/0021-9010.83.1.17. 
  20. ^ Judge, T. A.; Bono, J. E. (2001). „Relationship of core self-evaluations traits--self-esteem, generalized self-efficacy, locus of control, and emotional stability--with job satisfaction and job performance: a meta-analysis”. The Journal of Applied Psychology. 86 (1): 80—92. ISSN 0021-9010. PMID 11302235. doi:10.1037/0021-9010.86.1.80. 
  21. ^ „The role of neuroticism in startle reactions to fearful and disgusting stimuli”. Personality and Individual Differences (na jeziku: engleski). 29 (6): 1077—1082. 2000-12-01. ISSN 0191-8869. doi:10.1016/S0191-8869(99)00255-X. 
  22. ^ a b v g d đ e ž z „The biological and psychological basis of neuroticism: Current status and future directions”. Neuroscience & Biobehavioral Reviews (na jeziku: engleski). 37 (1): 59—72. 2013-01-01. ISSN 0149-7634. doi:10.1016/j.neubiorev.2012.09.004. 
  23. ^ Kotov, Roman; Gamez, Wakiza; Schmidt, Frank; Watson, David (2010). „Linking "big" personality traits to anxiety, depressive, and substance use disorders: a meta-analysis”. Psychological Bulletin. 136 (5): 768—821. ISSN 1939-1455. PMID 20804236. doi:10.1037/a0020327. 
  24. ^ a b v g McAdams, Dan P.; Olson, Bradley D. (2010). „Personality development: continuity and change over the life course”. Annual Review of Psychology. 61: 517—542. ISSN 1545-2085. PMID 19534589. doi:10.1146/annurev.psych.093008.100507. 
  25. ^ a b v g Rutter's child and adolescent psychiatry. Michael Rutter (5th ed izd.). Malden, Mass.: Blackwell Pub. 2008. ISBN 978-1-4443-0089-5. OCLC 352826421. 
  26. ^ a b Depue, Richard A.; Fu, Yu (2011). „Neurogenetic and experiential processes underlying major personality traits: implications for modelling personality disorders”. International Review of Psychiatry (Abingdon, England). 23 (3): 258—281. ISSN 1369-1627. PMID 21923227. doi:10.3109/09540261.2011.599315. 
  27. ^ Robinson, Michael D.; Tamir, Maya (2005). „Neuroticism as mental noise: a relation between neuroticism and reaction time standard deviations”. Journal of Personality and Social Psychology. 89 (1): 107—114. ISSN 0022-3514. PMID 16060749. doi:10.1037/0022-3514.89.1.107. 
  28. ^ „Neuroticism and the mental noise hypothesis: Relationships to lapses of attention and slips of action in everyday life”. journaldatabase.info. Arhivirano iz originala 27. 04. 2021. g. Pristupljeno 2021-04-27. 
  29. ^ Buss, D. M. (1991). „Evolutionary personality psychology”. Annual Review of Psychology. 42: 459—491. ISSN 0066-4308. PMID 2018400. doi:10.1146/annurev.ps.42.020191.002331. 
  30. ^ a b Allen, Nicholas B.; Badcock, Paul B. T. (2006). „Darwinian models of depression: a review of evolutionary accounts of mood and mood disorders”. Progress in Neuro-Psychopharmacology & Biological Psychiatry. 30 (5): 815—826. ISSN 0278-5846. PMID 16647176. doi:10.1016/j.pnpbp.2006.01.007. 
  31. ^ a b Pyszczynski, Tom; Solomon, Sheldon; Greenberg, Jeff (2015), Thirty Years of Terror Management Theory (na jeziku: engleski), 52, Elsevier, str. 1—70, ISBN 978-0-12-802247-4, doi:10.1016/bs.aesp.2015.03.001, Pristupljeno 2021-04-27 
  32. ^ Roberts, Brent W.; Walton, Kate E.; Viechtbauer, Wolfgang (2006). „Patterns of mean-level change in personality traits across the life course: a meta-analysis of longitudinal studies”. Psychological Bulletin. 132 (1): 1—25. ISSN 0033-2909. PMID 16435954. doi:10.1037/0033-2909.132.1.1. 
  33. ^ McCrae, R. R.; Costa, P. T.; Pedroso de Lima, M.; Simões, A.; Ostendorf, F.; Angleitner, A.; Marusić, I.; Bratko, D.; Caprara, G. V. (1999). „Age differences in personality across the adult life span: parallels in five cultures”. Developmental Psychology. 35 (2): 466—477. ISSN 0012-1649. PMID 10082017. doi:10.1037//0012-1649.35.2.466. 
  34. ^ a b Briley, Daniel A.; Tucker-Drob, Elliot M. (2014). „Genetic and environmental continuity in personality development: a meta-analysis”. Psychological Bulletin. 140 (5): 1303—1331. ISSN 1939-1455. PMC 4152379 Slobodan pristup. PMID 24956122. doi:10.1037/a0037091. 
  35. ^ Servaas, Michelle N.; van der Velde, Jorien; Costafreda, Sergi G.; Horton, Paul; Ormel, Johan; Riese, Harriëtte; Aleman, André (2013). „Neuroticism and the brain: a quantitative meta-analysis of neuroimaging studies investigating emotion processing”. Neuroscience and Biobehavioral Reviews. 37 (8): 1518—1529. ISSN 1873-7528. PMID 23685122. doi:10.1016/j.neubiorev.2013.05.005. 
  36. ^ Donnellan, M. Brent; Lucas, Richard E. (2008). „Age differences in the Big Five across the life span: evidence from two national samples”. Psychology and Aging. 23 (3): 558—566. ISSN 0882-7974. PMC 2562318 Slobodan pristup. PMID 18808245. doi:10.1037/a0012897. 
  37. ^ a b v Lippa, Richard A. (2010). „Gender Differences in Personality and Interests: When, Where, and Why?”. Social and Personality Psychology Compass (na jeziku: engleski). 4 (11): 1098—1110. ISSN 1751-9004. doi:10.1111/j.1751-9004.2010.00320.x. 
  38. ^ Rentfrow, Peter J.; Jokela, Markus (2016-12-01). „Geographical Psychology: The Spatial Organization of Psychological Phenomena”. Current Directions in Psychological Science (na jeziku: engleski). 25 (6): 393—398. ISSN 0963-7214. doi:10.1177/0963721416658446. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Неуротицизам&oldid=27409368”