Нечиста крв

Za druge upotrebe, pogledajte Nečista krv (višeznačna odrednica).

Nečista krv
Nečista krv
Nastanak
Autor	Borisav Stanković
Dizajner korica	Snena Karić
Zemlja	Kraljevina Srbija
Jezik	srpski
Sadržaj
Žanr / vrsta dela	roman
Tema	uzdizanje i gašenje jedne porodice; moralni problemi sa kojima se susreću članovi te porodice
Izdavanje
Izdavanje	2018: Laguna
Broj stranica	267
Tip medija	roman
Prevod
Datum izdavanja	1910.
Klasifikacija
ISBN ?	9788652130498
Tekst	Nečista krv (Vikizvornik)

Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke.

U časopisima i listovima, najviše u Politici, Stanković objavljuje pripovetke i odlomke iz romana Nečista krv, koji će u celosti izaći 1910. godine. Prvi odlomak, pod istim imenom, objavljen je „više godina" ranije u niškoj „Gradini” (što mora biti 1900-1901) a odlomci „U amamu” i „Efendi Mita” su feljtonizirani u „Politici”. Pišući o ovom delu, Jovan Skerlić konstatuje da je to "dvostruka dobit za srpsku književnost, ne samo što srpska književnost dobija roman od velike vrednosti, nego što se i potpuno razbija strah koji je vladao kod onih koji su najviše verovali u originalni i snažni talenat Borisava Stankovića".

Iako je Nečista krv jedini završeni roman Borisava Stankovića, to delo je bilo dovoljno da svom autoru donese status jednog od najboljih srpskih romanopisaca. Kada je knjiga o tragičnoj sudbini vranjanske lepotice objavljena 1910. godine, i kritika i čitaoci bili su saglasni da je srpska književnost dobila svoj najbolji roman. Takav status roman je održao i do danas, u vreme kada su mnogi autori i romani s početka 20. veka zaboravljeni.

Na engleski jezik je preveden 1932. godine, i to pod nazivom Sophka, prema glavnoj junakinji. Prevodilac je bio Alek Braun. Roman Nečista krv se ocenjuje kao remek-delo srpske književnosti i kao početak moderne. Originalni naslov je smatran nezgodnim i prilikom prevođenja na nemački 1934.

Zaplet

Sofkino poreklo

U predgovoru za roman, profesor Predrag Petrović govori o saznanju na početku romana, o tome kako Sofka potiče iz ugledne i bogate vranjanske porodice, koja nakon oslobađanja jugoistočne Srbije od Turaka doživljava ekonomski slom i društveni pad. Sofka je poslednji izdanak stare varoške kulture, koja će sa junakinjinom propašću i sama nestati u novouspostavljenim okolnostima. Petrović smatra da je roman Nečista krv priča o nepovratnom ugrušavanju starog sveta, njegovih običaja i znamenja, koje je pripovedač ispratio sa melanholičnim žalom za vremenom koje prolazi, odnoseći lepotu, mladost i snagu. U prvim poglavljima opisana je Sofka, najpre kao devojčica, kao svedok propadanja svoje porodice. Kasnije, Sofka se pojavljuje u možda jednim od najintrigantnijih stranica srpske književnosti. Veći deo jednog od poglavlja opisuje junakinjinu fizičku građu, preko narcisoidne seksualnosti i autoerotskog zadovoljavanja do završne scene sa slugom Vankom. Raskošna lepota koja nikoga od varošana ne ostavlja ravnodušnim ključni je momenat Sofkine gordosti i svesti o vlastitom biću kao o nečemu izuzetnom i neuporedivim. U romanu, Sofka je ubeđena da joj nijedna devojka ne može prići po izgledu, biće početak njene propasti, jer kako smatra Petrović, ova mitska kob podseća na grčke antičke tragedije kada se pojedinac izdigne iznad ostalih smrtnika i time izaziva gnev i kaznu bogova.

„ Više se znalo i pričalo o njenim čukundedima i pramdedama nego o njima samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj — Sofki.

...

Ne zna se koji je od predaka baš samu kuću podigao, ali se znalo da su od vajkada bili tako bogati. I tek za hadži-Trifuna, od koga se oni počeli i hadžijama zvati, znalo se da je on prvi imao smelosti da, posle svoga hadžiluka, sve to bogatstvo, koje do tada ležalo skriveno i nagomilano po podrumima, ambarima i štalama, iznese, rasporedi i uzdigne, da bi mogao „svet da gleda“. Sazidao je kapiju na svod i jaku kao grad. Gornji sprat kuće podigao, okrečio ga i išarao rezbarijama. Sobe je raskošno iskitio najskupocenijim ćili mima, i starim i skupim slikama iz Peći, Svete Gore i Rila; po rafovima poređao srebrne sahane i zlatne zarfove.

” — Borisav Stanković, Nečista krv

Predstavljena kao biće izuzetne lepote, senzualnosti i samosvesti, Sofka će doživeti drastičan pad udajom za Tomču, dvanaestogodišnjeg dečaka iz bogate seoske porodice nedostojne hadžijskog statusa i ugleda efendi-Mitinog doma. Efendi Mita, njen otac koji je većinu njenog života proveo odvojen od nje, vraća se kući na nekoliko dana, krišom. Njena majka, Todora, sluga Magda, brzo preuređuju kuću, čiste je, stavljaju raskošne stvari... Sofka počinje da razmišlja kako je kuća verovatno prodata, a ubrzo sa njenim ocem dolazi i čovek kog zovu Gazda Marko. Uverena da je on kupac kuće, ponekad joj je nejasno što se zagleda u nju. Ubrzo će saznati da njen otac zapravo živi u siromaštvu, a kako bi izbegao potpuni krah svoje porodice, odlučuje da da Sofku Gazda Marku, seljaku, da je uda za njegovog sina, Tomču, koji tada ima dvanaest godina. Sofka se buni, doživljava teško realnost, odlazi i kod oca da se žali i da ne želi da se uda.

„ — Ja ne mogu!

— Ni ja ne mogu.

I odskoči od Sofke, uspravi se. Sofka vide kako mu se po ćilimu prsti od nogu u čarapama grče, tresu. Da ga kao umilostivi, produži Sofka.

— Sramota! Od drugarica i sveta sramota me, tato!

— I mene je sramota!

Jednako uspravljajući se i već od besa tresući se, I to ne kao pred Sofkom, već kao pred samim sobom poče sav jad da izliva:

— Zar mene nije sramota? Zar ja to hoću, milo mi? Zar ja ne znam koliko je to što ja to moram? I to ja, ja! Oh!

” — Borisav Stanković, Nečista krv

Svadba

Ljiljana Pešikan Ljuštanović iz romana izdvaja svadbu koja kulminira u orgijastičkom izboju, „gde se svi muški pretvaraju u jednog muškarca, a sve žene opet u jednu ženku“. Potom, tu je miris crkve, „boje“ noći, gazda Markovo rušenje običajnosti kada, iako pored tradicionalne marginalizacije izbija kao Sofkina nedodirljivost i potpuno vladanje nad svim i svačim, čak i u noći, iza zatvorenih vrata, pored kojih su čuvari, nadgledajući da je niko ne pogleda. Čini se da to ne sme niko, osim gazda Marka koji je kasno pokušavao da vrati neproživljenu mladost: „Kapiju bre zatvarajte, kapiju zamandaljujte, da niko, niko… Ah! Ah!“.

Potom je ono stanje Sofke koje Bora naziva „ono njeno“, iza kojeg je njena tzv. dvoguba priroda. Na kraju, tu je i ta magijska svadba.

1. Onda bi počela da ide ne znajući zašta i čisto da se vuče kao bolesna… dok, a to odjednom, iznenada, svu je ne obuzme ono „njeno“: snaga joj u času zatreperi i sva se ispuni miljem. Oseti kako poče sva da se topi od neke sladosti.
2. - Tato! - poče Sofka, a to „tato“ jedva je izgovarala, od tolike gorčine i uvređenosti što on tako sa njom radi. - Ja ne mogu i … neću… I osećajući da će izgubiti svu kuraž i briznuti u plač pred njim, dovrši brzo: - Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!
3. - A sa tim halakanjem, usklicima nastaje sve veći šum, kretanje, zveckanje mamuza, jatagana, krckanje novih silava, tako da se Sofki ne tek poče nego sasvim učini sve ovo kao logor. I oni, i ova kuća, i ove njihove žene, onako u svojim krutim futama, još krućim i čak do pete dugačkim i novim košuljama, a opet svaka sa oko pasa obešenim nožićima, lancima; pa onda one njihove ispred kuće i po motkama prebačene bisage, uzde, uzengije, a dotle onaj veliki oganj, oko koga su se okretala i cvrčala čitava telad – sve joj se to učini kao neki logor, kao neko odmorište, gde se oni sad svi sa njom, svojim plenom, zaustavili, da se odmore, pa opet nekud, daleko, neznano kud krenu se i pođu…

Od dramatične i erotski senzibilne situacije, ali i perspektive, Stanković pravi gotovo kanonsko odstupanje, što niti u realizmu, niti u modernizmu nije tipična ideja. Erotsko nije kod njega vulgarno i groteskno, već je više osujećeni pokušaj nečeg nedozvoljenog koje se u samom delu, nesporno, sankcioniše. I ne samo u Nečistoj krvi. Čak i kod božjaka – kod Naze, na primer.

„ Nije se biralo ko će gde da sedne, gde da se izvali. Ni muž kod svoje žene, ni žena kod svoga muža, nego gde se našlo, gde se moglo. Ne osećali se bolovi od susednih laktova u prsima, od tuđih, ne muževljevih kolena međ skutovima. I sa užasom Sofka je gledala kako je sve to počelo da postaje, da se stapa u jedno. Svi muški pretvaraju se u jednog muškog, sve ženske takođe opet u jednu opštu žensku. Ni staro, ni mlado, žena, snaja, strina, ujna ili kakav rod. Samo se znalo za muško i za žensko, i onda jedna mešavina: stiskanje, štipanje, jurenje oko kuće i krkljanje. Toliko je to išlo, da je ona mala, pitoma Milenija, sigurno ne mogući više da izdrži tamo po dvorištu i po kutovima najezdu tolikih njih, koji su je jurili, pobegla otuda ovamo i počela da se krije oko Sofke i trpeze. A bila je sva izlomljena, izujedana, a opet sva srećna i obamrla od silne naslade. ” — Borisav Stanković, Nečista krv

Kraj romana - Sofkin život sa Tomčom

Marko je, međutim, zapravo želeo Sofku za sebe. Tokom Sofkine bračne noći, Sofka zaključava sebe i Tomču u spavaću sobu da izbegne Marka, koji tuče svoju ženu i moli Sofku da ga pusti unutra. Odjednom, Marko, uplašen od želje za Sofkom, odlazi da se bori u ratu protiv Albanaca, u kom gine. Posle njegove smrti, Sofka i Tomča žive srećno, a Tomča izrasta u privlačnog muškarca. Međutim, stiže Mita da traži novac koji mu je Marko obećao. Tomča, shrvan saznanjem da je Sofku kupio njegov otac, počinje svakodnevno da je zlostavlja. Sofka počinje da pije i da rađa decu, koja se uglavnom rađaju bleda i bolesna, zbog kletve 'nečiste krvi' koja je počela davno, kod Sofkinih predaka. Ona gubi svoju lepotu i postaje stara i tiha, nezainteresovana za bilo šta osim za piće i sedenje u tišini. Na kraju romana, Sofka sedi kraj ognjišta u kojoj nema vatre, samo pepeo. Vide se kako sa štapom prolazi kroz pepeo dok njena deca trče po kući.

Kako piše Petrović, Sofkin prelazak iz visoke, varoške kulture u perifernu, seosku sredinu u kojoj će njena lepota biti spuštena na ovozemaljsku, banalnu razinu, biće drastičan pad i u isti mah tragedija junakinjine samoobmane o vlastitoj izuzetnosti u postojećim životnim okolnostima. U tom smislu, Nečista krv razvija viziju lepote i vitalističke energije čija supstanca neminovno nestaje na društvenoj pozornici kojom vladaju materijalni interesi. Svojom istrančanošću, samosvešću i dubokim moralnim osećanjem, Sofka je daleko iznad svoje okoline i zato njena teška i nezaslužena sudbina predstavlja snažnu osudu ružne stvarnosti i banalnog sveta koji sve izuzetno želi da svede na svoju prosečnu meru.

Likovi

• Efendi Mita - Sofkin otac
• Gazda Marko - Sofkin svekar, Tomčin otac
• Sofka
• Tomča - dečak za kog će se Sofka udati
• Todora - Sofkina majka
• Stana - Sofkina svekrva
• Magda - sluškinja u Sofkinoj kući
• Arsa - sluga u Markovoj kući
• Tone - bivši sluga Sofkine kuće
• Romi - obično predstavljeni kao svirači i pevači

Analiza likova

Govoreći o Sofki, Kašanin je rekao da je ona „najplemenitija i najdublja ženska ličnost u svoj našoj književnosti“. Mnogi su tumači videli tu sličnu snažnu „liniju dodira“ kod ženskih likova naših realista, npr. kod Jakova Ignjatovića, kao što Mihajlo Pantić poredi Sofku sa Šamikom. Isidora Sekulić je Tomču videla kao najnesrećnijeg u romanu. Videla je da je „[…] dete i muž od dvanaest godina, gurnut u prvu bračnu noć od dva besramna oca, u bračnu sobu sa Sofkom od dvadeset šest godina“. Dragomir Kostić deli mišljenje o tragičnosti Tomče, ni pitanog, ni prisutnog, sasečenog kada je počeo da živi samostalnije i dostojanstvenije. Slična, ali sa manje saosećajnosti je sudbina efendi-Mitina, čije bežanje od odgovornosti nije pomoglo da pobegne i da se sakrije, uvek begovski neaktivan, jer, kako bi rekao Vuk Filipović, živi na „bivšem ugledu i autoritetu, na bivšoj pozlaćenosti doma“. U takvom se domu nije vodilo računa o drugome. „Stankovićevi junaci kao da su daleko od istinske, bespovratne ljubavi prema čoveku“, piše Blagica Zlatković, imajući na umu i stav Eriha Froma da ljubav nije osećanje kojem svako može lako da se prepusti i da je ljubav osuđena na propast ako ličnost ne pokuša da se cela ne razvije. „Ljubav nas definiše, ona je rešenje problema ljudskog postojanja“. Erih From izvlači i sociološku dimenziju porodičnog statusa, gde čoveka vidi kao proizvoda sredine iz koje potiče, vidi ga kroz finansijska sredstva kojim raspolaže ili koje „raspoređuje“, kao i kroz odnose hijerarhije, kao što vidi i tradiciju. Izraz osobenosti porodice efendi-Mite, Danijela Zdravković vidi kroz izdvajanje, zatvaranje i distanciranje od ostalog gradskog sveta, smatrajući „da je za pripadnike bogatijih slojeva bio porodični i životni imperativ“.

A znajući šta je čeka, Sofka se čak kaje što nije mirnije prihvatila očevu ideju, već je pokazala kako se žrtvuje, kako prinosi sebe radi njih. Tu se oseća izvesna doza inata, ali i jedna vrsta potrebe da se dođe do uspeha, onog uspeha koji je očigledno samo njoj znan. Taj bi „uspeh“, na izvestan način, značio kraj čekanju, kraj nepomeranju, kraj mučenju. Odluka o udaji i njeno pristajanje, nalik je smrti. Samo što svaka smrt nije i končina! Pavle Evdokimov je pisao „da neki istrpe smrt jedanput od mača, a drugi podnose mučenje ljubavi koja ih kruniše iznutra, a svet to ne vidi“. Zato se, na primer, ne bi moglo sa sigurnošću tvrditi o nepostojanju arhetipa religioznosti kod Sofke.

Struktura romana

Novinska najava objavljivanja romana „Nečista krv“.

Roman "Nečista krv" najviši je domet ovog pisca, delo njegove kreativne zrelosti i stvaralačkih moći. Složenost sadržaja koji je imao da ispriča zahtevala je i složenost stvaralačkog postupka. Iz potrebe da pomogne čitaocu u opštenju sa junacima svog dela, pisac se toliko vezuje za njih, za njihov način mišljenja i izražavanja. Stanković je Vranjanac i govor Vranja je njegov maternji jezik. On je najbolje umeo da misli i govori tim jezikom. Hteo je zato suštinu i smisao misli i reči svojih junaka umetnički da afirmiše i jezički autentično. Strukturu romana "Nečista krv" Bora Stanković zasniva na gustom spletu psiholoških i socijalnih determinanti, na njihovim bezbrojnim i izukrštanim naslagama pod kojima žive potisnuti nagoni i interesi, strasti i neostvareni snovi, vizija žuđene lepote i tragična poezija žrtvovane mladosti.

Strukturom monoloških celina, Stanković je pružio blistave primerke proznih slika stanja ljudske duše koje deluju nenadmašnom plastičnošću i odista su pravo čudo u našoj književnosti toga vremena. Gotovi svi proučavaoci i književni kritičari koji su pisali o književnom delu Stankovića, istakli su kako je malo dijaloga u Borinoj prozi. Junaci progovaraju samo u krajnje kritičnim situacijama, u trenucima kad se kidaju i ruše patrijarhalne norme ponašanja, kad se mora ići preko njihovih barijera. Enterijeri, pejzaži i portreti, s obzirom na funkciju koju ti elementi strukture imaju u romanu, upućuju na svu složenost relacija iz kojih su nastali i kako su oblikovani. Umetnički postupak Bore Stankovića u strukturiranju enterijera i pejzaža duboko je funkcionalan i zato izgleda jednostavan. Organizacija jezičkog materijala u strukturi romana pokazuje da Stanković nije majstor uglađenog proznog izraza i spoljašnjeg sklada rečenice. Međutim, funkcija jezičko-stilskog izraza u strukturi duboko je usklađena sa pripovedačevom koncepcijom da naraciju najčešće vodi sa tačke gledišta svojih junaka.

Čitanje proznih i dramskih tekstova Borisava Stankovića otkriva jednu neobičnu semantičku zakonomernost, koja do sada začudo nije uočena, naime, književni likovi po pravilu imaju samo lična imena, dok prezime na koja upućuju na pripadnost porodici nema. Ova pojava je tim neobičnija kada se zna koliko Stanković u književnim delima posvećuje pažnju brižljivom opisu negovanja familijarnih odnosa, bilo u intimi doma ili na svetkovinama povodom porodičnih praznika. Te porodične gozbe, najčešće krsna slava, Božić ili Uskrs, odvijaju se po veoma strogom protokolu, u toj meri da se njihov opis skoro nepromenjen može transponovati u neki etnološki zapis. Zbog svega toga, izostavljanje prezimena, kao šireg određenja pojedinca, ne može biti slučajno. Sofkinu porodicu, drevniju i ugledniju u odnosu na Mladenovu, Stanković opisuje na sledeći način:

„ Njihova je kuća bila stara. Izgleda, da od kada je varoš počela postajati, da je i ta njihova kuća već tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizišla. Od uvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge kuće, takođe stare i čuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje grobove. Grobovi sve od mramora a jednako, i danju i noću sa zapaljenim kandilima. ” — Borisav Stanković, Nečista krv

Roman donosi šumu Stankovićevog pripovedačkog iskustva i njegovog poznavanja čoveka i sveta. Zasnovana kao društvena hronika rodnog grada, Nečista krv prerasla je u izrazit roman ličnosti, psihološki utemeljena, a da pri tome nije izgubila bitnih obeležja društvenog romana. To je, možda, jedinstven slučaj u srpskoj književnosti da je postignut pun sklad između sociološke i psihološke motivacije. Lik neobične lepotice Sofke, kao i likovi drugih junaka romana, među kojima se izdvaja snažna ličnost gazda Marka, Sofkina svekra, osvetljeni su iznutra, psihološki ili, čak, psihoanalitički, frojdovski, ali sve što se s njima događa motivisano je sociološkim činjenicama: istorijom. dveju porodica koje pripadaju raznim staležima, sukobom između starog i novog, između starih bogataša, čorbadžija, koji beskrupuloznu borbu za samoodržavanje prikrivaju gospodskim ponašanjem, i novih bogataša, obično seljaka koji se spuštaju u grad, noseći u sebi svežu krv, neistrošenu energiju i rušilačku agresivnost.

Ime romana "Nečista krv"

Velika je zagonetka i do današnjeg dana naziv romana, kao i sama sintagma nečista krv. Izgleda da je najpre ideja autora bila da napiše knjigu o porodičnoj degeneraciji, o grehovima unutar rodbinske zajednice, o ogrešenju, incestu i raznim drugim prestupima. Bojan Jovanović kaže da taj „prvobitni naslov i okvir postali su svojevrsna crvena haringa, nesvesna piščeva obmana za kritičare ovog romana da, obraćajući pažnju prvenstveno na manifestno značenje sintagme nečista krv, prenebregnu njen dublji i suštinski smisao vezan za samu životnu realnost ovog Stankovićevog dela“. U takvom prelazničkom mentalitetu odvija se velika drama pojedinca koji je žrtva toga vremena i stanja, jer je vreme u romanu prelazno razdoblje između starog, neželjenog, i novog, neformiranog i nejasnog dovoljno. Moguće je da su ta vremena i stanja bila strana mnogima, čak svima u romanu, osim Sofke. Jer, Sofka je uvek znala sve ili, kako bi pisac rekao, „od uvek, otkako pamti za sebe, - znala za sve. I kao što je, ni za šta ne pitajući, osećala i razumevala sve šta se oko nje događa, tako je isto znala i za sebe, šta će s njome biti“. To je „Sofkina spoznaja o neizbežnom usudu kome niko ne može izbeći“, piše Snežana Milosavljević Milić kada govori o dva narativa kao novini u romanu Nečista krv, o iterativnom pripovedanju (priče junaka) i virtuelnom narativu (subjektivna vizura junakinje kao pripovedanje iznutra).

Psihoanaliza dela

Tajna nečiste krvi srpska je dramska televizijska serija bazirana na romanima Nečista krv i Koštana Borisava Stankovića. Scenarista i producent serije je Stojan Stojčić. Serija sadrži delove filma Nečista krv.

Na prvim stranicama zbornika Vladeta Jerotić je odredio da je Bora Stanković „nečistu krv“ iz sebe izlio i pretvorio u veliko delo, uporedivši roman Nečista krv sa Zlim dusima Dostojevskog. Jerotić je u svom tekstu postavio dilemu: da li će buduća generacija naših ljudi čitati Boru Stankovića i da li će neka bolna i stvaralački raspoložena duša da se lati žala za mladošću, videvši u njemu, kako je rekao, „arhetip svih ljudi“

Rastući u uslovima i porodici koja je "iznad sveta", koja se nije družila sa okolinom, Sofka je ostala izolovana, što ima za posledicu sužavanje mogućnosti za razvoj objekt libida. To je uslovilo povećanje sekundarnog narcizma i jačanje incestuoznih veza. Nerealizovana ljubav sa roditeljima veoma je kobna za dete jer nisu postojali uslovi da se ta veza zasiti i prevaziđe. Efendi-Mita je osećao i dobro znao svu snagu novca u jednom siromašnom klasnom društvu, i svu bedu kad se bez njega ostane. On druge ljubavi i drugog straha nije imao. Njegovo poniženje pred Sofkom nije ni približno imalo onaj značaj za njega kao za samu Sofku. Ona, videći oca siromašnog, prestaje da ga voli i ceni, što znači da ni ona nije bila imuna od ove vrste fetišizacije.

Čim je ovaj otac-ideal bio srušen, Sofka je bila spremna da ostvari ljubav. Ali kakvu ljubav? U narednom periodu Sofka će dva puta biti na pragu ljubavi. Ali obe imaju incestuozan karakter i ni jedna neće biti realizovana. Prva ljubav sa svekrom Markom bila je, dakle, sa čovekom koji je imao ulogu oca. To nije slučajno. I druga ljubav je bila, opet, incestuozna ali se Sofka sada pojavljuje u ulozi majke koja gaji dete koje bi joj kasnije trebalo da postane- muž. Daleko značajniju ulogu ima efendi-Mitin egoizam. Njega je Stanković prikazivao u više oblika i na više mesta. Od infantilne sebičnosti, kada nagomilava kuću sa kolačima koje voli, ne dajući nikome da ih proba, pa do prodaje svoje jedine kćeri. Vrhunac njegove bezgranične sebičnosti ispoljio se onda kada je došao u posetu Sofki, u njen novi dom, i kad ju je video zadovoljnu i srećnu zajedno sa Tomčom. Ova Sofkina sreća bila mu je teža od njegove bede i siromaštva. Ovakvu patološku sebičnost možemo shvatiti kao incestuoznu ljubomoru oca na kćerku koja ostvaruje sreću bez njega, čak i zaboravljajući ga. Efendi-Mitina sebičnost i gnusan postupak koji je počinio u Sofkinom novom domu ne bi bili tako razorni da nisu naišli na plodno tle, na divlju Tomčinu prirodu, koja je pritajeno čekala da se otrgne i zavlada njegovim bićem. Njegov opaki sadizam prema Sofki je trajao celoga života, isto toliko koliko i Sofkin pasivni otpor prema njemu.

Stankovićevi junaci, po pravilu, nikad ne istraju u borbi. Njegovi junaci se bore samo tako i samo toliko da bi njihov pad bio spektakularniji i tragičniji. Dubina Sofkinog pada srazmerna je visini do koje su se ona i njeni preci bili podigli.

Erotsko u delu Bore Stankovića

Od dramatične i erotski senzibilne situacije, ali i perspektive, Stanković pravi gotovo kanonsko odstupanje, što niti u realizmu, niti u modernizmu nije tipična ideja. Erotsko nije kod njega vulgarno i groteskno, već je više osujećeni pokušaj nečeg nedozvoljenog koje se u samom delu, nesporno, sankcioniše. I ne samo u Nečistoj krvi. Čak i kod božjaka – kod Naze, na primer. Najveći deo kritičarskog izražavanja ovakvog otpora vezuje se za patrijarhalnost. Ima tu mesta potvrđivanju. Ali, osim kolektivnih pravila i zakona, izgleda da je reč o individualnoj reakciji Borinih junaka. Kao da je svima koji odustaju od telesnog ugođaja bitnije kako će pred Bogom, no kako će pred ljudima.

Gotovo da i ne postoji neko Borino delo koje nije prožeto pomamnom žudnjom za Erosom, žudnjom koja se nikad ne ostvaruje ali kojoj neko sećanje ne da mira. Već nam je znano. Ni jedna ljubav Borina, ni ona u ličnom životu, niti ona u njegovom stvaralaštvu, ne ostvaruje se. Zašto? Dakle, ljubav se ne postiže i ne dostiže jer se nedovoljno snažno traži, a ne traži se snažno, ne samo zbog nedovoljno strasti onoga koji voli, već i zbog unutrašnjih zabrana različitog porekla koje i samu strast nagrizaju; porekla najčešće incestuoznog, agresivnog, usled straha od odbijanja zbog sujete koja je jača od ljubavi, zatim straha od gubitka voljenog, ali i onog dubljeg straha: zbog iščeznuća ljubavi, stapanja sa ljubljenim iz doba pre separacije. Nije bilo nimalo potrebno da Bora ovu metafizičku tragiku ljubavi intelektualno shvati. On je doživljava kao umetnik potresno i duboko u sebi. Silina prisutne erotske čežnje u Bori Stankoviću i njegovo rano naslućivanje da je neće moći nikad ostvariti, upravo on lično, takav kakav je bio, konstitucionalno i uslovljen sredinom, kao i prisustvo onog, uvek enigmatičnog što se zove talenat, učinili su da je Bora Stanković relativno rano počeo sa sublimacijom Erosa pisanjem priča, a kasnije i drama.

Žena

Slikajući ženu Bora Stanković je u najvišoj meri izrazio ljudsko nespokojstvo, uzbuđene snove i nemirne duše. Žena je u njegovom delu pesnička suština, ona je magija ljubavi i ponor bola, nedostižna i nepovratna, kao mladost. Bora Stanković je prvi u našoj književnosti otkrio vrlo snažni unutrašnji svet patrijarhalne žene, prvi je progovorio o njenom velikom uzbuđenju srca, o lepoti njenih zanosa, o divljoj strasti koja je sputana, sakrivena i koja zato utoliko jače gori, sažiže.

Sofka

Sofkin nevoljan pristanak da pred ucenama "spolja" pođe za nedragog predstavlja odlučujući trenutak u zaokruživanju njenog lika; zapravo, to je tačka iz koje je opisan krug njenog života. U tom dramatičnom času, kad se moglo očekivati puno ispoljavanje misli i interesa, i kad se sve steklo za neposrednije određenje centralne ideje-jer je to i kulminacija centralnog sukoba-Borisav Stanković sledi psihologiju svojih junaka, te Sofkinim "neću" i efendi-Mitinim "moraš" samo prikriva i nadvikuje sadržajnije drame koje su se rasplamsale u njima ponaosob. Ali, mada je u tom trenutku osnovna ideja ostala prećutana, ona je, u stvari, prisutnija i snažnija za njeno obuzdavanje i ućutkivanje: na prvi pogled, Sofka se, delom pod prinudom, delom iz sažaljenja i ljubavi prema ocu i kući, odlučuje na žrtvu ne bi li bar privremeno i prividno zaustavila porodičnu propast. Rekla je "neću" i stoga što stvarno nije htela; rekla je "ne mogu" jer zaista nije mogla. Nečuveno je bilo to što čini, ali nikoga nije iznenadilo, jer se od početka naslućivalo da ona neće biti jedna od onih "svetica" koje bespogovorno idu skokom kud otac kaže okom i koje, pogleda uprtog u zemlju, primaju pohvale i šamare.

Pa ipak, kao što znamo, Sofka nije odolela. Zašto? Godinama uprazno snatreći i bludeći u osami, provodila je svoje devojaštvo sve paničnije sluteći da se njeni magloviti snovi neće nikad obistiniti. Štaviše, reklo bi se da u oronjavanju nekadašnjeg porodičnog bogatstva i ugleda podsvesno pronalazi i sopstvenu krivicu, da instiktivno želi saučesništvo u ispaštanju, kaznu za umirenje nezaslužene grižnje savesti. Velikomučeništvom pokušava da spase već ubijeno dostojanstvo, ali to je samo jedan od trzaja u agoniji. Ljuto se varala da će veličinom i spektakularnošću svoje i svojevoljne žrtve izazvati divljenje bez sažaljenja. Razuverila se u to u amamu tada je prvi put detinje nemoćno zaplakala. Otad su počele da teku suze, i do kraja su se točile sa rakijom u kojoj je očajnički tražila utehu za izgubljena snoviđenja i za zgažen život.

Adaptacije

Film Radoša Novakovića Sofka iz 1948. sa Verom Gregović u glavnoj ulozi je prva filmska adaptacija romana. Po njemu je 1991. snimljen film sa Majom Stojanović u glavnoj ulozi, a 1997. objavljen kao Nečista krv. Miniserija vezana za ovu adaptaciju pod nazivom Tajna nečiste krvi emitovana je 2012. Prednaslov filma, pod nazivom Nečista krv: Greh predaka, objavljen je 26. avgusta 2021. godine. Postoji i serija Nečista krv, snimana tokom 2020. godine. Od 4. decembra 2021. se premijerno prikazivala na RTS 1.

Spoljašnje veze

• Borisav Stanković: Nečista krv na Antologiji srpske književnosti (.docx format)