Pređi na sadržaj

Osnivačka ceremonija Narodne Republike (slika)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Original slike dimenzija 229 sa 430cm kineskog slikara Dong Šivena. Slika se nalazi u Nacionalnom muzeju Kine u Pekingu.

Osnivačka ceremonija Narodne Republike (ili Ceremonija osnivanja, kineski: 开国大典 pinjin: Kāiguó Dàdiǎn ) je ulje na platnu iz 1953. godine kineskog umetnika Dong Šivena (kin. 董希文), jedno je od najslavnijih dela zvanične kineske umetnosti. Na njemu je prikazan Mao Cedung (kin. 毛泽东) i drugi komunistički zvaničnici koji su stvorili Narodnu Republiku Kinu na Trgu Tjenanmen 1. oktobra 1949. godine. Slika je istaknuti primer socijalističkog realizma i više je puta prerađivana. Prerade su napravljene kako bi se scena prilagodila političkim promenama jer su vođe koje je prikazivala pale sa vlasti, a kasnije rehabilitovane.

Nakon što su komunisti preuzeli kontrolu nad Kinom, nastojali su da ovekoveče svoja dostignuća kroz umetnička dela. Dong je bio zadužen da napravi vizuelnu predstavu ceremonije proglašenja Narodne Republike Kine 1. oktobra 1949, kojoj je prisustvovao. Smatrao je da je od suštinske važnosti da slika prikazuje i ljude i njihove vođe. Nakon tri meseca rada, završio je ulje na platnu u stilu narodne umetnosti, oslanjajući se na istoriju kineske umetnosti kroz savremenu temu. Uspeh slike je bio zagarantovan kada ju je Mao pogledao i svidela mu se i bila je umnožena u velikom broju za kućno izlaganje.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Nakon osnivanja Narodne Republike 1949. komunisti su brzo preuzeli kontrolu nad umetnošću u Kini. Socijalistički realizam koji je bio karakterističan za sovjetsku umetnost postao je veoma uticajan u Narodnoj Republici. Nova vlada predložila je niz slika, po mogućnosti u tehnici ulja, kako bi se obeležila istorija Komunističke partije Kine (KPK), i njen trijumf 1949. godine. U tom cilju, u decembru 1950. godine, zvaničnik umetnosti Vang Jećiu (kin. 王爷求) predložio je zameniku ministra Kulture Džou Jangu (kin. 周洋) da se naredne godine održi izložba umetnosti u spomen na 30. godišnjicu osnivanja Partije u Kini. Vang je obišao Sovjetski Savez i posmatrao njegovu umetnost, kojom je bio veoma impresioniran i predložio je da se skulpture i slike prikažu u istoriji KPK, kako bi se eventualno uključilo u planirani Muzej kineske revolucije. Čak i pre nego što je došlo do potpune kontrole nad zemljom, KPK je koristio umetnost kao propagandu, tehniku koja je bila posebno efikasna jer je veliki deo kineske populacije tada bio nepismen. Vangov predlog je preliminarno odobren u martu 1951. godine, a odbor, uključujući kritičara umetnosti i zvaničnika Điang Fenga (kin. 江丰), imenovan je da traži odgovarajuće umetnike.[1] Iako je za izložbu iz 1951. godine proizvedeno skoro 100 slika, odlučeno je da su većinom nepogodne i izložba je otkazana.[2]

Ceremonija osnivanja izložena u Nacionalnom muzeju Kine zajedno sa ostalim originalnim stvarima od 1. oktobra 1949.

Upotreba ulja na platnu za memorisanje događaja nije bila nova. Primeri iz 19. veka su slike Džona Trambla (engl. John Trumbull) za zgradu američkog Kongresa (1817–1821) i Žak-Luj Davidova slika Krunisanje Napoleona [3] (fr. Le Sacre de Napoléon) (1807). Uljanim bojama omogućeno je mešanje tonova da bi se proizveo širok spektar realističnih, atraktivnih boja, na način koji nije moguć tradicionalnom kineskom tehnikom mastila i četkica.[4] Vang se divio tome kako je u moskovskim muzejima karijera Vladimira Iliča Lenjina zabeležena i učinjena dostupnom masama kroz artefakte propraćene uljanim slikama koje pokazuju ključne trenutke u karijeri komunističkog vođe. Vang i viši zvaničnici odlučili su da koriste sličnu tehniku dok su planirali Muzej kineske revolucije. Tako su nastojali da prikažu istoriju Partije i pokažu svoja dostignuća. Slike su naručene, iako muzej još nije postojao i nije otvoren do 1961.[5] Kineski lideri su bili željni da budu predstavljeni na slikama, želeći da budu besmrtni kao centralni likovi u nacionalnoj istorijskoj drami.[6]

Nijedno delo koje je prvobitno je muzej odobrio nije prikazivalo najsvečaniji trenutak revolucije, ceremoniju na Trgu Tjenanmen 1. oktobra 1949. godine, kada je Mao Cedung proglasio Narodnu Republiku. Zvaničnici su smatrali da je takav rad neophodan.[7] Dong Šiven, profesor na Centralnoj akademiji likovnih umetnosti (CALU) u Pekingu, bio je uspešan, politički podoban i bio je prisutan na ceremoniji 1. oktobra. Bio je očigledan kandidat.[5] [8] Iako se Dong kasnije žalio da nikada u svojoj karijeri nije imao potpunu slobodu izbora u odnosu na predmete svojih slika,[9] Ceremonija osnivanja učinila ga je slavnim.[2]

Tema i tehnike[uredi | uredi izvor]

Na slici je prikazana svečana ceremonija osnivanja Narodne Republike Kine 1. oktobra 1949. godine. Fokus je na Mau, koji stoji na balkonu Tjenanmena, čitajući svoj proglas u (originalno) dva mikrofona.[10] Dong je uzeo neke slobode sa pojavom vrata Tjenanmen, otvarajući prostor ispred Maa da bi predsedniku dao direktniju vezu sa narodom,[11] nešto što je arhitekt Liang Sičeng (kin. 梁思成) smatrao greškom slikara, ali umetnički briljantan.[2] Pet golubica leti u nebo desno od Maa. Pred njim su, na Trgu Tjenanmen, počasna straža i članovi patriotskih organizacija okupljeni u redovima i neki od njih drže transparente. Ćienmen (kin. 前门), kapija na južnom kraju Trga, vidljiva je, kao i Jongdingmen (kin. 永定门) kapija (na slici levo levo od Maa).[10] Iza starih gradskih zidina koje su u to vreme zatvarale Trg (srušene su 1950-ih), vidljiv je grad Peking, a u zelenoj boji je predstavljen narod Kine, s tim daljim scenama pod jakim suncem i jasno definisanim oblacima.[12] 1. oktobar bio je oblačan dan u Pekingu, Dong je uzeo umetničku slobodu za prikaz vremena.[8]Na Maovoj levoj strani vide se njegovi zamenici u komunističkom lancu. U prvobitnoj slici, prvi red levo, koji je sastavljen po rangu, sastojao se od Džu Dea (kin. 朱德), Liu Šaoćija (kin. 刘少奇), Song Ćingling (kin. 宋庆龄) (udovica Suena Jatsena (kin. 孙逸仙), Li Džišena (kin. 李济深), Džang Lana (kin. 张澜) (sa bradom) i sasvim desno general Gao Gang (kin. 高岗). Džou Enlaj (kin. 周恩来) je najudaljeniji u drugom redu, a pored njega su Dong Bivu (kin. 董必武), dvojica muškaraca čiji su identiteti neizvesni, i sasvim desno je Guo Moruo (kin. 郭沫若). Lin Boću (kin. 林伯渠) je najudaljeniji u trećem redu.[10] Zamenici su blizu jedan drugoga, a istovremeno su distancirani od govornika, poštujući Maa. Ovo naglašava njegov primat, kao i činjenicu da je prikazan kao viši u rangu od svojih zamenika.[13] Tačka gledišta posmatrača je daleko nazad na balkonu, s kojeg bi veći deo trga bio zaklonjen podom. Umesto da pokaže samo Maa i nebo, Dong je manipulisao perspektivom, podižući horizont i pojačavajući skraćenje balkona. Samo pojedinci na balkonu, a ne masa ispod njih, su predstavljeni kao pojedinci. Istoričar umetnosti Vu Hungnapisao je da "paradne mase na Trgu dobijaju snagu iz kolektivne anonimnosti. Kombinacija ova dva: iznad i ispod - lidera i naroda, predstavlja sveobuhvatno predstavljanje Nove Kine."[14]

Mao i njegovi službenici su okruženi lampionima, simbolima prosperiteta,[9] hrizanteme sa obe strane simbolizuju dugovečnost. Golubice predstavljaju mir obnovljenoj naciji koja je dugo bila u ratu. Nova kineska zastava sa pet zvezdica, koja se uzdiže nad narodom, predstavlja kraj feudalnog sistema i ponovno rođenje nacije kao Narodne Republike.[2]

Mao, predstavljen kao državnik, a ne kao revolucionarni vođa tokom sukoba, gleda ka Ćienmenu, simbolišući svoj autoritet. Predsedavajući je u središtu višestrukih koncentričnih krugova na slici, sa najdubljim od njih ka formiranim prednjim redovima svojih drugova, drugi od ljudi na Trgu i najudaljenijim prema starim gradskim zidinama. Okružuju ih osunčane scene, zamišljajući veličanstvenu budućnost Kine sa Maom kao liderom nacije.[15]

Dong je koristio tehniku Dunhuang murala iz Tang dinastije.

Iako je Dong bio obučen za zapadno slikarstvo, izabrao je narodni stil za Ceremoniju osnivanja, koristeći svetle, kontrastne boje na način sličan onom u razglednicama za Kinesku Novu godinu koje su popularne u Kini. On je 1953. izjavio: "Kinezi vole svetle, intenzivne boje. Ovo uverenje je u skladu sa temom Osnivanja nacije. U mom izboru boja nisam oklevao da ostavim po strani složene boje koje su obično usvojene u zapadnom slikarstvu, kao i konvencionalna pravila za uljano slikarstvo." [11]Umetnici u ranim godinama Narodne Republike, uključujući i Donga, nastojali su da zadovolje kineske estetske ukuse u svojim delima i tako su prikazali svoje subjekte u svetloj originalnoj boji, izbegavajući složenu upotrebu svetlosti i senke na licima kao u mnogim zapadnim slikama.[16] Po evropskim standardima boje su preterano intenzivne i zasićene. Krem boja je korišćena za velike površine stubova, tepiha i lampiona, postavljajući tonalitet za rad. Cveće u cvatu, zastave i transparenti, plavo i belo nebo daju slici srećnu atmosferu[17]- radosnu, svečanu energiju, kao i "kulturnu uzvišenost", prikladnu za rad koji opisuje Ceremonija osnivanja.[18]

Dong se oslanjao na istoriju kineske umetnosti, koristeći tehnike iz Dunhuang murala iz dinastije Tang, portrete dinastije Ming i antičke slike. Šare na tepihu, stubovima, lampionima i ogradama podsećaju na kulturne simbole.[18] Boje slike podsećaju na grubo ispisane seoske drvoreze; one su naglašene crnim obrisima niza objekata, uključujući i stubove i kamenu ogradu, pošto su ti obrisi karakteristični za takve drvoreze.[19] Dong je rekao: "Ako je ova slika bogata nacionalnim stilovima, to je uglavnom zato što sam koristio ove domaće simbole."[11]

Kompozicija[uredi | uredi izvor]

Ceremonija osnivanja bila je jedna od nekoliko slika naručenih za novi Muzej kineske revolucije od članova fakulteta CALU.

U vreme kada je CALU izabrala Donga, on je slikao radnike u elektrani Šidžingšan (kin. 石景山) izvan Pekinga. Dong je pregledao fotografije događaja, ali ih je smatrao nezadovoljavajućim jer niko nije pokazao i vođe i ljude okupljene na Trgu ispod, što je smatrao da je potrebno. Napravio je skicu veličine razglednice, ali je bio nezadovoljan njome, osećajući da nije uhvatio veličinu te prilike. Slušajući savete drugih umetnika prilagodio je svoj plan.[8]

Dong je iznajmio malu sobu u zapadnom Pekingu iznad prodavnice koja prodaje soja sos.[8] Điang Feng je intervenisao da se slikaru dâ vreme i prostor za stvaranje slike.[20] Umetniku je bilo potrebno tri meseca da završi svoj rad. Soba je bila manja od slike koja je široka četiri metra, a on je pričvrstio deo platna na plafon, radeći na leđima. Da bi uštedeo vreme, spavao je na stolici. Pušio je cigarete dok je radio. Njegova ćerka je donosila obroke, ali često nije mogao da jede. Kada je slika bila u nastanku, nekoliko kolega, uključujući i slikara ulja na platnu Ai Džongšina (kin. 哎中心), došlo je u posetu. Odlučili su da lik Maa nije bio dovoljno visok. Dong je izvadio Maa iz platna i ponovo ga naslikao, povećavajući njegovu visinu za nešto manje od inča (2,54 cm).[8] Kod slikanja neba i stubova koristio je olovku i četku, kao da radi tradicionalnu kinesku sliku. Naslikao je odeću u detalje: Song Ćingling nosi rukavice koje imaju cvetne motive, dok je Džang Lanov svileni ogrtač pažljivo ispeglan za važan dan.[21] Dong je koristio piljevinu kako bi poboljšao teksturu tepiha na kojem stoji Mao,[11] oslikao je mermernu ogradu više žućkastu nego belu, naglašavajući tako godine trajanja kineske nacije.[2] Lideri na slici su zamoljeni da ispitaju svoje portrete radi tačnosti.[22]

Prijem i značaj[uredi | uredi izvor]

Kada je slika predstavljena 1953. godine, većina kineskih kritičara je bila oduševljena. Šu Beihong (kin. 数倍红), predsednik CALU i jedan od prvih u korišćenju realizma u uljanoj tehnici, divio se načinu na koji je delo ispunilo svoju političku misiju, ali se požalio da zbog boja to jedva podseća na ulje na platnu.[12][16] On i drugi su, međutim, videli da je slika otvorila novo poglavlje u razvoju kineske umetnosti.[17] Džu Dan (kin. 朱丹), šef Narodne izdavačke kuće za likovne umetnosti, koja je umnožila sliku za narod, tvrdio je da je to više poster nego ulje na platnu. Drugi umetnici su izjavili da su Dongovi raniji radovi, kao što je Kazahstanska čobanica (1947) i Oslobođenje (1949), bili bolji primeri novog nacionalnog umetničkog stila.[21] Visoki partijski lideri, međutim, odobrili su sliku, kako je to rekao istoričar umetnosti Čang Tai Hung (kin. 常态黄), "gledajući na to kao na dokaz mladog naroda u razvoju identiteta i rastućeg samopouzdanja".[12]

Ubrzo nakon otkrivanja, Điang Feng je želeo da organizuje izložbu na kojoj bi vladini zvaničnici, uključujući Maa, mogli da pogledaju i javno podrže novu kinesku umetnost. Imao je veze sa Maovim unutrašnjim krugom, a Dong i drugi su organizovali da bi se povezali sa sastancima koji su održavani i koji je Mao vodio. Ovo je, najverovatnije, jedini put kada je Mao prisustvovao izložbi posle 1949. godine. Mao je posetio izložbu tri puta između sastanaka i posebno mu se dopalo Ceremonija osnivanja - zvanični fotograf događaja pokazuje kako Mao i Džou Enlaj gledaju platno sa Dong.[23] Predsednik je dugo gledao u sliku i konačno rekao: "To je velika nacija. To je zaista velika nacija."[22]

Ceremonija osnivanja proglašeno je jednim od najboljih ulja na platnu koje je jedan kineski umetnik ikada napravio od strane recenzenata u toj zemlji, a više od 500.000 reprodukcija prodato je za tri meseca.[9] Dongove tehnike bile su viđene kao premošćivanje jaza između elitističkog medija uljane slike i popularne umetnosti i kao podsticaj Điangovom mišljenju da bi realistična umetnost mogla biti politički poželjna.[19] Ubačena je u udžbenike osnovnih i srednjih škola.[2] Slika se pojavila na naslovnoj strani Narodnog dnevnika u septembru 1953. godine i postala službeno odobrena unutrašnja dekoracija. Jedan časopis na engleskom jeziku koji je kineska vlada objavila za distribuciju u inostranstvu pokazala je porodicu u modernom stanu, sa velikim Ceremonijom osnivanja na zidu.[23] Prema Čang Tai Hungu, slika je postala "proslavljeni propagandni komad".[24][5]

Kasnija istorija i političke promene[uredi | uredi izvor]

U februaru 1954. Gao Gang, šef Državnog saveta za planiranje, izbačen je iz vlade, ubio se samo nekoliko meseci kasnije. Njegovo prisustvo na slici, odmah na Maovoj levoj strani postavilo je umetničke službenike u nepriliku. S obzirom na njegovu popularnost među zvaničnicima i narodom, Ceremonija osnivanja moralo je biti prikazano na Drugoj nacionalnoj izložbi umetnosti (1955), ali je bilo nezamislivo da se Gao, koji se smatra izdajnikom, treba prikazati. Shodno tome, Dongu je naređeno da ukloni Gaa sa slike, što je i učinio.[25] U brisanju Gaa, Dong je proširio korpu ružičastih hrizantema koje stoji oko nogu govornika i dovršio je prikaz vrata Jongdingmen (u originalu se vidi samo delimično iza Gaa). Bio je prinuđen da proširi deo neba viđenog iznad ljudi okupljenih na Trgu Tjenanmen, što je uticalo na postavljanje Maa kao centra pažnje. On je to donekle kompenzovao dodavanjem još dva mikrofona u Maoovu desnu stranu. Džulija Endrus (engl. Julia Andrews), u svojoj knjizi o umetnosti Narodne Republike, sugerisala je da Dongovo rešenje nije bilo sasvim zadovoljavajuće jer mikrofoni dominiraju središtem slike, a Mao je umanjen zbog proširenog prostora oko njega. Modifikovana slika je prikazana na izložbi 1955. godine, a 1958. u Moskvi. Iako je slika kasnije ponovo izmenjena i ne postoji u ovoj formi, ova verzija je najčešće reprodukovana.[25]

Kada je 1961. godine na Trgu Tjenanmen otvoren Muzej kineske revolucije, slika je bila izložena na ogromnom zidu u galeriji posvećenoj komunističkom trijumfu, ali 1966. godine, tokom Kulturne revolucije, radikali su zatvorili muzej, i ostao je zatvoren do 1969.[26] Za to vreme, Liu Šaoći, optužen za "kapitalistički put", izbačen je iz vlade. Njegovo uklanjanje sa slike je naručeno 1967, a Dong je bio zadužen da ga izvede.[27] Dong je propatio za vreme Kulturne revolucije: optužen da je desničar, bio je izbačen iz Partije na dve godine, poslat u seoski radni logor, a zatim je rehabilitovan tako što je zaposlen kao radnik u železari.[7] Dongov zadatak je bio težak, jer je Liu Šaoći bio jedan od najistaknutijih ličnosti u prvom redu, koji je stajao levo od Song. Zvaničnici su želeli da se Liu zameni Lin Biaom, koji je u to vreme bilo u Maoovoj naklonosti. Dong nije bio voljan da da Linu značaj koju tada nije imao i iako nije mogao da odbije u opasnom vremenu Kulturne revolucije, na kraju je dobio dozvolu da jednostavno ukloni Liua. Lik je bio preveliki da bi se jednostavno obrisao, tako da je Liu prefarban kao Dong Bivu i učinilo se da se pojavljuje u drugom redu. Prema Endrusovim rečima, pokušaj je bio neuspešan: "Novi Dong Bivu se ne povlači u drugi red kako je zamišljeno. Umesto toga, on se pojavljuje kao cereći, vatren, neobično čudan lik usred inače veličanstvene grupe". [28]Zvaničnici smatraju da je revidirani rad nepoželjan. Godine 1972, u sklopu obnove Muzeja kineske revolucije, zvaničnici su ponovo hteli da izlože Dongovu sliku, ali su odredili da Lin Boću, čiji je sedokosi lik bio najdalje levo, mora biti uklonjen.[28] To je bilo zbog toga što je Četvoročlana banda, koja su tada bila pod kontrolom Kine, okrivila Lin Boćua (koji je umro 1960. godine) za suprotstavljanje braku Maa sa Điang Ćing-om (pripadnikom bande). Izvori se razlikuju o tome šta se desilo u vezi sa slikom: Čang Tai Hung je rekao da Dong, smrtno oboleo od raka, nije mogao da napravi promene, tako da su njegov učenik Đin Šangji i drugi umetnik, Džao Ju, bili zaduženi da obave zadatak. Njih dvojica su se bojali da će oštetiti originalno platno, tako da su napravili tačnu repliku, ali sa potrebnim izmenama, sa Dongom koji je izašao iz bolnice na konsultacije.[27]

Sa završetkom Kulturne revolucije 1976. i kasnijim pridruživanjem Deng Šiaopinga, mnogi lideri iz ranijih godina su rehabilitovani, a vlasti su 1979. odlučile da donesu veću istorijsku preciznost slici. Dong je umro 1973, njegova porodica se snažno protivila da bilo ko izmeni originalnu sliku, a vlada je poštovala njihove želje. Đin je bio na turneji izvan Kine, tako da je vlada naredila Jan Dženduo da napravi izmene u replici. Postavio je Liua, Lina Boćua i Gaa na sliku[27] i napravio druge promene: ranije neidentifikovan čovek u zadnjem redu sada liči na Deng Šiaopinga. Replika je restaurirana u Muzeju kineske revolucije.[29]

Turisti fotografišu original iz 1953.

Slika je reprodukovana na kineskim poštanskim markama 1959. i 1999. godine, za desetu i pedesetu godišnjicu osnivanja Narodne Republike.[30] Takođe, 1999. godine, Muzej je ovlastio privatnu kompaniju da napravi reprodukciju malog formata u zlatnoj foliji. Dongova porodica je tužila, a sudovi su 2002. godine utvrdili da su naslednici imali autorska prava na sliku i da je Muzej imao pravo samo da je izloži.[31] U 2014. Muzej umetnosti u CALU održao je retrospektivu Dongovih radova, prvi put izloživši nacrt slike malog obima, koju je posedovala Dongova porodica. Fan Dian, kustos izložbe, izjavio je: "Promene na slici govore o gorkoj priči, odražavajući političke uticaje na umetnost. Ali to nije uticalo na ljubav prema umetnosti Dong Šivena."[32] Vu Hung je opisao Ceremonija osnivanja kao "možda najslavnije delo zvanične kineske umetnosti".[33] On je primetio da je slika jedina "popularizovana" koja opisuje ceremoniju 1. oktobra i da su drugi umetnici skloni da daju perspektivu ljudi, potčinjavajući se se Maoovom pogledu na umetnost.[34]

Slika je savremeni primer damnatio memoriae, odnosno primer izmena umetničkih dela ili drugih predmeta kako bi se uklonila lik ili ime osobe koja je nepoželjna.[35]

Slika na Zapadu nikada nije bila tako visoko cenjena kao u Kini.[23]

Danas, nakon spajanja muzeja, obe slike su u Nacionalnom muzeju Kine, na Trgu Tjenanmen.[8]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hung, Chang-Tai (2007). „Oil Paintings and Politics: Weaving a Heroic Tale of the Chinese Communist Revolution”. Comparative Studies in Society and History. 49 (4): 783—814. ISSN 0010-4175. S2CID 145784458. doi:10.1017/s001041750700076x. 
  2. ^ a b v g d đ „《开国大典》油画曾四次修改 哪些人被删除了？” [Slika "Ceremonija osnivanja" je izmenjena 4 puta. Ko je izbrisan?]. news.ifeng.com. Arhivirano iz originala 12. 11. 2016. g. Pristupljeno 8. 2. 2019. 
  3. ^ {{cite journal|last=Hung|first=Chang-Tai|date=oktobar 2007|title=Oil Paintings and Politics: Weaving a Heroic Tale of the Chinese Communist Revolution|url=https://archive.org/details/sim_comparative-studies-in-society-and-history_2007-10_49_4/page/783%7Cjournal=Comparative Studies in Society and History|volume=49|issue=4|pages=783–814|doi=10.1017/S001041750700076X |jstor=4497707|s2cid=145784458 |ref=CITEREFC._Hung_2007
  4. ^ {{cite journal|last=Hung|first=Chang-Tai|date=oktobar 2007|title=Oil Paintings and Politics: Weaving a Heroic Tale of the Chinese Communist Revolution|url=https://archive.org/details/sim_comparative-studies-in-society-and-history_2007-10_49_4/page/783%7Cjournal=Comparative Studies in Society and History|volume=49|issue=4|pages=783–814|doi=10.1017/S001041750700076X |jstor=4497707|s2cid=145784458 |ref=CITEREFC._Hung_2007
  5. ^ a b v Hung, Chang-Tai (oktobar 2007). „Oil Paintings and Politics: Weaving a Heroic Tale of the Chinese Communist Revolution”. Comparative Studies in Society and History. 49 (4): 783—814. JSTOR 4497707. S2CID 145784458. doi:10.1017/S001041750700076X.  str. 790-792
  6. ^ Hung 2005, str. 171–172 harvnb greška: više ciljeva (4×): CITEREFHung2005 (help)
  7. ^ a b Gao Jimin. "受党内斗争影响数遭劫难的油画《开国大典》(Founding Ceremony, an oil painting devastated several times by the conflict within the Party)" (na jeziku: kineski) Komunistička partija Kine
  8. ^ a b v g d đ „揭秘《开国大典》油画：增高毛泽东删除刘少奇” [Tajna Osnivanja nacije, uvećan Mao Cedung, uklonjen Liu Šaoći]. ifeng.com. 19. 4. 2013. Pristupljeno 9. 2. 2019. 
  9. ^ a b v Hung, Chang-Tai (2007). „Oil Paintings and Politics: Weaving a Heroic Tale of the Chinese Communist Revolution” (PDF). Comparative Studies in Society and History. 49 (4): 783—814. JSTOR 4497707. S2CID 145784458. doi:10.1017/S001041750700076X. 
  10. ^ a b v Andrews 1994, str. 81
  11. ^ a b v g Hung, Chang-Tai (oktobar 2007). „Oil Paintings and Politics: Weaving a Heroic Tale of the Chinese Communist Revolution”. Comparative Studies in Society and History. 49 (4): 783—814. JSTOR 4497707. S2CID 145784458. doi:10.1017/S001041750700076X.  stp. 809.
  12. ^ a b v Hung, Chang-Tai (oktobar 2007). „Oil Paintings and Politics: Weaving a Heroic Tale of the Chinese Communist Revolution”. Comparative Studies in Society and History. 49 (4): 783—814. JSTOR 4497707. S2CID 145784458. doi:10.1017/S001041750700076X.  str. 810.
  13. ^ Hung, Wu (2005). Remaking Beijing: Tiananmen Square and the Creation of a Political Space. Chicago IL: University of Chicago Press. str. 172—173. ISBN 978-0-226-36079-9. 
  14. ^ Hung, Wu (2005). Remaking Beijing: Tiananmen Square and the Creation of a Political Space. Chicago IL: University of Chicago Press. str. 173. ISBN 978-0-226-36079-9. 
  15. ^ Hung, Chang-Tai (oktobar 2007). "Oil Paintings and Politics: Weaving a Heroic Tale of the Chinese Communist Revolution". Comparative Studies in Society and History. str. 809—810. 
  16. ^ a b Bing, Wu (jun 2009). „Oil Painting in China”. China Today: 64—67. , str. 65
  17. ^ a b Bing, Wu (jun 2009). „Oil Painting in China”. China Today: 64—67. , str. 66.
  18. ^ a b „Antique Detail”. National Museum of China. Arhivirano iz originala 19. 11. 2018. g. 
  19. ^ a b Andrews 1994, str. 82
  20. ^ Andrews 1994, str. 76–79.
  21. ^ a b Ai, Zhongxin (9. 8. 2007). „油画《开国大典》的成功与蒙难” [Uspeh i poteškoće na slici "Ceremonija osnivanja"]. news.artxun.com. Arhivirano iz originala 16. 04. 2015. g. 
  22. ^ a b Wu 2005, str. 172
  23. ^ a b v Andrews 1994, str. 80–81
  24. ^ Hung, Chang-Tai (5. 12. 2005). „The Red Line: Creating a Museum of the Chinese Revolution”. The China Quarterly. 184 (–1): 914—933. ISSN 0305-7410. JSTOR 20192545. S2CID 154079780. doi:10.1017/s0305741005000561. 
  25. ^ a b Andrews 1994, str. 82–83
  26. ^ CT 2005, str. 931.
  27. ^ a b v Hung, Chang-Tai. Oil paintings and politics : weaving a heroic tale of the Chinese Communist revolution. str. 784. OCLC 718562164. 
  28. ^ a b Andrews 1994, str. 84
  29. ^ Andrews 1994, str. 85.
  30. ^ Scott 2007 standard postage stamp catalogue. Scott Publishing Co. (163. izd.). Sidney, OH: Scott Pub. Co. 2006. str. 324,365. ISBN 978-0-89487-375-1. OCLC 67614102. 
  31. ^ „著名油画《开国大典》著作权案在京审结-中国法院网” [Sudski proces oko autorskih prava čuvene slike "Osnivanje Narodne Republike" završen je u Pekingu]. www.chinacourt.org. Pristupljeno 9. 2. 2019. 
  32. ^ Deng, Zhangyu (30. 12. 2014). „Love of Art”. China Daily. str. 19. 
  33. ^ Wu, Hung (leto 2008). „Television in Contemporary Chinese Art”. October. 125: 65—90. ISSN 0162-2870. S2CID 57570759. doi:10.1162/octo.2008.125.1.65. 
  34. ^ Wu 2005, str. 274.
  35. ^ Unverzagt 2012, str. 220 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFUnverzagt2012 (help)


Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Оснивачка_церемонија_Народне_Републике_(слика)&oldid=27822686”