Palestinska oslobodilačka organizacija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Palestinska oslobodilačka organizacija
منظمة التحرير الفلسطينية
Plo emblem.png
Amblem PLO-a
Osnivanje 28. maj 1964.
Sedište Ramala
Predsednik Mahmud Abas

Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) (arap. منظمة التحرير الفلسطينية), je organizacija koja je osnovana 1964. i koja se bori za stvaranje nezavisne palestinske države. Stvorena je na inicijativu Egipta i drugih arapskih država, kao krovna organizacija koja je trebalo da okupi različite palestinske frakcije, i u početku je bila pod njihovom kontrolom. Nakon Šestodnevnog rata, kontrolu nad organizacijom preuzimaju Jaser Arafat i njegov pokret Fatah. Izrael i SAD su je smatrale terorističkom organizacijom sve do 1991. PLO je 1993. priznala pravo Izraela na postojanje i odbacila terorizam, a Izrael je zauzvrat priznao PLO kao legitimnog predstavnika palestinskog naroda.

Istorija[uredi]

Osnivanje i prve godine (1964—1968)[uredi]

Stvaranje krovne organizacije koja bi ujedinila različite palestinske frakcije je bila zamisao egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera. Ova zamisao je dobila podršku na samitu država Arapske lige u Kairu u januaru 1964, kada su arapske zemlje glasale za stvaranje Palestinske oslobodilačke organizacije.[1] Naser je nameravao da drži novu organizaciju pod svojom kontrolom, nadajući se da će ona moći da artikuliše i kontroliše akcije neorganizovanih palestinskih grupacija, kako ne bi uvukle Egipat u još jedan rat pre nego što bude spreman.[1] Drugi razlog je bio taj što je Naser bio svestan broja palestinskih izbeglica u Jordanu, Siriji i Libanu. Ta činjica je ukazivala na mogućnost upravljanja političkim situacijama u tim zemljama upravo preko PLO-a. Palestinske grupe su se mogle koristiti za širenje Naserove ideje arapskog jedinstva pod egipatskom hegemonijom.[2]

PLO je bila prva krovna organizacija svih palestinskih grupacija, čija se osobenost sastojala u tome što je obezbeđivala političku i vojnu koordinaciju po potrebi, pri čemu članstvo u ovoj organizaciji nije podrazumevalo zabranu samostalnog delovanja organizacija članica.[3]

U Jerusalimu je 28. maja 1964. održana prva Palestinska konferencija kojoj su prisustvovala 422 predstavnika Palestinaca, a prisutni su bili i generalni sekretar Arapske lige, predstavnici Egipta i Kuvajta, kao i kralj Jordana Husein.[3] Na konferenciji je usvojena Palestinska nacionalna povelja, koja je predstavljala jednu vrstu ideološkog programa same organizacije, a pored povelje je usvojen i statut. Statut je predviđao formiranje Palestinskog nacionalnog saveta, koji je zamišljen kao glavno političko telo PLO-a, kao i Izvršnog komiteta. Za prvog predsednika Izvršnog komiteta izabran je Ahmad el Šukajri,[3] koji je i ranije sarađivao sa Arapskom ligom i koji je imao Naserovu podršku.[1]

Neuspeh arapskih zemalja u Šestodnevnom ratu iz 1967. doveo je do porasta popularnosti fadejanske organizacije Fatah, koja je zagovarala oružano rešenje palestinskog pitanja. Smanjivanje uticaja arapskih zemalja na PLO nakon Šestodnevnog rata imalo je za posledicu smenu el Šukajrija, nakon čega Fatah postepeno preuzima kontrolu nad organizacijom.[3]

Vladavina Jasera Arafata (1969—2004)[uredi]

Poraz arapskih država u Šestodnevnom ratu dovodi do porasta popularnosti fadejanskih (gerilskih) grupa među Palestincima. Jedna od takvih grupa je bio i Arafatov Fatah. Sedam dana nakon rata, Arafat je prešao reku Jordan i ušao na Zapadnu obalu, gde je Fatah uspostavio regrutne centre u gradovima Hebron i Nablus.[4] Kada je Jahja Hamuda izabran za predsednika Izvršnog komiteta PLO-a, pozvao je Arafata da se pridruži organizaciji. Fatahu su pripala 33 od 105 mesta u Izvršnom komitetu.[4]

Bitka kod Karameha je dodatno učvrstila Arafatovu popularnost. Izraelska vojska je napala jordansko selo Karameh, gde se nalazilo sedište Fataha. Ubijeno je oko 150 boraca Fataha i 28 izraelskih vojnika. Uprkos tome što su imali mnogo veće gubitke, Fatah je proglasio pobedu jer su se izraelske snage povukle nakon bitke.[4] Časopis Tajm je detaljno izvestio o ovoj bici, a Arafatova fotografija pojavila se na naslovnoj strani izdanja od 13. decembra 1968.[5]

Na sastanku Palestinskog nacionalnog saveta u Kairu u februaru 1969, Jahja Hamuda se povukao sa mesta predsednika Izvršnog komiteta, a dan kasnije je na to mesto izabran Jaser Arafat.[6]

Prisustvo palestinskih boraca na jordanskoj teritoriji dovelo je do stvaranja „države unutar države“ i opasno uzdrmalo vlast jordanskog kralja Huseina. Husein je ponudio Arafatu da postane premijer Jordana, ali je on to odbio.[7] Kada je u septembru 1970. Narodni front za oslobođenje Palestine oteo pet aviona i razneo tri u blizini Amana, Husein je odlučio da povrati kontrolu nad svojom teritorijom. Do kraja 1971. jordanska vojska je isterala palestinske borce sa teritorije Jordana. Arafat i PLO su prvo prešli u Siriju, a nedugo zatim u Liban.

Zbog slabe centralne vlasti u Libanu, PLO je na njegovoj teritoriji delovao kao nezavisna država. Tokom sedamdesetih, PLO je izveo niz napada protiv civilnih i vojnih ciljeva u Izraelu i van njega. Najpoznatiji teroristički napad u ovom periodu izvela je organizacija Crni septembar, koja je u Minhenu kidnapovala i ubila 11 izraelskih sportista.[8] Crni septembar je, prema različitim izvorima, bio povezan sa Fatahom.[9]

PLO je učestvovao u Libanskom građanskom ratu, a početkom osamdesetih godina je iz južnog Libana izvodio napade na izraelske civilne ciljeve. Ovo je dovelo do reakcije Izraela koji je prvo okupirao južni Liban do reke Litani, prisiljavajući PLO da se povuče u Bejrut. Izraelske snage su ubrzo opkolile i Bejrut, a snage PLO su uz posredovanje SAD i evropskih zemalja napustile Liban i otišle u Tunis.[10]

U decembru 1987. dolazi do izbijanja Prve intifade. U ovom periodu jačaju i islamističke grupe koje su izvodile samoubilačke napade protiv civila, prvenstveno Hamas i Islamski Džihad.

Jaser Arafat, Šimon Peres i Jicak Rabin na dodeli Nobelove nagrade za mir, nakon potpisivanja sporazuma iz Osla.

PLO je 15. novembra 1988. proglasio nezavisnost Države Palestine, a Arafat je u govorima od 13. i 14. decembra priznao pravo na postojanje Izraela i odbacio terorizam u svim oblicima, uključujući i državni terorizam.[11] Ovo je označilo značajan zaokret u ciljevima PLO-a, od uništenja Izraela do stvaranja dvije odvojene države.

Sporazum u Oslu je postignut 20. avgusta, 1993. a zvanično potpisan na ceremoniji u Vašingtonu 13. septembra, iste godine, od strane Jasera Arafata u ime Palestinske oslobodilačke organizacije i Jicaka Rabina u ime Izraela. Sporazum je predvideo stvaranje jedne Palestinske vlasti koja bi preuzela odgovornost za upravu na teritoriji pod svojom kontrolom. U Sporazumu je predviđeno i povlačenje izraelskih vojnih snaga sa područja buduće Palestinske autonomijePojasa Gaze i Zapadne obale.

Nakon izbijanja Druge intifade u septembru 2000, ponovo dolazi do prekida u pregovorima između Izraela i Palestinske samouprave.

Posle Arafatove smrti (2004 — )[uredi]

Nakon smrti Arafata, na čelo organizacije dolazi Mahmud Abas. Dominantni položaj PLO-a na palestinskim teritorijama je uzdrman 2007, kada pokret Hamas dobija većinu glasova na izborima i preuzima kontrolu nad Pojasom Gaze nakon serije oružanih sukoba sa Fatahom.

Palestinska nacionalna povelja[uredi]

Palestinska nacionalna povelja je usvojena 28. maja 1964, a izmenjena je 1968. nakon Šestodnevnog rata, kada je Fatah preuzeo kontrolu nad Palestinskom oslobodilačkom organizacijom. Palestina je, prema povelji, nedeljiva teritorijalna jedinica u granicama koje je imala tokom britanskog mandata.[12] Palestinac je definisan Arapin koji je živeo na području Palestine sve do 1947, koji je i dalje tu, ili je proteran, kao i svako dete čiji je otac sa tih prostora. U povelji se takođe navodi da se Jevreji koji su živeli na teritoriji Palestine do početka „cionističke invazije“ takođe smatraju Palestincima.[12] Podela Palestine i stvaranje države Izrael su, prema povelji, „nelegalni bez obzira na protok vremena“.[12]

Najkontroverzniji delovi povelje su oni koji pozivaju na oružanu borbu i uništenje Izraela. Status ovih odredbi je dugo bio nejasan. U pismu iz 1993. koje je Jaser Arafat poslao Jicaku Rabinu, navodi se da ove odredbe više nisu na snazi.[13] Palestinski nacionalni savet je 1996. usvojio rezoluciju kojom se predviđaju izmene svih odredbi koje su suprotne pismima koje su 1993. razmenili Arafat i Rabin.[14] S druge strane, Izrael je dugo smatrao da ove odredbe nisu formalno ukinute. Izrael je prihvatio da su ove odredbe ukinute tek nakon sastanka u Gazi 1998, kada su palestinski zvaničnici u prisustvu američkog predsednika Bila Klintona podržali izmene povelje. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu je tada izdao saopštenje u kojem je izrazio zadovoljstvo ukidanjem odredbi koje pozivaju na uništenje Izraela.[15]

Predsednici Izvršnog komiteta PLO-a[uredi]

# Predsednik Od Do Rođen/umro
1 Ahmad el Šukajri Istiqlal.jpg 10. jun 1964. 24. decembar 1967. 1. januar 1908 —
26. februar 1980.
2 Jahja Hamuda 24. decembar 1967. 2. februar 1969. 1908—2006.
3 Jaser Arafat
Abu Amar
ArafatEconomicForum.jpg 4. februar 1969. 11. novembar 2004. 24. avgust 1929 —
11. novembar 2004.
4 Mahmud Abas
Abu Mazen
Mahmoud Abbas.jpg 11. novembar 2004. 26. mart 1935. —

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 Kimmerling (2003). str. 248.
  2. Dror Ze’evi: The Decline of the PLO and the Rise of the PNA, Crown Center for Middle East Studies, pristupljeno na dan 16. 10. 2013.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 49 godina PLO: Neka bude borba neprestana!, Telegraf, pristupljeno na dan 17. 10. 2013.
  4. 4,0 4,1 4,2 Aburish (1998). str. 69–98.
  5. „The Guerrilla Threat In the Middle East”. Time. 13. 12. 1968. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  6. „Fatah Wins Control of Palestine Group” (PDF). The New York Times. 5. 2. 1969. Pristupljeno 5. 7. 2012. 
  7. Aburish (1998). str. 100–112.
  8. Klein (2005)
  9. Berger, Robert (5. 9. 2002). „Munich Massacre Remembered”. CBS News. MMII, CBS Worldwide Incorporate. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  10. Aburish (1998). str. 150–175.
  11. „Yasser Arafat, Speech at UN General Assembly Geneva, General Assembly 13 December 1988”. Le Monde diplomatique. 13. 12. 1988. 
  12. 12,0 12,1 12,2 „The Palestinian National Charter: Resolutions of the Palestine National Council July 1-17, 1968”. Lillian Goldman Law Library. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  13. Watson, Geoffrey R. „Amendment of the Palestinian National Charter”. Oxford Scholarship Online. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  14. „P.L.O. Puts Off Gesture On Destruction of Israel”. New York Times. 2. 2. 1998. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  15. „Israeli Reactions to the PNC Vote in Gaza December 14, 1998”. Israel Ministry of Foreign Affairs. 14. 12. 1998. Pristupljeno 18. 10. 2013. 

Literatura[uredi]

  • Kimmerling, Baruch (2003). The Palestinian People: A History. Harvard University Press.  Nepoznati parametar |coauthors= ignorisan [|author= se preporučuje] (pomoć)
  • Aburish, Said K. (1998). From Defender to Dictator. New York: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-58234-049-4. 
  • Klein, Aaron (2005). Striking Back: The 1972 Munich Olympics Massacre and Israel's Deadly Response. New York: Random House. ISBN 978-1-920769-80-2. 

Spoljašnje veze[uredi]