Пређи на садржај

Друга интифада

С Википедије, слободне енциклопедије
Друга интифада
Део израелско-палестинског сукоба
У смеру казаљке на сату од горе лево:
Време28. септембар 2000 — 8. фебруар 2005.
Место
Исход Устанак угушен[1][2][3][4][5][6]
Територијалне
промене
Сукобљене стране
 Израел
Команданти и вође
Укључене јединице
Жртве и губици

29. септембар 2000. – 1. јануар 2005.

~1,010[7][није у датом извору][8] укупно:
• 644–773 израелских цивила убијених од стране Палестинаца;
• 215–301 израелских војника убијено од стране Палестинаца

29. септембар 2000. – 1. јануар 2005.

3,179[8][9][10]–3,354[7] укупно:
• 2.739–3.168 Палестинаца убијених од стране израелских трупа;*
• 152–406 Палестинаца убијених од стране Палестинаца;
• 34 Палестинца убили израелски цивили
Укупно 55 страних држављана/држављана:
• 45 странаца убили су Палестинци;
• израелске трупе убиле 10 странаца[7]

Друга интифада (арап. الانتفاضة الثانية; хебр. האינתיפאדה השנייה) такође позната као Ел-Акса интифада,[11] била је велики устанак Палестинаца против Израела и окупације од 2000. године. Почевши као цивилни устанак у Јерусалиму и самом Израелу, израелске снаге безбедности одговориле су екстремним насиљем, убивши преко 100 палестинских демонстраната у првих неколико недеља. То је довело до тога да устанак прерасте у период појачаног насиља у Палестини и Израелу. Ово насиље, укључујући пуцњаве, самоубилачке бомбашке нападе и војне операције, наставило се до самита у Шарм ел Шеику 2005. године, којим су окончани немири.[11][12][13]

Спекулише се да су општи окидачи за немире били усредсређени на неуспех самита у Кемп Дејвиду 2000. године, на којем се очекивало да постигне коначни споразум о израелско-палестинском мировном процесу у јулу 2000. године.[14] Пораст насилних инцидената почео је у септембру 2000. године, након што је израелски политичар Аријел Шарон направио провокативну посету Храмовној гори;[15][14] сама посета је била мирна, али је, како се и очекивало, изазвала протесте и нереде које је израелска полиција угушила гуменим мецима, бојевом муницијом и сузавцем.[16] У првих неколико дана устанка, ИДФ је испалио милион метака.[17]

Током првих неколико недеља устанка, однос погинулих Палестинаца и Израелаца био је око 20 према 1.[17] Израелске снаге безбедности учествовале су у ватреним обрачунима, циљаним убиствима, тенковским нападима и ваздушним нападима; Палестинци су учествовали у ватреним обрачунима, бацању камења и ракетним нападима.[18][19] Приближно 138 самоубилачких бомбашких напада које су извршиле палестинске милитантне фракције након марта 2001. године постало је једна од истакнутих карактеристика Интифаде и углавном су биле усмерене на израелске цивиле.[20][21][22][23][24] Са комбинованим бројем жртава међу борцима и цивилима, процењује се да је насиље резултирало смрћу приближно 3.000 Палестинаца и 1.000 Израелаца, као и 64 страна држављанина.[25]

Друга интифада је завршена самитом у Шарм ел Шеику 2005. године,[26] када су се палестински председник Махмуд Абас и израелски премијер Аријел Шарон сложили да предузму коначне кораке за деескалацију непријатељстава.[27][28] Такође су потврдили своју посвећеност „мапи пута за мир“ коју је предложио Квартет за Блиски исток 2003. године. Поред тога, Шарон је пристао да ослободи 900 палестинских затвореника[29] и даље је изјавио да ће се израелске трупе повући из оних делова Западне обале које су поново окупирале док су се бориле против палестинских милитаната током устанка.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Друга интифада се односи на други палестински устанак, након првог палестинског устанка, који се догодио између децембра 1987. и 1993. године. „Интифада“ (انتفاضة) се на енглески преводи као „устанак“. Њен корен је арапска реч која значи „стресање“. Коришћена је у значењу „побуна“ у разним арапским земљама; египатски нереди 1977. године, на пример, названи су „хлебна интифада“.[30] Термин се односи на побуну против израелске окупације палестинских територија.

Интифада ел-Акса односи се на ел-Аксу, главно име за џамијски комплекс изграђен у 8. веку нове ере на врху Храмовне горе у Старом граду Јерусалиму, а муслиманима познат и као Харам ел-Шариф.

Неки Израелци је називају Ословски рат (מלחמת אוסלו), који сматрају да је рат резултат уступака које је Израел направио након споразума из Осла,,[31][32] и Арафатов рат, по покојном палестинском лидеру кога су неки кривили за започињање сукоба. Други су назвали оно што сматрају несразмерним одговором на оно што је у почетку био народни устанак ненаоружаних демонстраната као разлог за ескалацију Интифаде у свеопшти рат.[33]

Сукоби

[уреди | уреди извор]

Палестинске фрустрације експлодирале су у септембру 2000. валом уличног насиља изазваним посетом десничарског израелског политичара и прослављеног војног заповедника Аријела Шарона јеврејској Храмовној гори, односно исламском светишту Купол на стени у Јерусалиму. Првих дана сукоба револт на арапској страни изазвала је смрт дванаестогодишњег палестинског дечака пред ТВ камерама, а у израелској јавности призор линча двојице израелских војних резервиста. Иако је основни образац сукоба сличан оном у Првој интифади, ова је била с много већим интензитетом. Наиме, Друга интифада је у много већој мери укључивала Арапе који живе на ужој територији Израела, но и они су неколико пута били жртве самоубилачких палестинских напада. За разлику од кампање насиља из 1987, Палестинци су располагали великим арсеналом особног наоружања, будући да су снаге безбедности на које је палестинска страна имала право на темељу мировног споразума биле наоружане те се део њих с временом стопио с локалним палестинским милицијама.

Истовремено су у градовима диљем Израела заредали напади бомбаша самоубица из Хамаса, Исламског Џихада и Бригада мученика Ал Акса, у којима је убијен велик број израелских цивила и иза којих је у складу с праксом уобичајеном у протеклих педесет година редовно следила израелска војна одмазда. Тако је у мају 2001. Израел као освету за бомбашки напад палестинског самоубице први пут након рата из 1967. на окупираним подручјима употребио и борбене авионе. Немајући одговарајући одговор на бројне самоубилачке нападе, Израел је поново окупирао територију коју је препустио Палестинцима на темељу споразума у Ослу. Једна од израелских противмера била је и покушај физичке ликвидације челника палестинских терористичких организација, у којима је између осталих убијен и оснивач Хамаса, слепи шеик Ахмед Јасин. Но, палестинска страна је први пут одговорила на сличан начин, убиством израелског министра туризма Зеевија у октобру 2001. године.

Једна од последица ескалације насиља био је поновни заокрет удесно израелског бирачког тела. Након парламентарних избора 2001. израелски премијер постао је прослављени војни заповедник Аријел Шарон. Шаронов негативан став према враћању Западне обале и појаса Газе под палестинску контролу, као и заговарање чврсте руке према палестинској непослушности, додатно ће радикализовати сукобе. У марту 2002. израелске су снаге упале у комплекс зграда Арафатовог седишта у граду Рамалаху, што је резултовало почетком вишемесечне опсаде. У граду Џенину вођене су велике уличне борбе између наоружаних Палестинаца и израелских снага сигурности, с великим жртвама на обје стране. Почетком октобра 2003. сукоб је накратко добио међународну димензију, након што су израелски борбени авиони напали средиште за обуку палестинских терориста дубоко у сиријској територији.

Последице

[уреди | уреди извор]

У пет година насиља Друге интифаде на окупираним подручјима погинуло је око 1,100 Израелаца, од којих је 600 цивила, а убијено је 3.000 Палестинаца. Смрт лидера ПЛО-а Јасера Арафата у новембру 2004. обележила је једну еру израелско-палестинских односа. Арафата је на челу Палестинског вијећа замијенио Махмуд Абас, који се уопштено сматра умереним палестинским политичарем и којега израелска страна сматра прихватљивијим саговорником од Арафата. Абас и Шарон су у фебруару 2005. на самиту у летовалишту Шарм ел Шеику прогласили примирје, што је најозбиљнији покушај поновног покретања мировног процеса последњих година.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Amos Harel; Avi Issacharoff (1. 10. 2010). „Years of Rage”. Haaretz. Архивирано из оригинала 2. 7. 2014. г. Приступљено 28. 9. 2014. 
  2. ^ Laura King (28. 9. 2004). „Losing faith in the intifada”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 21. 9. 2012. г. Приступљено 28. 9. 2014. 
  3. ^ Jackson Diehl (27. 9. 2004). „From Jenin to Falluja”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 3. 2. 2014. г. Приступљено 28. 9. 2014. 
  4. ^ Zeev Chafetz (22. 7. 2004). „The Intifadeh is over – just listen”. World Jewish Review. Архивирано из оригинала 4. 8. 2014. г. Приступљено 28. 9. 2014. 
  5. ^ Major-General (res) Yaakov Amidror (23. 8. 2010). „Winning the counterinsurgency war: The Israeli experience”. Jerusalem Center for Public Affairs. Архивирано из оригинала 1. 7. 2014. г. Приступљено 28. 9. 2014. 
  6. ^ Hillel Frisch (12. 1. 2009). „The need for a decisive Israeli victory over Hamas” (PDF). Begin–Sadat Center for Strategic Studies. Архивирано (PDF) из оригинала 23. 9. 2015. г. Приступљено 28. 9. 2014. 
  7. ^ а б в „B'Tselem – Statistics – Fatalities”. B'Tselem. Архивирано из оригинала 1. 7. 2010. г.. 
  8. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом „statspage”.
  9. ^ „Intifada toll 2000–2005”. BBC News. 8. 2. 2005. Архивирано из оригинала 17. 1. 2015. г. Приступљено 10. 11. 2012. 
  10. ^ „Field Update on Gaza from the Humanitarian Coordinator” (PDF). United Nations Office for the Coordination of Humanitarian Affairs. 9. 1. 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 9. 2015. г. Приступљено 28. 9. 2014. 
  11. ^ а б BBC 2004.
  12. ^ Araj, Bader; Brym, Robert J. (2010). „Opportunity, Culture and Agency: Influences on Fatah and Hamas Strategic Action during the Second Intifada”Неопходна новчана претплата. International Sociology (на језику: енглески). 25 (6): 842—868. ISSN 0268-5809. doi:10.1177/0268580909351327. Архивирано из оригинала 18. 5. 2024. г. Приступљено 18. 5. 2024. „Strategic action by the two main Palestinian militant organizations, Fatah and Hamas, during the second intifada or uprising against the Israeli state and people (2000—5). ... during the second intifada, or uprising, of Palestinians against Israel between 2000 and 2005” 
  13. ^ Smith, Robert B. (2008-04-01). „A Globalized Conflict: European Anti-Jewish Violence during the Second Intifada”Неопходна новчана претплата. Quality & Quantity (на језику: енглески). 42 (2): 135—180. ISSN 1573-7845. doi:10.1007/s11135-006-9045-3. „The globalization of the Arab–Israeli conflict during the period of the second intifada against Israel (from the autumn 2000 through at least the spring of 2005) has fostered anti-Jewish violence in Europe and throughout the world.” 
  14. ^ а б Pressman 2006, стр. 114.
  15. ^ NPR 2014.
  16. ^ Byman 2011, стр. 114.
  17. ^ а б Finkelstein, Norman G. (2008). „4”. Beyond Chutzpah: On the misuse of anti-Semitism and the abuse of history (expanded paperback изд.). 
  18. ^ Cohen, Samy (2010). „Botched Engagement in the Intifada”. Israel's Asymmetric Wars. New York: Palgrave Macmillan US. стр. 73—91. ISBN 978-1-349-28896-0. doi:10.1057/9780230112971_6. "The al-Aqsa Intifada ushered in an era with a new brand of violence. It began with a popular uprising following Ariel Sharon's visit to Temple Mount on September 28, 2000. But unlike the first Intifada, which was basically a civil uprising against the symbols of an occupation that has lasted since June 1967, the second Intifada very quickly lapsed into an armed struggle between Palestinian activists and the Israeli armed forces. Almost from the very start, armed men took to hiding among crowds of Palestinians, using them as cover to shoot from. The IDF retaliated forcefully, each time causing several casualties."
  19. ^ Kober, Avi (2007). „Targeted Killing during the Second Intifada:: The Quest for Effectiveness”. Journal of Conflict Studies (на језику: енглески). 27 (1): 94—114. ISSN 1198-8614. Архивирано из оригинала 5. 4. 2022. г. Приступљено 5. 4. 2022. „Based on the assumption that there was no longer one front or one line of contact, Israel was carrying out dozens of simultaneous operations on the ground and in the air on a daily basis, including TKs, which were supposed to have multi-dimensional effects. According to Byman, TKs were mostly attractive to Israelis as they satisfied domestic demands for a forceful response to Palestinian terrorism. Byman also believes that by bolstering public morale, the TKs helped counter one of the terrorists' primary objectives – to reduce the faith of Israelis in their own government.” 
  20. ^ Matta, Nada; Rojas, René (2016). „The Second Intifada: A Dual Strategy Arena”Неопходна новчана претплата. European Journal of Sociology / Archives Européennes de Sociologie (на језику: енглески). 57 (1): 66. ISSN 0003-9756. S2CID 146939293. doi:10.1017/S0003975616000035. Архивирано из оригинала 5. 4. 2022. г. Приступљено 5. 4. 2022. „Suicide terror, lethal attacks indiscriminately carried out against civilians via self-immolation, attained prominence in the Palestinian repertoire beginning in March 2001. From that point until the end of 2005, at which point they virtually ceased, 57 suicide bombings were carried out, causing 491 civilian deaths, 73% of the total civilians killed by Palestinian resistance organizations and 50% of all Israeli fatalities during this period. While not the modal coercive tactic, suicide terror was the most efficient in terms of lethality, our basic measure of its efficacy.” 
  21. ^ Brym, R. J.; Araj, B. (2006-06-01). „Suicide Bombing as Strategy and Interaction: The Case of the Second Intifada”. Social Forces. 84 (4): 1969. ISSN 0037-7732. S2CID 146180585. doi:10.1353/sof.2006.0081. „In the early years of the 21st century, Israel, the West Bank and Gaza became the region of the world with the highest frequency of - and the highest per capita death toll due to - suicide bombing.” 
  22. ^ Schweitzer, Y. (2010). „The rise and fall of suicide bombings in the second Intifada”. Strategic Assessment. 13 (3): 39—48. „As part of the violence perpetrated by the Palestinians during the second intifada, suicide bombings played a particularly prominent role and served as the primary effective weapon in the hands of the planners.” 
  23. ^ Schachter, J. (2010). „The End of the Second Intifada?” (PDF). Strategic Assessment. 13 (3): 63—70. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 9. 2021. г. „This article attempts to identify the end of the second intifada by focusing on the incidence of suicide bombings, arguably the most important element of second intifada-related violence.” 
  24. ^ Sela-Shayovitz, R. (2007). „Suicide bombers in Israel: Their motivations, characteristics, and prior activity in terrorist organizations”. International Journal of Conflict and Violence. 1 (2): 163. „The period of the second Intifada significantly differs from other historical periods in Israeli history, because it has been characterized by intensive and numerous suicide attacks that have made civilian life into a battlefront.” 
  25. ^ „B'Tselem – Statistics – Fatalities 29.9.2000–15.1.2005”. B'Tselem. Архивирано из оригинала 14. 4. 2013. г.. 
  26. ^ Tucker 2019, стр. 958p: he [Abbas] and Israeli prime minister Sharon agreed in an early 2005 summit to suspend hostilities. This agreement effectively ended the Second Intifada
  27. ^ Abbas 2005.
  28. ^ Sharon 2005.
  29. ^ Reinhart 2006, стр. 77.
  30. ^ „1977: Egypt's bread intifada”. Архивирано из оригинала 2. 10. 2016. г. Приступљено 2. 10. 2016. 
  31. ^ Rabinovich, Itamar (2004). Waging Peace: Israel and the Arabs, 1948–2003. Princeton University Press. стр. 306. ISBN 978-0-691-11982-3. 
  32. ^ Devin Sper (2004). The Future of Israel. Sy Publishing. стр. 335. ISBN 978-0-9761613-0-1. 
  33. ^ Ben-Ami, Shlomo (2006). Scars of War, Wounds of Peace. London: Oxford University Press. стр. 267. ISBN 978-0-19-518158-6. „Israel's disproportionate response to what had started as a popular uprising with young, unarmed men confronting Israeli soldiers armed with lethal weapons fueled the Intifada beyond control and turned it into an all-out war.” 

Литература

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]

Књиге

[уреди | уреди извор]

Новинарски чланци

[уреди | уреди извор]

Чланци

[уреди | уреди извор]
Друга интифада на Викимедијиној остави.

Напомена: Овај текст или један његов део је преузет са веб сајта хрватског часописа Хрватски војник. Види дозволу.

Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Друга_интифада&oldid=31788471”