Друга интифада

Из Википедије, слободне енциклопедије
Друга интифада
Део Израелско-арапског сукоба
Flickr - Israel Defense Forces - Standing Guard in Nablus.jpg
Израелски војници у Наблусу током операције одбрамбени штит
Време: 28. септембар 2000 - 8. фебруар 2005.
Место: Израел, Појас Газе, Западна обала
Узрок: многи узроци
Резултат: Устанак угушен
Сукобљене стране
Палестина (држава)
Палестинци
Израел
Израел
Команданти и вође
Јасер Арафат
Махмуд Абас
Аријел Шарон
Ехуд Олмерт
Жртве и губици
3.200 1.100

Друга интифада (арап. انتفاضة الاقصى) – талас насиља који је почео 28. септембра 2000. између палестинских Арапа и Израелаца; такође се назива Интифада ел Акса. Интифада је арапска реч која значи „устанак“ (у буквалном преводу „продрмавање"). Многи Палестинци сматрају интифаду као рат за национално ослобођење против стране окупације, док је многи Израелци сматрају за терористичку кампању.

Интифада се никада није званично завршила. Ипак, релативни успех преговора на самита у Шарм ел-Шејку, примирје са којим су се сложили председник Палестине Махмуд Абас и палестинске паравојне организације, као и релативно мали ниво насиља током 2005, представљао је за многе посматраче њен стварни крај, често приписиван промени палестинске владе након смрти Јасера Арафата и израелском унилатералном попуштању.[1]

Број мртвих војника и цивила током целог сукоба од 2000. до 2004. је процењен на 3.223 Палестинаца и 950 Израелаца, иако су ови бројеви критиковани због неразликовања војника и цивила.

Сукоби[уреди]

Палестинске фрустрације експлодирале су у септембру 2000. валом уличног насиља изазваним посетом десничарског израелског политичара и прослављеног војног заповедника Аријела Шарона јеврејскоj Храмовној гори, односно исламском светишту Купол на стени у Јерусалиму. Првих дана сукоба револт на арапској страни изазвала је смрт дванаестогодишњег палестинског дечака пред ТВ камерама, а у израелској јавности призор линча двојице израелских војних резервиста. Иако је основни образац сукоба сличан оном у Првој Интифади, ова је била с много већим интензитетом. Наиме, Друга интифада је у много већој мери укључивала Арапе који живе на ужој територији Израела, но и они су неколико пута били жртве самоубилачких палестинских напада. За разлику од кампање насиља из 1987., Палестинци су располагали великим арсеналом особног наоружања, будући да су снаге безбедности на које је палестинска страна имала право на темељу мировног споразума биле наоружане те се део њих с временом стопио с локалним палестинским милицијама.

Истовремено су у градовима диљем Израела заредали напади бомбаша самоубица из Хамаса, Исламског Џихада и Бригада мученика Ал Акса, у којима је убијен велик број израелских цивила и иза којих је у складу с праксом уобичајеном у протеклих педесет година редовно следила израелска војна одмазда. Тако је у мају 2001. Израел као освету за бомбашки напад палестинског самоубице први пут након рата из 1967. на окупираним подручјима употребио и борбене авионе. Немајући одговарајући одговор на бројне самоубилачке нападе, Израел је поново окупирао територију коју је препустио Палестинцима на темељу споразума у Ослу. Једна од израелских противмера била је и покушај физичке ликвидације челника палестинских терористичких организација, у којима је између осталих убијен и оснивач Хамаса, слепи шеик Ахмед Јасин. Но, палестинска страна је први пут одговорила на сличан начин, убиством израелског министра туризма Зеевија у октобру 2001. године.

Другу интифаду обележили су бројни самоубилачки напади

Једна од последица ескалације насиља био је поновни заокрет удесно израелског бирачког тела. Након парламентарних избора 2001. израелски премијер постао је прослављени војни заповедник Аријел Шарон. Шаронов негативан став према враћању Западне обале и појаса Газе под палестинску контролу, као и заговарање чврсте руке према палестинској непослушности, додатно ће радикализовати сукобе. У марту 2002. израелске су снаге упале у комплекс зграда Арафатовог седишта у граду Рамалаху, што је резултовало почетком вишемесечне опсаде. У граду Џенину вођене су велике уличне борбе између наоружаних Палестинаца и израелских снага сигурности, с великим жртвама на обје стране. Почетком октобра 2003. сукоб је накратко добио међународну димензију, након што су израелски борбени авиони напали средиште за обуку палестинских терориста дубоко у сиријској територији.

Последице[уреди]

У пет година насиља Друге интифаде на окупираним подручјима погинуло је око 1,100 Израелаца, од којих је 600 цивила, а убијено је 3.000 Палестинаца. Смрт лидера ПЛО-а Јасера Арафата у новембру 2004. обележила је једну еру израелско-палестинских односа. Арафата је на челу Палестинског вијећа замијенио Махмуд Абас, који се уопштено сматра умереним палестинским политичарем и којега израелска страна сматра прихватљивијим саговорником од Арафата. Абас и Шарон су у фебруару 2005. на самиту у летовалишту Шарм ел Шеику прогласили примирје, што је најозбиљнији покушај поновног покретања мировног процеса последњих година.

Референце[уреди]

  1. Gawerc (2012). стр. 43.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Напомена: Овај текст или један његов део је преузет са веб сајта хрватског часописа Хрватски војник. Види дозволу.