Кљунар

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Платипус)

Kljunar
Ornithorhynchus anatinus
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Monotremata
Porodica: Ornithorhynchidae
Rod: Ornithorhynchus
Blumenbach, 1800
Vrsta:
O. anatinus
Binomno ime
Ornithorhynchus anatinus
(Shaw, 1799.)
Rasprostranjenost kljunara

Kljunar[2] ili platipus[2] ili čudnovati kljunar, (lat. Ornithorhynchus anatinus) je oviparan sisar iz Australije. Vrsta je jedini predstavnik porodice kljunara ( Ornithorhynchidae). Zajedno s još četiri (prema nekim autorima tri) vrste mravinjih ježeva ili ehidni (Tachyglossidae) čine jedine žive vrste potklase prasisara (Prototheria) i od svih drugih sisara razlikuje se time što ne kote žive mlade, nego legu jaja.

Opis[uredi | uredi izvor]

Telo mu je pokriveno kratkom i vrlo masnom smeđom dlakom i spljošteno. Kljunar je prekriven debelim nepropustljivim slojem dlake, osim po nogama i kljunu. Dlaka mu je tamnosmeđa po leđima, dok je na trbuhu svetlija. Takođe mu je dlaka složena u dva sloja, unutrašnji koji je finiji i spoljašnji grublji. Gornji (spoljašnji) sloj zadržava u sebi vazduh i pomaže kljunaru da sačuva toplotu u toku zimskih meseci i plivanja u hladnoj vodi. Na glavi s kratkim i neistaknutim vratom ima širok pljosnat kljun poput patke, koji je na rubu kožnat i ima nosne otvore na prednjoj trećini, oči se nalaze odmah iznad kljuna. Uši su mu bez ušnih školjki i može da ih zatvori. Mesnati jezik pokriven je rožnatim zubićima i potpuno ispunjava usnu šupljinu. Petoprste kratke noge imaju plovne kožice, koje su prilikom hodanja presavijene unazad. Mužjak na zadnjim nogama ima rožnate ostruge s otvorima kroz koji se izliva sadržaj bedrenih žlezda otrovan poput zmijskog otrova. Nije poznato brani li se životinja time. Raste oko 50 (mužjaci, a ženke oko 43 cm) centimetara u dužinu, od čega na rep otpada oko 14 centimetara. U repu se čuvaju masnoće koje služe kao rezerva hrane, koje životinja može da iskoristi tokom oskudice, kao na primer tokom zime. Gornja strana repa kod kljunara je prekrivena grubljom dlakom dok je sa donje strane retka, za razliku od dabra koji svoj rep koristi i za pokretanje u vodi kljunar svoj rep koristi samo za upravljanje dok pliva. Težina mužjaka iznosi oko 1,7 kg, a ženke oko 1 kg.

Za razliku od drugih sisara, njihova telesna temperatura je s 32°C vrlo niska. Je li ta činjenica bila svojstvena svim sisarima koji su legli jaja ili je to posebna adaptacija na način života, danas više, na temelju malog broja vrsta jednootvornih životinja, nije moguće pouzdano utvrditi.

Godine 2004. otkrivena je još jedna posebnost kljunara: ženke imaju deset X-hromozoma, a mužjaci 5 X- i 5 Y-hromozoma (hromozomi koji određuju pol), dok većina ostalih sisara (uključujući i čoveka) ima po dva (ženke XX, mužjaci XY). U nekim aspektima sistema hromozoma ovih životinja liči na sistem kakav imaju ptice za koji se do sad pretpostavljalo da se razvio nezavisno od sisara.

Fiziologija[uredi | uredi izvor]

Ključna fiziološka razlika između kljunara i drugih sisara je to što kljunari (Monotreme znači jedan otvor na grčkom) imaju jedan otvor za reprodukciju, uriniranje i defekaciju, kao što je slučaj kod gmizavaca. Drugi sisari imaju posebne otvore: vagina, uretra i anus. Monotreme legu jaja koja ženka snabdeva hranjivim sastojcima.

Stanište[uredi | uredi izvor]

Živi u rukavcima reka obraslih drvećem. U obalama kopa svoje podzemne tunele s više izlaza i otvorom ispod površine vode. Živi u Australiji i na Tasmaniji.

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Dok roni, kljunar drži zatvorene oči, uši i nozdrve. Oslanja se jedino na svoj vrlo osetljiv kljun, mekan i savitljiv, pomoću kojeg nalazi hranu. Kljun hvata sićušne električne titraje koje odašilje njegov plen. Njegov kljun je zapravo duga njuška pokrivena mekom savitljivom kožom. Hrani se malim vodenim životinjama, kao što su puževi, školjke, slatkovodni rakovi, crvi i larve insekata. Hranu koju ulovi, skladišti u kesama koje se nalaze iza kljuna i jede tek kada se vrati na površinu. Okretan je u vodi, a spor na kopnu. U toku dana kljunar može da pojede količinu hrane koja iznosi polovinu njegove težine, a u potrazi za hranom može da provede i duže od pola dana. Višak hranljivih materija čuva u repu u obliku masti. Hranu traži u mulju dok roni. Kljunom, veoma osetljivim na dodir, kopa po rečnom dnu kako bi uznemirio rečne životinjice, a zatim pomera glavu levo-desno kako bi osetio električne impulse koji nastaju zbog kontrakcija mišića plena koji se kreće. Ova životinja ima sposobnost elektropercepcije - lociranja plena na osnovu električnih impulsa koje lovina proizvodi. Kljunar roni zatvorenih očiju, oslanjajući se na senzore u kljunu kojima otkriva električna polja koja emituje njegov plen ispod vode. Kako nema zube u kljunu ima rožnate tvorevine koje mu služe kao sito i kojima stiskajući kljun mrvi hranu.

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Izvan razdoblja parenja kljunari su samotnjaci. U vreme parenja, koje pada u kasnu zimu ili proleće (jun do oktobra), ženka se približava mužjaku i neprekidno ga gladi po krznu. Nakon toga, mužjak kljunom uhvati ženku za rep i zajedno plivaju u krug. Samo parenje, tokom kojeg mužjak uvodi penis u ženkinu kloaku, odvija se u vodi.

Za podizanje mladunaca ženka kopa veće, ponekad do 20 metara duge, podzemne kanale. Na kraju iskopa veću jamu koju oblaže delovima bilja. Materijal za oblaganje „gnezda” donosi stisnut savijenim repom uz trbušni deo tela. Između 12 i 14 dana nakon oplodnje, ženka polaže najčešće 3 bela jaja. Velikim žumancetom i ljuskom kao pergament, jaja im više podsećaju na jaja reptila nego na ptičja jaja. Ženka greje jaja tačno 10 dana, a mladunci se izležu goli, zatvorenih očiju i veliki 25 mm. Nakon toga, majka ih hrani mlekom koje luče žlezde u prsnom području, stvarajući na krznu „mlečno polje”. Kako majka nema bradavice, mladunci ližu mleko s majčinog krzna. Mužjaci ne učestvuju u podizanju mladunaca koji ostaju u majčinom tunelu oko 5 meseci, ali majka ih doji i nakon toga.

Kljunari su polno zreli s dve godine. Najduži poznati životni vek jednog kljunara koji je živeo u zatočeništvu bio je 17 godina, a dužina životnog veka u prirodi je nepoznata. Procenjuje se na oko 5 do 8 godina.

Otrov[uredi | uredi izvor]

Ostruge kljunara

I mužjaci i ženke kljunara su rođeni sa rožnatim ostrugama na šapama, ali samo mužjaci imaju otrov, koji se uglavnom sastoji od proteina nalik defenzinu (engl. defensin-like proteins (DLPs)).[3][4][5] DLPs proizvodi imuni sistem kljunara. Njegova funkcija je da uništi patogene bakterije i viruse, ali kljunari mnogo više koriste svoj otrov za odbranu. On je dovoljno jak da ubije manje životinje poput pasa, dok je nesmrtonosan po ljude, ali je bol koji ljudi osete veoma jak i može dovesti do privremene paralize mišića.[6][7]

Edem se brzo stvara oko rane i postepeno širi. Informacije dobijene iz studija slučaja i usmenih iskaza ukazuju na to da se bol razvija u dugotrajnu hiperalgeziju (pojačana osetljivost na bol), koja traje danima ili čak mesecima. Otrov se proizvodi u otrovnim alveolarnim žlezdama mužjaka, koje su u obliku bubrega i povezane kanalom sa ostrugom na svakom zadnjem ekstremitetu.

Ženka kljunara, ima zakržljale ostruge koje se ne razvijaju (i otpadaju do kraja prve godine), i nemaju funkcionalne otrovne žlezde.[8]

Otrov izgleda ima drugačiju funkciju od one koju ima kod vrsta koje nisu sisari; otrov nije opasan po život ljudi, ali je ipak dovoljno snažan da može ozbiljno da ugrozi žrtvu. Pošto samo mužjaci proizvode otrov, a njegova proizvodnja se povećava tokom sezone parenja, on može biti upotrebljen kao ofanzivno oružje u potvrđivanju dominacije tokom ovog perioda.[9] Slične ostruge se mogu naći na mnogim arhaičnim sisarima, što ukazuje na to da je njihovo postojanje bilo karakteristika sisara, a ne samo kljunara i monotrema.[10]

Evolucija[uredi | uredi izvor]

Rekonstrukcija drevnog srodnika kljunara steropodona (Steropodon)

Prema jednoj od ranih teorija o poreklu monotrema, koju je 1947. izneo Vilijam King Gregori, placentalni sisari i torbari su se razvili prvi, da bi kasnije došlo do podele torbara na torbare i monotreme. Međutim, kasnija istraživanja i pronalasci fosilnih ostataka su ukazala na to da je ovo bio pogrešan zaključak.[11]

Monotreme predstavljaju jedno od ranih grananja porodičnog drveta sisara, pri čemu jednu granu predstavljaju monotreme, a drugu preci placentalnih sisara i torbara, kasnije grananje je dovelo do podele na placentalne sisare i torbare.[12] Molekularni sat i datiranje fosila ukazuju na to da su se kljunari odvojili od ehidni pre oko 19–48 miliona godina.[13]

Najstariji otkriveni fosil modernih kljunara potiče od pre oko 100.000 godina, iz doba Kvartara. Izumrle monotreme Teinolophos i Steropodon su nekada smatrane za bliske srodnike modernih kljunara,[11] ali danas se smatraju za jedne od bazičnih taksona.[14]

Južnoamerički kljunar[uredi | uredi izvor]

Fosili vrste Monotrematum sudamericanum su pronađeni u Južnoj Americi, tačnije u Argentini, što ukazuje na to da su monotreme bile prisutne na superkontinentu Gondvani, čiji deo su bili današnji kontinenti Južna Amerika, Australija i Antarktik (pre oko 167 miliona godina).[15]

Džinovski kljunar[uredi | uredi izvor]

Naučnici u Australiji, na osnovu fosila zuba, identifikovali su izumrlu vrstu sisara, džinovskog kljunara (Obdurodon tharalkooschild). Ta životinja je živela pre 5 do 15 miliona godina.

Na osnovu veličine zuba zaključeno je da je džinovski kljunar bio dug oko 1,3 metara, to jest bio je dva puta duži od današnjih kljunara i najveći kljunar ikada (za kog se zna da je postojao).[16] Imao je njušku u obliku kljuna patke, gusto i masno krzno i šape koje imaju između prstiju kožicu za plivanje.

Životinja je identifikovana na osnovu jednog zuba (kutnjaka) na Univerzitetu u Njujorku, a fosil je pronađen u državi Kvinslend na severoistoku Australije.

„Otkriće te nove džinovske vrste je iznenađujuće, jer smo mislili da su sadašnji čudnovati kljunari nastali mnogo ranije“, rekao je australijski naučnik Majkl Arčer i dodao da se sada zna da su postojale paralelne vrste kljunara, među kojima je i ovaj džinovski.

Ova vrsta je živela u vodi, kao i današnji kljunar, i živela je nadomak šuma. Hranio se rakovima i drugim morskim plodovima, kao i malim kičmenjacima, žabama i kornjačama.[17].

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Woinarski, J. & Burbidge, A. A. (2016). „Ornithorhynchus anatinus”. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2016: e.T40488A21964009. Pristupljeno 28. 9. 2017. 
  2. ^ a b „„Karakteristične vrste kičmenjaka pojedinih zoogeografskih oblasti” str.31” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 30. 08. 2018. g. Pristupljeno 30. 08. 2018. 
  3. ^ „Australian Fauna”. Australian Fauna. Arhivirano iz originala 29. 05. 2012. g. Pristupljeno 14. 5. 2010. 
  4. ^ „Platypus venom linked to pain relief”. University of Sydney. 8. 5. 2008. Arhivirano iz originala 21. 08. 2011. g. Pristupljeno 14. 5. 2010. 
  5. ^ „Platypus poison”. Rainforest Australia. Arhivirano iz originala 29. 05. 2010. g. Pristupljeno 14. 5. 2010. 
  6. ^ de Plater, G.M.; Milburn, P.J.; Martin, R.L. (2001). „Venom From the Platypus, Ornithorhynchus anatinus, Induces a Calcium-Dependent Current in Cultured Dorsal Root Ganglion Cells”.
  7. ^ „The venom of the platypus (Ornithorhynchus anatinus)”. Arhivirano iz originala 1. 2. 2012. g. Pristupljeno 13. 9. 2006. 
  8. ^ Grant, J.R. „16”. Fauna of Australia.
  9. ^ Gerritsen, Vivienne Baillie (2002). „Platypus poison”.
  10. ^ Jørn H. Hurum, Zhe-Xi Luo, and Zofia Kielan-Jaworowska, Were mammals originally venomous?, Acta Palaeontologica Polonica 51 (1), 2006: 1-11
  11. ^ a b Rauhut, O.W.M.; Martin, T.; Ortiz-Jaureguizar, E.; Puerta, P. (2002). „The first Jurassic mammal from South America”.
  12. ^ Messer, M.; Weiss, A.S.; Shaw, D.C.; Westerman, M. (1998). „Evolution of the Monotremes: Phylogenetic Relationship to Marsupials and Eutherians, and Estimation of Divergence Dates Based on α-Lactalbumin Amino Acid Sequences”.
  13. ^ Phillips MJ; Bennett TH; Lee MS (2009). „Molecules, morphology, and ecology indicate a recent, amphibious ancestry for echidnas”.
  14. ^ Thomas H. Rich, James A. Hopson, Pamela G. Gill, Peter Trusler, Sally Rogers-Davidson, Steve Morton, Richard L. Cifelli, David Pickering, Lesley Kool, Karen Siu, Flame A. Burgmann, Tim Senden, Alistair R. Evans, Barbara E. Wagstaff, Doris Seegets-Villiers, Ian J. Corfe, Timothy F. Flannery, Ken Walker, Anne M. Musser, Michael Archer, Rebecca Pian and Patricia Vickers-Rich (2016). "The mandible and dentition of the Early Cretaceous monotreme Teinolophos trusleri".
  15. ^ Folger, Tim (1993). „A platypus in Patagonia (Ancient life - 1992)”.
  16. ^ Mihai, Andrei (2013). „‘Platypus-zilla’ fossil unearthed in Australia”. ZME Science. 
  17. ^ Petar Petrovic, Biologija, Izdavac, Beograd, (2011). str. 102

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • de Plater, G. M.; Milburn, P. J.; Martin, R. L. (2001). „Venom From the Platypus, Ornithorhynchus anatinus, Induces a Calcium-Dependent Current in Cultured Dorsal Root Ganglion Cells”. Journal of Neurophysiology. 85 (3): 1340—5. PMID 11248005. 
  • Grant, J. R. „16”. Fauna of Australia. 1b. Australian Biological Resources Study (ABRS). 
  • Gerritsen, Vivienne Baillie (2002). „Platypus poison”. Protein Spotlight (29). Pristupljeno 14. 9. 2006. 
  • Hurum, Jørn H.; Luo, Zhe-Xi; Kielan-Jaworowska, Zofia (2006). „Were mammals originally venomous?”. Acta Palaeontologica Polonica. 51 (1): 1—11. 
  • Rauhut, O. W. M.; Martin, T.; Ortiz-Jaureguizar, E.; Puerta, P. (2002). „The first Jurassic mammal from South America”. Nature. 416 (6877): 165—8. PMID 11894091. doi:10.1038/416165a. 
  • Messer, M.; Weiss, A. S.; Shaw, D. C.; Westerman, M. (1998). „Evolution of the Monotremes: Phylogenetic Relationship to Marsupials and Eutherians, and Estimation of Divergence Dates Based on α-Lactalbumin Amino Acid Sequences”. Journal of Mammalian Evolution. Springer Netherlands. 5 (1): 95—105. doi:10.1023/A:1020523120739. 
  • Phillips MJ; Bennett TH; Lee MS (2009). „Molecules, morphology, and ecology indicate a recent, amphibious ancestry for echidnas”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 106 (40): 17089—94. PMC 2761324 Slobodan pristup. PMID 19805098. doi:10.1073/pnas.0904649106. 
  • Thomas H. Rich; James A. Hopson; Pamela G. Gill; Peter Trusler; Sally Rogers-Davidson; Steve Morton; Richard L. Cifelli; David Pickering; Lesley Kool; Karen Siu; Flame A. Burgmann; Tim Senden; Alistair R. Evans; Barbara E. Wagstaff; Doris Seegets-Villiers; Ian J. Corfe; Timothy F. Flannery; Ken Walker; Anne M. Musser; Michael Archer; Rebecca Pian; Patricia Vickers-Rich (2016). „The mandible and dentition of the Early Cretaceous monotreme Teinolophos trusleri”. Alcheringa: An Australasian Journal of Palaeontology. in press. doi:10.1080/03115518.2016.1180034. 
  • Folger, Tim (1993). „A platypus in Patagonia (Ancient life - 1992)”. Discover. 14 (1): 66. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kljunar na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кљунар&oldid=27470376”