Pređi na sadržaj

Politička represija u Sovjetskom Savezu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Tokom istorije Sovjetskog Saveza desetine miliona ljudi je pretrpelo političku represiju, koja je bila instrument države od perioda Oktobarske revolucije. Kulminirala je tokom Staljinove ere, zatim je opala, ali je represija nastavila da postoji tokom „Hruščovljevog odmrzavanja“, što je praćeno pojačanim progonom sovjetskih disidenata tokom Brežnjevljeve vladavine i represija nije prestala sve do kasne vladavine Mihaila Gorbačova kada je završio u skladu sa svojom politikom glasnosti i perestrojke.[1][2][3][4][5][6][7][8]

Poreklo i rano sovjetsko doba[uredi | uredi izvor]

Tajna policija je imala dugu istoriju u carskoj Rusiji. Ivan Grozni je koristio Opričinu, dok su u skorije vreme postojali Treći odsek i Ohrana.

Crveni teror[uredi | uredi izvor]

Crveni teror je nastao nakon pokušaja atentata na Vladimira Lenjina i vođu Petrogradske Čeke Mojseja Urickog, od kojih je poslednji bio uspešan. Crveni teror je napravljen po uzoru na jakobinsku diktatura za vreme Francuske revolucije[9] i nastojao je da eliminiše političko neslaganje, opoziciju i sve druga pretnja boljševičkoj moći.[10] U širem smislu, termin se obično primenjuje na boljševičku političku represiju tokom građanskog rata (1917–1922),[11][12] za razliku od belog terora koji je sprovodila Bela armija (ruske i neruske trupe suprotstavljene boljševicima) protiv svojih političkih neprijatelja, uključujući boljševike.

Procene ukupnog broja žrtava boljševičke represije uveliko variraju i po broju i po obimu. Jedan izvor procenjuje da je iz svih razloga ukupan broj žrtava represije i kampanja pacifikacije 1,3 miliona,[13] dok drugi daje procene o 28.000 pogubljenja godišnje od decembra 1917. do februara 1922.[14] Procene za broj ljudi streljanih tokom početnog perioda Crvenog terora su najmanje 10.000.[14] Procene za ceo period idu od najnižih od 50.000[15] do najviših od 140.000[15][16] i 200.000 pogubljenih.[17] Najpouzdanije procene o ukupnom broju pogubljenja iznose oko 100.000.[18]

Kolektivizacija[uredi | uredi izvor]

Kolektivizacija u Sovjetskom Savezu je bila politika, vođena između 1928. i 1933., da se pojedinačna zemlja i radna snaga konsoliduju u kolektivne farme (rus. колхо́з, kolhoz, množina kolhozi). Sovjetski lideri su bili uvereni da će zamena individualnih seljačkih farmi kolhozima odmah povećati zalihe hrane za gradsko stanovništvo, snabdevanje sirovinama za prerađivačku industriju i izvoz poljoprivrede uopšte. Kolektivizacija se stoga smatrala rešenjem za krizu poljoprivredne distribucije (uglavnom u isporuci žita) koja se razvila od 1927. godine i koja je postajala sve akutnija kako je Sovjetski Savez gurao napred sa svojim ambicioznim programom industrijalizacije.[19] Pošto se seljaštvo, sa izuzetkom najsiromašnijeg dela, opirala politici kolektivizacije, sovjetska vlast je pribegla oštrim merama da primora zemljoradnike na kolektivizaciju. U razgovoru sa Vinstonom Čerčilom, Staljin je dao procenu broja „kulaka“ koji su bili represivni zbog otpora sovjetskoj kolektivizaciji na 10 miliona, uključujući i one koji su nasilno deportovani.[20][21] Nedavni istoričari procenjuju broj poginulih u rasponu od šest do 13 miliona.[22]

Velika čistka[uredi | uredi izvor]

Mihail Tuhačevski osuđen na suđenju generalima Crvene armije 1937

Velika čistka (rus. Большая чистка) je bila serija kampanja političke represije i progona u Sovjetskom Savezu koje je orkestrirao Josif Staljin 1937–1938.[23][24] To je uključivalo čistku Komunističke partije Sovjetskog Saveza, represiju nad seljacima, deportacije etničkih manjina i progon nepovezanih lica, što je karakterisalo rasprostranjen policijski nadzor, rasprostranjena sumnja u „sabotere“, zatvaranje i ubistva.[23] Procene broja smrtnih slučajeva povezanih sa Velikom čistkom kreću se od zvanične brojke od 681.692 na skoro 1 milion.

Transferi stanovništva[uredi | uredi izvor]

Transfer stanovništva u Sovjetskom Savezu može se podeliti u sledeće široke kategorije: deportacije „antisovjetskih“ kategorija unutar stanovništva, koje su često klasifikovane kao „neprijatelji radnika“; deportacije nacionalnosti; transfer radne snage; i organizovane migracije u suprotnim pravcima u cilju popunjavanja etnički očišćenih teritorija. U većini slučajeva njihova odredišta su bila nedovoljno naseljena i udaljena područja (pogledajte Nedobrovoljna naselja u Sovjetskom Savezu).

Gulag[uredi | uredi izvor]

Memorijal Gulag u Sankt Peterburgu je napravljen od kamena iz logora Solovki — prvog zarobljeničkog logora u sistemu Gulaga. Ovde se svake godine okupljaju ljudi na Dan sećanja na žrtve represije (30. oktobar)

Gulag je „bio ogranak Državne bezbednosti koji je upravljao kaznenim sistemom logora prinudnog rada i povezanih zatočeničkih i tranzitnih logora i zatvora. Dok su u ovim logorima bili smešteni kriminalci svih vrsta, sistem Gulaga je postao prvenstveno poznat kao mesto za političke zatvorenike i kao mehanizam za suzbijanje političke opozicije sovjetskoj državi.“[25][26]

Represije na anektiranim teritorijama[uredi | uredi izvor]

Tokom prvih godina Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je anektirao nekoliko teritorija u istočnoj Evropi kao posledicu nemačko-sovjetskog pakta i njegovog Tajnog dodatnog protokola.[27]

Baltičke države[uredi | uredi izvor]

Antanas Sniečkus, lider Komunističke partije Litvanije od 1940. do 1974. godine, nadgledao je masovne deportacije Litvanaca.[28]

U baltičkim zemljama, Estoniji, Letoniji i Litvaniji, represije i masovne deportacije vršili su Sovjeti. Uputstvo „O proceduri za sprovođenje deportacije antisovjetskih elemenata iz Litvanije, Letonije i Estonije“ sadržalo je detaljne procedure i protokole koje treba poštovati pri deportaciji baltičkih državljana. Takođe su uspostavljeni javni sudovi za kažnjavanje „izdajnika naroda”: onih koji nisu ispunili „političku dužnost” da glasaju za svoje zemlje u SSSR. U prvoj godini sovjetske okupacije, od juna 1940. do juna 1941., broj potvrđenih pogubljenih, regrutovanih ili deportovanih procenjuje se na najmanje 124.467: 59.732 u Estoniji, 34.250 u Letoniji i 30.485 u Litvaniji.[29] To je uključivalo 8 bivših šefova država i 38 ministara iz Estonije, 3 bivša šefa država i 15 ministara iz Letonije, a tadašnji predsednik, 5 premijera i 24 druga ministra iz Litvanije.[30]

Post-Staljinovo doba (1953–1991)[uredi | uredi izvor]

Nakon Staljinove smrti, suzbijanje neslaganja je dramatično smanjeno i takođe je poprimilo nove oblike. Unutrašnji kritičari sistema osuđeni su za antisovjetsku agitaciju, antisovjetsku klevetu ili su optuženi da su „društveni paraziti“ . Drugi kritičari su bili optuženi da su psihički bolesni, bili su optuženi da imaju tromu šizofreniju i zatvarani u „psihuške“, odnosno duševne bolnice koje su sovjetske vlasti koristile kao zatvore.[31] Određeni broj istaknutih disidenata, uključujući Aleksandra Solženjicina, Vladimira Bukovskog i Andreja Saharova, poslat je u unutrašnje ili spoljno izgnanstvo.

Procene umrlih[uredi | uredi izvor]

Procene o broju smrtnih slučajeva koji se mogu pripisati Josifu Staljinu uveliko variraju. Neki naučnici tvrde da evidencija pogubljenja političkih zatvorenika i etničkih manjina nije ni pouzdana ni potpuna;[10] drugi tvrde da arhivski materijali sadrže nepobitne podatke daleko superiornije od izvora koji su korišćeni pre 1991. godine, kao što su izjave emigranata i drugih doušnika.[32][33] Istoričari koji su radili nakon raspada Sovjetskog Saveza procenjuju da se ukupan broj žrtava kreće od približno 3 miliona[34] do skoro 9 miliona.[35] Neki naučnici i dalje tvrde da bi broj umrlih mogao biti u desetinama miliona.[36]

Računajući gubitke[uredi | uredi izvor]

Muzej Gulaga u Moskvi osnovao je 2001. istoričar Anton Antonov Ovsejenko

Godine 2011., istoričar Timoti D. Snajder, nakon ocenjivanja 20 godina istorijskog istraživanja u istočnoevropskim arhivima, tvrdi da je Staljin namerno ubio oko 6 miliona (popevši se na 9 miliona ako se uzmu u obzir predvidive smrti koje su proizašle iz politike).[37][35]

Objavljivanje ranije tajnih izveštaja iz sovjetskih arhiva 1990-ih ukazuje da je žrtva represije u Staljinovo doba bilo oko 9 miliona ljudi. Neki istoričari tvrde da je broj mrtvih bio oko 20 miliona na osnovu sopstvene demografske analize i datumskih informacija objavljenih pre objavljivanja izveštaja iz sovjetskih arhiva. Američki istoričar Ričard Pajps je primetio: „Popisi su otkrili da se između 1932. i 1939. godine — to jest, posle kolektivizacije, ali pre Drugog svetskog rata — stanovništvo smanjilo za 9 do 10 miliona ljudi.[38] U svom najnovijem izdanju Velikog terora (2007), Robert Konkvest navodi da, iako tačni brojevi možda nikada neće biti poznati sa potpunom sigurnošću, najmanje 15 miliona ljudi je ubijeno „od čitavog niza terora sovjetskog režima“.[39] Rudolf Ramel je 2006. rekao da su ranije veće procene ukupnog broja žrtava tačne, iako on uključuje i one koje je ubila vlada Sovjetskog Saveza iu drugim istočnoevropskim zemljama.[40] Nasuprot tome, J. Arč Geti i drugi istoričari insistiraju da je otvaranje sovjetskih arhiva potvrdilo niže procene koje su izneli „revizionistički“ naučnici.[34][41] Simon Sebag Montefjore je 2003. godine sugerisao da je Staljin na kraju odgovoran za smrt najmanje 20 miliona ljudi.[42]

Neke od ovih procena delimično se oslanjaju na demografske gubitke. Konkvest je objasnio kako je došao do svoje procene: „Predlažem oko jedanaest miliona do početka 1937, i oko tri miliona tokom perioda 1937–38, što čini ukupno četrnaest miliona. Jedanaest i kusur miliona se lako može zaključiti iz nespornog deficita stanovništva prikazanog na prigušenom popisu iz januara 1937, od petnaest do šesnaest miliona, praveći razumne pretpostavke o tome kako je ovo podeljeno između deficita rođenih i smrti.“[43]

Neki istoričari takođe smatraju da su zvanični arhivski podaci kategorija koje su zabeležile sovjetske vlasti nepouzdane i nepotpune.[10] Pored neuspeha u vezi sa sveobuhvatnim snimcima, kao jedan dodatni primer, kanadski istoričar Robert Gelateli i britanski istoričar Sajmon Sebag Montefjore tvrde da mnogi osumnjičeni koji su pretučeni i mučeni na smrt dok su bili u „istražnom pritvoru” verovatno nisu bili ubrojani među pogubljene. Nasuprot tome, australijski istoričar Stiven G. Vitkroft tvrdi da je pre otvaranja arhiva za istorijska istraživanja „naše razumevanje razmera i prirode sovjetske represije bilo izuzetno loše“ i da su neki stručnjaci koji žele da zadrže ranije visoke procene o Staljinistički broj mrtvih se „teško prilagođava novim okolnostima kada su arhive otvorene i kada ima mnogo nepobitnih podataka“ i umesto toga „drže se na svojim starim sovjetološkim metodama sa kružnim proračunima zasnovanim na čudnim izjavama emigranata i drugi doušnici za koje se pretpostavlja da imaju superiorno znanje“.[33]

Žrtve represije i gladi

Događaj Broj umrlih Reference
1 - Crveni teror 50,000 - 200,000 [44][45]
2 - Dekulakizacija 389,521 - 600,000 [46][47]
3 - Gulazi 1,053,829 - 2,500,000 [48][49]
4 - Velika čistka 683,692 - 855,000 [50][51]
5 - Deportacija nacionalnih manjina 450,000 - 800,000 [52][53]
A - Represije mimo gladi 2,627,042 - 4,955,000 Zbir 1-5
6- Sovjetska glad 1932–1933. 5,700,000 - 8,700,000 [54][55][56]
7- Sovjetska glad 1946-1947. 500,000 - 2,000,000 [57][58]
B - Umrli od gladi 6,200,000 - 10,700,000 Zbir prethodnih navoda
Ukupno 8,827,042 - 15,655,000 Zbir prethodnih navoda (Okvirno 70% ljudi je umrlo od gladi)

Sećanje na žrtve[uredi | uredi izvor]

Mapa Staljinovih koncentracionih logora u Muzeju gulaga u Moskvi

Dan sećanja na žrtve političke represije (Denь pamati žertv političkih represija) zvanično se održava 30. oktobra u Rusiji od 1991. godine. Obeležava se iu drugim bivšim sovjetskim republikama sa izuzetkom Ukrajine, koja ima svoj godišnji Dan sećanja na žrtve političkih represija sovjetskog režima, koji se održava svake godine treće nedelje maja.

Članovi društva Memorijal su uzeli aktivno učešće u ovakvim komemorativnim skupovima.[traži se izvor] Od 2007. Memorijal takođe organizuje celodnevnu ceremoniju „Vraćanje imena“ na Soloveckom kamenu u Moskvi svakog 29. oktobra.[59]

Zid tuge u Moskvi, otvoren u oktobru 2017. godine, prvi je ruski spomenik naređen predsedničkim dekretom za ljude ubijene tokom staljinističkih represija u Sovjetskom Savezu.[60][61]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Past political repression creates long-lasting mistrust”. 2. 3. 2022. 
  2. ^ „How Lenin's Red Terror set a macabre course for the Soviet Union”. National Geographic Society. 2. 9. 2020. 
  3. ^ „How the 'Red Terror' Exposed the True Turmoil of Soviet Russia 100 Years Ago”. 5. 9. 2018. 
  4. ^ Livi-Bacci, Massimo (1993). „On the Human Costs of Collectivization in the Soviet Union”. Population and Development Review. 19 (4): 743—766. JSTOR 2938412. doi:10.2307/2938412. 
  5. ^ Viola, Lynne (1986). „The Campaign to Eliminate the Kulak as a Class, Winter 1929-1930: A Reevaluation of the Legislation”. Slavic Review. 45 (3): 503—524. JSTOR 2499054. doi:10.2307/2499054. 
  6. ^ „The Soviet Massive Deportations - A Chronology | Sciences Po Violence de masse et Résistance - Réseau de recherche”. 18. 4. 2019. 
  7. ^ „Great Purge | History & Facts | Britannica”. 
  8. ^ „Gulag | Definition, History, Prison, & Facts | Britannica”. 
  9. ^ Wilde, Robert. 2019 February 20. "The Red Terror." ThoughtCo. Retrieved March 24, 2021.
  10. ^ a b v „SOVIET STUDIES”. sovietinfo.tripod.com. Pristupljeno 2019-05-28. 
  11. ^ Melgunov, Sergey [1925] 1975. The Red Terror in Russia. Hyperions. ISBN 0-88355-187-X.
  12. ^ Melgunov, Sergei. 1927. "The Record of the Red Terror Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. decembar 2018)." Current History (November 1927):198–205.
  13. ^ Rinke, Stefan; Wildt, Michael (2017). Revolutions and Counter-Revolutions: 1917 and Its Aftermath from a Global Perspective. Campus Verlag. str. 57—58. ISBN 978-3593507057. 
  14. ^ a b Ryan (2012).
  15. ^ a b Stone, Bailey (2013). The Anatomy of Revolution Revisited: A Comparative Analysis of England, France, and Russia. Cambridge University Press. p. 335.
  16. ^ Pipes, Richard (2011). The Russian Revolution. Knopf Doubleday Publishing Group. p. 838.
  17. ^ Lowe (2002).
  18. ^ Lincoln, W. Bruce (1989). Red Victory: A History of the Russian Civil War. Simon & Schuster. str. 384. ISBN 0671631667. „... the best estimates set the probable number of executions at about a hundred thousand.” 
  19. ^ Davies, R.W., The Soviet Collective Farms, 1929–1930, Macmillan, London (1980), p. 1.
  20. ^ Valentin Berezhkov, "Kak ya stal perevodchikom Stalina", Moscow, DEM. 1993. ISBN 5-85207-044-0. str. 317.
  21. ^ Stanislav Kulchytsky, "How many of us perished in Holodomor in 1933" Arhivirano 2006-07-21 na sajtu Wayback Machine, Zerkalo Nedeli, November 23–29, 2002.
  22. ^ Constantin Iordachi; Arnd Bauerkamper (2014). The Collectivization of Agriculture in Communist Eastern Europe: Comparison and Entanglements. Central European University Press. стр. 9. ISBN 9786155225635. 
  23. ^ а б Figes 2007, стр. 227–315
  24. ^ Lenin, Stalin, and Hitler: The Age of Social Catastrophe. By Robert Gellately. 2007. Knopf. 720 pages ISBN 1-4000-4005-1.
  25. ^ Anne Applebaum (2003). Gulag: A History. Doubleday. ISBN 978-0767900560. 
  26. ^ Robert Service (7. 6. 2003). „The accountancy of pain”. The Guardian. 
  27. ^ The Soviet occupation and incorporation at Encyclopædia Britannica
  28. ^ Roszkowski, Wojciech (2016). Biographical Dictionary of Central and Eastern Europe in the Twentieth Century. Routledge. str. 2549. ISBN 978-1317475934. 
  29. ^ Dunsdorfs, Edgars. The Baltic Dilemma. Speller & Sons, New York. 1975
  30. ^ Küng, Andres. Communism and Crimes against Humanity in the Baltic States. 1999 „Communism and Crimes against Humanity in the Baltic states”. Arhivirano iz originala 2001-03-01. g. Pristupljeno 2015-02-17. 
  31. ^ „Dangerous Minds”. www.hrw.org. 
  32. ^ „The Scale and Nature of German and Soviet Repression and Mass Killings,1930-45” (PDF). 
  33. ^ a b „The Scale and Nature of Stalinist Repression” (PDF). 
  34. ^ a b „Victims of the Soviet Penal System in the Pre-war Years:A First Approach on the Basis of Archival Evidence”. Arhivirano iz originala 2008-06-11. g. 
  35. ^ a b Snyder, Timothy (2011-01-27). „Hitler vs. Stalin: Who Was Worse?”. The New York Review of Books (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-05-28. 
  36. ^ Rosefielde 2008, str. 17
  37. ^ Snyder, Timothy (2010). Bloodlands: Europe between Hitler and Stalin. New York. str. 384. 
  38. ^ Pipes, Richard (2001). Communism: A History. USA. str. 67. 
  39. ^ Conquest, Robert (2007). The Great Terror: A Reassessment, 40th Anniversary Edition. Oxford University Press. str. in Preface, p. xvi: "Exact numbers may never be known with complete certainty, but the total of deaths caused by the whole range of Soviet regime's terrors can hardly be lower than some fifteen million.". 
  40. ^ „How Many Did Stalin Really Murder? | The Distributed Republic”. www.distributedrepublic.net. Arhivirano iz originala 30. 09. 2017. g. Pristupljeno 2019-05-28. 
  41. ^ „Victims of Stalinism” (PDF). 
  42. ^ Montefiore, Simon Sebag (2007). Stalin: The Court of the Red Tsar (na jeziku: engleski). Knopf Doubleday Publishing Group. str. 643. ISBN 9780307427939. 
  43. ^ „Robert Conquest, Excess Deaths in the Soviet Union, NLR I/219, September–October 1996”. newleftreview.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-05-28. 
  44. ^ Stone, Bailey (2013). The Anatomy of Revolution Revisited: A Comparative Analysis of England, France, and Russia. Cambridge University Press. p. 335.
  45. ^ Lowe, Norman (2002). Mastering Twentieth Century Russian History. Palgrave. ISBN 9780333963074. str. 151.
  46. ^ Pohl, J. Otto (1999). Ethnic Cleansing in the USSR, 1937–1949. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-30921-2. LCCN 98-046822 p. 46
  47. ^ Hildermeier, Manfred (2016). Die Sowjetunion 1917–1991. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. str. 35. ISBN 978-3486855548. 
  48. ^ Getty, J. Arch; Rittersporn, Gábor; Zemskov, Viktor (1993). „Victims of the Soviet penal system in the pre-war years: a first approach on the basis of archival evidence” (PDF). American Historical Review. 98 (4): 1024. JSTOR 2166597. doi:10.2307/2166597. 
  49. ^ Nakonechnyi, Mikhail (2020). 'Factory of invalids': Mortality, disability and early release on medical grounds in GULAG, 1930-1955 (Teza). University of Oxford. 
  50. ^ Getty, J. Arch; Rittersporn, Gábor; Zemskov, Viktor (1993). „Victims of the Soviet penal system in the pre-war years: a first approach on the basis of archival evidence” (PDF). American Historical Review. 98 (4): 1022. JSTOR 2166597. doi:10.2307/2166597. 
  51. ^ Ellman, Michael (2002). „Soviet Repression Statistics: Some Comments” (PDF). Europe-Asia Studies. 54 (7): 1151—1172. S2CID 43510161. doi:10.1080/0966813022000017177. „The best estimate that can currently be made of the number of repression deaths in 1937–38 is the range 950,000–1.2 million, i.e. about a million. This is the estimate which should be used by historians, teachers and journalists concerned with twentieth century Russian—and world—history” 
  52. ^ Buckley, Cynthia J.; Ruble, Blair A.; Hofmann, Erin Trouth (2008). Migration, Homeland, and Belonging in Eurasia. Woodrow Wilson Center Press. str. 207. ISBN 978-0801890758. LCCN 2008-015571. 
  53. ^ Grieb, Christiane (2014). "Warsaw, Battle for". In C. Dowling, Timothy (ed.). Russia at War: From the Mongol Conquest to Afghanistan, Chechnya, and Beyond. ABC-CLIO. ISBN 9781598849486. LCCN 2014017775. pp. 930
  54. ^ Davies, Robert W.; Wheatcroft, Stephen G. (2009). The Years of Hunger: Soviet Agriculture 1931–1933. Palgrave Macmillan. str. 415. ISBN 9780230238558. doi:10.1057/9780230273979. 
  55. ^ Rosefielde, Steven (septembar 1996). „Stalinism in Post-Communist Perspective: New Evidence on Killings, Forced Labour and Economic Growth in the 1930s”. Europe-Asia Studies. 48 (6): 959—987. doi:10.1080/09668139608412393. 
  56. ^ Wolowyna, Oleh (oktobar 2020). „A Demographic Framework for the 1932–1934 Famine in the Soviet Union”. Journal of Genocide Research. 23 (4): 501—526. S2CID 226316468. doi:10.1080/14623528.2020.1834741. 
  57. ^ Werth, Nicolas (2015). „Apogee and Crisis in the Gulag System”. Ur.: Courtois, Stephane. Black Book of Communism: Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press. ISBN 978-5882380556. OCLC 929124088. 
  58. ^ Ganson, Nicholas (2009). "Introduction: Famine of Victors". The Soviet Famine of 1946–1947 in Global and Historical Perspective. Palgrave Macmillan. pp. xii–xix. ISBN 9780230613331.
  59. ^ "Restoring the Names, Dmitriev Affair website, 30 October 2017.
  60. ^ „Putin otkrыl v Moskve memorial "Stena skorbi"” [Putin Opened the Memorial "Wall of Grief" in Moscow]. RBK (na jeziku: ruski). 30. 10. 2017. 
  61. ^ „Wall of Grief: Putin opens first Soviet victims memorial”. BBC News. 30. 10. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Политичка_репресија_у_Совјетском_Савезу&oldid=27678561”