Procesna teologija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Procesna teologija je vrsta teologije koja se razvila iz procesne filozofije Alfreda Norta Vajtheda (1861–1947), ali najviše od Čarlsa Hartsorna (1897–2000), Džona B. Koba (r. 1925) i Judžina H. Pitersa (1929- 1983). Procesna teologija i procesna filozofija se zajednički nazivaju „procesna misao“.

Teologija procesa je zasnovana na filozofiji da je jedini apsolut koji postoji u svetu promena, tako da se i Bog neprestano menja. Kao takva ona poriče i božanstvo Isusa Hrista, smatrajući da Isus suštinski ne može da se razlikuje od bilo kog drugog ljudskog bića[1].

I za Vajtheda i za Hartsorna, suštinski atribut Boga je da utiče na vremenske procese i da na njega utiču, suprotno oblicima teizma koji smatraju da je Bog u svakom pogledu nevremen (večan), nepromenljiv i neprolaznan. Procesna teologija ne poriče da je Bog u nekim aspektima večan (nikada neće umreti), nepromenljiv (u smislu da je Bog nepromenljivo dobar) i nepromenljiv (u smislu da stvarnost ne utiče na Božji večni aspekt), ali je u suprotnosti od klasičnog gledišta insistiranjem da je Bog u nekim aspektima privremen, promenljiv i prolazan[2].

Prema Kobu, "teologija procesa se može odnositi na sve oblike teologije koji naglašavaju događaj, pojavu ili prevladavanje suštine. U ovom smislu teologija na koju je uticao G.F. Hegel je teologija procesa jednako kao i ona pod uticajem Vajtheda. Ova upotreba termina skreće pažnju na afinitete između ovih inače sasvim različitih tradicija.[3]“ Takođe, Pjer Tejar de Šarden može biti uključen među procesne teologe[4], čak i ako se generalno shvataju kao da se odnose na Vajthedijevsku/Hartšorneansku školu, gde nastavljaju da budu stalne debate unutar polja o prirodi Boga, odnosu Boga i sveta i besmrtnosti.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Različite teološke i filozofske aspekte proširili su i razvili Čarls Hartshorn (1897–2000), Džon B. Kob, Eugen H. Peters i David Rai Grifin[5]. Karakteristika teologije procesa koju je svaki od ovih mislilaca delio je odbacivanje metafizike koja daje prednost „biti“ nad „postajanjem“, posebno Aristotela i Tome Akvinskog[6]. Hartshorn je bio pod dubokim uticajem francuskog filozofa Žila Lekijea i švajcarskog filozofa Šarla Sekretana koji su verovatno bili prvi koji su tvrdili da je u Bogu sloboda postajanja iznad njegove supstancijalnosti.

Procesna teologija je ubrzo uticala na brojne jevrejske teologe uključujući rabine Maksa Kadušina, Miltona Stajnberga, Levija A. Olana, Harija Slominskog i, u manjoj meri, Abrahama Džošuu Hešela. Savremeni jevrejski teolozi koji zagovaraju neki oblik teologije procesa su Bredli Šavit Artson[7], Lorens A. Inglander, Vilijam E. Kaufman, Harold Kušner, Enson Lejtner, Majkl Lerner, Gilbert S. Rozental, Lorens Troster, Donald B. Rosof, Burton Mindick i Nahum Vard.

Odnos prema teologiji oslobođenja[uredi | uredi izvor]

Henri Jang kombinuje crnačku teologiju i procesnu teologiju u svojoj knjizi Nada u procesu. Jang traži model za američko društvo koji prevazilazi alternative integracije crnaca u belo društvo i crnačke odvojenosti. On smatra korisnim model procesa da mnogi postaju jedno. Ovde je jedno nova stvarnost koja nastaje iz diskretnih doprinosa mnogih, a ne asimilacije mnogih sa već uspostavljenom[8].

Monika Kolman je kombinovala feminističku teologiju i procesnu teologiju u svojoj knjizi Pravljenje puta van puta. U njoj ona tvrdi da su 'izlaženje bez puta' i 'kreativna transformacija' komplementarni uvidi iz odgovarajućih teoloških tradicija. Ona je jedan od mnogih teologa koji se identifikuju i kao teolog procesa i kao feministički/ženski/ekofeministički teolog, što uključuje osobe kao što su Seli Mekfejg, Rozmari Radford Ruter i Mardžori Hjuit Sučocki[9].

C. Robert Mesli, u svojoj knjizi Procesna teologija, ističe tri aspekta procesne teologije oslobođenja[10]:

  • Postoji relacioni karakter prema božanskom koji omogućava Bogu da iskusi i radost i patnju čovečanstva. Bog pati kao i oni koji doživljavaju ugnjetavanje i Bog nastoji da ostvari sve pozitivne i lepe potencijale. Bog, dakle, mora biti solidaran sa potlačenima i takođe mora raditi na njihovom oslobođenju.
  • Bog nije svemoćan u klasičnom smislu i stoga Bog ne pruža podršku za status kvo, već radije traži ostvarenje većeg dobra.
  • Bog vrši moć odnosa, a ne jednostranu kontrolu. Na ovaj način Bog ne može trenutno da okonča zlo i ugnjetavanje u svetu. Bog radi na relacijske načine kako bi pomogao ljudima da dovedu do oslobođenja.

Debata o shvatanju Božje sile u teologiji procesa[uredi | uredi izvor]

Kritika procesne teologije je da ona nudi suviše umanjenu koncepciju Božje moći. Teolozi procesa tvrde da Bog nema jednostranu, prinudnu kontrolu nad svime u univerzumu. U teologiji procesa, Bog ne može nadjačati slobodu osobe, niti činiti čuda koja krše zakone prirode, niti izvoditi fizičke radnje kao što su izazivanje ili zaustavljanje poplave ili lavine. Kritičari tvrde da ova koncepcija umanjuje božansku moć do tog stepena da se Bog više ne obožava[11].

Odgovor teologije procesa na ovu kritiku je da tradicionalna hrišćanska koncepcija Boga zapravo nije obožavana ovakva kakva je i da tradicionalna predstava o Božjoj svemoći nema smisla[12].

Prvo, moć je koncept odnosa. Ne vrši se u vakuumu, već uvek od nekog entiteta A nad nekim drugim entitetom B. Kao takva, moć zahteva analizu kako bića koje vrši moć, tako i bića da se ta moć vrši. Pretpostaviti da entitet A (u ovom slučaju Bog), uvek može uspešno da kontroliše bilo koji drugi entitet B znači, u stvari, reći da B ne postoji kao slobodno i individualno biće u bilo kom značajnom smislu, pošto ne postoji mogućnost njegovog otpora A ako A odluči da pokrene pitanje[13].

Imajući na umu ovo, procesna teologija pravi nekoliko važnih razlika između različitih vrsta moći. Prva razlika je između „prinudne“ moći i moći „ubeđivanja“. Moć prinude je vrsta koju jedno fizičko telo primenjuje nad drugim, kao što je jedna bilijarska loptica koja udara drugu, ili jedna ruka izvrće drugu. Beživotna tela (kao što su loptice za bilijar) uopšte ne mogu da se odupru takvim primenama fizičke sile, a čak i živa tela (kao što su ruke) mogu da se odupru samo do sada i mogu biti prinudno savladana. Dok konačna, fizička stvorenja mogu vršiti prinudnu moć jedno nad drugim na ovaj način, Bog – bez fizičkog tela – ne može (ne samo neće) vršiti prinudnu kontrolu nad svetom[14].

Ali teolozi procesa tvrde da je moć prinude zapravo sekundarni ili izvedeni oblik moći, dok je ubeđivanje primarni oblik Čak je i čin samopokretanja (na primer ruke) primer ubedljive moći. Ruka možda neće raditi na način na koji osoba želi - može biti slomljena, zaspala ili na drugi način nesposobna da izvrši željenu radnju. Tek nakon što je ubedljivi čin samopokretanja uspešan, entitet može čak početi da vrši prinudnu kontrolu nad drugim konačnim fizičkim telima. Ali nikakva količina prinudne kontrole ne može promeniti slobodne odluke drugih subjekata; to može samo ubeđivanje[15].

Na primer, detetu je roditelj rekao da mora da ide u krevet. Dete, kao samosvesna individua koja odlučuje, uvek može da donese odluku da ne ide u krevet. Roditelj tada može da odgovori tako što će pokupiti dete i odneti ga u svoju sobu, ali ništa ne može naterati dete da promeni svoju odluku da se odupre naredbi roditelja. Samo telo deteta može biti prinudno kontrolisano od strane tela fizički jačeg roditelja; slobodna volja deteta ostaje netaknuta. Dok teolozi procesa tvrde da Bog nema moć prinude, oni takođe tvrde da Bog ima vrhovnu moć ubeđivanja, da Bog uvek utiče/ubeđuje nas da izaberemo dobro.

Argument procesa je, dakle, da oni koji se drže ideje o prinudnoj svemoći Boga brane moć radi moći, što bi izgledalo neskladno sa životom Isusa, za koga hrišćani veruju da je umro za grehe čovečanstva, a ne da sruši Rimsko carstvo. Grifin tvrdi da zapravo Bog čija je svemoć definisana na „tradicionalan“ način nije obožavan.

Još jedna druga razlika koju teolozi prave je između ideje „jednostrane“ moći naspram „relacione“ moći[16]. Jednostrana moć je moć kralja (ili tačnije, tiranina) koji želi da vrši kontrolu nad svojim podanicima, a da oni na njega ne utiču[17]. Međutim, većina ljudi bi se složila da je vladar koji nije promenjen niti pogođen radostima i tugama njegovih podanika zapravo odvratan vladar i psihopata. Teolozi procesa stoga naglašavaju da je Božja moć u odnosu; umesto da ga svet ne utiče i nepromenjen, Bog je biće na koje najviše utiče svako drugo biće u univerzumu[18].

Sumirajući, dakle, teolozi procesa tvrde da njihova koncepcija Božje moći ne umanjuje Boga, već upravo suprotno. Umesto da gledaju na Boga kao na onoga koji jednostrano primorava druga bića, sudi i kažnjava ih, i na njega potpuno ne utiču radosti i tuge drugih, teolozi procesa vide Boga kao onoga koji ubeđuje univerzum na ljubav i mir, na njega najviše utiču čak i najmanju radost i najmanju tugu, i u stanju je da voli sva bića uprkos najgnusnijim delima koja mogu da počine. Bog je, kako kaže Vajthed, „sapatnik koji razume“[19].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Što je procesna teologija?”. www.gotquestions.org. Pristupljeno 2024-05-04. 
  2. ^ Viney, Donald Wayne (2006-04-01). „Teilhard and Process Philosophy Redux”. Process Studies. 35 (1): 12—42. ISSN 0360-6503. doi:10.2307/44797431. 
  3. ^ Cobb, John B. (1982). Process theology as political theology (1st ed izd.). Manchester : Philadelphia: Manchester University Press ; Westminister Press. ISBN 978-0-664-24417-0. 
  4. ^ Bonting, Sjoerd L. (1999). „Chaos Theology: A New Approach to the Science‐Theology Dialogue”. Zygon®. 34 (2): 323—332. ISSN 0591-2385. doi:10.1111/0591-2385.00215. 
  5. ^ Andrew Blakeslee (2007-12-01). „Panentheism: The Other God of the Philosophers, From Plato to the Present, by John W Cooper”. Arc: The Journal of the School of Religious Studies. 35. ISSN 2817-1799. doi:10.26443/arc.v35i.610. 
  6. ^ Seibt, Johanna (2018-05-31), Ontological Tools for the Process Turn in Biology, Oxford University PressOxford, str. 113—136, ISBN 0-19-877963-1, Pristupljeno 2024-05-04 
  7. ^ Artson, Bradley Shavit (2010). „Ba-derekh: On the Way—A Presentation of Process Theology”. Conservative Judaism. 62 (1-2): 3—35. ISSN 1947-4717. doi:10.1353/coj.2010.0040. 
  8. ^ Cobb, Jr., John B., Process Theology, Routledge, ISBN 978-0-203-81301-0, Pristupljeno 2024-05-04 
  9. ^ Ruether, Rosemary Radford (1994). „Book Review: The Body of God: An Ecological Theology”. Interpretation: A Journal of Bible and Theology. 48 (3): 314—316. ISSN 0020-9643. doi:10.1177/002096439404800330. 
  10. ^ Royster, Michael D. (2019-06-19). „Ferguson & faith: sparking leadership & awakening community”. Black Theology: 1—2. ISSN 1476-9948. doi:10.1080/14769948.2019.1627101. 
  11. ^ Borowitz, Eugene B. (2014-01-01), Why I Am a Theologian Rather Than a Philosopher, BRILL, str. 37—39, ISBN 978-90-04-26756-5, Pristupljeno 2024-05-04 
  12. ^ Roby, Mary Lederer (1978). „God, Power, and Evil: A Process Theodicy. By David Ray Griffin. Philadelphia: The Westminster Press, 1976. 336 pages. $17.50.”. Horizons. 5 (1): 114—114. ISSN 0360-9669. doi:10.1017/s0360966900014857. 
  13. ^ Griffin, David Ray (2004-04-01). „[Forum Introduction]”. Process Studies. 33 (1): 3—3. ISSN 0360-6503. doi:10.2307/44797729. 
  14. ^ Griffin, David Ray (2004-04-01). „[Forum Introduction]”. Process Studies. 33 (1): 3—3. ISSN 0360-6503. doi:10.2307/44797729. 
  15. ^ Mesle, Bob (1986-07-01). „Encountering Evil: live options in theodicy”. Process Studies. 15 (2): 137—140. ISSN 0360-6503. doi:10.2307/44798236. 
  16. ^ Mesle, C. Robert (2016-03-01), Relational Power, Personhood, and Organizations, Oxford University PressOxford, str. 235—255, ISBN 0-19-875948-7, Pristupljeno 2024-05-04 
  17. ^ Reck, Andrew J.; Hartshorne, Charles (1987). „Insights and Oversights of Great Thinkers: An Evaluation of Western Philosophy.”. Noûs. 21 (2): 283. ISSN 0029-4624. doi:10.2307/2214923. 
  18. ^ Jessop, T. E. (1949). „The Divine Relativity: A Social Conception of God. By Charles Hartshorne. (New Haven: Yale University Press; London: Cumberlege. Pp. xvii + 164. Price 15s.)”. Philosophy. 24 (91): 358—359. ISSN 0031-8191. doi:10.1017/s0031819100007579. 
  19. ^ KLL (2020), Whitehead, Alfred North: Process and Reality, J.B. Metzler, str. 1—3, ISBN 978-3-476-05728-0, Pristupljeno 2024-05-04 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Процесна_теологија&oldid=27775985”