Reforma Organizacije ujedinjenih nacija

Reforma Ujedinjenih nacija je, naročito poslednjih godina, sve aktuelnija tema u okviru Organizacije. Ali postoji malo jasnoće, a još manje konsenzus, o tome kako je reformisati. Neki žele da UN igraju značajniju ili efikasniju ulogu u svetskim zbivanjima, dok drugi žele da se njena uloga svede na humanitarnu. Postoji ogroman broj različitih mišljenja od onih koji žele potpuno ukidanje ujedinjenih nacija, od onih koji žele da je pretvore u punopravnu svetsku vladu.

Zvaničan program reforme je pokrenuo Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan, nedugo pošto je započeo svoj prvi termin 1. januara, 1997. Dana 21. marta, 2005, Anan je predstavio obiman izveštaj o reformi UN-a, U većoj slobodi [1].

Reforma Saveta bezbednosti

Glavni članak: Reforma Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija

Često raspravljana tema o promeni strukture UN je i promena stalnog članstva u Savetu bezbednosti, koji trenutno odslikava odnos snaga u svetu kao što je bio 1945. Postoji nekoliko predloženih planova, od kojih su najznačajniji predlozi G4 nacije i Generalnog sekretara Kofi Anana.

Birokratija

Na drugom nivou, pozivi za reformisanjem UN-a zahtevaju da se UN administracija (obično nazivana „birokratija“) transparentnijom, odgovornijom, i efikasnijom. U Sjedinjenim Državama, a naročito u Kongresu Sjedinjenih Država, ovo je povezano sa zahtevima da UN usvoji smer koji ohrabruje razvoj slobodnog tržišta i sprečava razvoj svega što se smatra socijalističkom i antiameričkom politikom.

Jačanje njene demokratske prirode

Drugi čest zahtv je da UN „ojača svoju demokratsku prirodu“, i postane ključna institucija svetske demokratije. Ovo pokreće osnovno piranje oko prirode i uloge UN. Ujedinjene nacije nisu svetska vlada, već pre forum na kome suverene države sveta raspravljaju o značajnim svetskim pitanjima i odlučuju zajedničke pravce delovanja. Pošto velika većina država sveta čine demokratije, UN u određenom smislu već predstavljlja „indirektnu demokratiju“ – većina zemalja daje svoj glas u UN u skladu sa (bar u teoriji) željama birača koji su ih izabrali. Direktna demokratija bi zahtevala izbor Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija direktnim glasanjem građana demokratskih zemalja (Svetski prezidentijalizam) kao i Generalne skupštine (kao što gradovi, države i nacije imaju svoje predstavnike u mnogim sistemima, koji se naročito brinu o pitanjima bitnim za dati nivo ovlašćenja) i Svetskog suda. Drugi su predložili kombinaciju direktne i indirektne demokratije, gde bi nacionalne vlade ratifikovale izraženu želju građana za tako značajne položaje kao što je opunomoćeni Svetski sud.

Kako bi UN postala u direktnom smislu demokratskija, potrebno je pod pretpostavkom uraditi sledeće četiri stvari:

1. Predstavljanje bi trebalo više da bude zasnovano na glasanju stanovništva i demokratske i slobodne izbore za Sekretarijat i Skupštinu, umesto dosadašnjeg striktnog principa jedna zemlja, jedan glas. Drugi predlog je uspostavljanje savetodavne Parlamentarne skupštine Ujedinjenih nacija (UNPS) kao posredni korak ka svetskom parlamentu u okviru strukture UN. Skupština u kojoj Lihtenštajn ima isto pravo glasa kao i Narodna Republika Kina je daleko od ravnopravnog predstavljanja (što se uopšteno smatra glavnim aspektom demokratije).
2. Pravo veta u Savetu bezbednosti je potrebno ukloniti. Ponovo, ovo bi uklonilo jedan oblik kontrareprezentionalizma, gde stalne članice Saveta bezbednosti svojim mišljenjem nadjačavaju ostale.
3. UN bi trebalo da dobije veća ovlašćenja pri upravljanju svojim članicama, kao što nacionalna vlada ima moć upravljanja nad svojim građanima. Drugačije rečeno, moraće da postane, do određenog nivoa, svetska vlada. Ovo bi nagovestilo davanje ovlašćenja za nametanje sankcija članicama koje ne bi poštovale usvojene pravce delovanja i rezolucija (uključujući i rezolucije o ljudskim pravima).
4. Kao što je nagovešteno u prethodnoj stavci, UN mogu takođe isključiti iz svog članstva one nacije za koje je ustanovljeno da grubo krše ljudska prava sopstvenog naroda, uključujući i pravo na periodične demokratske, univerzalne, izbore (kao što stoji u članu 25 Međunarodne povelje o civilnim i političkim pravima).

Verovatno je da će se manje zemlje, koje čine većinu trenutnih članica Generalne skupštine, protiviti prvoj od stavki (neke će se protiviti i četvrtoj), dok će se trenutne stalne članice Saveta bezbednosti protiviti drugoj, a verovatno i trećoj. Međutim, reformisti smatraju da sa povećanim i stalnim obraćanjem pažnje na ove tačke, je moguće da se interesi velikih i malih nacija uklope putem kompromisa u cilju sprečavanja anarhije i relativne bespomoćnosti trenutnog sistema koji sprečava interese i velikih i malih zemalja. Na primer, ako se pravo veta slobodoumno ukine dok se takođe težina Generalne skupštine više prenosi na stanovništvo, velike i male nacije mogu imati više poverenja da sistemu povere nadnacionalni autoritet glasovima u Generalnoj skupštini (i presudama opunomoćenog Svetskog suda).

Različitosti i demokratija

Primena glasanja zasnovanog na broju stanovnika takođe povećava problem različitih interesa vlada zemalja. Nacije u UN-u su predstavnici demokratije, apsolutne diktature i i svega između. Dozvoljavajući velikim silama da glasaju prema interesima sopstvene poopulacije pokreće pitanje da li oni zaista predstavljaju interese i želje pojedinačnih građana i svetske zajednice. Dajući UN-u određenu vrstu upravljačke vlasti pokreće pitanje kako bi se ova moć sprovodila. Šta bi se desilo kada bi glasanje u Generalnoj skupštini UN-a zahtevalo promene u okvirima političkog statusa zemlje, ili oporezivanja građana određene zemlje u korist druge nacije, ili hapšenje ligera neke nacije, i suočilo se sa odbijanjem?

Pomoćni princip rešava neke od ovih pitanja. Ovaj termin potiče od socijalne misli u okviru Rimokatoličke crkve i glasi da nijedan veći organ ne treba da rešava pitanja koja se mogu rešiti na manjem lokalnom nivou. Može se poredti sa federalističkim principom u kome entiteti unije poseduju određene aspekte suvereniteta. Samo kada na dve ili više članica federacije utiče neko pitanje federalna vlast ima pravo da interveniše. Dajući reformisanoj UN više ovlašćenja ali uz zastupanje pomoćnog principa u Povelji garantovaće da se UN ne razvije u svetsku autokratiju koja može diktirati pravila prema svojoj volji. Na primer, sudbina Kašmira mora biti odlučena na referendumu na kome će glasati stanovništvo Kašmira, a ne na glasanju u Generalnoj skupštini.

Parlamentarna skupština Ujedinjenih nacija

Glavni članak: Parlamentarna skupština Ujedinjenih nacija

Mnoge grupe podržavaju uspostavljanje Parlamentarn skupštine Ujedinjenih nacija kako bi građani sveta imali direktniji uticaj na ovu organizaciju.

Reforma budžeta

Po pitanju finansija, zanimljiv predlog je dao Paul Hoken u svojoj knjizi, Ekologija tržišta. Hokenov predlog je uvođenje međunarodne takse proizvođačima oružja širom sveta. Po njegovim proračunima, „porez na projektile, avione, tenkove, i ostalo oružje bi popunio celokupan budžet Ujedinjenih nacija, kao i finansiranje svih mirovnih misija širom sveta, uključujući i ponovno naseljavanje izbeglica i obeštećenje žrtava rata.“

Glavni problem u primeni ovako radikalnog poreza je nalaženje saglasnosti. Dok većina nacija Evropske unije i Japan bi verovatno voljno podržali uvođenje ovakve tarife, bila bi jako nepopularna među kupcima oružja počev od Sjedinjenih Država, koje trođe ogromne sume svog godišnjeg budžeta na odbranu, do sitnih diktatura koje zavise od oružja koje ih drži na vlasti. Proizvođači oružja bi se takođe protivili, zato što bi to uvećalo njihove troškove i smanjilo broj potrošača. Kao i sve velike korporacije, proizvođači oružja imaju veliki politički uticaj u većini zemalja.

Drugi problem je da se finansije Ujedinjenih nacija ne kontrolišu od strane nadmoćnih novčanih doprinosioca. U teoriji, demokratizacija bidžeta omogućavanjem da sve članice glasaju o njemu bi bila idealna. Međutim, pošto se glasanja bave nebudžetskim pitanjima, formirani su blokovi koji efikasno guše reformu. U opštem slučaju, zemlje Prvog Sveta (koje teže da imaju jake demokratske sisteme u okviru svojih nadležnosti) popunjavaju najveći deo budžeta UN-a. Međutim, zemlje Trećeg Sveta (koje su uglavnom diktature) imaju veću kontrolu nad tim gde te finansije odlaze. Ovo je shodno šinjenici da je broj zemalja iz Trećeg Sveta je veći od broja zemalja Prvog Sveta.

Reforma ljudskih prava

Komisija Ujedinjenih nacija za ljudska prava je pod brojnim kritikama u poslednje vreme. Sjedinjene Države, naročito, su postale gnevne posle izbacivanja iz komisije u 2002. Do vremena kada su ponovo izabrane u komisiju, nekoliko nacija koje su krive za grubo kršenje ljudskih prava su u međuvremenu primljene u organizaciju. Primeri tih zemalja su Libija, Kuba, Sudan, Alžir, i Vijetnam.

Naročito zbog ovih problema je Kofi Anan u izveštaju U većoj slobodi predložio stvaranj novog Saveta za ljudska prava kao pomoćnog tela Ujedinjenih nacija.

Skorašnje promene

Generalna skupština, prema izveštaju, je odlučila da glasa juna 2005. kako bi dodala deset noviš članica u Savet bezbednosti. Prema izveštaju, četiri zemlje koje lobiraju za stalno mesto su voljne da se uzdrže od prava veta u narednih 15 godina u zamenu za stalno mesto u Savetu bezbednosi.

U dramatičnom razvoju događaja samo nekoliko nedelja pre Milenijumski+5 samit, Džon Bolton, novi ambasador Sjedinjenih Država pri Ujedinjenim nacijama, je izneo radikalne predloge dijametralno suprotnih od onih u U većoj slobodi.

Vidi još

• Amandmani na Povelju Ujedinjenih nacija
• Obavezujuća trijada
• Teorija zavere
• Novi svetski poredak

Spoljašnje veze

• Annan, Kofi: U većoj slobodi, Mar. 21, 2005.
• Demokratizacija Ujedinjenih nacija