Smiljana Mandukić

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Smiljana Mandukić
Datum rođenja(1908-06-16)16. jun 1908.
Mesto rođenjaBeč, Austrougarska
Datum smrtimaj 1992.(1992-05-00) (83 god.)
Mesto smrtiBeograd, Jugoslavija

Smiljana Mandukić (Beč, 16. jun 1908 — Beograd, maj 1992) bila je srpska i jugoslovenska igračica, pedagog i koreograf modernog baleta. Najpoznatija je po modernoj igri, koju je praktično uvela na velika vrata u Srbiju. Bila je beskompromisni borac za preispitivanje teorije i prakse izvođačke umetnosti.

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Rođena je u Beču. Sa dve godine ostala je bez majke, a kasnije su umrle i maćehe koje su je odgajale, tako da je detinjstvo provela u Vršcu, kod tetke. Pošto joj je otac stalno živeo u Beču tamo je završila srednju školu. Francuski jezik je usavršavala u jednom ženskom pansionu u okolini Pariza, a balet je sasvim slučajno ušao u njen život.

Leta 1923. godine u Vršcu je upoznala umetničku igru na časovima klasičnog baleta, koje je vodila Olga Šmatkova, solistkinja beogradskog baleta.

Nije se zadržala na klasičnom baletu, iako je na završnom koncertu imala veliki uspeh, pa je njen otac uz dosta otpora pristao da se „baletska zvezdica” upiše u tada najbolju baletsku školu u Beču, koju je tada vodila bivša primabalerina bečke opere Cecilija Čeri.

Međutim, ubrzo joj je dosadilo da vežba iste pokrete i bezbroj puta ih ponavlja, pa posle tri godine napušta klasičan balet.[1] Slučajno dolazi na čas profesorke ritmike i modernog baleta Gertrude Bodenvizeri i postaje student bečke Akademije za izvođačku umetnost, gde sem igračkih časova Bodenvizerove, pohađa i plesne vežbe slobodnog smera Grete Vizental, sledbenice Izadore Dankan, i akrobaciju kod Edi Polca.

Upoznaje se i sa istraživanjima Labana i Dalkroza, kao i igrom Elinor Tordis.

Još za vreme studija davala je solističke plesne koncerte u Beču, Gracu, Tulnu kao i pred svojom publikom u Vršcu 1927. godine. Po tadašnjoj modi, a i zbog strogosti oca, uzela je umetničko ime „Beba Be”.[2]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Prva predstava u Beogradu i Smiljanin igrački debi bio je 1928. godine u koncertnoj Sali „Luksor”, uz pratnju dirigenta Lovra Matačića. Igrala je kratko i u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali tada je beogradski balet bio veoma dobar zahvaljujući ruskom balerinama, a igračkih uloga koje bi odgovarale Smiljaninom plesnom obrazovanju nije bilo.

Posle napuštanja profesionalne baletske scene 1931. godine dobija diplomu bečke Akademije i od Ministarstva prosvete u Beogradu dobija dozvolu za otvaranje sopstvene škole za ritmiku i plastične igre. Po ugledu na bečki radio 1939. svakog jutra, emituje časove gimnastike na Radio Beogradu, koji su bili veoma popularni. Iste godine je održala i svoj prvi javni čas, a kada je pripremala drugi, izbio je rat i fašističke bombe su uništile njen stan i studio, u bombardovanju Beograda aprila 1941. godine.

Svoju pedagošku delatnost, Smiljana je nastavila na Muzičkoj akademiji do 1946. godine, predajući ritmiku, odnosno scenske kretnje na dramskom odseku. Od 1947. do 1949. godine predaje na filmskoj školi, a nakon toga, zajedno sa baletskim pedagozima Ninom Kirsanovom, Radmilom Cajić, Miletom Jovanovićem, Olgom Grbić Tores, Sonjom Dojčinović i Danicom Živanović predaje u gradskoj baletskoj školi „plastične igre”, kao pedagog modernog baleta (ritmike).

Godine 1955, na preporuku Mage Magazinović, začetnika modernog smera igre u Beogradu, prelazi u KUD „Abrašević”, gde ostvaruje veoma vredne pedagoške i koreografske rezultate u radu sa amaterima.

Baletska grupa Beogradski savremeni balet Smiljane Mandukić[uredi | uredi izvor]

Smisao Siljaninog umetničkog stvaralaštva bio je da prati razvoj savremene muzičke i baletske misli koja se neprestano menja, u skladu sa vremenom o kome svedoči. Iz te neiscrpne umetničko-istraživačke potrebe pojavila se i njena samostalna baletska grupa, poput onih poznatih u svetu, Beogradski savremeni balet Smiljane Mandukić, čijem je imenu kumovao Bojan Stupica 1961. godine. Grupa se nametnula kao kreativna prepoznatljiva i jedninstvena na ovim prostorima. Kao umetnici od imena i ugleda, Centar za kulturu Vračar, obezbeđuje joj samo najneophodnije — salu. Osim ljubavi prema igri ovu grupu povezuje ogroman entuzijazam. Sve je na dobrovoljnoj bazi, kako opremanje nastupa na koncertima, tako i obezbeđenje kostima. Želela je da mladi kultivišu svoje telo, što je osnova svakog bavljenja baletskom umetnošću. Kako je Smiljana Mandukić primetila u svojoj knjizi „Govor tela”: „… i veliki Bežar počeo je u fabričkoj hali”.[1]

Grupa Beogradski savremeni balet Smiljane Mandukić predstavljala je spoj muzičko-koreografskog umeća same Smiljane i mladalačke energije članica, a neretko se događalo da se svake godine kreće sa novim igračima, radi smene generacija. Smiljana je inicirala i podsticala kreativan rad amatera. Omiljenoj „Gđi”, kako su Smilju iz milošgte svi u grupi iz poštovanja zvali, mnogi kompozitori su posvetili za izvođenje svoje kompozicije. Svojim radom i stvaralaštvom Smiljana Mandukić baštini kulturu i tradiciju savremene igre u Srbiji.

Umetnici proistekli iz pedagoške radionice Smiljane Mandukić[uredi | uredi izvor]

  • Nela Antonović, osnivač „Mimart”-a
  • Sanja Krsmanović Tasić, osnivač „Hleb teatra”
  • Vera Obradović, redovna profesorka na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici gde na Katedri za glumu predaje Scenske igre i Koreodramu.
  • Zorana Mihelčić, koreograf plesne grupe „Sjene” u Šibeniku i osnivač plesnog letnjeg festivala u Šibeniku
  • Olivera Mitrović Stanojević, vođa baletskog studija „Adađo”
  • Olga Vučković, dugogodišnja urednica međunarodne manifestacije „Radost Evrope” i pedagog za modernu igru u baletskom studiju Dečijeg kulturnog centra (nekadašnjem Domu pionira)

Koreografije[uredi | uredi izvor]

Stvarajući nizove pokreta, Smiljana je u igračima pronalazila završetak svoje ideje. U momentima nadahnuća uspevala je da sa igračima — amaterima ostvari koreografije koje je i publika i kritika povoljno ocenila. Među prvim koreografijama Smiljane Mandukić pamti se „Bajka za decu” iz 1956. godine, na muziku Dušana Miladinovića i u režiji Vukašina Erakovića, kao i Grigova svita „Per Gint”, izvedena na Kolarčevom Narodnom Univerzitetu u Beogradu.

Pored solo tačaka i dueta, uglavnom lirskih raspoloženja („Anitrina igra”, „Elegija” Sergeja Rahmanjinova, „Ljubavna pesma” Santosa, „Kreolska misa”, „Poljubac” na muziku Arijela Ramireza) Smiljana stilizuje u živom ritmu i moderne društvene plesove, posebno Džez. Česta Smiljanina preokupacija bila je i dramatičnost ljudskog stradanja pa je tako, inspirisana patnjama zatočenika u koncentracionim logorima, nastala i koreografija ženske igre „Senke”.[1][a]

Smiljana je imala svetle trenutke mašte i oduševljenja za često i ne tako dobre igrače i uspevala je da priređuje celovečernje koncerte u mnogim salama po Beogradu (domovima kulture Studentski grad, Veselin Masleša, Stari grad, Braća Stamenković, Vračar, teatar Dadov), a najpoznatiji je bio njen tradicionalni godišnji koncert u Ateljeu 212. Od 1972. godine sarađuje sa Muzičkom omladinom, tako da daje koncerte i po Srbiji.

Smiljana konstantno traga za novim izražajnim formama u modernoj igri, u njenim koreografijama telo igrača postaje instrument izuzetne ekspresije i njegovim svojevrsnim govorom, kroz lagane pregibe vizuelno dopadljivim razvijanjem igračkih linija, sugestivnom plesu ruku, iskazuju se filozofska razmišljanja o odnosu čoveka prema stvarnom svetu i svetu njegove mašte, koji se uzajamno preplicu. Izuzetna zasluga Smiljane Mandukić je i ta što je mnoge partiture kompozitora igrački uobličila.

Saveti koje je Smiljana Mandukić ostavila u amanet svojim igračima[uredi | uredi izvor]

  1. Umetnost je zadovoljstvo, a ne dužnost, ali je dužnost svakog umetnika da pričini zadovoljstvo gledaocu,
  2. Jedan kolektiv može samo onda dobiti značaja i ugleda, ako ga njegovi članovi cene,
  3. Svaki pojedinac može radom i ponašanjem da doprinese ugledu gupe ili da ga unizi,
  4. Za vreme probe ne treba gledati na sat, bolje je to činiti pre probe,
  5. Lepo je o sebi imati dobro mišljenje, ali je još bolje imati dobru tehniku, jer se kod igre tehnika vidi, a mišljenje ne,
  6. U toku rada nije zgodno napuštati salu, jer se usled toga gubi vreme, kontakt i naklonost koreografa,
  7. Ni najlepši kostim ne čini igrača, pa ipak igrač ne može nastupati bez kostima. Zato čuvajte kostime i vraćajte ih na vreme,
  8. Ne treba smatrati za poniženje redovno plaćanje članarine, samo zato što je mala,
  9. Umetnost pokreta, igra, sadrži u sebi vajarstvo, slikarstvo, poeziju, muziku. Savladati sve to znači raditi mnogo,
  10. Svaka predstava treba za izvođača da bude doživljaj i svaka prilika treba da bude dobra.[1]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

U nastojanju da obezbedi svoja koreografska istraživanja i da se njena tehnika modernog plesa koju odlikuje nastojanje da se telo osposobi da bude što izražajnije, Smiljana Mandukić, „Beba be” ili jednostavno „Gđa”, dve godine pre smrti, 1992. godine, napisala je knjigu „Govor tela — iskustvo modernog baleta”. Ovu knjigu Smiljana je nazivala „svojim beleškama” i „bukvarom oblikovanja tela”. U knjizi se nalazi i njena čuvena formula za zagrevanje tela — vežba „5 pozicija”.[1]

Spomenice i priznanja[uredi | uredi izvor]

Udruženje baletskih umetnika Srbije, na inicijativu člana svog tadašnjeg Predsedništva Dubravke Maletić, podiglo joj je spomen ploču u Beogradu, na Trgu Nikole Pašića 12, na zgradi u kojoj je stanovala. Svečano otkrivanje održano je 26. septembra 2007. godine.

Godine 2011. kao sećanje na znamenitu Smiljanu Mandukić, isto udruženje ustanovilo je „Nagradu Smiljana Mandukić” u oblasti savremene igre, koja se dodeljuje za najbolju interpretaciju u oblasti savremene umetničke igre.[3]

Od 2017. godine održava se manifestacija „Dani Smiljane Mandukić”, prvobitno ustanovljena kao posveta njenih učenica sećanju i obeležavanju 25 godina od njene smrti.[4] Manifestacija se održava na raznim pozornicama u Beogradu, pod umetničkim vođstvom Sanje Krsmanović Tasić i uz učešće Smiljaninih bivših igrača i njihovih učenika.[5] Manifestaciju je, kao autor projekta, osnovala Sanja Krsmanović Tasić, sa osnovnim ciljem podsećanja na život i delo Smiljane Mandukić, na njenu ulogu i značaj u etabliranju savremene igre kod nas. Projekat je namenjen otkrivanju i vrednovanju kontinuiteta u domaćim resursima savremene izvođačke umetnosti, posebno u domenu savremene igre.

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Učenica Smiljane Mandukić bila i princeza Jelisaveta Karađorđević.[1]

Godine 1957. njenu probu baletske sekcije u Abraševiću posetio je čuveni američki koreograf Hose Limon. Umesto 15 minuta planirane kurtoazne posete, ostao je jedan i po sat, a u knjizi utisaka ostalo je zabeleženo: „Ovo je više nego oduševljenje. Najlepše hvala za spremnost da mi prikažete Vaš lepi rad, za koji je potrebno dosta truda i ljubavi”.[1]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Po njenom kazivanju, najzadovoljnija je bila koreografijama vezanim za dramatične teme, jer je volela snažnu muziku i dramu. To su koreografije:
    • “Smrt majke Jugovića” (muzika Stanojla Rajačića), koja se i danas smatra antologijskom.
    • „Ne tugujte za nama” (muzika Dušana Trbojevića)
    • „Zapevka“ na muziku simfonijske poeme „Ćele kula” (muzika Dušana Radića)
    • „Epitaf za Kir Stefana” (muzika Vojislava Bubiše Simića)
    • „Katarzis“ (muzika Zorana Hristića)
    • „Metamorfoze“ i „Prostori“ (muzika Branimira Sakača)
    • „Svečanosti“ (Muzika Vitomira Trifunovića)
    • „Orion“ (muzika Vlastimira Trajkovića)
    • Plesne scene na muziku Maksimovića, „Nešto sasvim lično“ Vlade Ljubinkovića
    • Neko vreme je opsedala mašina, pa je postavkama čistih, geometrijskih figura u „Stakato“ ritmu sugerisala tehnicizam, zahuktalost i izvesnu dehumanizovanost savremenog života. Osmislila je 2-3 koreografije na tu temu „Mašina“ na muziku Stanojla Rajačića i „Robote“ na muziku Kraftverka, koja spada u Rok i „ritam čelika“.
    • Pored navedenih pomenućemo još prvu koreografiju za prvu predstavu Beogradskog savremenog baleta Smiljane Mandukić 1969. godine posvećenu životu Izadore Dankan, „Bosonoga igračica“, zatim „Ritmove 20. veka“, „Slikari i modeli“, Duet skladno i izražajno oblikovanog pokreta ljudskog tela „Na kraju duge“ i tercet na muziku „Karmine Burane“ Karla Orfa, duhovito postavljen uz brze i nesvakidašnje skokove.
    • Jedna od poslednjih većih koreografija sa zanimljivim plesno-meditativnim dometima i uzbudljivom atmosferom snoviđenja bila je „Pećina“ na muziku Arsenija Jovanovića.[1]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž Mandukić 1990
  2. ^ Obradović, Vera. Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku; br. 28/29, 2003. Smiljana Mandukić : ličnost Srpkinje iz Beča. Novi Sad : Matica srpska, 2003. str. 157—160. 
  3. ^ Obradović 2018
  4. ^ „U slavu Smiljane Mandukić”. SEEcult. 3. 6. 2017. Pristupljeno 5. 4. 2019. 
  5. ^ „DANI SMILJANE MANDUKIĆ”. Hleb Teatar. Hleb Teatar. Pristupljeno 5. 4. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Obradović, Vera. Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku; br. 28/29, 2003. Smiljana Mandukić : ličnost Srpkinje iz Beča. Novi Sad : Matica srpska, 2003. str. 157—160. 
  • Mandukić, Smiljana (1990). Govor tela. Beograd: Sfairos. ISBN 978-86-81277-80-5. 
  • Obradović-Ljubinković, Vera (2016) Koreodrama u Srbiji u 20. i 21. veku: rodna perspektiva, Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova. COBISS.SR-ID — 307743239
  • Obradović, Vera (februar 2018). „Smiljana Mandukic (1908—1992): Beginning of Modern Dance and Dance Expressionism in Europe”. Accelerando: Belgrade Journal of Music and Dance (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 4. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Смиљана_Мандукић&oldid=27536654”