Srpsko srednjovekovno krivično pravo

Srpsko srednjovekovno krivično pravo, po svojim opštim karakteristikama, zasnovano je na starim srpskim običajima i običajnom pravu, a trpelo je i veliki uticaj Vizantije, gde su se u određenim segmentima krivičnog prava menjale kazne za počinjena krivična dela. Najvažniji zbornici vezani za krivično pravo u srednjem veku su Zakonopravilo Svetog Save (iz 1219. godine) i Dušanov zakonik (iz 1349. i dopunjen 1354. godine).

Karakteristike

• Običaji: u to vreme predstavljali su jedan od najznačajnijih izvora prava, dok u današnje vreme, običaji nisu izvor prava, ali predstavljaju polaznu osnovu prilikom donošenja zakona. Dušanov zakonik sadrži veliki broj normi, koje vode poreklo iz najstarijeg srpskog običajnog prava.
• Partikularnost: u Srbiji tog vremena je slabije izražena, zbog jake centralne vlasti, dok je na zapadu paratikularst posledica dolaska na vlast snažnih velikaša gotovo osamostaljenih oblasti.
• Nesistematičnost: materija krivičnog prava ne nalazi se u jednom, već u više akata, povelja, međunarodnih ugovora i sl. čak i sa donošenjem Dušanovog zakonika pojedina krivična dela se uređuju običajnim pravom.
• Jak uticaj religije: definisana su neka krivična dela, koja imaju osnovu u nekom crkvenom učenju, npr veštičarenje
• Stroge kazne: među koje spadaju telesna i smrtna kazna, a primenjuje se i novčana naknada, koju je plaćala porodica oštećenog.
• Kolektivna odgovornost: preovlađivala je u ranom periodu (za neka krivična dela, odgovornost je snosila „kuća“, koju čine svi ukućani). Kasnije, sa donošenjem Dušanovog zakonika više se koristi individualna krivična odgovornost, koju snosi pojedinac. Individualna krivična odgovornost se primenjuje i danas.

U starom srpskom pravu krvna osveta se nije primenjivala, ali je ostavila veoma snažan uticaj u istoriji krivičnog prava, što se vidi i po brojnim institutima kao što je (nužna odbrana), koja je predstavljala razlog zbog kog se isključivalo od protivpravnosti krivičnog dela. Nužna odbrana je vrsta neophodne odbrane kako bi se umanjio i odbio protivpravni napad. Primer takvog čina se vidi u Zakonopravilu kako se navodi da nije kažnjivo ubiti napadača koji bi svojim napadom ugrožavao život napadnutog.

U srednjem veku staleške razlike su imale veoma važan uticaj u procesu utvrđivanja krivične odgovornosti. Povelje iz 13. i 14. veka su uspele da prilože značajan broj podataka o različitim kaznama za isto krivično delo, u zavisnosti od toga kom je staležu pripadao učinilac tog dela, da li vlasteosokom ili sebarskom staležu. Iz Skraćene sintagme su u srpsku sredinu mogli javiti razni slučajevi nevere: izdaja, prelazak u neprijateljsku vojsku, akti protiv vladara i države.

Vizantijsko krivično pravo

Corpus Iuris Civilis

Za razliku od zapadnog dela Rimskog carstva, na teritoriji Vizantije, rimsko pravo i Justinijanova kodifikacija bili su prisutni bez prekida i tek neznatno su se prilagođavali razvoju feudalnih odnosa i uticaju hrišćanstva. Iako su vremenom slabili njena vojna i politička moć, vizantijska kultura i njena prava nisu posustajali.

Na teritoriji Vizantije naselila su se slovenska plemena, nasleđujući tekovine rimsko-vizantijske kulture i prava, za šta je važnu ulogu imao i način na koji su se vlasti ponašale prema novopridošlim varvarima. Iz tog razloga, prilagođeni vizantijski zakon smatran je i „slovenskim“ zakonom, jer dobar deo njegovih odredbi sadrži običajno pravo slovenskih plemena nastanjenih na vizantijskom prostoru, u želji da, sa jedne strane vizantijska država afirmiše svoju suverenu vlast nad Slovenima, a sa druge strane da ispoštuje njihovu tradiciju i običajno pravo.

Često se postavlja pitanje porekla brutalnih kazni u vizantijskom pravu. Neki autori smatraju da je uvođenje brutalnosti u vizantijsko pravo posledica slovenskog uticaja. Odgovor kralja Milutina dubrovačkom Senatu iz 1308. godine, koji predlaže smrtnu kaznu za Srbe koji bi ubili Dubrovčanina, što kralj odbija i ostaje pri tome da je dovoljno da se nastavi sa starim običajem plaćanja „vražde“, dovoljan je dokaz o potvrdi primene kompozicije u Srbiji u tom periodu.

Krivično pravo u Zakonopravilu Svetog Save

Zakonopravilo svetog Save, Ilovički prepis iz 1262.

Sveti Sava je Zakonopravilo načinio koristeći zbornike crkvenog i svetovnog prava: Novele Aleksija Komnina, cara Justinijana, Zbornik Jovana Sholastika, Prohiron, Sinopsis Stefana Efeskog, Aristinove komentare, komentare Jovana Zonare, Mojsijev zakon, Poslanice svetih apostola i druge.

On je 1212. godine sačinio Zakonopravilo sa ciljem da udovolji potrebe srpske crkve i srpske feudalne države. Istovremeno, Zakonopravilo se smatra jednim od najstarijih ustavnih dokumenata u svetu i predstavlja zbornik crkvenih i pravnih propisa. Važno je istaći da je to i najznačajnija knjiga kod Srba nakon Biblije.

Usvojen je na saboru u manastiru Žiča 1221. godine, kao najviši crkveni i državni pravni akt. Poznato je da su kanoni Crkve regulisali život podanika. Savina materija se u velikoj meri odnosila na oblast koju danas svrstavamo pod naziv - građansko pravo.

Zakonopravilo ili Krmčija je uređivala veliku oblast društvenih odnosa kako crkvenih, tako i građanskih. Zahvaljujući Savinoj verziji Nomokanona, Crkva i država u Raškoj su postale ravnopravne, tako što to su se izbacili vizantijski tekstovi (Ekloga, Epanagoga i komentari Balsamona iz 12. veka) koji podređuju položaj crkve u odnosu na državu.

Sa namerom da spreči upotrebu slovenskih apokrifa, Sava je u Nomokanonu uneo Atanasijev popis kanonskih knjiga. Deo Zakonopravila koji se odnosio na crkveno pravo nalaze se u: Sinopsis Stefana Efeskog, Nomokanon Jovana Sholastika, Nomokanon u 14 naslova, Pravila svetih apostola, Pravila svetih otaca, Odluke Vaseljenskih i Pomesnih sabora i Mojsijevo zakonodavstvo (3. i 5. knjiga Mojsijeva). Deo koji se odnosio na građansko pravo sačinjavali su: Izvodi iz Justinijanovih Novela (oko 550), pravni zbornik koji je sastavljen od strane Jovana Sholastika, Collectio tripartitia, zbirka zakona iz perioda Justinijanovog zakonodavstva i Prohirion iz 879. godine, zbornik vizantijskog građanskog, krivičnog i procesnog prava.

Recepcijom rimsko-vizantijskog prava Srbija je postala sastavni deo evropske i hrišćanske civilizacije. U 13. veku Zakonopravilo je preneto u Bugarsku, a potom u Rusiju. Štampano je u Moskvi 1650. i 1653. godine. Od 17. veka Srbi se služe Savinim Zakonopravilom u ruskim štampanim izdanjima. Naziv Krmčija, vodi poreko od Rusa, koji ukazuje da se Nomokanonom krmari crkveni brod.

Zakonopravilo je bilo sastavljeno od 70 glava: 6 uvodnih, 44 crkvenog prava i 20 glava svetovnog prava. Ono ne predstavlja samo puki prevod vizantijskih građanskih i crkvenih pravnih akata, već sadrži i tumačenja Svetog Save. Sava je u Zakonopravilo uneo i brojne propise o zaštiti siromašnih, obespravljenih i ugroženih slojeva društva. U njemu je naglašen skladan odnos između duhovne i svetovne vlasti.

Kasnije je Zakonopravilo poslužilo kao osnova zakonodavstvu srpskih vladara, uključujući i Dušanov zakonik. Krivično pravo je oblast u Zakonopravilu, kome je posvećeno najviše mesta. Do tada, sva brojna krivična dela i kazne nisu bili regulisani nikakvim zakonima. Uticaj Vizantije je veliki, ali našlo se mesta i običajnom pravu, u slučajevima kada su vizantijski načini kažnjavanja bili isuviše strogi i nepravedn Sačuvano je više prepisa Savinog Zakonopravila:

1. Ilovički prepis je nastao 1262. godine u manastiru Svetog Arhanđela Mihaila na Ilovici, današnji manastir Svetih Arhanđela Pisan je na pregamentu i ima 398 listova. Čuva se u biblioteci Akademije Nauka u Zagrebu.
2. Raški prepis je nastao 1305. godine u Petrovoj crkvi u Rasu. Pisan je na pergamentu i ima 427 listova. Čuva se u Istorijskom muzeju u Moskvi.
3. Dečanski prepis je nastao oko 1340. godine. Pisan je na tankom pergamentu i ima 284 listova. Čuva se u biblioteci manastira Dečani.
4. Pčinjski prepis je nastao oko 1370. godine. Pisan je na hartiji, u kožnom je povezu i ima 305 listova. Čuva se u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu.
5. Morački prepis je nastao oko 1615. godine. Pisan je na hartiji i ima 347 listova. Čuva se u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

Najstariji sačuvani prepis, takozvani Ilovički prepis – nastao je 1262. godine i nalazi se u Hrvatskoj akademiji znanosti i umjetnosti, nekadašnjoj Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti, a prema pojedinim mišljenjima istoričara, čak i hrvatskih, njega je tamo odneo Ante Pavelić. Ovaj prepis nastao je u manastiru Svetog Arhanđela Mihaila na Miholjskoj Prevlaci. Pisan je na pregamentu i ima 398 listova. Telesne kazne su preuzete iz Vizantije poput šibanja, odsecanja ušiju, oslepljivanja, smuđenje kose i brade. Ovi načini će se zadržati do Dušanovog doba, ali i kasnije, poneki čak i do Prvog srpskog ustanka 1804. Primenjivala se kompozicija materijalne naknade štete. Duhovna kazna odnosila se na progonstvo iz crkve i zabrana određenim licima da neko vreme dolaze na službu.

Zakonopravilo detaljno uređuje krivično delo krađe.

- Onaj ko bi u toku noći nešto ukrao iz crkve, bio bi kažnjen smrtno, a kazna bi se izvršavala bacanjem zverima u jamu.

- Za dnevnu krađu iz crkve slalo se na doživotnu kaznu kopanja zlatne rude.

- Krađe iz „velikih crkava“ kažnjavani su odsecanjem glave mačem. Ostale krađe se razlikuju u zavisnosti od toga da li je otkrivena ili nije. Ukoliko jeste, lopov koji bude uhvaćen od bilo kog lica, istog tog dana sa ukradenim plenom, kazna u tom slučaju iznosi četvorostruku vrednost ukradene stvari. Zatim, neotkrivena krađa je ukoliko lopov sakrije ukradeno i bez plena u rukama bude uhvaćen, tada je kazna dvostruka vrednost ukradene stvari. Krađa iz grobova i sa grobova predviđala je imovinsku kaznu od 100 ili 200 perpera, ili koliko sud odredi. U slučaju otkopavanja grobova sa oružjem, tako da se pokojnik ne dira krivci su se slali na kopanje zlatne rude, dok bi u suprotnom slučaju da se pokojnik dirao kazna bila odsecanje glave sa mačem. Kazne za vradžbine i magiju nisu predviđale pravo na žalbu drugom sudu, već bi svako ko bi ih pronašao, mogao ubiti na licu mesta. Ovo predstavlja pravni transplant iz Mojsijevog zakona:

: „Пророк и сањач који натера друге људе да се одметну од праве вере биће погубљен. Уколико то буде неко близак, као брат, сестра, жена или неко други дозвољена је самопомоћ-каменовање. Уколико се цео град бави врачањем и магијама, да се спали и сви људи и стока мачем побију.“

Odredbe koje se odnose na tuču:

: „Ако се људи туку, па уколико један од њих удари трудну жену тако да она изгуби дете, али не умре, казна ће бити новчана, а уколико изгуби дете и умре, казниће се по принципу талиона — Око за око, зуб за зуб.“

Odredbe koje se odnose na robove:

: „Роб-Јеврејин може да служи највише шест година, а седме мора бити пуштен, без откупа!“ — Ова одредба се у Србији није примењавала доследно, јер робови су се најчешће продавани и по неколико пута између различитих господара.

: „Ако је човек пао у ропство заједно са женом, обоје ће бити слободни након 6 година.“

Odredbe o ubistvu: ,,ko udari čoveka i on umre kažnjavalo se pogubljenjem" ,,ko udari majku i oca kažnjavao se pogubljenjem"

Odredbe koje se odnose na štetu koju načini životinja:

„ако во убоде човека или жену, те они умру, во да се каменује, а господар вола да се ослободи".
„ако је господар вола знао да је његов во бодач и није га чувао како треба, одговараће по принципу објективне одговорности: биће каменован заједно са волом."
„ако роб погине, власник ни у једном случају није одговоран (у овом случају увиђа се правна неједнакост".

Krivično pravo u Dušanovom zakoniku

Dušanov zakonik, Prizrenski prepis iz 15. veka.

Dušanov zakonik se sastoji iz dva dela doneta na državnim saborima, 1349. i 1353. godine. Ovaj zakonik, zajedno sa Zakonopravilom Svetog Save, ubrajamo u jedan od najvažnijih pisanih izvora srpskog srednjovekovnog prava, u njemu se ogledaju napori za stvaranje mešovitog srpsko-grčkog pravnog sistema i identične državne organizacije kao kompromis i sinteza vizantijskog prava i starih običaja, smeštenih u feudalni društveni okvir. Jedno od glavnih obeležja ovog zakonika jeste da se sastoji od velikog broja normi vezanih za krivično pravo. Običajno-pravni način kažnjavanja izvršioca krivičnog dela putem krvne osvete i sistem zakonske kompozicije zamenjeni su u Dušanovom zakoniku kaznama koje predviđa i izvršava država.

Krivično pravo svoj izvor pronalazi u krvnoj osveti. Krvna osveta označava sukob dva plemena koji je najčešće počinjao ubistvom ili povredom člana plemena, a nastavljao se međusobnim ubijanjem.U početku su postojale i osveta i nagodba ili kompozicija, tako da je oštećeni odnosno njegova porodica imala pravo da odabere jedno od ta dva. Kada je stvorena državna vlast, postojali su i mirenje i osveta. Međutim, država je nastojala da se što veći broj slučajeva reši mirenjem i nadoknadom štete, pa tako i izbegne pravo na osvetu. Krvnu osvetu ne pronalazimo u starom srpskom pravu, za vreme Stefana Nemanje, a ni u vreme kasnijih pripadnika dinastije Nemanjić. Ne zna se i nije moguće saznati kada je krvna osveta prestala da se praktikuje. Činjenica je da je Dušanov zakonik ne poznaje i ne samo to, već je ona u sasvim suprotnom opštem smeru Dušanovog zakonika na krivičnopravnom polju.

Dok sa druge strane, ostaci krvne osvete se nalaze u vrlo razvijenom sistemu novčanih kazni (globa) za razna krivična dela.

O ubistvu:  :,,Gde se nađe ubistvo, onaj koji buda izazvao, da je kriv, ako se i ubije." (član 86.)

Neki od starih slovenskih običaja preneti su u Dušanov zakonik, pa se tako mogu naći u članovima koji se odnose na čupanje brade, delikt protiv ličnosti, što je bila povreda časti iz razloga što su kosa, brada i brkovi nekada bili simboli dostojanstva slobodnog čoveka. Kažnjavao se relativno niskim novčanim kaznama za sebare ili odsecanjem obe ruke u slučaju da je povređena čast vlastelina, dok ova druga odredba jasno ukazuje na klasni karakter pravne zaštite.

O bradi vlasteoskoj:

„Ko se nađe da je počupao bradu vlastelinu, ili dobru čoveku, da se tome obe ruke otseku.“ (član 97)

O čupanju sebara:

„I ako se počupaju dva sebra, da je mehoskubina šest perpera.“ (član 98)

Sam Dušan, kome je prihvatanje Zakonika garantovalo jačanje vlasti u mnogonacionalnoj državi, ali i učvršćivanje međudržavnog statusa carevine, u obraćanju Skupštini, istakao je sledeće: Ja sam želeo da u mom Zakoniku bude pravde za svakoga, od cara i kralja do roba. To se može postići samo tako, ako mi, silni ovoga sveta, sami sebe, pisanim zakonom toliko ograničimo da ni u trenutku srdžbe ne učinimo nikome nepravdu, da našu silu i vlast nikada na zlo upotrebiti ne možemo. Da bi u tome svima velmožama bogdanog mi carstva prethodio dobrim primerom, ja, car, odrekao sam se u ovom zakoniku koji će se danas pred vas izneti, mnogih mojih prava samodržavnog cara, podvrgao sam sebe i caricu i mladoga kralja, presudi mojih sudija i

udesio sam tako da ni jedan sudija ne odgovara, pa ma kako i nama presudio

Krivično delo

Obida, krivina, dug i delo su samo neki od naziva koji se mogu naći za krivično delo. Dušanov zakonik koristi potpuno novi izraz – sagrešenije, koji se docnije kao opšti naziv koristi i u poveljama. Sagrešenije se može definisati kao prekršaj državne norme ili moralne zapovesti značajne za državu, a sve to u skladu sa vizantijskim shvatanjem o tome da je neposlušnost zakonu svetovnog karaktera u isto vreme uperena i protiv božanskog zakona. Za aktivnost izvršenja krivičnog dela korišćeni su razni izrazi: ispakostiti, prestupiti, preslušati, potvoriti (propisanu normu).

Jedini razlog za isključenje protivpravnosti krivičnog dela bila je nužna odbrana, za koju možemo reći da je odbrana koja je neophodna da se odbije istovremeni protivpravni napad. Tako prema Dušanovom zakoniku, onaj koji je otpočeo svađu je kriv, pa čak i u slučaju da je ubijen prilikom te svađe.

Krivac

Subjekt i objekt u Dušanovom zakoniku

Postojanje staleških razlika je imalo veliki uticaj pri utvrđivanju krivične odgovornosti. U Dušanovom zakoniku se vidi jasna razlika između krivičnih dela pripadnika istog staleža i između pripadnika različitih staleža. U slučaju da je učinjeno delo odigrano među pripadnicima različitog staleža, posebno se obraćalo na to da li je sebar napao vlastelina ili je bilo obrnuto. Ukoliko bi sebar učinio krivično delo nad vlastelinom, usledila bi drugačija i stroža kazna, nego što bi to bio slučaj kada bi vlastelin počinio isto delo nad sebrom. Način ophođenja prema sebrima je bio vidljiv i kada se on pojavljivao u ulozi subjekta i u ulozi objekta krivičnog dela, to jest kada je on izvršio delo nad vlastelinom, i u ulozi objekta krivičnog dela, odnosno kada je nad njim učinio delo vlastelin.  Razlika je postojala čak unutar samog vlasteoskog staleža u slučaju međusobne povrede između vlastelina i vlasteličića. Dušanov zakonik je zapretio vlastelčiću telesnom kaznom, a vlastelinu isključivo imovinskom. Jedinstven krivičnopravni režim uživali su stanovnici primorskih gradova i gradova osvojenih od strane Vizantije. Na osnovu svega ovoga možemo zaključiti da je istovremeno postojalo više krivičnopravnih sistema, što je jedna od glavnih odlika staleške države.

U Zakoniku se pominju velika i mala vlastela. Moć vlastele se zasnivala na njenim zemljišnim posedima, koje su jedna od osnovnih karakteristika feudalnog sistema.

O ubistvu: ,,Ako ubije vlastelin sebra u gradu, ili u župi, ili u katunu, da plati tisuću perpera, akoli sebar vlastelina ubije, da mu se obe ruke otseku i da plati trista perpera“. (član 94)

Vinost u Dušanovom zakoniku

Krivično delo je se moglo učiniti sa umišljajem i iz nehata. U prvom slučaju u pitanju je delo koje je učinjeno svesno i sa protivpravnom voljom. Umišljaj se u srednjem veku nazivao i nahvalica. Međutim ukoliko svest između dela i posledice nije postojala, u pitanju je krivično delo učinjeno iz nehata. U slučaju da nema ni umišljaja ni nehata, samim tim ne postoji ni vinost, pa se onda radi o slučaju. U takvoj situaciji se ne odgovara krivično.

Dokaz da se nehatno izvršeno delo blaže kažnjavalo od umišljanog vidimo u  Dušanovom zakoniku koji je nehatnom izvršiocu krivičnog dela popaše zapretio plaćanjem odštete koju bi odredili „duševnici“- ugledni ljudi koji daju iskaz po svom uverenju „po duši“. U Dušanovom zakoniku vidimo dva slučaja u kome su propisane kazne pod uslovom da je delo učinjeno iz pizme. Pizma je predstavljala zlu nameru izvršioca krivičnog dela. Ukoliko nije bilo pizme, nije bilo ni krivičnog dela.

Uračunljivost u Dušanovom zakoniku

Pojam uračunljivosti je u velikoj meri povezan sa pojmom vinosti. Uračunljivost kao sposobnost rasuđivanja o svojim postupcima i vinost psihički odnos izvršioca prema učinjenom delu su elementi krivične odgovornosti i ujedno preduslov za izricanje kazne. U Dušanovom zakoniku se jedino u slučaju da je delo učinjeno u stanju opijenosti spominje nešto slično stanju smanjene uračunljivosti. Međutim, zakonodavac nije smatrao opijenost olakšavajućom okolnošću jer se opijeni sam doveo u stanje u kome nije sposoban da jasno rasuđuje.

Krivična dela protiv državnog uređenja i poretka

Nevera

Vlastela je imala privilegiju da neposredno vrši službu za vladara – kako vojnu tako i razne druge funkcije koje bi im vladar naredio. Pa shodno tome, nevera je bila krivično delo rezervisano samo za vlastelu. Od polovine 13. veka nevera se ubraja u jedno od najtežih krivičnih dela za koje je bio nadležan vladarev ili državni sud. Iz izvora saznajemo da se kazna za neveru odnosila na potpunu konfiskaciju imovine nevernika, izrazom „da se raspe“.

Nevernika je često pored imovinske kazne, pogađala i neka vrsta lične kazne; u najtežim slučajevima nevernik je verovatno osuđen na smrt. Taj princip je bio uređen običajnim pravom, ali je Dušanov zakonik, kao važnu novinu uveo ograničenje odgovornosti za neveru samo na nevernikovu kuću, a ne na ceo rod, što nije bio slučaj pre Zakonika. Ograničenje odgovornosti se odnosilo samo u vidu materijalne odgovornosti (imovinske kazne), inače, sama krivica se utvrđivala individualno.

Sam zakonik o neveri kaže: „Za neveru, za svaku krivicu, brat za brata, i otac za sina, rođak za rođaka; koji su odeljeni u svojim kućama od onoga koji nije skrivio, ti da ne plate ništa, osim onoga koji je skrivio, njegova i kuća da plati.“

Iz ovoga vidimo da je postojala kolektivna krivična odgovornost cele „kuće“ odnosno porodice. Osnovna društvena jedinica iz ovog perioda jeste porodica, a kolektivna porodična svojina je najupečatljiviji tip svojine kod svih staleža. Na tome se zasnivala i kolektivna krivična odgovornost kod krivičnog dela izdaje.

Nepokoravanje vladaočevim naredbama

Od polovine 13. veka pojavljuje se odredba o kažnjavanju onoga ko ne bi ispoštovao i ispunjavao vladareve zahteve, uz pretnju visokom novčanom kaznom. Ovo krivično delo se ogledalo u temeljnom odbijanju da se pokori vrhovnoj državnoj vlasti. U Dušanovom zakoniku se na četiri mesta pominju oni koji ne bi izvršili vladarevu zapovest. O samoj kazni Dušanov zakonik je ćutao jer se radilo o dobro poznatoj normi običajnog prava koja danas nije poznata.

Pretvaranje povelja

Pretvaranje povelja je krivično delo koje se sastojalo u neovlašćenom prepravljanju povelja izdatih od strane vladara. Dušanov zakonik je naveo odredbu da onome koji bi prepravljao baštinske hrisovulje zapretio kaznom poništenja povelje i oduzimanje baštine.

Tajno kovanje novca

Ovo krivično delo predstavlja delo protiv države, jer su njime bili značajno ugroženi finansijski interesi države odnosno vladara. U Dušanovom zakoniku se navodi kazna spaljivanja za zlatara koji bi tajno kovao novac i kazna raseljavanja za selo u kome se to odrigralo.

Neplaćanje soća

Vlastela je bila dužna da plaća vladaru soće kao danak na zemlju uz priznavanje njega kao vrhovnog gospodara zemlje. Ukoliko se ne isplati na vreme značilo je ne samo dug prema državnoj blagajni (fisku), već i akt nepokoravanja vladaru. Za skupljanje soća bio je odgovaran vlastelin od svojih naseljenika (koje je iznosilo oko 60 kilograma brašna ili jedan perper) i potom predavao vladaru. Ako se to ne bi učinilo u odgovarajućem roku, vlastelin se prema, kako nalaže Dušanov zakonik, vezivao i držao na vladarevom dvoru dok se ne bi otplatio dvostruki iznos soća.

„Dohodak carski soće, i namet i harač da daje svaki čovek: Kabao žita, polovina čista a polovina priprosta, ili perper u novcu, a rok tome žitu da se usipa na Mitrov-dan, a drugi rok na Rođenje Hristovo, akoli soća vlastelin ne da na te rokove, vlastelin taj da se sveže na carskom dvoru i da se drži dokle ne plati dvojinom.“

Zbor sebara

Sebri su se okupljali na seoskim zborovima (skupovima) kako bi raspravljali o važnim pitanjima. Dušanov zakonik je zabranjivao okupljanje sebara na zborovima koji su izlazi iz okvira pitanja usklađenih običajnim pravom, koji su se održavali bez dozvole gospodara i vlastelinstva. Učesnicima zabranjenog sabora pretila je fizička kazna (odsecanje ušiju), a kolovođi kazna smuđenjem.

Bežanje meropaha sa vlastelinstva

U Dušanovom zakoniku je propisano krivično delo bežanja meropaha sa vlastelinstva na drugo vlastelinstvo. Merophu-beguncu sledila je kazna smuđenjem i paranjem (rezanjem) nosa. Smatra se da je ovo krivično delo postojalo još od vremena kada su slobodni seljaci počeli da se vezuju za zemlju, odnosno za vlastelinstvo. Gospodar vlastelinstva je sam presuđivao i donosio kaznu.

„Meropah, ako pobegne kuda od svoga gospodara u drugu zemlju ili carevu, gde ga nađe gospodar njegov, da ga osmudi i nos raspori, i ujemči da je opet njegov, a drugo ništa da mu ne uzme.“ (član 207)

Provod ili prejem ljudski

Provod je krivično delo koje se sastojalo se u pomaganju merophu da pobegne od svog gospodara. Pomaganje merophu u bežanju sa vlastelinstva je izvesno bila česta pojava, koja je znatno ugrožavala staleško uređenje. Druge povelje i Dušanov zakonik provod svrstavaju među najtežim delima (tzv,,carske dugove“), koje presuđivao vladarev sud.

Nezakonito primanje tuđeg meropha

Kako bi privukla merophe na svoja vlastelinstva, vlastela je koristila razna sredstva. Prema Dušanovom zakoniku iz 1349. godine vlastelinu koji bi primio odbeglog seljaka na svoje vlastelinstvo, a bez vladarevog odobrenja, bio bi primoran da bude vraćen prvobitnom gospodaru. Očigledno je da odredba nije poštovana i da se nastavilo sa praksom. Kako bi se sprečilo, Dušanov zakonik iz 1354. godine određuje da će vlastela i starešine gradova biti kažnjeni kao izdajnici oduzimanjem celokupnog imanja i verovatno smrtnom kaznom ukoliko prime tuđeg meropha.

Krivična dela protiv vere

Kada su evropski narodi primili hrišćanstvo u pravni život uvedena su i krivična dela protiv vere. Pojedina od tih krivičnih dela su ostala pod nadležnošću crkve (ona je sudila samostalno po tačnim propisima crvkvenog krivičnog prava), dok su druga postala deo državnog (svetovnog) krivičnog sistema. Pravo i nadležnost da kažnjava krivična dela protiv vere pripalo je državi kao zaštitniku crkve. Ako bi neko ubio svešteno lice (episkopa, kaluđera ili popa) bio bi kažnjavan smrtnom kaznom - da se ubije i obesi.

 :,,Ko opsuje episkopa. ili kaluđera, ili popa, da plati sto perpera. Ko se nađe da je ubio episkopa, ili kaluđera, ili popa, taj da se ubije i obesi." (čl. 95)

Jeres

Stefan Nemanja nastojao je da preduzme mere protiv jeretika-bogumila. On je konfiskovao njihove kuće i imanja, starešine je kažnjavao odsecanjem jezika i progonstvom, a druge je osuđivao na lomaču. Spaljivanje jeretika na lomači primenjivano je kako na zapadu tako i na istoku Evrope. Zbog opasnosti od širenja jeresi najverovatnije iz Bugarske i Bosne, car Dušan je čvrsto odlučio da suzbije uticaj jeretika. Tako je propisao kaznu, da onome ko je praktikovao jeretičko učenje, a onome koji bi ga skrivao žigosanjem. Jedno od posebnih krivičnih dela jeresi podrazumeva izgovaranje jeretičkih reči. U Dušanovom zakoniku navedeno je pod pretnjom kazne za vlastelina od 100 perpera, a za sebra od 12 perpera i batinama. Jeretici su kritikovali pravoslavnu crkvu. Njihova kritika, posebno materijalnih bogatstva crkve i povlašćenih lica, predstavljala je pretnju kako za crkvu tako i za staleško uređenje.

O jeretiku: „I ko se nađe ko jeretik, živeći među hrišćanima, da se ožeže po obrazu i da se izagna, a ko bi ga tajio, i taj da se užeže.“

Prelazak i prevođenje u katoličenstvo

Srednjovekovnu Srbiju je nastanjivalo mnogo pripadnika katolika, naročito u primorskim gradovima i u gradovima u unutrašnjosti (gde su živeli Sasi i drugi narodi). Zanimljivo je da je čak i na srpskom dvoru bilo katolika. Dugogodišnji protovestijar (ministar finansija) cara Dušana bio je čuveni Nikola Buća, katolik poreklom iz Kotora. Dušanovu najamničku vojsku činilo je nekoliko hiljada Nemaca katolika. Katolici su uživali slobodu veroispovesti, pravo da slobodno ispovedaju svoju veru. Srpska država je poštovala princip verske tolerancije prema svim rođenim katolicima, tako da su oni imali potpunu slobodu veroispovesti i pravo da slobodno ispovedaju svoju katoličku veru.

S druge strane, Srbija je bila konfesionalna pravoslavna država. Zvanična vera je bila pravoslavna vera i nije bilo dozvoljeno da neko ko je rođen kao pravoslavni napusti tu veru i primi neku drugu veru. Nije postojala sloboda religijske savesti, kao ni u drugim pravoslavnim i katoličkim zemljama. Dušanov zakonik je izričito zabranjivao prelaženje pravoslavnih u katoličenstvo i katoličkom popu prevođenje pravoslavnog u katolicizam. U gradovima u unutrašnjosti, brojni Dubrovčani i Sasi su sklapali brakove sa pravoslavnim Srpkinjama i ta odredba, koju je predložila Pravoslavna crkva, trebalo je da spreči njihov prelazak u katoličku veru.

Vradžbine

Državne vlasti su uporno suzbijale vračenja i praznoverice. U Dušanovom zakoniku su predviđene stroge kazne za vađenje mrtvaca iz groba (jer se navodno povampirio). U slučaju istrage vampira (vukodlaka) selo je bilo dužno da plati kolektivnu vraždu - novčanu kaznu od 500 perpera (isto kao za ubistvo). Ukoliko bi pop učestvovao u tom procesu, oduzimalo mu se popovstvo.

Praznoverje je trajalo vekovima i njegov uticaj se može osetiti i danas. Srpska državna vlast je kažnjavala kršenje crkvenih propisa o braku, o čemu verno svedoči Žička povelja.

O vračarima koji tela mrtvih spaljuju: „I ljudi, koji vračbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da plati vraždu. a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo.“

Krivična dela protiv sudstva

Koliko je savršeno sudstvo koje propisuje Dušanov zakonik vidimo iz činjenice što je on predviđao čak tri vrste porotnika. Svaka je sastavljena od porotnika onog staleža kome pripada optuženi, a ne tužilac, čime se u mnogim stvarima štitilo pravo nižih staleža, prvenstveno iz razloga što nije moglo doći do zloupotrebe suda i porote od strane nekog višeg staleža. Pa samim tim, koliko detaljno je oraganizovan sam sud, toliko detaljno je Dušanov zakonik i regulisao krivična dela protiv sudstva.

Samosud

Samosud je krivično delo koje se odnosilo na zadovoljavanje pravde mimo suda, tj. uzimanje pravde u svoje ruke. Pod pojmom samosuda uzimali su se obzir samo delo i kazna - globa za to delo. Oblik samosuda predstavljao je i izam iz ugovora sa Dubrovnikom. Krivično delo izma se ogledalo u tome što bi se za dug Dubrovčanina oduzimala imovina nakon njegovog zemljaka, kako bi se dužnik prinudio da plati dug. U Dušanovom zakoniku bilo je zabranjeno uzimanje pravde u svoje ruke. Ukoliko bi neko samovlasno uznemirivao crkvene ljude bio je dužan da plati sedmostruki iznos spora.

Sramoćenje sudije

U Dušanovom zakoniku se nalazi odredba kojom je propisano krivično delo koje se odnosilo na sramoćenje sudije kao predstavnika centralne vlast. Kao izvršioce zakonodavac je obuhvatio vlastelina i selo kao jednu celinu, koje je pogađala surova kazna zaplenjivanja celokupnog vlasništva, a pored toga, seljani su bili proterivani iz tog sela.

O sudijinoj sramoti: „Ko se nađe da je osramotio sudiju, ako bude vlastelin, da mu se sve uzme, akoli selo, da se raspe i opleni.“(član 111.)

Prestoj

Prestoj jeste krivično delo koje se odnosi na neodazivanje na sudski poziv. Da je poreklo ovog krivičnog dela iz duboke prošlosti, govori kazna koja je predviđena za njega. Naime, onome ko se ne odazove na sudski poziv sledila je kazna od šest volova. Izraz prestoj je izveden od glagola „prestojati“ jer je strana koja se odazvala sudu u zakazano vreme, čekala i prestajala (zakazano vreme ročišta). Lice koje bi neopravdano izostalo bilo bi optuženo za krivično delo prestoja.

Odboj

Odboj je krivično delo koje bi počinilo ono lice, koje odbije da izvrši nalog sudskog izaslanika. Dušanov zakonik je predvideo značajno strože kažnjavanje tog dela. Sa ciljem da se uzdigne autoritet sudske vlasti, Dušanov zakonik, zapretio je onom ko odbije sudskog sokalnika surovom kaznom oduzimanja svega što ima u vlasništu, drugim rečima potpunom konfiskacijom imovine.

Posluh

Svedok koji se ne bi pojavio na sudu izvršio bi posluh. Posluh se nazivao kako svedok tako i krivično delo i kazna.

Krivična dela protiv ličnosti

Ubistvo

Za ubistvo se pre svega vezuje sam nastanak krivičnog prava uopšte. Pa samim tim su i shvatanja za kazne različitih naroda bila drugačija. Sloveni su vekovima kao kaznu za ubistvo propisivali (tzv. sistemom kompozicije). To se može ogledati i na srpskom primeru - kada je kralj Milutin 1308. godine odbio zahtev Dubrovčana da se u slučaju ubistva njegovi podanici kažnjavaju smrtnom kaznom, a ne plaćanjem novčane kazne. Iz pomenutog se može zaključiti da je početkom 14. veka kod Srba novčana kazna za ubistvo još isključivala smrtnu kaznu. Tek u Dušanovom zakoniku nailazimo na promenu da se, osim globe, poprime i kazne vizantijskog kaznenog sistema. Za slučaj ubistva propisivala se fizička kazna (sakaćenje), a za kvalifikovane slučajeve ubistva smrtna kazna, međutim, ostala je i novčana kazna koja se nazivala globa.

 :,,Ko nije došao hotimice, silom, te je učinio ubistvo, da plati trista perpera, ako li je došao hotimice, da mu se obe ruke otseky“), koja je bila osnovna odredba o ubistvu, propisana je za izvršioca nehatnog ubistva kazna od 300 perpera, a za umišljajnog ubicu kazna odsecanja obe ruke." (čl. 87)

Dušanov zakonik kvalifikuje slučajeve ubistva. Onaj ko ubije svešteno lice odnosno episkopa, kaluđera ili popa, je bio kažnjavan smrtnom kaznom. Zatim, ubica bliskog srodnika je bio kažnjavan smrtnom kaznom spaljivanja.

Telesne povrede

Telesne (fizičke) povrede prestavljaju krivično delo protiv života i tela koje se sastoji u narušavanju telesne konstitucije ili zdravlja lica. Ovo krivično delo, postoji u svim društvima i u svim vremenima. U srpskim pisanim izvorima se retko gde pominje - može se zaključiti da je ono bilo uređeno samo običajnim pravom.

U Svetostefanskoj povelji kralja Milutina pominju se telesne povrede na dva mesta.

a) Sebar koji bi istukao „vladalca“ (upravnika imanja) bio bi kažnjen globom od šest ovaca i tamnicom tri meseca. b) Onaj ko bi drugog okrvavio morao je da plati crkvi tri platna i navodčiji (tužiocu) tri platna.

U Dušanovom zakoniku su propisane dve odredvbe koje se tiču telesnih povreda, koje bi naneo pijanica drugom licu.

a) Onaj ko drugom nanese teške telesne povrede (nekoga poseče ili okrvavi, ali ne usmrti) kažnjavan je vađenjem oka i odsecanjem ruke. b) Onaj ko drugog lakše telesno povredi, bez okrvljavanja, i nanese mu sramotu kažnjavan je batinanjem (sto udaraca štapom), zatvarenjem u tamnicu i posle puštanja iz tamnice novim batinama.

Termin krv se odnosi na tešku telesnu povredu i po težini je sledila odmah nakon ubistva.

Silovanje

Silovanje je krivično delo koje se javlja u nevoljnom i upornom prisiljavanju na polni odnos, uz primenu sile ili izvesne pretnje da će život žrtve biti ugrožen ukoliko ne postupi kako je rečeno. Stari zakonodavac nije poznavao termin polne neutralnosti, prema kojoj mogu krivično odgovarati lica i ženskog i muškog pola odnosno žrtve mogu biti i ženska i muška lica. U skladu sa društvenim okolnostima i brojnim primerima koje mu je pružala sudska praksa, stari zakonodavac je predviđao samo silovanje, kao krivično delo, koje bi počinio muškarac nad ženom.

O nasilju: „Ako koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke otseku i nos sareže; ako li sebar uzme silom vlastelinku, da se obesi, akoli svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke otseku i nos sareže.“(član 53)

Uvreda

Uvreda se smatra krivičnim delom protiv časti koje se moglo izvršiti delom ili rečju. U srpskim pisanim izvorima pominje uvreda časti delom, u lakše ili u težem obliku. Lakši oblik zvao se mehoskubina i sastojao se u čupanju tuđe kose ili brade. Ono je predstavljalo lakšu telesnu povredu, ali i nanošenje sramote. Stari izraz mehoskubina (meh-dlaka, krzno; skubati – čupati) ukazuje da je krivično delo nastalo iz običajnog prava. Isključivo pripadnici sebarskog staleža su mogli izvršiti ovo krivično delo. U slučaju međusobnog guranja i čupanje kose i brade propisala se relativno niska kazna u iznosu od šest perpera (u savremenom pravu, ukoliko uvređeni uzvrati uvredom, tzv. retorzija, sud može obe strane osloboditi kazne). Čupanje brade vlastelinu dobrom čoveku tumačilo se kao teži oblik uvrede.

U Dušanovom zakoniku se izvršiocu teže uvrede propisuje kazna odsecanja ruku. Dobrim čovekom smatrao se nevlastelin koji je bio nosilac javne funkcije (knez, primićur, vladalac). On se nalazio na lestvici između vlastele i sebara, potom ide sveštenik, ali i ugledni pripadnici sebarskog staleža. Opravdanja za tako strogu kaznu (koja je bila ista kao i za umišljajno ubistvo) odnosila su se na zaštitu časti vlastelina i drugih uglednika. Verbalna uvreda časti se javila tek u Dušanovom zakoniku. Najčešće je to bio oblik psovanja i to u dva oblika; prvo je psovanje između vlastelina i vlasteličića, a drugo je psovanje vlastelina i vlasteličića, s jedne, i sebra, s druge strane. Vlastelin koji bi opsovao vlasteličića kažnjavan je sa 100 perpera, dok bi vlastelčić za psovanje vlastelina, osim 100 perpera, morao da bude kažnjavan i batinama. Sebar je za psovanje vlastelina i vlasteličića kažnjavan sa 100 perpera i smuđenjem - proces paljenja kose i brade. Vlastelin i vlasteličić za psovanje sebra bili bi kažnjavani sa 100 perpera.

Krivična dela protiv imovine

Krađa (tatba) i razbojništva (gusa)

Krađa predstavlja protivpravno prisvajanje tuđe pokretne stvari s ciljem pribavljanja imovinske koristi. Dušanov zakonik je jasno razlikovao običnu građu od profesionalne krađe. Obična krađa se izršavala po privatnoj tužbi oštećenog. Prema običajnom pravu, kazna je iznosila višestruku vrednost ukradene stvari. Profesionalni lopov i lopov uhvaćen na delu gonjeni su po službenoj dužnosti i kažnjivani su oslepljivanjem, kako bi se onesposobili da kasnije nastave sa kriminalnim aktivnostima.

Lopov i razbojnik uhvaćeni na delu nisu mogli biti pomilovani. Za profesionalnog razbojnika i razbojnika uhvaćenog na delu bila je propisana smrtna kazna, odnosno da se obesi i ostavi i visi strmoglav. Dušanov zakonik je jasno istakao borbu protiv razbojnika i lopova i opštu istragu u zemlji (inquisitio terrae generalis).

O lopovima i razbojnicima: „Zapoveda carstvo mi: Po svima zemljama, i po gradovima, i po župama i po krajištima lopova i razbojnika da nije ni u čijem predelu. I ovim načinom da se ukine krađa i razbojništvo: U kojem se selu nađe lopov ili razbojnik, to selo da se raspe, a razbojnik da se strmoglav obesi, a lopov da se oslepi, a gospodar sela toga da se dovede svezan carstvu mi, da plaća sve što je učinio razbojnik ili lopov od početka, i opet da se kazni kao lopov i razbojnik.“(član 145)

Pošto srednjovekovna država nije bila u mogućnosti da sama vodi opštu istragu, (jer nije imala dovoljno ni materijalnih sredstava, ni istražnih ni policijskih organa, kao ni ideju da to treba da radi u sopstvenoj režiji), uspela je da nametne obavezu istrage gospodarima i upravnicima vlastelinstva i starešinama sela i katuna. Ukoliko ne bi neizvršili te obaveze krivično bi odgovarali i bili kažnjavani kao tati ili gusari. Na taj način je osnovana kolektivna odgovornost za izvršavanje svih obaveza.

Paljevina

Paljevina kao krivično delo se odnosilo na paljenje kuća, gumna, sena i slame u selu ili izvan sela. To je bilo vrlo opasno krivično delo protiv imovine, sa strašnim posledicama za pripadnike sela. Ovo krivično delo se u izvorima pre Dušanovog zakonika ne spominje, ali se ne sumnja da je postojalo. Odredbama Dušanovog zakonika propisuje se slučaj ukoliko dođe do paljevine, selo, odnosno okolina, bila je dužna da izruči izvršioca ili da plati odštetu mogućnosti. Razlog te odredbe leži u očekivanju da će selo izručiti izvršioca koji je sa zlom namerom izvršio to delo, a da neće izručiti izvršioca koji nije imao nameru ili nije bio svestan svojih postupaka.

,,Ko se nađe da je užegao kuću, ili gumno, ili slamu, ili seno, da to selo da zapaljivača, akoli ga ne da, da plati ono selo što bi zapaljivač platio." (čl. 99)

Potka

Potka se odnosila na bilo kakvu povredu zemljišne (agrarne) svojine. Potkom je nazivana i kazna za to delo. Skopskom poveljom iz 1299/1300. godine bio je predviđen scenario potke: za odvraćanje vode od imanja, za bespravno oranje, seču drveća itd. Kazna je bila 12 perpera. Potki su u Dušanovom zakoniku posvećena dva člana. Kazna za potku među selima iznosila je 50 perpera, a za potku među Arbanasima i Vlasima kazna od 100 perpera. Polovina iznosa išla je vladaru, a polovina gospodaru sela. U slučaju da je Vlah ili Arbanas došao sa stokom u selo u kome se već nalazio neko drugi sa stokom, morao bi da platipotku i ono što je stoka popasla.

Poenta odredbe trebalo je da bude plansko izbegavanje istovremenog dolaska u jedno selo dve različite stočarske grupe. Usled velike brojnosti stada moglo je doći do velike neprilike selu i izazvati krvave sukobe između seljana i nepoželjnih stočara.

,,Potka među selima pedeset perpera, a Vlasima i Arbanasima sto perpera, i te potke caru polovina a gospodaru polovina čije bude selo." (član 77.)

Popaša

Popaša jeste vrsta povrede zemljišnog vlasništva. Skopskom poveljom iz 1299/1300. godine propisana je za ono lice koje bi bez igumanovog odobrenja napasao stada na manastirskom pasištu, visoka kazna od 1000 perpera. Trećina kazne je odlazila u korist manastira, a ostatak vladaru. Takođe, krivac je morao da nadoknadi štetu za svu manastirsku stoku koja bi uginula preko zime.

Srednjovekovni zakonodavac nije bio upoznat sa pojmom „zaštite objekta" u slučaju razvrstavanja krivičnih dela. Isključivo je propisivao određena krivična dela od slučaja do slučaja, kako su nalagale odredbe života. Zakonodavac nije polazio od pretpostavke da ne postoji nijedna odredba, dok je on ne propiše. Stari zakonodavac je uređivao pojedine odnose samo kada je postojao adevatan i smislen razlog za njegovu intervenciju. Sve ostalo je prepušteno običajnom pravu i pravnoj (sudskoj) praksi.

Kazne u Dušanovom zakoniku

Važno je istaći da su samo pojedine odredbe iz Dušanovog zakonika bile nove, a da je veliki deo preuzet iz ranije važećih zakona srpskih vladara i vizantijske države. Tako da je Dušanovim zakonikom prihvaćen vizantijski sistem kazni. Danas se ovaj zakonik smatra jednim od najrigoroznijih. Lakša krivična dela predviđala su novčane kazne, koja su se plaćala državi, a ne oštećenome. Teške telesne kazne izvršavale su se javno, što je trebalo da posluži i kao generalna i kao specijalna prevencija. Mogućnost da se krivac vremenom popravi nije bila predviđeno ovim zakonikom i nije se smatralo dužnošću države, pa je tu dužnost, u skladu sa učenjem o pokajanju greha, crkva uzela na sebe, koristeći složeni sistem crkvenih epitimija, pored redovne državne kazne.

Za mesta suđenja i izvršenja kazni smatra se da je postojao veliki broj tamnica na crkvenim, vlastelinskim i državnim posedima, na carskom i patrijarhovom dvoru. Sudska organizacija u feudalnoj Srbiji nije bila jedinstvena, postojalo je nekoliko vrsta sudova, čija je nadležnost bila podeljena po kategorijama stanovništva i po vrstama krivičnih dela, odnosno sporova. Crkveni sud je postojao, ne kao tvorevina države, koja je deo svojih sudskih prava prenela na crkvu, već kao samostalna i nezavisna institucija. Crkveni sud je dospeo u Srbiju iz Vizantije zajedno sa crkvenom organizacijom. Dugo vremena osnovna i najraširenija krivična sankcija bila je globa, odnosno novčana kazna. Osim globe, država se služila i drugim kaznama, smrtnom, telesnom, lišavanjem slobode, gubitkom časnih prava (atimija), konfiskacijom i progonstvom.

Telesne kazne

One se javljaju tek u Dušanovom zakoniku. Tri najčešća oblika telesnih kazni su: sakaćenje, žigosanje i batianje. Zbog nedostatka izvora, nema sačuvanih podataka o njihovoj primeni. Samo dva pomena telesnih kazni za nepuna tri veka ukazuju da kazne preuzete iz Vizantije nisu uhvatile korena u srednjovekovnoj Srbiji, već se nastavilo praktikovanje primene običajnog prava za ta krivična dela. Sakaćenje se vršilo odsecanjem ruku, ušiju, jezika, nosa, oslepljivanjem, za teška dela: umišljajno ubistvo, ubistvo vlastelina od sebra, silovanje itd. Kazna sakaćenja bila je predviđena za sebre, ali isto i za pripadnike plemićkog staleža za određena krivična dela.

Sakaćenja gotovo sva, osim kastracije, Dušanov zakonik je preuzeo iz vizantijskog prava. Obično se sakatio onaj deo tela kojim je izvršeno krivično delo. Ruke su odsecane i onome ko bi prodao hrišćanina inovercu. Takođe, u Dušanovom zakoniku bilo je predviđeno paljenje- žigosanje po obrazu i tzv. smuđenje. Kazna žigosanja je imala za cilj da obeščasti osuđenog i da ga trajno obeleži kao izvršioca zločina i time da zastraši ostale potencijalne izvršioce tih krivičnih dela. Žigosanjem se kažnjavo meropah ako pobegne od svoga gospodara. Po obrazu bi se žigosao jeretik i onaj koji bi ga skrivao. Smuđenje ili paljenje kose i brade bila je kazna namenjena samo sebrima - u slučaju da je sebar opsovao vlastelina ili ako bi bio kolovođa nedozvoljenog zbora.

Progonstvo se primenjivalo kada bi katolik uzeo „hristijanku“ i ne pokrsti se, ili ako se nađe jeretik da živi među hrišćanima, zatim za vađenje ljudi iz grobova (čl. 20), za ubistvo sebra od strane vlastelina (čl. 94), za napad na trgovce (čl. 118), za neopravdano zadržavanje trgovaca(čl. 122). Globa se plaćala najčešće u novcu, a ponekad i u stoci. U Dušanovom zakoniku se predviđala i kazna batinjanja - bijenja štapovima. Ovom kaznom se pretilo kaluđeru koji bi uzeo mito, vlasteličiću koji bi opsovao vlastelinu, sebru za jeretičku reč. Usled nedostatka izvora, nema pomena o promeni te kazne.

O trgu: „Trgovci koji idu po carevoj zemlji, da nije vlastan nikoji vlastelin, ni koji bilo čovek silom im smetati, ili ščepati robu, a novac mu silom nametnuti; ko li se nañe da je silom rastovario ili rasturio da plati petsto perpera.“(član 118) O trgovcima: „Ako li vlastelin zadrži trgovca, da plati trista perpera, ako li ga carinik zadrži da plati trista perpera.“ (član 122)

Smrtna kazna

Smrtnom kaznom se trebalo kazniti sebar koji siluje vlastelinku, ubicu crkvenog čoveka, ubicu najbližeg srodnika, razbojnika i kradljivca itd. Imala široku primenu, za niz krivičnih dela: ako sebar siluje vlastelinku (ili ako je otme), koja se kažnjavala vešanjem, što se smatralo najsramnijom vizantijskom kaznom. Nema nijednog pomena u sačuvanim izvorima da je zaprećena smrtna kazna za ta dela primenjena. Dva sačuvana izvora govore da ti propisi nisu primenjivani čak ni u vreme carstva. Verovatno je smrtna kazna, kako pre tako i posle donošenja Dušanovog zakonika, bila primenjivana za tzv. politička krivična dela, nevernike (izdajnike), pogubljenike itd.

Kazna lišenja slobode

Za razliku od savremenog krivičnog prava, u kome su dominantne kazne lišenja slobode i novčane kazne, u srednjovekovnom pravu kazna lišenja slobode imala je sasvim prihvatljivu ulogu, koju povezujemo sa pojmom tamnice. Etimologija reči ukazuje da se radilo o mračnom mestu, u kome su zatvorena lica. Tamnica je više bila istražni pritvor ili pritvor za prezaduženog dužnika, nego prava kazna. Danas samo u Svetostefanskoj povelji nalazimo kaznu zatvora od tri meseca u tamnici za onoga ko bi istukao upravnika manastirskog imanja. U Dušanovom zakoniku je propisana kazna zatvora u tamnici samo u dva slučaja, dok se na drugim mestima pominje samo kao kratkotrajna i prinudna mera zadržavanja.

O zbacivanju rasa: „I kaluđer koji zbaci rase, da se drži u tamnici, dok se opet ne vrati u poslušnost, i da se kazni.“

Literatura

• Aleksandar Đorđević Staro srpsko krivično pravo u Dušanovom zakoniku Istorijski arhiv Niš (jezik: srpski)(jezik: engleski)
• Boris Kršev, Istorija prava i pravnih institucija, (2006) Izdanje Fakulteta za pravne i poslovne studije(jezik: srpski)
• Biljana Marković - O Dušanovom zakoniku, (2005) (jezik: srpski)(jezik: engleski)
• Dragan Nikolić - Opšta istorija prava, . . 2007. ISBN 978-86-7746-108-9.  . (jezik: srpski)
• Seminarski rad na temu Vizantija i vizantijsko pravo, student: Bratislav Stanković pod mentorstvom prof. dr. Dragana Pantića na Pravnom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici (jezik: srpski)
• Radoman Stanković - Dušanov zakonik, uvod (2005) (jezik: srpski)(jezik: engleski)
• Nikola M. Selaković - Dušanov zakonik i pravni transplanti (2007)(jezik: srpski)(jezik: engleski)
• Zoran S. Mirković, Srpska pravna istorija (2007). Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet (jezik: srpski)
• Master rad na temu Istorijski razvoj društvene reakcije na kriminalno ponašanje, student: Anita Ilić pod mentorstvom prof. dr Miomira Kostića na Univerzitetu u Nišu - Pravni fakultet (jezik: srpski)
• [https://trebinjelive.info/2015/11/04/zakonopravilo-svetog-save-srbi-imaju-jedan-od-najstarijih-ustava-svijeta/ (2015)
• Master rad na temu Krivično pravo i sudski postupak u Dušanovom zakoniku, kandidat: Jelena Trifunović pod mentorstvom prof. dr Aleksandra Đorđevića na Univerzitetu u Nišu - Pravni fakultet (jezik: srpski)

Spoljašnje veze

• Dušanov zakonik(jezik: srpski)(jezik: engleski)