Srce

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Srce
Heart anterior exterior view.jpg
Ljudsko srce
Detalji
SistemCirkulacijski
ArterijaAorta,[a] Plućno stablo, desna i leva plućna arterija[b] Desna koronarna arterija, leva glavna koronarna arterija[v]
VenaGornja šuplja vena, Donja šuplja vena,[g] Desna i leva plućna vena,[d] Velika srčana vena, Srednja srčana vena, Mala srčana vena, Prednje srčane vene.[đ]
NervNervus accelerans, Nervus vagus
Identifikatori
Latinskicor
GrčkiKardía (καρδία)
MeSHD006321
TAA12.1.00.001
Anatomska terminologija
Presek građe srca
Anatomija pauka. Srce je označeno brojem 1.

Srce je šuplji mišićni organ u telu životinja, sa osnovnom funkcijom u cirkulaciji tečnosti kroz organizam.[1] Nalazi se na sredini grudnog koša. Ljudsko srce ima masu 200-425 grama. Srce je izgrađeno od srčanog mišićnog tkiva. Dobro je pokriveno što mu osigurava dovoljno hrane i kiseonika. Krv opskrbljuje telo kiseonikom i nutrijentima, i učestvuje u uklanjanju metaboličkog otpada.[2] Kod ljudi, srce je locirano između pluća, u središnjem delu grudnog koša.[3]

Srce je podeljeno mišićnim zidom na levu i desnu stranu. Svaka strana se deli na dva dela - manji je pretkomora, a veći komora. [4][5] Uobičajeno je da se desna pretkomora i komora nazivaju „pravim srcem”, dok su njihovi levi pandani „levo srce”.[6] Za razliku od toga, ribe imaju dve komore, pretkomoru i komoru, dok gmizavci imaju tri komore.[5] Srčani zalisci regulišu prolazak krvi iz pretkomore u komoru. Oni imaju ulogu ventila: propuštaju krv u jednom smeru, iz pretkomore u komoru. Tok krvi koji prolazi iz pretkomore u komoru zatvara srčane zaliske pa vraćanje krvi nije moguće.[7][8][9][3] Srce je zatvoreno u zaštitnoj ovojnici, perikardu, koja isto tako sadrži malu količinu fluida.[10][11][12] Zid srca se sastoji od tri sloja: perikarda, miokarda, i endokarda.[13]

Srce pumpa krv sa ritmom određenim pomoću grupe ćelija za regulaciju ritma u sinoatrijskom čvoru. One generišu struju koja uzrokuje kontrakciju srca, putujući kroz atrioventrikularni čvor i duž sprovodnog sistema srca. Srce dobija krv sa niskim sadržajem kiseonika iz sistemske cirkulacije, koja ulazi u desnu pretkomoru iz gornje i donje velike šušlje vene i prelazi u desnu komoru. Odatle se krv pumpa u plućnu cirkulaciju krvi, kroz pluća gde ona prima kiseonik i otpušta ugljen-dioksid. Oksigenovana krv se zatim vraća do leve pretkomore, prelazi u levu komoru i pumpa se kroz aortu do sistemske cirkulacije − gde se kiseonik koristi i metabolizuje do ugljen-dioksida.[14] Srce kusa pri mirovanju tela brzinom od oko 72 otkucaja u minutu.[15] Tokom fizičkih aktivnosti dolazi do privremenog ubrzanja rada srca, ali se brzina vremenom vraća na nivo pri mirovanju.[16]

Kardiovaskularne bolesti su najčešći globalni uzrok smrti prema podacima iz 2008. godine. One uzrokuju oko 30% smrtnih slučajeva.[17][18] Od toga više od tri četvrtine su posledica koronarnih arterijskih bolesti i moždanog udara.[17] Faktori rizika obuhvataju: pušenje, prekomernu telesnu težinu, nedovoljnu fizičku aktivnost, visok holesterol, visok krvni pritisak, i loše kontrolisani dijabetes, između ostalog.[19] Kardiovaskularne bolesti često nemaju simptome ili mogu da uzrokuju bol u grudima ili kratkoću daha. Dijagnoza srčanih oboljenja često se vrši uzimanjem u obzir medicinske istorije, slušanjem srčanih zvukova pomoću stetoskopa, analizom EKG i ultrazvuka.[3] Specijalisti koji imaju fokus na srčanim bolestima se nazivaju kardiolozima, mada mnoge druge medicinske specijalnosti isto tako učestvuju u tretmanu.[18]

Anatomija srca[uredi | uredi izvor]

Computer generated animation of a beating human heart
Kompjuterski generirani otkucaji ljudskog srca (presek)

Srce ima četiri šupljine: dve pretkomore i dve komore. U medicini se često koristi izraz „desno“ i „levo“ srce. Desno srce je desna pretkomora i komora; u desnu pretkomoru dolazi venska krv iz tela koja se kroz desnu komoru pumpa u pluća.

Krv iz desnog srca u pluća vodi plućna arterija (u njoj se nalazi venska krv, a zove se arterija zato što je pravilo da su svi krvni sudovi koji idu od srca prema periferiji „arterije“).

U plućima se iz krvi izdvaja ugljen-dioksid, a krv se snabdjeva kiseonikom. Takva pročišćena krv je sad arterijska te iz pluća dolazi u levu pretkomoru plućnim venama (iako sadrže arterijsku krv zovu se vene jer dolaze s periferije u srce). Iz leve pretkomore arterijska krv dalje ide u levu komoru pa u arteriju „aortu“ koja je nosi u celo telo. Budući da levo srce pumpa arterijsku krv u celo telo (a desno srce vensku krv samo u pluća), u levom srcu su pritisci tri puta veći i njegovi zidovi su deblji i jači.

Latinski naziv za pretkomoru je atrium (atrijum), komora je ventriculus (ventrikula), a „zid“ koji deli desno i levo srce (srčana pregrada) naziva se septum. Zbog postojanja septuma nema kontakta između dve pretkomore i dve komore, inače bi došlo do mešanja venske i arterijske krvi. Između pretkomore i komore se nalazi suženje (ventil ili lat. valvula) sa zaliscima (zalistak se na latinskom jeziku zove cuspis). Zalisci sprečavaju vraćanje krvi iz komore u pretkomoru. U desnom srcu se nalaze tri takva zaliska pa se valvula naziva „trikuspidalna valvula“ ili valvula s tri kuspisa. U levom srcu su između pretkomore i komore dva zaliska pa je to bikuspidalna (ili mitralna jer liči na biskupovu mitru) valvula.

Zalisci se takođe nalaze na izlazu iz komora u plućnu arteriju i aortu. Ako se zbog bilo kojeg razloga krv vraća nazad kroz valvulu u pretkomoru to se naziva insuficijencija valvule. Reč insuficijencija dolazi od latinske reči za „nedovoljno“. Dakle, valvula je nedovoljno funkcionalna da bi sprečila vraćanje krvi natrag.

Ukoliko zbog poremećaja srce treba obaviti veći rad nego što je normalno, srčani zidovi se zadebljavaju. Dve faze rada srca su sistola i dijastola. Sistola je ispumpavanje, a dijastola punjenje krvlju.

Naziv[uredi | uredi izvor]

Imenica «srce» nastala je od praslovenske reči *sьrdьko,[20] koja je nastala od praindoevropske *ḱērd.

Klinički značaj[uredi | uredi izvor]

Bolesti[uredi | uredi izvor]

Stetoskop se koristi za auskultaciju srca. On je jedan od ikonski simbola medicine. Brojen bolesti se mogu dijagnozirati prvenstveno putem slušanja šumova na srcu.
Ateroskleroza je stanje koje utiče na cirkulatorni sistem.[21][22][23][21][24] Ako su zahvaćene koronarne arterije, može doći do razvoja angine pektoris[25][26][27] i u najgorem slučaju dolazi do srčanog udara.[28][29][30][31]

Kardiovaskularne bolesti, koje obuhvataju bolesti srca, su vodeći uzrok smrti širom sveta.[32] Većina kardiovaskularnih bolesti nisu zarazne i povezane su sa načinom života i drugim faktorima, a postaju sve prisutnije sa starenjem.[32] Bolesti srca su veoma značajan uzrok smrti, koji globalno u proseku obuhvata oko 30% svih smrtnih slučajeva, prema podacima iz 2008. godine.[17] Ova stopa varira u opsegu od 28% do 40% u zemljama sa visokim prihodima.[18] Doktori koji se specijalizuju za bolesti srca se nazivaju kardiolozima. Mnogi drugi zdravstveni radnici učestvuju u lečenju bolesti srca, uključujući lekare kao što su lekari opšte prakse, kardiotorični hirurzi i osoblje intenzivne nege, i pripadnici srodnih medicinskih profesija, uključujući fizioterapeute i dijetetičare.[33]

Ishemijska bolest srca[uredi | uredi izvor]

Koronarna arterijska bolest, takođe poznata kao ishemijska bolest srca, uzrokovana je aterosklerozom – nakupljanjem masnog tkiva duž unutrašnjih zidova arterija. Ove masne naslage poznate kao aterosklerotični plakovi sužavaju koronarne arterije, i ako su prekomerno izražene mogu da smanje dotok krvi u srce.[34] Ako je suženje (ili stenoza) relativno mala, onda pacijent možda i ne može da oseti simptome. Ozbiljna suženja mogu da uzrokuju bol u grudima (anginu) ili gubljenje daha u toku vežbanja ili čak pri mirovanju. Tanka obloga aterosklerotičnog plaka može da pukne, izlažući masni centar cirkulišućoj krvi. U tom slučaju može se formirati ugrušak ili tromb, koji može da blokira arteriju i da ograničiti protok krvi do područja srčanog mišića što uzrokuje infarkt miokarda (srčani udar) ili nestabilnu stenokardiju.[35] U najgorem slučaju može doći do srčanog zastoja, naglog i potpunog gubitka izlaza iz srca.[36] Gojaznost, visok krvni pritisak, nekontrolisani dijabetes, pušenje i visok holesterol svi mogu da povećaju rizik od razvoja ateroskleroze i koronarno arterijskih bolesti.[32][34]

Zatajenje srca[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Zatajenje srca

Zatajenje srca se definiše kao stanje u kojem srce nije u stanju da pumpa dovoljno krvi kako bi zadovoljilo zahteve tela.[37] Pacijenti sa srčanom insuficijencijom mogu doživeti gubitak daha posebno kada se leže ravno, kao i oticanje gležnjeva, poznat kao periferni edem. Zatajenje srca je krajnji rezultat mnogih bolesti koje utiču na srce, ali je najčešće povezano sa ishemijskom bolesti srca, bolestima srčanih zalistaka, ili visokim krvnim pritiskom. Manje uobičajeni uzroci su različite kardiomiopatije. Srčana insuficijencija je često povezana sa slabostima srčanog mišića u komorama (sistolno zatajenje srca), mada se takođe može videti kod pacijenata sa srčanim mišićima koji su jaki, ali kruti (dijastolno zatajenje srca). Ovo stanje može uticati na levu komoru (uzrokujući uglavnom gubitak daha), desnu komoru (urokujući uglavnom oticanje nogu i povišeni vratni venski pritisak), ili u obe komore. Pacijenti sa srčanom insuficijencijom imaju veći rizik od razvoja opasnih poremećaja srčanog ritma ili aritmijama.[37]

Kardiomiopatija[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Kardiomiopatija

Kardiomiopatije su bolesti koje utiču na mišić srca. Neke uzrokuju abnormalno zadebljavanje srčanog mišića (hipertrofična kardiomiopatija), neke uzrokuju da se srce abnormalno raširi i oslabi (dilatirana kardiomiopatija), neke uzrokuju da srčani mišić postane krut i da ne može da se u potpunosti opustiti između kontrakcija (restriktivna kardiomiopatija) i neke čine srce sklonim abnormalnim srčanim ritmovima (aritmogena kardiomiopatija). Ova stanja su često genetska i mogu biti nasleđena, dok neka, kao što je dilatirana kardiomiopatija, mogu da budu uzrokovana oštećenjima od toksina kao što je alkohol. Neke kardiomiopatije kao što je hipertrofična kardiomopatija povezane su sa većim rizikom od iznenadne srčane smrti, posebno kod sportista.[13] Mnoge kardiomiopatije mogu da dovedu do zatajenja srca u kasnijim stadijumima bolesti.[37]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Od srca ka telu
  2. ^ Arterije koje sadrže krv bez kiseonika, od srca ka plućima
  3. ^ Podrška srca samoj krvi
  4. ^ Od tela ka srcu
  5. ^ Vene koje sadrže krv sa kiseonikom – od pluća ka srcu
  6. ^ Vene koje odvode krv iz samog srca

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Taber & Venes 2009, str. 1018-23
  2. ^ Guyton & Hall 2011, str. 157.
  3. ^ a b v Moore 2009, str. 127-73
  4. ^ Starr, Evers & Starr 2009, str. 422
  5. ^ a b Reed, Brainerd & Lee 2008, str. 154
  6. ^ Gray's Anatomy 2008, str. 960.
  7. ^ Sofradžija A.; Šoljan D.; Hadžiselimović R. (2004). Biologija 1. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-686-6. 
  8. ^ Međedović S.; Maslić E.; Hadžiselimović R. (2002). Biologija 2. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-222-6. 
  9. ^ Guyton, A.C. & Hall, J.E. (2006) Textbook of Medical Physiology (11th ed.) Philadelphia: Elsevier Saunder. 2009. ISBN 978-0-7216-0240-0.
  10. ^ Britannica encyclopedia: Pericardial fluid. http://www.britannica.com/EBchecked/topic/451651/pericardial-fluid. [Accessed on 3rd Feb 2008]
  11. ^ Ben et al. 2005, str. 636-40.
  12. ^ MedlinePlus enciklopedia Pericardiocentesis
  13. ^ а б Betts 2013, стр. 787-846
  14. ^ Guyton & Hall 2011, стр. 101, 157.
  15. ^ Guyton & Hall 2011, стр. 105–07.
  16. ^ Guyton & Hall 2011, стр. 1039–41.
  17. ^ а б в „Cardiovascular diseases (CVDs) Fact sheet N°317 March 2013”. WHO. World Health Organization. Архивирано из оригинала на датум 19. 9. 2014. Приступљено 20. 9. 2014. 
  18. ^ а б в Longo, Dan; Fauci, Anthony; Kasper, Dennis; Hauser, Stephen; Jameson, J.; Loscalzo, Joseph (2011). Harrison's Principles of Internal Medicine (18 изд.). McGraw-Hill Professional. стр. 1811. ISBN 978-0-07-174889-6. 
  19. ^ Graham, I; Atar, D; Borch-Johnsen, K; Boysen, G; Burell, G; Cifkova, R; Dallongeville, J; De Backer, G; Ebrahim, S; Gjelsvik, B; Herrmann-Lingen, C; Hoes, A; Humphries, S; Knapton, M; Perk, J; Priori, SG; Pyorala, K; Reiner, Z; Ruilope, L; Sans-Menendez, S; Scholte op Reimer, W; Weissberg, P; Wood, D; Yarnell, J; Zamorano, JL; Walma, E; Fitzgerald, T; Cooney, MT; Dudina, A; European Society of Cardiology (ESC) Committee for Practice Guidelines, (CPG) (октобар 2007). „European guidelines on cardiovascular disease prevention in clinical practice: executive summary: Fourth Joint Task Force of the European Society of Cardiology and Other Societies on Cardiovascular Disease Prevention in Clinical Practice (Constituted by representatives of nine societies and by invited experts)”. European Heart Journal. 28 (19): 2375—414. PMID 17726041. doi:10.1093/eurheartj/ehm316. 
  20. ^ Фасмер М. Этимологический словарь русского языка. — Прогресс. — М., 1964–1973. — Т. 3. — pp. 605-606.
  21. ^ а б „What Is Atherosclerosis? - NHLBI, NIH”. www.nhlbi.nih.gov (на језику: енглески). 22. 6. 2016. Приступљено 6. 11. 2017. 
  22. ^ „What Are the Signs and Symptoms of Atherosclerosis? - NHLBI, NIH”. www.nhlbi.nih.gov (на језику: енглески). 22. 6. 2016. Приступљено 5. 11. 2017. 
  23. ^ „Who Is at Risk for Atherosclerosis?”. www.nhlbi.nih.gov (на језику: енглески). 22. 6. 2016. Приступљено 5. 11. 2017. 
  24. ^ „How Is Atherosclerosis Diagnosed? - NHLBI, NIH”. www.nhlbi.nih.gov (на језику: енглески). 22. 6. 2016. Приступљено 6. 11. 2017. 
  25. ^ Hombach, V.; Höher, M.; Kochs, M.; Eggeling, T.; Schmidt, A.; Höpp, H. W.; Hilger, H. H. (1988). „Pathophysiology of unstable angina pectoris—correlations with coronary angioscopic imaging”. European Heart Journal. 9: 40—5. PMID 3246255. doi:10.1093/eurheartj/9.suppl_N.40. 
  26. ^ Simons, Michael (8. 3. 2000). „Pathophysiology of unstable angina”. Архивирано из оригинала на датум 30. 3. 2010. Приступљено 28. 4. 2010. 
  27. ^ COURAGE Trial Research Group (2007). „Optimal Medical Therapy with or without PCI for Stable Coronary Disease”. N Engl J Med. 356: 1503—1516. PMID 17387127. doi:10.1056/NEJMoa070829. Приступљено 1. 12. 2014. 
  28. ^ „What Are the Signs and Symptoms of Coronary Heart Disease?”. www.nhlbi.nih.gov. 29. 9. 2014. Архивирано из оригинала на датум 24. 02. 2015. Приступљено 23. 2. 2015. 
  29. ^ Coventry LL, Finn J, Bremner AP (2011). „Sex differences in symptom presentation in acute myocardial infarction: a systematic review and meta-analysis”. Heart & Lung. 40 (6): 477—91. PMID 22000678. doi:10.1016/j.hrtlng.2011.05.001. 
  30. ^ Valensi P, Lorgis L, Cottin Y (март 2011). „Prevalence, incidence, predictive factors and prognosis of silent myocardial infarction: a review of the literature”. Archives of Cardiovascular Diseases. 104 (3): 178—88. PMID 21497307. doi:10.1016/j.acvd.2010.11.013. 
  31. ^ „Heart Attack or Sudden Cardiac Arrest: How Are They Different?”. www.heart.org. 2014-07-24. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2015. Приступљено 24. 2. 2015. 
  32. ^ а б в „Cardiovascular diseases (CVDs)”. World Health Organization (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 10. 3. 2016. Приступљено 9. 3. 2016. 
  33. ^ „Your Heart Failure Healthcare Team”. www.heart.org. Архивирано из оригинала на датум 10. 3. 2016. Приступљено 9. 3. 2016. 
  34. ^ а б „Different heart diseases”. World Heart Federation. Архивирано из оригинала на датум 12. 3. 2016. Приступљено 9. 3. 2016. 
  35. ^ Harrison's 2011, стр. 1501.
  36. ^ Davidson's 2010, стр. 554.
  37. ^ а б в Ponikowski, Piotr; Voors, Adriaan A.; Anker, Stefan D.; Bueno, Héctor; Cleland, John G. F.; Coats, Andrew J. S.; Falk, Volkmar; González-Juanatey, José Ramón; Harjola, Veli-Pekka (август 2016). „2016 ESC Guidelines for the diagnosis and treatment of acute and chronic heart failure: The Task Force for the diagnosis and treatment of acute and chronic heart failure of the European Society of Cardiology (ESC). Developed with the special contribution of the Heart Failure Association (HFA) of the ESC”. European Journal of Heart Failure. 18 (8): 891—975. ISSN 1879-0844. PMID 27207191. doi:10.1002/ejhf.592. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Članci[uredi | uredi izvor]

  • Ben-Horin, Shomron; Shinfeld, Ami; Kachel, Erez; Chetrit, Angela; Livneh, Avi (2005). „The composition of normal pericardial fluid and its implications for diagnosing pericardial effusions”. The American Journal of Medicine. 118 (6): 636—40. PMID 15922695. doi:10.1016/j.amjmed.2005.01.066. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]