Срчани мишић

С Википедије, слободне енциклопедије
Срчани мишић
Пругасте траке срчаног мишића (зелено) на поларизованој светлости

Срчано мишићно ткиво (лат. textus muscularis cardiacus striatus) изграђује средишњи слој срчаног зида (миокард) и средишњи слој плућних вена у близини њиховог ушћа у срце. По структури је слично попречно-пругастом, а по функцији глатком мишићном ткиву.

Састављено је од попречно-пругастих влакана, која се разликују од скелетних по димензијама (тања су и краћа), распореду једара, присуству тзв. прелазних плоча, слабије израженој попречној испруганости и др. Срце се састоји од две врсте влакана. Једна врста изграђује радну мускулатуру одговорну за контракције, а друга врста спроводну мусклулатуру која садржи мало контрактилних фибрила и која је одговорна за стварање и спровођење импулса до контрактилних влакана.[1]

Срчана мишићна влакна су састављена од серијски везаних ћелија (кардиомиоцита). Оне су широке 10-20 µm, а дугачке 50-120 µm. Свака ћелија има једно или два централно постављена једра, што омогућава разликовање срчаног и скелетног мишићног ткива. Миофибрили такође немају исти распоред као код попречно-пругастих мишића, али су актински и миозински филаменти организовани на исти начин. Попречна испруганост није тако изражена, због присуства великог броја митохондрија (које заузимају 40% волумена кардиомиоцита). Између суседних ћелија налазе се прелазне плоче (интеркалатни дискови).[2]

Интеркалатни дискови су специјализовани спојеви, који омогућавају брзо и лако преношење импулса од једне ћелије до друге. Захваљујући овој чињеници, срчани мишић се често означава као синцицијум. У срцу постоје два синцицијума: преткоморски и коморски. Они су у потпуности одвојени везивним ткивом и једино атрио-вентрикуларни сноп може да пренесе импулс из преткомора у коморе.[3]

Срчани мишић се контрахује ритмично и аутоматски, а инервише га вегетативни нервни систем (симпатикус и парасимпатикус). Сигнали који изазивају срчане контракције настају у зиду десне преткоморе, али нервни систем утиче на његов ритам.[4][5]

У раном детињству постоји благо изражена способност регенерације овог ткива, али код одраслих она уопште не постоји. Најчешћи узрок оштећења и пропадања миокарда је инфаркт.[2]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Медицинска физиологија,. Београд: Савремена администрација. ISBN 86-387-0599-9. 
  2. ^ а б З. Анђелковић; Љ. Сомер; М. Перовић; В. Аврамовић; Љ. Миленкова; Н. Костовска; А. Петровић (2001). Хистолошка грађа органа. Ниш: Бонафидес. ISBN 86-7434-003-2. 
  3. ^ Arthur C. Guyton M.D, John E. Hall Ph.D: Медицинска физиологија, IX издање ("Савремена администрација“ Београд, 1999)
  4. ^ Марија Михаљ; Даница Обрадовић (2000). Општа анатомија. Нови Сад. 86-489-0276-2. 
  5. ^ Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • З. Анђелковић; Љ. Сомер; М. Перовић; В. Аврамовић; Љ. Миленкова; Н. Костовска; А. Петровић (2001). Хистолошка грађа органа. Ниш: Бонафидес. ISBN 86-7434-003-2. 
  • Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Медицинска физиологија,. Београд: Савремена администрација. ISBN 86-387-0599-9.