Stajaća vojska

Odred srpske stajaće vojske u prvom srpsko-turskom ratu (1876).

Stajaća vojska (engl. Standing army), oblik organizacije oružanih snaga, čije je osnovno obeležje postojanje stalnih regularnih jedinica i profesionalnog starešinskog kadra u miru i ratu. Po načinu ustrojstva bitno se razlikuje od milicije. Stajaće vojske karakteriše, pre svega, obavezni sistem popune vojničkim sastavom (vojna obaveza), čvrsto izgrađen centralizovani sistem rukovođenja i komandovanja, i visok tehniččki nivo obuke.

Nastanak i razvoj

U istoriji oružanih snaga pojava stajaće vojske vezuje se obično za prelazno razdoblje između feudalnog i kapitalističkog društva, u vreme apsolutističkih monarhija. Hronološki, pre stajaćih vojski osnovni oblik oružanih snaga u Evropi bili su najamnici, a posle stajaćih vojski nastaje epoha masovnih nacionalnih armija. Najčešće se kao početak razdoblja stajaćih vojski u Evropi uzima buržoaska revolucija u Engleskoj (1642-1660), a njihov kraj označava se francuskom revolucijom (1789-1794). U tom periodu su nastale takozvane klasične stajaće armije, za razliku od masovnih nacionalnih armija 19. i 20. veka, za koje se u literaturi takođe upotrebljava termin stajaća vojska, ali u širem smislu. U užem smislu, epohom stajaćih vojski smatra se samo razdoblje klasičnih stajaćih vojski, od sredine 17. do kraja 18. veka.

Začeci stajaće vojske

I pre 17. veka postojali su u Evropi začeci stalnih armija: u starom veku izvrstan primer predstavlja rimska vojska, a u srednjem veku družine plemenskih kneževa, posade utvrđenih gradova, Velike kompanije, Ordonans kompanije i, više od svih, turski janičari. Međutim, ove rane stajaće vojske bile su pre izuzetak nego pravilo vremena u kome su nastale: glavninu oružanih snaga tog doba nisu činile stajaće vojske, već gradske milicije i najamnici u starom veku, odnosno feudalna konjica i najamnici u srednjem veku.

Dok je rimska vojska posle reformi Gaja Marija (1. vek pre n.e) izvrstan primer profesionalne, stajaće vojske u službi države, vojske rimskih neprijatelja bile su većinom gradske ili plemenske milicije, a i sama rimska vojska se nakon krize 3. veka sastojala više od najamnika i pomoćnih milicijskih trupa, nego od stajaće vojske. Dok su janičari zaista predstavljali profesionalnu stajaću vojsku u službi Osmanskog carstva, većina turske vojske u srednjem veku sastojala se od feudalne konjice (spahija) i konjičke milicije (akindžija), a nijedna druga evropska država srednjeg veka nije imala sličnu stajaću vojsku.

Klasične stajaće vojske (17-18. vek)

U prvoj polovini 17. veka dotadašnje najamničke družine transformišu se u stalnu državnu vojsku, što je bilo omogućeno ekonomskim jačanjem centralne vlasti (vladara), koja je bila u stanju da redovno isplaćuje i oprema profesionalne vojnike. Stajaće vojske i nastaju, zapravo, u borbi između vladara i feudalnog plemstva, koje je postepeno ustupalo vladaru sredstva za njihovo regrutovanje, izdržavanje i upotrebu u ratu. Rezultat te borbe bilo je formiranje apsolutističkih monarhija, a uporedo s njima i stajaće vojke. Apsolutizam je stvarao stajaće vojske, ali su i one povratno uticale na njegovo jačanje. Iz takvih odnosa narod i građani su bili isključeni: vladari se identifikuju sa državom i stajaće vojske postaju njihov privatni oslonac u učvršćenju vlasti.

Formiranje stajaće vojske izvršeno je tokom tridesetogodišnjeg rata (1630-1648) najpre u Holandiji i Švedskoj: profesionalni vojnici postaju stalni najamnici u službi države, koja ih regrutuje, oprema i redovno plaća, čak i u vreme mira, i postavlja im starešine, za razliku od dotadašnjih najamničkih družina pod komandom sopstvenih vođa (kondotijera), koje su države plaćale samo tokom rata, i koje su slobodno menjale strane tokom rata. Posle tridesetogodišnjeg rata (koji je u velikoj meri vođen najamnicima), stajaće vojske stvaraju gotovo sve evropske države, a početkom 18. veka one su, praktično, postale jedini oblik vojne organizacije.

Francuska

U Francuskoj se začeci stajaće vojske javljaju već za vladavine Luja XIII (1610-1643), kada se od najamnika formira prvih 12 stalnih pukova. Međutim, tek za vlade Luja XIV (1643-1715), zahvaljujući vojnim reformama njegovih ministara Kolbera, Le Teljea i njegovog sina, markiza Luvoa, Francuska je dobila najmoćniju stajaću vojsku Evrope, ne samo brojem, već i čvrstinom organizacije: pešadija je naoružana kremenjačama sa bajonetom, a artiljerija objedinjena u 12 baterija. Uoči rata za austrijsko nasleđe (1740-1748) Francuska vojska smatrana je još uvek najjačom u Evropi (imala je 15.300 oficira, 168.500 podoficira i vojnika i 30.000 pripadnika milicije), ali već u sedmogodišnjem ratu (1756-1763) gubi svoj prestiž u korist Pruske, Austrije i Rusije.

Engleska

Prva stajaća vojska u Engleskoj formirana je tokom građanskog rata između kralja i Parlamenta (1842-1860). Na predlog Olivera Kromvela, engleski Parlament doneo je 1645. Dekret o obrazovanju tzv. Armije novog tipa (engl. New Model Army), jačine 22.000 ljudi (12 pešadijskih pukova i 11 konjičkih pukova), ali se taj broj kasnije smanjivao i povećavao. Uoči rata za špansko nasleđe (1701-1714) iznosio je oko 200.000 (većim delom stranih najamnika). Nakon kolonijalnog rata Velike Britanije protiv Španije i Francuske (1741-1748), mirom u Ahenu 1748. jačina stajaće vojske svedena je samo na 18.000 ljudi.

Pruska

Za razliku od Francuske, stajaća vojska Pruske predstavljala je stožer celokupnog državnog sistema, a centralna državna uprava se i razvila iz vojne organizacije. U poređenju sa ostalim državama Evrope, Pruska je neprekidno povećavala svoju stajaću vojsku, a krajem 1740. imala je pod oružjem oko 100.000 ljudi, što je činilo skoro 4,5% svih stanovnika. U takvim uslovima bio je veoma uprošćen s mirnodopske na ratnu armiju: pukovi su još u miru imali ratno brojno stanje, a do pune formacije nedostajao je samo deo ljudstva i konja. Pod Fridrihom II Velikim (1740—1786) stajaća vojska dostiže najveću moć: njena snaga omogućila je nove ratove i osvajanja, iz kojih je Pruska izašla ekonomski ojačana i znatno veća (sredinom 1791. imala je 305.669 km² sa 8.687.000 stanovnika). Poraz pruske stajaće vojske od francuske nacionalne armije u Napoleonovim ratovima (1806) doveo je do ukidanja stajaće vojske i stvaranja nove nacionalne armije na bazi opšte vojne obaveze.

Austrija

U Habzburškoj monarhiji se stajaća vojska počela formirati nakon Vestfalskog mira (1648), ali je tek reformama Eugena Savojskog krajem 17. veka dobila konačni oblik. Do 1672. broj stajaćih pukova povećan je na 39, a 1705. jačina vojske iznosila je 85.000 pešaka, 28.000 konjanika i 600 artiljeraca. Taj broj je kasnije stalno povećavan, a pred sedmogodišnji rat (1756) postojala su 94 puka stajaće vojske, od kojih 54 pešadijska i 40 konjičkih. Reorganizacijom Vojne krajine (1745-1750), obrazovano je i na teritorijama Hrvatske i Slovenije još 18 pukova. Reformama Marije Terezije (1740-1780) stajaća vojska Austrije povećala se na 108 pukova pešadije i konjice, 3 puka poljske artiljerije i inžinjerijski korpus, i u tim okvirima ostala je do Napoleonovih ratova.

Rusija

U stvaranju stajaće vojske Rusije pionirsku ulogu imali su strelci, stajaće jedinice pešaka-najamnika. Međutim, tek sa Petrom Velikim (1682-1721) nastaju reforme po evropskom uzoru, i za nepune dve decenije nastaje snažna stajaća vojska. Po uzoru na stajaću vojsku zapadnoevropskih država, Petar Veliki je 1691. formirao Preobraženski i Semjonovski, a zatim i dva moskovska puka (1698), raspustio nepouzdane jedinice strelaca, a narednih godina ubrzano formirao jedinice svih rodova (27 pešadijskih pukova naoružanih musketama i kopljima). Za razliku od stajaćih vojski zapadne Evrope koje su popunjavane, pretežno, stranim najamnicima (najviše Švajcarcima, Škotima i Ircima), Petar Veliki oslanjao se na prinudnu mobilizaciju ruskih seljaka-kmetova. Pobede u Velikom severnom ratu (1700-1721) dokazale su vrednost ruske stajaće vojske, i do kraja 18. veka njen broj je stalno povećavan. Uoči sedmogodišnjeg rata (1756) stajaća vojska Rusije imala je 3 gardijska, 50 pešadijskih i 32 konjička puka (20 dragunskih i po 6 kirasirskih i grenadirskih), a 1757. obrazuju se i 2 puka artiljerije. Osim tih snaga, postojalo je i 55 garnizonskih (posadnih) pukova manje borbene vrednosti, sastavljenih od starijih (isluženih) vojnika.

Masovne nacionalne armije (19-20. vek)

U Francuskoj, česti i dugotrajni neuspeli ratovi u drugoj polovini 18. veka vremenom su sve više razotkrivali zastarelost stajaće vojske, koju francuska revolucija (1789-1794) konačno ruši zajedno sa feudalnim sistemom i apsolutističkom monarhijom iz kojih je i izrasla. Uvođenjem opšte vojne obaveze, Francuska tokom revolucije formira prvu masovni nacionalnu armiju u Evropi i svetu. Francuska nacionalna armija, koja je zahvaljujući opštoj vojnoj obavezi mogla 1794. da mobiliše čak 750.000 vojnika (više od stajaćih vojski Velike Britanije, Austrije, Pruske i Rusije zajedno), postala je uzor po kome su tokom i posle Napoleonovih ratova (1796-1815) druge evropske države reformisale svoju vojsku. Tako je Pruska posle dvostrukog poraza kod Jene i Aueršteta (1806) ukinula dotadašnji vojni sistem i do 1813. formirala novu nacionalnu armiju na bazi opšte vojne obaveze.

Organizacija i popuna

Oficiri i vojnici

Organizacija, sistem popune i osnovna obeležja ratne veštine stajaće vojske odražavali su društveno-ekonomske uslove poznog feudalizma, čije je osnovno obeležje bilo dekadencija vojnog poziva. Izuzev Rusije i Turske, u kojima je stajaća vojska popunjavana državnim kmetovima i robovima, u svim ostalim državama Evrope postojala su dva osnovna oblika popunjavanja jedinica: dobrovoljno i vrbovanjem. Veži deo ljudstva vrbovan je, po pravilu, u zemlji, ali su primani i stranci u nedostatku domaćih ljudi. Oficiri su regrutovani gotovo isključivo iz redova plemstva, a vojnici iz suprotnih društvenih slojeva: deklasiranih elemenata (sirotinje), ljudi bez poseda i zanimanja, lutalica, kriminalaca i prosjaka. Ni u vojskama najamnika nisu postojale tako duboke suprotnosti porekla, ciljeva i interesa oficira i vojnika. U vojsci Pruske, na primer, oficir je mogao da bude samo plemić, a kada ih nije bilo dovoljno, Fridrih Veliki angažovao je strane plemiće, jer je u njih imao više poverenja nego u sopstvene građane.

Međusobni odnosi u vojsci zasnivani su na vrlo strogim i krutim načelim subordinacije (podčinjenosti) i apsolutne poslušnosti prema kralju. Oficire je imenovao kralj: najviše funkcije bile su rezervisane za visoko plemstvo, a položaji su dobijani protekcijom ili kupovani za novac. U Francuskoj su niže činove (do kapetana) izuzetno mogli dobiti i izuzetno sposobni vojnici, što je u drugim državama bilo nezamislivo.

Početkom 18. veka počinju da se grade kasarne za smeštaj i život vojnika, propisuju se prve uniforme, uvode epolete i činovi, vojničke torbe zamenjuju se rancima, razvija se sanitetska služba i vojna administracija.

Disciplina i obuka

Rokovi službe za vojnike iznosili su od 5 do 25 godina: oficiri i podoficiri služili su doživotno ili do penzije, a kada su bili nezadovoljni karijerom, prelazili su u vojsku druge zemlje. Vojnici najčešće nisu mogli da napuste vojsku po svojoj volji, a držani su na okupu surovim disciplinskim merama i drilom - neprestanim vojničkim vežbama (strojevi, pokreti i taktičke radnje, tzv. egzercir), koje su ponavljane svakodnevno od jutra do mraka kako bi se uvežbale do automatizma (izvršavanje naređenja bez razmišljanja). Telesne kazne bile su glavno vaspitno sredstvo, batina je bila sastavni deo opreme podoficira, a Fridrih Veliki je propisao pravilo da vojnik treba više da se plaši batine svog podoficira, nego metka neprijatelja. Vlast oficira i podoficira nad vojnicima bila je neograničena, a starešine nisu odgovarale za svoje postupke. Podoficiri su prezirali vojnike, a oficiri i jedne i druge, a za obične građane (naročito buržoaziju, trgovce i činovnike), vojska je predstavljala poslednju stepenicu društvene hijerarhije.

Organizacija i oprema

Pešadija

Stajaću vojsku činila je pešadija, konjica i artiljerija. Posle tridesetogodišnjeg rata pešadija je postala osnovni rod vojske, a njen odnos prema konjici povećao se na 3:1 do 6:1. Kao administrativne i taktičke jedinice učvršćuju se čete, bataljoni i pukovi, a krajem 18. veka pojavljuju se i divizije. Krajem 17. veka u vežini stajaćih vojski ukida se koplje, i umesto dotadašnje podele na kopljanike i i musketire, pešadija postaje jedinstven rod, naoružan puškom kremenjačom sa bajonetom. Pešadija se delila na linijsku i laku (strelce), a uz njih su postojale i posebne jedinice grenadira, naoružane ručnim bombama.

Konjica

Konjica se i u stajaćoj vojsci delila na tešku i laku. Tešku su činili kirasiri, draguni, karabinjeri i grenadiri, a laku husari, ulani, panduri, frajkori. Za razliku od srednjevekovne konjice, podela konjice zasnivala se na taktičkoj nameni, a ne na težini opreme i oklopa: laka konjica koristila se za izviđanje, obezbeđenje i mali rat, a teška za frontalne bitke.

Artiljerija

Artiljerija se po prvi put konstituisala kao poseban rod kopnene vojske, a grupisala se najčešće u poljsku, tvrđavsku (pozicionu), opsadnu, konjičku i brdsku. Artiljerija se grupiše u baterije (4-8 oruđa), a one u artiljerijske pukove: Francuska je 1766. imala 6 artiljerijskih pukova, Pruska 3, a Austrija 5 pukova poljske i 3 bataljona opsadne artiljerije. Sa razvojem metalurgije, povećan je i broj artiljerijskih oruđa: sa 1-2 oruđa na 1.000 vojnika (rat za austrijsko nasleđe) na 6-7 u sedmogodišnjem ratu.

Ratna veština

Strategija

Stajaće vojske bile su znatno brojno veće i bolje naoružane (više pušaka i topova umesto kopalja), a ratovi su trajali znatno duže i više su iscrpljivali ekonomiju zaraćenih strana. Velike vojske iscrpljivale su lokalne zalihe veoma brzo, pa se rat nije mogao hraniti ratom (plenom sa osvojene teritorije), kao u prethodnoj epohi, nego je organizovan magacinski sistem snabdevanja, što je sputavalo operacije većim vojskama. Kako su zbog masovne upotrebe vatrenog oružja gubici postali veoma veliki, a zanavljanje ljudstva sporo, bitke su izbegavane kad god je to bilo moguće, a vrhuncem strategije smatran je vešt manevar u pozadinu protivnika, presecanje komunikacija i zauzimanje baza za snabdevanje. To je bila strategija iznuravanja, u kojoj su značajnu ulogu imale lake jedinice (frajkor, štrajfkori) i stalna utvrđenja na glavnim komunikacijama i strategijskim pravcima: u Francuskoj je usvojena tzv. kordonska strategija odbrane države linijama tvrđava.

Taktika

Taktika je bila zasnovana pre svega, na uvođenju pušaka-kremenjača sa bajonetom: broj vrsta u liniji smanjen je sa 6 na 3, čime je omogućeno jedinstveno dejstvo svih pušaka. Osnovni oblik borbenog poretka bio je izduženi četvorougao - kara (linijski borbeni poredak). U njegovoj primeni najbolje rezultate postigla je vojska Pruske, čije su metode obuke posle sedmogodišnjeg rata (1756-1763) počele da kopiraju sve vojske Evrope. Međutim, u američkom ratu za nezavisnost (1775-1783) britanski zbijeni strojevi potučeni su od strane kolonista streljačkim strojem i tzv. rasutom borbom, a linijska taktika konačno je napuštena u francuskim revolucionarnim ratovima (1792-1796).

U Srbiji

Pošto je apsolutistička monarhija u Srbiji uspostavljena tek 1830 (kada je Kneževina Srbija priznata kao vazalna država Osmanskog carstva) i trajala sve do pada dinastije Obrenovića (1903), stajaća vojska klasičnog tipa postojala je u Srbiji od 1830. do 1883, kada je odlukom kralja Milana ukinuta dotadašnja Narodna vojska i uvedena opšta vojna obaveza.

Formiranje

Kneževina Srbija je posle Drugog srpskog ustanka (1815) stekla autonomiju od Osmanskog carstva i zvanično je postala osmanska vazalna država pod ruskim protektoratom 1830. Prve srpske regularne vojne jedinice formirao je knez Miloš Obrenović 1825. godine, formalno kao policijsku jedinicu zvanu Upisni panduri, kako se ne bi izazivale turske vlasti. Najpre je bilo 12 četa (1.147 ljudi) ovih najamnika, poznatih i pod imenom soldati. Godine 1830. Srbiji su Osmanlije zvanično dozvolile da formira vojsku, a do 1838. Srbija je imala 2.417 profesionalnih (redovnih) vojnika, naoružanih i uniformisanih na evropski način, koje su obučavali bivši austrijski i ruski oficiri. Nova srpska vlada je 1839. godine (posle izgnanstva kneza Miloša) privremeno raspustila stajaću vojsku, ali je već 1845. ponovo formirana pod nazivom Garnizono voinstvo: postojala su 2 bataljona pešadije (8 četa, 2.010 ljudi), jedna artiljerijska jedinica (250 ljudi) i jedan eskadron konjice (208 ljudi), sa oficirima ukupno 2.529 ljudi. Knez Mihailo je 1861. godine osnovao Ministarstvo vojno (predvođeno francuskim pukovnikom Ipolitom Mondenom), ojačao stajaću vojsku (na 3.529 ljudi) i proglasio osnivanje srpske Narodne vojske, milicije sastavljene od svih vojno sposobnih muškaraca u Srbiji između 20 i 50 godina.

Srpsko-turski ratovi

U srpsko-turske ratove (1876-1878) Srbija je ušla sa stajaćom vojskom sastavljenom od dva bataljona pešadije (po 4 čete), dva bataljona inžinjerije, dva eskadrona konjice, 8 poljskih i 4 brdske baterije (ukupno oko 5.000 ljudi). U ratu, Narodna vojska se za razliku od stajaće vojske u početnim operacijama pokazala slabo, nepouzdano i nedisciplinovano. Po rečima vojvode Živojina Mišića, koji se u ovom ratu borio kao narednik, jedinice Narodne vojske koje su u svom sastavu imale ma i najmanju jedinicu stajaće vojske, pokazale su se daleko bolje u borbi. Posle Prvog srpsko-turskog rata (1876-1877) broj bataljona stajaće vojske je udvostručen (sa 4 na 8), i pojedine čete uključene su u 32 bataljona Narodne vojske prve klase radi podizanja njihove borbene vrednosti: narodna vojska se u Drugom srpsko-turskom ratu pokazala znatno bolje.

У рату 1876. године имали смо свега четири батаљона стајаће војске, а по свршетку тога рата управо у лето 1877. године, формирана су још четири батаљона стајаће војске, јер се у протеклим борбама јасно видела велика разлика у борбеној вредности између трупа стајаће и народне војске без школованог официрског кадра. Све пешадијске јединице народне војске I класе, којима су придавани ма и најмањи делови стајаће војске, знатно су одскакали у свим питањима: борбености, издржљивости, дисциплини и послушности. (Живојин Мишић, Моје успомене, стр. 34)

Timočka buna

Posle rata i Topolske bune (1877) kralj Milan nastavio je jačanje stajaće vojske kao potpore svog ličnog autokratskog režima, i stajaća vojska je 1878. narasla na 10 bataljona. Ove jedinice upotrebljene su veoma uspešno za gušenje Timočke bune (1883).