Teofan Poltavski

Teofan Poltavski
Teofan Poltavski
Puno ime	Vasilij Dmitrijevič Bistrov
Datum rođenja	(1872-12-31)31. decembar 1872.
Mesto rođenja	Podmošje, Rusija
Datum smrti	6. februar 1940.(1940-02-06) (67 god.)
Mesto smrti	Limre, Francuska

Teofan Poltavski, Novi Zatvornik (rođ. Vasilij Dmitrijevič Bistrov; 31. decembar 1872 [12. januar 1873], selo Podmošje, okrug Luga, gubernija Sankt Peterburg - 19. februar 1940, Limre, departman Indre i Loire, Francuska) - arhiepiskop Ruske zagranične crkve; Arhiepiskop poltavski i perejaslavski (1913—1919).

Lično je poznavao protojereja Kronštatskog Jovana, sa njim vršio bogosluženja. Prema Nikolaju Ževahovu, on je odigrao odlučujuću ulogu u prelasku Grigorija Raspućina u Sankt Peterburg i njegovoj početnoj popularnosti . Kasnije se predomislio o Raspućinu i počeo da se bori protiv njega.

Rođen je u porodici Dimitrija Nikolajeviča Bistrova, sveštenika Znamenske crkve (posvećene ikoni Majke Božije Znamenje), u selu Podmošje, Luškog ujezda Novgorodske guberniije, koja je bila deo Petrogradske eparhije, i Marije Ivanovne, rođene Razumovske .

Kao najmlađi sin u porodici, zbog siromaštva, rano je napustio roditeljski dom. Završio je, kao stipendista, duhovnu školu pri Aleksandro-Nevskoj lavri i Petrogradsku bogosloviju. 1896. završio je i Petrogradsku duhovnu akademiju sa zvanjem kandidata bogoslovlja i ostao na akademiji kao profesorski stipendista.

U 21. godini, završio je obrazovanje i ostao na Duhovnoj akademiji, radi naučne i predavačke delatnosti. 1897.g. naznačili su ga za docenta na katedri za Biblijsku istoriju.

1898. godine treće godine svoje predavačke delatnosti, bio je postrižen u monaštvo sa imenom Teofan, u čast prepodobnog Teofana Ispovednika, episkopa Sigrianskog i u spomen Teofana, Zatvornika Višenskog. Iste godine ga rukopolažu za jerođakona i jeromonaha.

1901. godine uzveden je u čin arhimandrita, od strane mitropolita Petrogradskog i Ladoškog, Antonija (Vadkovskog).

1905. godine udostojen je zvanja magistra bogoslovlja za disertaciju „Tetragram ili Starozavetno božansko Ime Jehove“, uzveden u zvanje vanrednog profesora i potvrđen za inspektora Duhovne akademije. Iste godine ga prvi put prima car Nikolaj ІІ i uskoro dobija poziv da postane duhovnik Carske porodice.

Od 1. februara 1909. bio je rektor Petrogradske duhovne akademije, a 22. februara 1909. hirotonisan je za episkopa Jamburskog, vikara Petrogradske eparhije. Hirotonija je izvršena u Svetotrojičkom hramu Aleksandro-Nevske lavre od strane mitropolita Petrogradskog i Ladoškog Antonija (Vadkovskog), koji je bio predsedavajući Svetim Sinodom, i drugih jeraraha. Novoposvećeni episkop Teofan je dobio na poklon od Cara Nikolaja ІІ, Carice Aleksandre i cele Carske porodice, panagiju sa likom Nerukotvorenogo Obraza Hrista Spasitelja, istu kakvu je nosio sveti Teofan Zatvornik.

Skoro dvadeset godina, 1891-1910. proveo je vladika Teofan u Petrogradskoj Duhovnoj akademiji, podvizavajući se istovremeno na tri poprišta: podvižničkom, pastirskom i naučnom. On je prošao put od studenta akademije do njenog rektora. Naročito mesto u njegovoj duši tih godina je zauzimao Valamski manastir, gde se on često osamljivao. Neretko je išao i starcima u Getsimanski skit Trojice-Sergijeve lavre, gde su se početkom HH veka podvizavala dva blagodatna starca: oci Isidor i Varnava.

Od 19.12.1910. brigom svete Carske porodice, pošto mu je smetala klima severne prestonice, iz Petrograda je preveden na Krim, gde postaje episkop Tavrički i Simferopoljski. Iste te godine postaje počasni član Petrogradske Duhovne akademije.

Dana 27.2.1911. u Aleksandro-Nevskom hramu Simferopolja odslužio je Liturgiju sa posmrtnim predavanjem o anatemi Lava Tolstoja. Taj događaj je K.A. Trenjov opisao u priči „Vladika“ (1912.), gde je Teofan poslužio kao prototip arhijereja Inokentija

Dana 25.6.1912. – postaje episkop Astrahanski, gde je oboleo od malarije.

Dana 8.3.1913. postaje episkop Poltavski i Perejeslavski. Krajem 1918. uzveden u čin arhiepiskopa. U Poltavi je bio do 1919. godine.

Jula 1914. Rusija je ušla u rat sa Nemačkom i njenim saveznicia. Ratna dejstva su, naravno, jako uznemirila vladiku. Na njegov poziv, Crkva je odmah otvorila vojne bolnice za ranjenike. Sam vladika je prešao da živi u bogosloviji a svoj preuređeni dom je dao za vojnu bolnicu.

Arhiepiskop Teofan je bio duboko potrešen odricanjem Cara Nikolaja od Prestola. On je jasno poimao da je to bio poslednji korak na putu služenja narodu, koji je Car štitio.

Kao eparhijski arhijerej, on je bio član Pomesnog Sabora Ruske pravoslavne crkve 1917–1918. a 1920. je ušao u sastav Više Crkvene Uprave, po odluci Svetog patrijarha Tihona i Svetog Sinoda.        

Tada je počeo građanski rat. U Poltavi je preživeo velike neprijatnosti i od čekista i od Petljurovaca. Preuzevši vlast u svoje ruke, Petljura i njegovi ljudi su zahtevali od Poltavskog vladike da odsluži svečani pomen za bivšeg getmana Ukrajine, Ivana Mazepu, koji je bio bivši ljubimac Cara Petra I, ali je kasnije prešao na stranu švedskog kralja Karla XII, i zbog toga je bio predan anatemi od strane Ruske Crkve. Na taj zahtev petljurovaca arhiepiskop je odgovorio negativno. Zbog odbijanja da izvrši nekanonsko dejstvo, bio je zatvoren, i iz zatvora je izašao kad su „nezavisne“ vlasti pobegle iz Poltave, pri dolasku Dobrovoljačke armije.

Ali, posle nekoliko meseci je i ona morala da se povlači. Grupa evakuisanih arhijereja je sa ostatcima Bele armije otišla na Krim. Tamo su duhovna lica bila u Georgijevskom manastiru u Sevastopolju.

Dana 22.3.1920. (po starom kalendaru) podržao je zajedno sa episkopom Venijaminom (Fedčenko) izbor Petra Vrangelja za Glavnokomandujućeg Oružanim silama Juga Rusije.

Zajedno sa drugim ruskim jerarsima, novembra 1920. emigrirao je u Konstantinopolj, a zatim u Srbiju (Kraljevinu Jugoslaviju). Tada je otpočeo njegov tužni život u izgnanstvu.

Vladika Teofan bio je iguman manastira Petkovica u Srbiji, ali je kasnije, zbog zdravlja prešao u mali manastir na faktički pustoj obali Jadranskog mora, u kome nisu držane službe (moguće manastir Savina). Ovde je vladika preležao tešku bolest, od koje se izlečio samo čudom.

Kasnije je služio u jednom od ruskih manastira u Jugoslaviji.

Sredinom dvadesetih godina, vladika Teofan je dobio predlog od Svetog Sinoda Bugarske pravoslavne crkve da pređe u Sofiju da živi. Predsedavajući Sinodom je 1925.god. bio mitropolit Kliment, koji je svojevremeno učio kod vladike u Petrogradskoj Duhovnoj akademiji. U prestonici Bugarske je dobio dve sobe u Palati Sinoda. Prelasku vladike Teofana je pomogao i arhijerej koji je upravljao Ruskim crkvama u Bugarskoj, episkop Lubenski Serafim (Soboljev), koga je 1.10.1920. god. arhiepiskop Teofan rukopoložio za vikarnog episkopa Poltavske eparhije.

Pet godina je vladika Teofan proživeo u Bugarskoj, u Sofiji i Varni, gde je išao radi oporavka.

Dana 16/29 aprila 1931. godine je zauvek napustio Bugarsku i prešao u Francusku, u Pariz, gde je živeo jako zatvoreno, jer je vreme bilo opasno. Pošto je proživeo nekoliko godina praktično u uslovima neprestanog praćenja i želeći da nađe bezbedno mesto za život, on je zajedno sa porodicom Porohovih, u čijem je pariskom stanu živeo, prešao u maleno mesto Moun. Pošto su posle toga Porohovi umrli, vladika je prihvatio predlog bivše poltavske zemljoposednice, Marije Vasiljevne Fedčenko, i prešao kod nje u gradić Limere, gde je ona živela na svom malom imanju. Preselio se tamo 1.9.1939. godine.

Na imanju Marije Vasiljevne su bile tri pećine. Jednu od njih su pretvorili u crkvicu, druga je bila kelija za arhiepiskopa Teofana i u njoj je živeo poslednje mesece svog života, kao pravi zatvornik, a u trećoj je živela rođaka Porohovih.

U toj svojoj pećini-keliji, sveti Teofan je umro oko tri ujutro 6/19 februara 1940. godine .

Svetitelj Teofan Poltavski bio je kanonizovan od strane Ruske zagranične pravoslavne crkve.