Tomas Džeferson Hog

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Tomas Džeferson Hog
Thomas Jefferson Hogg sketch.gif
Crtež Tomasa Džefersona Hoga iz 1857. godine
Puno imeTomas Džeferson Hog
Datum rođenja(1792-05-24)24. maj 1792.
Mesto rođenjaStokton
 Daram
Datum smrti27. avgust 1862.(1862-08-27) (70 god.)
Mesto smrtiLondon
  Engleska
Zanimanjebarister
SupružnikDžejn Vilijams
DecaMeri Prudencija Hog
Sara Džeferson Hog
RoditeljiDžon Hog
Prudencija Hog
Periodromantizam
Jezik stvaranjaengleski

Tomas Džeferson Hog (Stokton, 24. maj 1792London, 27. avgust 1862) bio je britanski barister i književnik, najpoznatiji po svom prijateljstvu sa engleskim romantičarskim književnikom Persijem Biš Šelijem. Hog je odrastao u Daramu, ali je najveći deo života proveo u Londonu. Šeli i on sprijateljili su se tokom studija na Oksfordu i ostali bliski sve do Šelijeve smrti. Tokom vremena provedenog na Oksfordu, oni su sarađivali na nekoliko književnih projekata, što je kulminiralo njihovim izbacivanjem sa univerziteta nakon objavljivanja jedne kontroverzne rasprave. Oni su ostali prijatelji, ali je njihova veza povremeno bila napeta zbog Hogove privlačnosti kod žena koje su bile u ljubavnoj vezi sa Šelijem.

Hog je postao barister i upoznao Džejn Vilijams, koja se je sprijateljila sa Šelijem kratko pre njegove smrti. Džejn je postala Hogova vanbračna supruga i oni su imali dvoje dece. Porodica je živela u Londonu, iako je Hog zbog svoje pravne karijere često morao da putuje daleko od kuće.

Dok su živeli u Londonu, Hog se je upoznao sa nekoliko poznatih pisaca i objavio par svojih književnih dela. Tokom većeg dela svog života Hog je studirao grčku književnost, pa je u ovom periodu objavio par članaka na tu temu, među kojima su dva našla svoje mesto u enciklopediji Britanika. Većina fikcije koju je napisao nije prošla toliko zapaženo. Njegovo najpoznatije književno delo bilo je Život Persija Šelija (engl. The Life of Percy Bysshe Shelley), nezavršena biografija pomenutog pesnika. Iako knjiga predstavlja dobro istraženu i temeljnu sliku Šelija kao mladića, bila je kritikovana zato što ga predstavlja u negativnom svetlu.

Hog je bio veoma dobro povezan sa vigovcima. Dobio je zadatak vladine komisije za opštinske korporacije i postao revizni barister. Njegova pravna karijera bila je umereno uspešna, ali je često bio frustriran neuspehom u postizanju cilja da postane profesor ili sudija. Uprkos tome, on je uspeo da obezbedi svoju porodicu zahvaljujući prihodima od svoje pravne karijere.

Biografija[uredi]

Detinjstvo i mladost[uredi]

Tomas Džeferson Hog bio je najmlađe od šestoro dece Džona i Prudencije Hog.[1] Ime je dobio po dedi po ocu, dok je srednje ime dobio po prezimenu babe po ocu.[2] Džonov otac bio je sin bogatog biznismena, dok je Prudencijin otac bio velški sveštenik. Iako je Džon učio za baristera, on nije imao propisnu pravnu praksu. Umesto toga, on je svoje vreme posvetio upravljanju imanjem i služeći kao sudski službenik.[1][3][4] Porodica je živela na džordžijanskom imanju poznatom kao Norton Haus, smeštenom na oko tri kilometra od Stoktona.[5]

Kao mladić, Tomas Džeferson je čitao mnogo knjiga, uključujući i Izgubljeni raj, Tristama Šendija i Džonsonov život. Hog je od svog oca naučio grčki i latinski. Svakog leta, porodica bi iznajmila kuću u Siton Karuu, gde je Hog često lovio, pecao ribe i jahao konja.[6][7] Pohađao je pripremnu školu u Feribridžu četiri godine, pre nego što je, sa 12 godina, upisao školu u Daramu, koju su takođe njegov otac i njegov deda pohađali.[3][8]

Oksford[uredi]

Portret Persija Biš Šelija iz 1819. godine

Godine 1810. Hog je upisao Oksford, univerzitet na kom je i njegov otac studirao.[3][9] Tu je upoznao i sprijateljio se sa Šelijem tokom oktobra iste godine. Hog i Šeli su često razgovarali o književnosti i metafizici, imali zajednički prezir prema religiji i oksfordskom društvu i bili ujedinjeni u uverenju o slobodnoj ljubavi i slobodnom mišljenju.[3][10][11] Iako se Šelijev otac u početku bojao da bi Hogove ideje mogle da pokvare njegovog sina, on se uverio u suprotno kada je saznao da je Hog poticao iz ugledne porodice.[12]

Hog i Šeli su sarađivali na pamfletu „lažne revolucionarne” poezije krajem 1810. godine koji je nosio naziv Posthumni fragmenti Margaret Nikolson (engl. Posthumous Fragments of Margaret Nicholson) koji su pripisali samoj Nikolsonovoj. Ona je bila mentalno nestabilna pralja koja je 1786. godine pokušala da nožem izbode kralja Džordža III.[13] Njih dvojica su takođe zajedno napisali roman Lenora (engl. Lenora), ali nisu uspeli da pronađu izdavača koji bi objavio tako subverzivno delo.[12][14]

Početkom 1811. godine Šeli i Hog su objavili delo O neophodnosti ateizma (engl. The Necessity of Atheism), koje je razbesnelo oksfordske vlasti. Iako je bilo objavljeno anonimno, sumnja o autorstvu ovog dela je uskoro pala na njih dvojicu. Oni nisu želeli ni da priznaju ni da poreknu da je to delo bilo njihovo, pa su zbog toga bili izbačeni sa univerziteta.[15][16]

Jork[uredi]

Nakon što je napustio Oksford, Hog je bio poslat u Jork na pripravnički staž.[17] Timoti Šeli, Persijev otac, bio je besan kada je čuo da su izbačeni sa univerziteta, ali Džon Hog nije bio toliko voljan da disciplinuje svog sina, niti da mu zabrani da nastavi prijateljstvo sa Šelijem. Prudencija Hog, koja je bila evangelistički hrišćanin, bila je šokirana kada je saznala da je njen sin promovisao ateizam. Ona se je dodatno naljutila kada je saznala da je njen sin postao vegetarijanac, a ovu odluku smatrala je Šelijevim lošim uticajem na njenog sina.[18][19]

Hog je nakon toga našao posao u jednoj advokatskoj kancelariji u Jorku.[20] Persi Šeli je prvobitno nameravao da ga poseti, ali je promenio svoje planove tokom proleća 1811. godine, nakon što se zaljubio u mladu ženu po imenu Harijet Vestbruk. Šeli je oduvek bio protiv institucije braka, ali mu je bilo jako stalo do Harijet i bojao se da će ga ona ostaviti ukoliko se ne venčaju. Hog je više puta objašnjavao Šeliju da je brak predstavljao najbolje Harijetine namere. Šeli je na kraju bio ubeđen i pobegao je sa Harijet u Edinburg.[21][22]

Tokom jeseni iste godine Hog je posetio bračni par u Edinburgu, koji je u velikoj meri uživao u životu.[23][24] Hogu je ubrzo Harijet postala veoma privlačna i provodio dosta vremena sa njom kad god je Šeli morao da piše u samoći. Hog je na kraju rekao Harijet o svojim osećanjima, ali ga je ona učtivo odbacila i počela da čita romane sa moralnim temama naglas u njegovom prisustvu.

Nakon šest nedelja provedenih u Edinburgu, Hog je morao da se vrati u kancelariju u Jorku, a Šelijevi su odlučili da mu se pridruže i provedu neko vreme u tom gradu.[25] Tokom oktobra 1811. godine, Šeli je morao otputuje u London kako bi posredovao u sukobu između njegovog oca i ujaka.[26] Harijet je ostala sa Hogom, koji je uskoro napravio još nekoliko bezuspešnih romantičnih pokušaja da je zavede. Harijetina majka je ubrzo saznala da je njena ćerka ostala da živi sama sa Hogom, pa je poslala Harijetinu sestru da živi sa njima. Nakon Šelijevog povratka, Harijet mu se žalila kako se Hog ophodio prema njoj.[27][28] Persi je bio uvređen, ali je ipak ostao u prijateljskim odnosima sa Hogom. Uznemiren zabrinutošću koju su osećale njegove cimerke, Persi je iznenada odlučio da napusti Jork zajedno sa Harijet i njenom sestrom. Hog mu je kasnije poslao niz ljutitih pisama u kojima se žalio na način na koji se je Šeli ophodio prema njemu. Šeli je u svojim odgovorima tvrdio da i dalje vrednuje slobodnu ljubav, ali je morao da ode kako bi smirio Harijet. Hog i Šeli su nakon toga razmenili veliki broj emotivnih pisama tokom naredna dva meseca, ali su onda prestali da komuniciraju gotovo narednih godinu dana.[29][30][31]

Godine 1811. Hog je napisao avanturistički roman pod nazivom Memoari princa Alekseja Hajmatofa. Objavio ih je anonimno, uz tvrdnju da je delo preveo sa latinskog jezika na zahtev princa Hajmatofa, a autor originalnog dela bio je Džon Braun. Knjiga se nije prodavala baš dobro, a kasniji kritičari su primetili sličnost između Hajmatofa, kao književnog junaka, i Persija Šelija.[32] Šeli je napisao uglavnom pozitivnu recenziju knjige koja je bila objavljena u časopisu Kritički pregled tokom 1814. godine, ali je kritikovao autora zbog promovisanja „promiskuitetne banbračne zajednice”, očigledno prikrivenu napomenu Hogovim pokušajima da zavede Harijet.[31][32]

Studije prava[uredi]

Portret Meri Šeli iz 1820. godine

Hog se je na proleće 1812. godine preselio iz Jorka u London kako bi studirao prava. Pokušao je da prikrije svoje političke stavove od drugova iz razreda i provodio dosta vremena učeći prava i čitajući grčku književnost.[33] Sledeće, 1813. godine, Hog se je pomirio sa Šelijevima nakon što su ga oni posetili u Londonu. Oni su ostali u kontaktu pošto je par nastavio svoje putovanje preko Velsa do Irske. Aprila 1814. godine Hog je otišao u Irsku s namerom da razveseli Šelija koji se u pismima žalio da živi u siromaštvu.[34] Šelijevi nisu primili poslednje Hogovo pismo koje je poslao pre polaska za Irsku pa su napustili Dablin pre nego što je on stigao. U nemogućnosti da ih pronađe, on se je vratio kući. Ipak, Šeli je ubrzo došao u London pa su se tu sreli.[35]

U leto 1814. godine, Hog se prvi put sreo sa Meri Vulstonkraft Godvin prilikom posete Vilijamu Godvinu sa Šelijem. Uskoro je Hog čuo da je Šeli napustio Harijet i da je pobegao sa Meri u kontinentalni deo Evrope.[36] Oni su se vratili kasnije te godine i Hog je ponovo bio predstavljen Meri novembra 1814. godine. Iako je u početku bila hladna prema njemu, Meri je ubrzo počela da uživa u njegovim sve češćim posetama.[37][38] Hogu je ubrzo Meri postala veoma atraktivna, a kada je Persi saznao za njegova osećanja prema Meri, on je njih dvoje ohrabrivao da imaju aferu, koja bi bila ekspresija slobodne ljubavi. Meri je takođe vrednovala slobodnu ljubav i u početku je bila zainteresovana za tu ideju, dok nije saznala da je trudna.[39]

Li Hant

Šelijevi su se leta 1815. godine preselili u Vindzor, gde ih je Hog posećivao kad god mu je posao to dozvoljavao.[40] Oni su otputovali za kontinentalnu Evropu ponovo maja 1816. godine,[41][42] a Hog je nastavio svoje posete njima nakon njihovog povratka, ali im nije više bio toliko blizak kao nekad. Ovo je delimično bilo zbog njegove neprijatnosti sa Meri, koja je bila preokupirana svojim naporima da završi Frankenštajna.[43] Persi i Hog su ipak uspeli da ubede Meri da ode sa njima na operu u nekoliko navrata.

Persi je ubrzo odlučio da napusti Englesku i otputuje u Italiju, s namerom da poboljša svoje zdravlje, uprkos Hogovim naporima da ga odvrati u toj nameri. Šeli je često pozivao Hoga da se pridruži njemu i Meri u Italiji, ali on to nikada nije učinio.[37][44]

Džonu i Prudenciji Hog bilo je drago kad su čuli da su Šelijevi napustili Englesku, nadajući se da će njihov sin postati konzervativniji u Šelijevom odsustvu. Oni su bili razočarani njegovim kontinuiranim odbacivanjem njihovih torističkih političkih stavova, ali je on išao sa njima u crkvu tokom njegovih poseta njima i nije više bio vegetarijanac. Oni su takođe bili zabrinuti zbog Hogove saradnje sa radikalnim izdavačem Lijem Hantom i njegovim krugom prijatelja. Posredstvom Hanta, Hog je upoznao nekoliko članova londonskih književnih krugova, uključujući Tomasa Lava Pikoka, Čarlsa Lamba i Valtera Kulsona. Hog je takođe upoznao Džona Kitsa, koji mu je dao kopiju svoje prve zbirke pesama.[44][45]

Hog je 1817. godine pozvan u advokatsku komoru i ponuđen mu je posao advokata u Nortamberlandu i Daramu. On je u tom periodu često posećivao svoju porodicu, sa kojom je tada bio u dobrim odnosima. Njegova rezervisana ličnost pokazala se kao prepreka za njegovu karijeru, pa je ostao zavistan od finansijske pomoći svog oca.[45][46] Nastavio je da studira grčki, i jedan članak o Apuleju koji je on napisao objavljen je u trećem izdanju časopisa Liberal 1822. godine. Rad koji je poslao za četvrto izdanje časopisa bio je odbijen, što je izazvalo njegov prezir prema urednicima.[47]

Džejn Vilijams[uredi]

Portret Džejn Vilijams iz 1822. godine

Godine 1823. Hog je upoznao Džejn Vilijams kada je njih dvoje bilo u poseti Šelijevom prijatelju Džonu Gizbornu, supruga Marije Gizborn. Džejn i njen nevenčani suprug Edvard Elerker Vilijams bili su Šelijevi cimeri neposredno pre njegove smrti. Edvard Vilijams i Šeli poginuli su tokom nesreće na brodu, ostavljajući Džejn samu sa dvoje male dece. Hog se ubrzo veoma zaljubio u nju. Oni su se redovno viđali u domaćinstvu Gizbornovih tokom jeseni i rane zime 1823. godine. Decembra te godine on se je vratio u Severnu Englesku da bi posetio svoju porodicu. Dok je bio tamo, počeo je redovno da piše Džejn.[48] Idućeg proleća on ju je stalno posećivao u kući njene majke i oni su često dugo šetali zajedno. Marta meseca iste godine ona se iselila iz majčine kuće i kupila sebi kuću, što joj je omogućilo da se još češće viđa sa Hogom.[49][50]

Džejn je još uvek bila u braku. Stoga je Hog rizikovao da izazove gnev svoje porodice ako nastavi vezu sa njom. Par je u početku bio veoma diskretan, pa je čak i najbližim prijateljima poricao da je imao ljubavnu vezu. Situacija je bila olakšana smrću Hogovog oca krajem 1823. godine; nasledstvo koje je Hog dobio osiguralo je njegovu finansijsku stabilnost.[51][52][53]

Tokom 1825. godine Hog je, u pratnji svog brata Džona, otputovao u kontinentalnu Evropu. Džejn ga je ohrabrivala da ode na taj put, verujući da će to biti test njegove privrženosti njoj. On se u Englesku vratio februara 1826. godine. Iako je Hog uživao u putovanju, nedostajalo mu je čitanje grčke književnosti i engleskih novina. Pisanja novinaru koja su objavljena tokom 1827. godine pod naslovom Dvesta devet dana (engl. Two Hundred and Nine Days) zauzelo je veći deo njegovog vremena tokom putovanja. Često je napadao katoličku crkvu i zvanične običaje u svom dnevniku, ali je često imao pozitivna zapažanja o načinu života mnogih običnih ljudi koje je sretao tokom putovanja. Za vreme putovanja Hog je još jednom posetio Šelijev grob u Italiji.[47][54][55]

Deca[uredi]

Džejn je ostala trudna tokom proleća 1827. godine i preselila se kod Hoga.[56][57] Ona je tada postala poznata kao gospođa Hog, pa se je Hog u tom periodu posvetio odgajanju svoje dvoje dece.[58]

Nekoliko ljudi iz Londona, sem njihovih najbližih prijatelja, znalo je da ovaj par nije venčan. Hogova porodica načula je glasine da on planira da se oženi i bila je zainteresovana da upozna buduću snaju. Oni su bili šokirani kada su čuli njegove planove o životu sa Džejn. Njegova majka nije bila voljna da u svoje krugove prijatelja Džejn predstavi kao gospođu Hog, što je rezultovalo time da ih ona nikada ne poseti. Hog nije posetio svoju porodičnu kuću čak sedam godina od dana otkad ih je obavestio o svojoj vezi sa Džejn. Glasine o njegovoj vezi sa Džejn proširile su se Daramom, pa je Hog neko vreme prestao da se bavi pravom kako bi sprečio štetu svom ugledu.[59] Nekoliko njihovih prijatelja podržavalo je njihovu vezu. Meri Šeli je u nekoj meri odobravala njihovu vezu, uprkos tome što je neko vreme bila ljubomorna na vreme koje je Hog provodio sa Džejn.[57][60]

Njihovo prvo dete, Meri Prudencija Hog, bila je rođena novembra 1827. godine. Njeni roditelji trudili su se koliko god su mogli da ne šire vest o njenom rođenju, zbog toga što je ona rođena ubrzo nakon što su oni započeli svoju vanbračnu zajednicu. Meri Prudencija umrla je maja 1829. godine.[61][62][63] Džejn je sedam godina kasnije, 1836. godine, donela na svet njihovo drugu ćerku, a Meri Šeli je izabrana za njenu kumu.[64] Hogovo prijateljstvo sa Meri Šeli bilo je prekinuto nekoliko godina kasnije, međutim, kada je ona ponovo objavila Šelijevu Kraljicu Mab (engl. Queen Mab) 1839. godine, Hog ju je prekorio zbog izostavljanja njegove ranije posvete Harijet Šeli, pa oni nisu komunicirali još narednih nekoliko godina.[65]

Pravna karijera[uredi]

Hog je nastavio da studira grčku književnost i uspeo da objavi nekoliko svojih studija o Grcima u radikalnom časopisu Kvartalni pregled. On je tu priliku iskoristio da kritikuje postupanje Grka u torističkom izdanju časopisa. Ovaj članak izazvao je neke kontroverze među Hogovim konzervativnim pravnim kolegama.[61][66]

S obzirom da je napredak njegove karijere kao pravnika bio ometen brakom sa Džejn, Hog se je nadao da će moći da nađe posao uz pomoć svojih politički povezanih poznanika. To nije bila neposredna opcija, s obzirom da su vigovci u tom periodu bili opozicija,[67] ali je tokom leta 1827. godine Henri Bruem obećao Hogu poziciju profesora civilnog prava na novootvorenom Univerzitetskom Koledžu u Londonu. Hog je ubrzo počeo da se sprema za ovaj posao, ali profesura nije bila oformljena zbog nedostatka sredstava. Ovaj zastoj uznemirio je Hoga u velikoj meri, pa je on postao veoma ogorčen zbog toga. Predavanje koje je bio spremio za svoju inauguraciju objavio je tokom 1831. godine.[68][69]

Hog se je takođe nadao da će njegov prijatelj Tomas Lav Pikok, koji je radio za kompaniju Istočna Indija (engl. East India Company), preporučiti za posao u istoj. Hog se je bio zaprepastio pošto mu Pikok nije pomogao oko posla, ali se je Tomas iskupio nekoliko godina kasnije kada je Hogovog sina zaposlio u pomenutoj kompaniji.[70]

Lord kancelar Bruem

Hog je 1833. godine objavio Šelija na Oksfordu, izveštaj o njegovim sećanjima na Šelija u Novom mesečnom časopisu. Članak je u velikoj meri izmenjen nakon podnošenja, što je Hoga dosta iznerviralo. Redigovanje je, međutim, bilo dosta uspešno, pa su mnogi kritičari bili impresionirani tim krajnjim produktom.[71] On je takođe doprinosio i Edinburškom časopisu. Jedan od njegovih značajnih članaka u pomenutom časopisu bio je pregled prvog toma dela Römische Geschichte autora Bartolda Georga Nijebura. Urednik Edinburškog časopisa, Makvej Napijer, izabrao je drugog pisca za pregled drugog toma pomenutog romana što je kod Hoga izazvalo revolt.[72]

Henri Bruem postao je lord kancelar Ujedinjenog Kraljevstva nakon vigovske pobede na izborima. Godine 1833, on je Hogu obezbedio unosno mesto člana kraljevske komisije za ispitivanje opštinskih korporacija.[73] Hog je ubrzo postao žestok kritičar Zakona o opštinskim korporacijama; on je preferirao promišljeniji manje ideološki pristup za razliku od većine svojih kolega, članova komisije, pa su ga zbog toga mnogi smatrali neobično konzervativnim vigovcem. Njegov posao u komisiji zahtevao je od njega da često bude daleko od kuće tokom dužih vremenskih perioda, što se pokazalo kao veoma teško za Džejn. Ona je znala da je Hog mogao da je napusti u bilo kom trenutku pošto nisu bili zakonski venčani. Nakon što je dobio ovaj posao, Hog je konačno, posle sedam godina, posetio imanje svoje porodice, ali njegova porodica nije bila promenila mišljenje o njegovom odnosu sa Džejn.[74][75][76]

Nakon što se njegova služba u komisiji završila, Hog je nastavio da se bavi advokaturom u Severnoj Engleskoj, gde je njegov brat Džon takođe nedavno počeo da radi. Džon je uskoro bio uvređen od strane svog brata, protiveći se Hogovim pokušajima da iskoristi porodične veze kako bi unapredio svoju karijeru.[77]

Hog je 1838. godine zauzeo poziciju baristera za grofovije Nortamberlend i Berik. Ovaj posao je od njega zahtevao da dva puta godišnje putuje u Severnu Engelsku, na šta se je Džejn mnogo puta žalila, ali je Hog uživao da posećuje sever. On se je nadao da će mu njegova pravna služba obezbediti posao sudije, ali je ipak morao da se razočara.[78][79]

Godine 1841, Hog je napisao Neke uspomene iz detinjstva (engl. Some Recollections of Childhood), istorijski roman čija je radnja smeštena u Londonu u vreme normanskog osvajanja Engleske. On je poglavlja ovog romana objavljivao u nastavcima u Mesečnoj hronici Edvarda Bulvera. Roman nije primio najpozitivnije kritike, s obzirom da su se kritičari žalili na diskurzivnu prirodu romana i na loš razvoj likova; Vilijam Mejkpis Tekeri objavio je posebno oštru kritiku.[80] Bez obzira na to, Hog je stekao zvanje naučnika iz oblasti grčke književnosti, pa se je čak nekoliko njegovih radova našlo u enciklopediji Britanici; on je bio autor odrednica „Alfabet” i „Antikviteti” u sedmom izdanju pomenute enciklopedije.[81]

Porodični sukobi[uredi]

Godine 1843. Hog je postao meta pokušaja ucene od strane Džona Edvarda Džonsona, Džejninog supruga. Džon je novinaru Bernardu Gregoriju dostavio podatke Džejninog bračnog statusa. Gregori je uskoro objavio izveštaj o njoj u listu Satiričar, ali je pritom napravio krucijalnu grešku. On je tvrdio da je supruga Džejmsa Hoga, člana parlamenta za Beverli, bila zakonski udata za drugog čoveka, navodeći Džejmsa da pokrene tužbu za klevetu protiv njega. Džonson se je ubrzo razočarao kada je uvideo grešku. Gregori je bio osuđen za klevetu i služio je kratku zatvorsku kaznu. Nakon što je bio oslobođen, on je pripremio korekciju koju je nameravao da objavi, koja bi mogla da ugrozi Hogovu pravnu karijeru. Hog je apelovao na Lija Hanta, koji je uspeo da ubedi Gregorija da ne objavi korekciju. Džon Edvard Džonson je umro 1840. godine, što je omogućilo Džejn da nikada više neće moći da bude ucenjivana zbog njenog bračnog statusa. Iako su Hog i Džejn sada mogli da se zvanično venčaju, oni su odlučili da to ne učine kako bi izbegli otkrivanje njihove situacije.[82]

Hogova majka Prudencija umrla je 1839. godine. Prema zaveštanju njegovog oca, nakon smrti majke Hog je mogao da kupi udeo svoga brata u imanju, ali je on odlučio da to ne učini zbog potencijalnih troškova održavanja kuće i zbog odbojnosti sa kojom bi Džejn mogla da se suoči tamo. Umesto toga, on je svom bratu dozvolio da kupi njegov udeo u kući, a ta odluka dovela je do konflikta među braćom u pogledu cene i vremena prodaje.[83][84] Oni su na kraju razrešili detalje, a njihov odnos postao je prijatniji kada je prodaja bila završena.[85]

Hog je sa svojom porodicom kasnije živeo uglavnom mirnim i stabilnim životom. Jedno vreme su njihove finansije postale nestabilne, ali su ipak mogli da priušte kuvara i sobaricu. Hog je uživao da provodi svoje vreme sa decom i posebnu pažnju posvetio je njihovom obrazovanju. Svoju ćerku je naučio grčki i latinski, ali ju je obeshrabrivao da postane „učena žena”. Hog je takođe pokušavao da ubedi Džejn da studira grčki, ali je bio neuspešan u svojim pokušajima.[86][87] Henri Klivlend, Džejnin rođak, doselio se kod njih nakon što je odslužio vojsku, a Hog ga je prihvatio kao člana porodice.[88] Baštovanstvo je oduvek bio jedan od Hogovih hobija, pa je svoje pozne godine uglavnom provodio u održavanju svoje bašte zajedno sa Džejn.[89]

Porodični mir bio je prekinut kada je Hogova pastorka Džejn Rozalind ušla u ljubavnu vezu sa Henrijem Hantom, sinom Lija Hanta. Hant nije imao nikakve izglede da nađe posao, što je dovelo do toga da Tomas i Džejn počnu da sumnjaju koliko je ta veza pametna. Hog je bio veoma nežan dok je razgovarao sa svojom pastorkom, nadajući se da će izbeći ophođenje prema njoj kakvo je imao Timoti Šeli prema njegovom drugu Persiju Šeliju godinama ranije, ali je Meri Šeli mislila da je Hog zauzeo veoma pasivan stav. Tomas i Džejn su odlučili da Džejn Rozalind pošalju u Francusku, što je bio neuspeli pokušaj da je odvrate od njene namere, koju je ubrzo ispunila, vrativši se iz Francuske i udavši se za Hanta.[90]

Život Persija Biš Šelija[uredi]

Godine 1857, Persi Florens Šeli, jedino živo pesnikovo dete, zamolio je Hoga da napiše biografiju njegovog oca koji je umro pre više od 30 godina.[17] Šelijevi su Hoga snabdeli brojnim Šelijevim dokumentima koje bi koristio u svom istraživanju.[91]

Prva dva toma Života Persija Biš Šelija (engl. The Life of Percy Bysshe Shelley) bila su objavljena 1858. godine, ali su bila slabo primljena od strane kritičara. Biografija nije bila u toj meri revidirana kao njegov prethodni članak, a mnogi su smatrali da ne sadrži uvid u Šelijev život i njegove stvaralačke poduhvate tokom oksfordskih dana.[17] Prijem knjige ipak nije bio univerzalno negativan, s obzirom da su neki Šelijevi prijatelji zaista uživali čitajući je.[92][93] Šelijevi su bili veoma uznemireni zbog načina na koji je Šeli bio prikazan; oni su zahtevali od Hoga da vrati sva dokumenta koja su mu dali i dobili su sudski nalog kojim su mu zabranili da objavljuje bilo kakve dalje radove na tu temu.[17] Hog je započeo i treći tom biografije, ali ga iz pomenutih razloga nikada nije završio.[94]

Smrt[uredi]

Tokom kasnijeg perioda života Hog je bolovao od gihta, koji ga je primorao da smanji mnoge svoje aktivnosti. Umro je u snu 1862. godine, u dobi od 70 godina.[95] Njegov brat Džon napisao je veoma pozitivnu čitulju za časopis Džentlmen.

Hog je za sobom ostavio imanje vredno £17.000 (ekvivalento £1,43 miliona u 2016), od čega je većina pripala njegovoj ćerki, ali je i Džejn imala svoj udeo. Hog je bratu zaveštao svoju kolekciju knjiga. Njegovim sestrama, koje su do tada bile veoma bogate, ostavio je samo simbolične iznose.[96] Hog je sahranjen na Henzal Grin groblju, gde je Džejn takođe sahranjena pored njega 22 godine kasnije.[97]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Scott 1951, str. 12–13
  2. ^ Scott 1951, str. 274
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Norman 1934, str. vii
  4. ^ Scott 1951, str. 16
  5. ^ Scott 1951, str. 13
  6. ^ Scott 1951, str. 15
  7. ^ Scott 1951, str. 16–17
  8. ^ Scott 1951, str. 19
  9. ^ Scott 1951, str. 12
  10. ^ Scott 1951, str. 24–25
  11. ^ Scott 1951, str. 27
  12. 12,0 12,1 Scott 1951, str. 28
  13. ^ Bloom & Edmundson 2009, str. 1
  14. ^ Norman 1934, str. ix
  15. ^ Scott 1951, str. 14
  16. ^ Scott 1951, str. 30–31
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 Thoma, Carol L. (2004), „Hogg, Thomas Jefferson (1792–1862)”, Oxford Dictionary of National Biography ((subscription or UK public library membership required)) (online izd.), Oxford University Press, Pristupljeno 7. 5. 2011 
  18. ^ Scott 1951, str. 34
  19. ^ Scott 1951, str. 36
  20. ^ Scott 1951, str. 40–41
  21. ^ St Clair 1991, str. 321
  22. ^ Scott 1951, str. 41
  23. ^ Scott 1951, str. 44–45
  24. ^ Scott 1951, str. 47
  25. ^ Scott 1951, str. 52–53
  26. ^ Scott 1951, str. 55
  27. ^ Scott 1951, str. 56
  28. ^ Scott 1951, str. 59–60
  29. ^ Scott 1951, str. 60–61
  30. ^ Scott 1951, str. 66
  31. 31,0 31,1 Norman 1934, str. x
  32. 32,0 32,1 Scott 1951, str. 90
  33. ^ Scott 1951, str. 67
  34. ^ Scott 1951, str. 72–74
  35. ^ Scott 1951, str. 75
  36. ^ Scott 1951, str. 86–87
  37. 37,0 37,1 Norman 1934, str. xii
  38. ^ Scott 1951, str. 95
  39. ^ St Clair 1991, str. 375
  40. ^ Scott 1951, str. 100
  41. ^ Rees 1985, str. 110
  42. ^ Scott 1951, str. 106
  43. ^ Scott 1951, str. 113–114
  44. 44,0 44,1 Scott 1951, str. 116
  45. 45,0 45,1 Scott 1951, str. 118
  46. ^ Scott 1951, str. 102
  47. 47,0 47,1 Norman 1934, str. xxi
  48. ^ Rees 1985, str. 111
  49. ^ Rees 1985, str. 112
  50. ^ Rees 1985, str. 116
  51. ^ Rees 1985, str. 119
  52. ^ Rees 1985, str. 123
  53. ^ Rees 1985, str. 152
  54. ^ Scott 1951, str. 165–167
  55. ^ Norman 1934, str. xxii
  56. ^ Rees 1985, str. 134
  57. 57,0 57,1 Scott 1951, str. 154
  58. ^ Scott 1951, str. 196
  59. ^ Scott 1951, str. 198
  60. ^ Rees 1985, str. 134–136
  61. 61,0 61,1 Rees 1985, str. 137
  62. ^ Rees 1985, str. 138
  63. ^ Rees 1985, str. 143
  64. ^ Norman 1934, str. xxvi
  65. ^ Norman 1934, str. xxvii
  66. ^ Scott 1951, str. 176
  67. ^ Rees 1985, str. 198
  68. ^ Rees 1985, str. 143–144
  69. ^ Norman 1934, str. xxiv
  70. ^ Rees 1985, str. 144
  71. ^ Scott 1951, str. 180
  72. ^ Scott 1951, str. 181
  73. ^ Scott 1951, str. 200
  74. ^ Rees 1985, str. 144–146
  75. ^ Scott 1951, str. 208
  76. ^ Scott 1951, str. 210
  77. ^ Scott 1951, str. 228
  78. ^ Rees 1985, str. 147
  79. ^ Scott 1951, str. 216
  80. ^ Scott 1951, str. 185
  81. ^ Scott 1951, str. 186
  82. ^ Rees 1985, str. 152–153
  83. ^ Rees 1985, str. 153–154
  84. ^ Scott 1951, str. 233
  85. ^ Scott 1951, str. 234
  86. ^ Scott 1951, str. 217
  87. ^ Scott 1951, str. 243-243
  88. ^ Rees 1985, str. 166
  89. ^ Rees 1985, str. 153
  90. ^ Scott 1951, str. 240–242
  91. ^ Rees 1985, str. 173
  92. ^ Scott 1951, str. 260
  93. ^ Scott 1951, str. 265
  94. ^ Norman 1934, str. xxxiii
  95. ^ Scott 1951, str. 275
  96. ^ Norman 1934, str. xxxiv
  97. ^ Norman 1934, str. xxxviii

Literatura[uredi]

  • Bloom, Harold; Edmundson, Melissa (2009), Percy Shelley, Chelsea House Publications, ISBN 978-1-60413-447-6 
  • Norman, Sylva (1934), Norman, Sylva, ur., After Shelley: The Letters of Thomas Jefferson Hogg to Jane Williams, Oxford University Press 
  • Rees, Joan (1985), Shelley's Jane Williams, William Kimber, ISBN 978-0-7183-0549-9 
  • Scott, Winifred (1951), Jefferson Hogg: Shelley's Biographer, Jonathan Cape 
  • St Clair, William (1991), The Godwins and the Shelleys: A Biography of a Family, Johns Hopkins University Press, ISBN 978-0-8018-4233-7 

Spoljašnje veze[uredi]