Хенри IV, део други

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Henri IV, deo drugi
Prva stranica Henrija IV, deo drugi, iz prvog Folio izdanja (1623).
Nastanak
Orig. naslovHenry IV, Part 2
AutorViljem Šekspir
ZemljaEngleska
Jezikengleski
Sadržaj
Žanr / vrsta delaistorijska drama
TemePobuna protiv Henrija IV od Engleske i odrastanje Henrija V
LokalizacijaEngleska, Francuska; 1403-1413.
Izdavanje
Datum1596-1599.
Hronologija
PrethodnikHenri IV, deo prvi
NaslednikHenri V (drama)

Henri IV, deo drugi (engl. Henry IV, Part 2), je istorijska drama Viljema Šekspira, verovatno napisana između 1596 i 1599. Ova drama je treći deo Šekspirove tetralogije, koju neki naučnici zovu Henrijada: prethode joj drame Ričard II i Henri IV, deo prvi), a na nju se nastavlja Henri V. Henri IV, deo prvi prikazuje događaje od pobede Henrija Persija nad Škotima kod Homildona u Nortamberlendu (krajem 1402) i završava se porazom engleskih pobunjenika kod Šruzberija sredinom 1403.[1] Ova drama se često smatra dodatkom ili ekspanzijom prvog dela drame, više nego neposrednim nastavkom istorijske priče, sa naglaskom na veoma popularnom liku Falstafa i uvođenjem drugih komičnih likova kao deo njegove pratnje, uključujući Zastavnika Pištolja (engl. Ancient Pistol), Doli Sekadašu (engl. Doll Tearsheet), i sudiju Plitkovića (engl. Robert Shallow). Nekoliko scena su direktna paralela epizodama iz prvog dela drame.

Likovi[uredi | uredi izvor]

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

Falstaf sa Doli Sekadašom u kafani Veprova Glava, ilustracija Čin 2, scena 4. u drami (Edvard fon Grutsner).
 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

Predstava se nastavlja tamo gde je stao Henri IV, deo prvi. Fokus drame je put princa Hala prema kraljevskoj kruni i njegovom konačnom odbacivanju Falstafa. Međutim, za razliku od prvog dela, Halove i Falstafove priče su gotovo u potpunosti odvojene, jer se dva lika susreću samo dva puta i to vrlo kratko. Ton većeg dela predstava je elegičan, usredsređen na Falstaffovu starost i blizinu smrti, što je paralelno sa stanjem sve bolesnijeg kralja.

Falstaf i dalje pije i bavi se sitnim zločinima u londonskom podzemlju. Prvo se pojavljuje on, praćen novim likom, mladim pažom koga mu je princ Hal dodelio kao šalu. Falstaf ispituje šta je lekar rekao o analizi njegovog urina, a paž ga nejasno obaveštava da je urin zdraviji od pacijenta. Falstaf izgovara jedan od svojih najkarakterističnijih stihova: „Ja nisam duhovit samo za sebe, već sam razlog za duhovitost kod drugih ljudi.“ Falstaf obećava da će paža obući u rite. Zatim se žali na svoje siromaštvo, optužujući za to "bolestan novčanik"[d]. Oni odlaze, dok Falstaf obećava da će naći sebi suprugu "u paprikašu"[đ] (tj. lokalnim bordelima).

Ulazi Lord Vrhovni Sudija, tražeći Falstafa. Falstaf isprva glumi gluvoću kako bi izbegao razgovor sa njim, a kad ta taktika ne uspe, pravi se da ne zna s kim razgovara. Dok Vrhovni Sudija pokušava da ispita Falstafa o nedavnoj pljački, Falstaf uporno okreće razgovor na bolest koja muči kralja. Zatim se pretvara da je mnogo mlađi od Vrhovnog Sudije: "Vi koji ste stari, ne uviđete sposobnosti nas mladih." Konačno, on traži od Vrhovnog Sudije hiljadu funti da pomogne opremanju vojne ekspedicije, ali je odbijen.

Falstaf bira regrute (1818).

Falstaf je u vezi sa prostitutkom Doli Sekadašom, koja se posvađa sa Zastavnikom Pištoljem, Falstafovim podoficirom. Nakon što Falstaf izbaci Pištolja, Doli ga pita za Princa. Falstafu je neprijatno kada Hal, prerušen u muzičara, čuje njegove pogrdne primedbe. Falstaf pokušava da se izvuče brbljanjem, ali Hal nije uveren. Kada stignu vesti o još jednoj pobuni, Falstaf se ponovo pridružuje vojsci i odlazi u selo da prikupi snage. Tamo sreće starog školskog druga, Sudiju Plitkovića, i prisećaju se svojih mladenačkih avantura. Plitković predstavlja potencijalne regrute za lojalističku vojsku: Buđavog, Tele, Nejakog, Senku i Bradavicu, raznoliku kolekciju seoskih primitivaca. Falstaf i njegovi ljudi primaju mito od njih dvojice, Buđavog i Teleta, kako ne bi bili regrutovani.

U drugoj priči, Hal ostaje posetilac londonskog podzemlja i čini se da nije dostojan da bude budući kralj. Njegov otac, kralj Henri IV, ponovo je razočaran mladim princom zbog toga, uprkos uverenjima dvorana. Još jedna pobuna podignuta je protiv Henrija IV, ali ovaj put je ugušena, ne bitkom, već dvostrukom političkom mahinacijom Halovog brata, princa Džona. Na tu vest kralj Henri se razboli i čini se da umire. Hal, videvši to, veruje da je on sada kralj i izlazi, noseći krunu. Kralj Henri, probudivši se, je očajan, misleći da je Halu stalo samo do toga da postane kralj. Hal se međutim iskreno obraduje što je otac živ i uverava ga u svoju ljubav, a stari kralj nakon toga umire zadovoljan.

Falstaf oteran, Robert Smirke, oko 1795

Dve linije priče susreću se na završnoj sceni, u kojoj Falstaf, saznavši od Pištolja da je Hal sada Kralj, dolazi u London očekujući velike nagrade. Ali Hal ga odbacuje pred celim dvorom, tvrdeći da se sada promenio i da se više ne može družiti sa takvim ljudima. Londonski ološ, koji je očekivao raj za lopove pod Halovom upravom, vlasti umesto toga gone i zatvaraju.[3]

Epilog[uredi | uredi izvor]

Na kraju predstave, Epilog zahvaljuje publici i obećava da će se priča nastaviti u predstojećoj predstavi „sa Ser Džonom u njoj, i razveselićete se sa lepom Katarinom iz Francuske, gde će, koliko ja znam, Falstaf umreti od groznice". U stvari, Falstaf se ne pojavljuje na pozornici u narednoj predstavi, Henri V, iako se pominje njegova smrt. Vesele žene vindzorske imaju „Ser Džona u njoj“, ali Epilog sigurno ne misli na tu predstavu, jer ovaj odlomak jasno opisuje nadolazeću priču o Henriju V i osvajanju Katerine od Francuske. Falstaf "umire od groznice" u Henriju V, ali u Londonu, na početku predstave. Njegova smrt je zakulisna, opisuje je drugi lik i on se nikada ne pojavljuje na sceni. Njegovu ulogu kukavičkog vojnika koji brine samo o sebi preuzima Zastavnik Pištolj, njegov hvalisavi pomoćnik u dramama Henri IV, deo drugi i Vesele žene vindzorske.

1587. izdanje Holinšedovih Hronika.

Epilog takođe uverava gledaoce da Falstaf nije zasnovan na antikatoličkom pobunjeniku Ser Džonu Oldkaslu (engl. John Oldcastle), jer je "Oldkasl umro kao mučenik, a ovo nije taj čovek". Falstaf je prvobitno bio nazvan Oldkasl, po Šekspirovom glavnom modelu, ranijoj predstavi Slavne pobede Henrija V (engl. The Famous Victories of Henry V). Šekspir je bio primoran da promeni ime nakon žalbi Oldkaslovih potomaka. Iako moderni kritičari prihvataju da je prvobitno ime bilo Oldkasl u prvom delu, sporno je da li je drugi deo prvobitno zadržao ime ili je uvek bio „Falstaf“. Prema Reneu Vajsu, metričke analize odlomaka stihova koji sadrže Falstafovo ime su neodređene u tom smislu. [4]

Istorijski izvori[uredi | uredi izvor]

Šekspirovov glavni izvor za Henrija IV, Drugi deo, kao i za većinu njegovih istorijskih drama, bile su Hronike Rafaela Holinšeda; objavljivanje drugog izdanja 1587. godine pruža glavni istorijski okvir za predstavu. Čini se da je i Savez dveju slavnih porodica Lankastera i Jorka Edvarda Hala konsultovan pri pisanju, a naučnici su takođe pretpostavili da je Šekspir bio upoznat sa pesmom Samuela Danijela o građanskim ratovima. [3]

Kritika i analiza[uredi | uredi izvor]

Henri IV, deo drugi se generalno smatra kao manje uspešna drama od prvog dela drame. Njena struktura, u kojoj se Falstaf i Hal jedva sastaju, može se kritikovati kao nedramatična. Neki kritičari smatraju da Šekspir nikada nije imao nameru da napiše nastavak, i da ga je ometao nedostatak preostalog istorijskog materijala, što rezultira time da komične scene služe kao puka „ispuna“ u ovoj drami. Međutim, scene koje uključuju Falstafa i Sudiju Plitkovića cenjene su zbog njihove dirljive elegične komedije, a scena Falstafovog odbacivanja može biti izuzetno snažna na pozornici.

Kritičar Harold Blum sugerisao je da su dva dela Henrija IV, zajedno sa elegijom Gospođe Žurke za Ser Džonom u Henriju V, možda Šekspirovo najveće dostignuće.[5]

Ekranizacija[uredi | uredi izvor]

Britanska televizija BBC 2 izvela je 2012-2016. kompletnu ekranizaciju 8 najvećih Šekspirovih istorijskih drama, u obliku mini-serije pod naslovom Šuplja Kruna (engl. The Hollow Crown). Naslov serije uzet je iz stiha u drami Ričard II:

Jer u šupljoj kruni

Što okružuje smrtne slepoočnice kralja

Smrt drži svoj dvor ...

- Ričard II, čin 3, scena 2.

Prva sezona, koja sadrži 4 drame koje obrazuju prvu tetralogiju (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) snimljena je 2012. Ben Višo glumi kralja Ričarda II, Džeremi Ajrons glumi Henrija IV, a Tom Hidlston igra Princa Hala.

Druga sezona, pod naslovom Šuplja Kruna: Ratovi Ruža (engl. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) snimljena je 2016. Druga sezona ekranizovala je istorijske drame druge tetralogije: sva tri dela Henrija VI (u dve epizode) i Ričarda III, sa Benediktom Kamberbačom u ulozi Ričarda od Glostera (kasnije Ričarda III).[6]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Predstavljen je u predstavi kao kraljev drugi sin, iako je u stvari bio treći.
  2. ^ Čuveni hvalisavac, po rečima Doli Sekadaše, "razbojnik sa najpoganijim jezikom u Engleskoj"(engl. the foul-mouthed'st rogue in England). Čuven po rečenici "svet je moja ostriga" (engl. Why then the world's mine oyster, which I with sword will open).
  3. ^ U ovoj drami komičan lik, meta Prinčevih i Falstafovih šala. U Henriju V poručnik, posle pada Arflera osuđen zbog pljačkanja crkve i obešen po naredbi kralja Henrija (nekadašnjeg princa Hala), uprkos starom prijateljstvu.
  4. ^ Po rečima princa Hala, "uličarka zajednička kao kaldrma" (engl. some road as common as the cart-way). Dolazi pijana, svađa se sa Falstafom zbog sifilisa koji mu je prenela, a zatim zasipa Pištolja kišom pogrda (Proklet bio, gubavče! Ti bedni, prostački, propali, varalički odrpanče! Napolje, buđavi razbojniče, napolje! (engl. "I scorn you, scurvy companion. What! you poor, base, rascally, cheating, lack-linen mate! Away, you mouldy rogue, away!") i napadne ga nožem, tako da mora da se brani mačem.
  5. ^ Doslovno - tuberkulozu novčanika (engl. consumption of the purse)
  6. ^ Doslovno (engl. in the stews)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Saccio, str. 47–50
  2. ^ Arden Third Series, ed. James C. Bulman, p. 155
  3. ^ a b Humphreys, A. R., ur. (1981). King Henry IV, Part 2. The Arden Shakespeare, second series. Bloomsbury Publishing. str. xxxiii—xxxiv. ISBN 978-1-9042-7106-2. doi:10.5040/9781408160350.40000045. 
  4. ^ René Weis (ed), Henry IV, Part 2, Oxford University Press, 1997, p.37.
  5. ^ The Anatomy of Influence, 2011.
  6. ^ The Hollow Crown, Pristupljeno 2020-06-14 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Henry IV, part 2.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хенри_IV,_део_други&oldid=27361919”