Herman Šerhen

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Herman Šerhen
Herman Šerhen
Datum rođenja(1891-06-21)21. jun 1891.
Mesto rođenjaBerlin, Nemačka
Datum smrti12. jun 1966.(1966-06-12) (74 god.)
Mesto smrtiFirenca, Italija
SupružnikGerda Müller

Herman Šerhen (nem. Hermann Scherchen; Berlin, 21. jun 1891 — 12. jun 1966) bio je nemački dirigent.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 21. juna 1891. u Berlinu. Prvobitno kao violist, svirao je među violama berlinskog orkestra nem. Blüthner još u tinejdžerskom uzrastu. Dirigovao je u Rigi od 1914. do 1916. i u Kenigsbergu od 1928. do 1933. godine, nakon čega je napustio Nemačku u znak protesta zbog nacističkog režima i radio je u Švajcarskoj. Zajedno sa filantropom Vernerom Rajnhartom, dugi niz godina imao je vodeću ulogu u oblikovanju muzičkog života Vintertura, sa brojnim premijernim izvedbama, sa naglaskom na savremenoj muzici. Od 1922. do 1950. bio je glavni dirigent gradskog orkestra Vintertur (danas poznat kao nem. Musikkollegium Winterthur).[1]

Debitovao je sa Arnoldom Šenbergom Pierrot Lunaire, bio je među najuspešnijim kompozitorima 20. veka, kao što su Rihard Štraus, Anton Vebern, Alban Berg i Edgar Varez, i aktivno je promovisao rad mlađih savremenih kompozitora, uključujući Janisa Ksenakisa, Luiđija Nona i Leona Šidlovskija.[2]

Bio je učitelj Karela Ančerla, Eđista Makija, Marka Belanža, Fransoa Bernija, Frida Belinfanta i Karla Amadeusa Hartmana, i doprineo je libretu Hartmanove opere Simplicius Simplicissimus. Takođe je premijerno izveo Hartmanovo rano delo Miserae. Dirigent Fransis Travis bio je njegov učenik, a zatim asistent, pet godina.

Najpoznatiji je po svom orkestralnom aranžmanu i snimanju Bahove The Art of Fugue. Njegov Lehrbuch des Dirigierens iz 1953. je standardni udžbenik. Njegov snimljeni repertoar bio je izuzetno širok, od Antonija Vivaldija do Rajnholda Glijera.

Poput Vasilija Safonova i Leopolda Stokovskog (kasnije u životu), Šerhen je često izbegavao upotrebu dirigentske palice.[3] Ova njegova tehnika je ponekad stvarala probleme ostalima.[4] Prema Fricu Špiglu,[5] Šerhen je uglavnom radio putem usmenih uputstava, a njegove partiture bile su prepune podsećanja na ono što je trebalo da kaže u svakom kritičnom delu muzike.

Međutim, Šerhen se nije zauvek odrekao dirigentske palice. Film probe njegovog izdanja Bahove The Art of Fugue sa kamernim orkestrom CBC u Torontu prikazuje ga kako koristi sve vreme dirigentsku palicu vrlo uspešno.

Njegova prva supruga je bila Ogist Mari Jansen, sa kojom se venčao 17. juna 1921. Posle kratkog braka sa glumicom Gerdom Mulerom 1927—1929, ponovo je bio sa Ogist Mari Jansen. Godine 1936. oženio se kineskom kompozitorkom Sjao Šusjan u Pekingu. Ćerku, Tonu Šerhen, dobili su 1938. godine, koja se takođe proslavila kao kompozitor. Poslednja od njegovih pet supruga bila je rumunska učiteljica matematike Pija Andronesku,[6][7] sa kojom je imao petoro dece: Mirjam, Davida, Ester, Nejtana i Aleksandru.

Preminuo je u Firenci 12. juna 1966, nadživevši nekoliko sve dece.[8]

Snimci[uredi | uredi izvor]

Snimio je širok spektar repertoara, od baroka do moderne. Njegovi snimci Gustava Malera nastali pre nego što je on postao deo standardnog repertoara, što mu je i pomoglo da se proslavi. Snimci Johana Sebastijana Baha i Gerga Fridriha Hendla su mu pomogli da se proslavi u praksi izvođača. Među značajnim snimcima muzike su kompozitori Jozef Hajdn, Ludvig van Betoven, Ektor Berlioz, Petar Čajkovski, Rajnhold Glijer, Bela Bartok, Arnold Šenberg i mnogi drugi.

Godine 1959. je snimio Georg Fridrih Hendlovu mesiju sa sopranom Pjeretom Alarijem, kontraaltom Nanom Merimanom, tenorom Leopoldom Simonom i basom Ričardom Standenom.

Godine 1960. snimio je dela Maksa Regera sa altom Margaretom Bence, uključujući Eine Lustspielouvertüre, Serenade for orchestra, Romantic Suite for orchestra, An die Hoffnung, Variations and Fugue on a Theme of Beethoven i Variations and Fugue on a Theme by Mozart.[9]

Godine 1996. objavio je jedini komercijalni snimak Đana Frančeska Malipjera sa kompletnom L'Orfeide. Bio je to prenos uživo predstave 7. juna 1966. u teatru dela Pergola u Firenci, koju je Šerhen izveo samo pet dana pre smrti. U glumačkoj postavci bili su Magda Olivero i Renato Kapeki.[10]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Musikkollegium Winterthur Orchestra Arhivirano 29 maj 2007 na sajtu Wayback Machine
  2. ^ [1]
  3. ^ Boulez, Pierre; John Cage (1995). Jean-Jacques Nattiez, ur. The Boulez-Cage Correspondence. Prevod: Robert Samuels. Cambridge University Press. str. 162. ISBN 0-521-48558-4. 
  4. ^ Story told by Wallace during the BBC radio panel game My Music, 1993
  5. ^ Spiegl, Fritz: Music Through the Looking Glass (London, 1984)
  6. ^ Hermann Scherchen, 1891–1966, Issue 177, Hansjörg Pauli Kommissionsverlag Hug, 1993 – Biography & Autobiography
  7. ^ Lucchesi, Joachim (1993). Das Verhör in der Oper – Google Books. ISBN 978-3-86163-052-4. Pristupljeno 27. 7. 2012. 
  8. ^ Michael H. Kater, The Twisted Muse
  9. ^ „Scherchen conducts Reger”. classical.net. Arhivirano iz originala 5. 9. 2012. g. Pristupljeno 22. 7. 2010. 
  10. ^ Manfriani, Franco, Mito e contemporaneità, Edizioni Pendragon, 2007, pp. 35–36. ISBN 88-8342-547-2

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • J.S. Bach – Art of Fugue. Orchestre de Radio Beromunster. Hermann Scherchen, 1949. (History label – Soli Deo Gloria, 204583-308. Two CDs, 2000)
  • Ludwig van Beethoven – Symphony No. 5, Opus 67. Orchestra della Radio Televisione della Svizzera Italiana (RTSI), February 1965. (CD1 contains the full rehearsal version and CD2 the full concert version.) Ermitage ERM 126–2 ADD.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Herman Šerhen na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Херман_Шерхен&oldid=27518683”