M-84
| M-84 | |
|---|---|
|
| |
| Osnovne karakteristike | |
| Zemlja porekla |  SFRJ
|
| Namena | osnovni borbeni tenk |
| Broj primeraka | 600-650 |
| Brzina na putu | 65 km/h |
| Doseg | 700 km |
| Dimenzije i masa | |
| Dužina | 6,86 m |
| Širina | 3,57 m |
| Visina | 2,19 m |
| Oprema | |
| Glavno naoružanje | top 2A46 glatke cevi kalibra 125 mm |
| Sporedno naoružanje | spregnuti mitraljez 7.62 mm i PAM 12.7 mm |
| Oklop | kompozitni mm |
| Motor | turboprehranjiv motor V12 sa vodenim hlađenjem |
| Snaga (KS) | 735 KS |
| Posada | |
| Posada | 3 člana (komandir, vozač i nišandžija) |
M-84 je osnovni borbeni tenk treće generacije proizveden u SFRJ na osnovu licence sovjetskog tenka T-72M. Korišćen je u svim sukobima na prostorima bivše Jugoslavije kao i u operaciji „Pustinjska oluja“ u sastavu kuvajtskih snaga. Uporedo sa razbijanjem SFRJ raspao se i lanac proizvodnje ovog tenka zbog čega se M-84 ne proizvodi još od 1992. god.[1]
Razvoj i proizvodnja[uredi | uredi izvor]
Tokom sedamdesetih godina 20. veka vojni vrh JNA je doneo odluku da se započne proizvodnja prvog domaćeg tenka. Zbog nedostatka iskustva u projektovanju i proizvodnji tenkova odlučeno je da kao osnova za izradu domaćeg tenka posluži neki od postojećih modela tenkova treće generacije. Odlučeno je da to bude sovjetski tenk T-72, koji je u to vreme svrstavan među najbolje tenkove na svetu. Od Sovjetskog Saveza je kupljena licenca za proizvodnju T-72. Paralelno sa početkom proizvodnje analizirane su sve prednosti i nedostaci ovog modela kako bi stečena iskustva bila iskorišćena prilikom izrade domaćeg tenka.
Polazeći od toga da je kroz ugovor o licenci za proizvodnju tenka T-72 u zemlji dobijena samo konstrukciona dokumentacija (ali ne za kompletno sredstvo), bez tehnološke dokumentacije i podataka za oklopnu zaštitu i specijalne materijale, i da se u tom trenutku već deset godina u Sovjetskom Savezu serijski proizvodio (toliko je vremenski zastareo), na predlog Vojnotehničkog instituta u razvoj se ušlo sa značajnim modifikacijama i poboljšanjima i izmenama nekih kompletnih podsistema. Prve četiri godine na ovom projektu bilo je angažovano više od 150 stručnjaka Instituta sa punim radnim vremenom, a zatim naredne tri godine, na aktivnostima posle uvođenja u serijsku proizvodnju tenka M-84, oko 80 stručnjaka. Oni su angažovani radi rešenja motora veće snage, uređaja motora i prenosnika snage i drugih bitnih izmena postojeće konstrukcije tenka. U procesu razvoja tenka obavljena su istraživanja u skoro svim područjima rada Instituta, pa je kao rezultat tih istraživanja uvedeno nekoliko stotina novih tehnologija i tehnoloških postupaka, razvijeni su novi pancirni čelici i nemetali za oklopnu zaštitu, razvijeno je oko četrdeset specijalnih čelika za jako opterećene delove, nemetalni materijali i postupci zaštite. Uvedeni su domaći podsistemi i komponente: sredstva veze, sve komponente za NBH zaštitu, optičke sprave i uređaji, nove gusenice, savremen sistem za upravljanje vatrom (SUV), više stotina manjih sklopova i elektronskih komponenata. U okviru posebnih istraživanja razvijen je motor od 735 kW (1.000 KS), umesto postojećeg od 573kW (780 KS), a izvršene su značajne izmene na podsistemima motora i transmisiji. Obavljenim izmenama tenk M-84A razlikuje se od tenka T72 za više od 60%. Po svim bitnim parametrima vatrene moći, oklopne zaštite i pokretljivosti taj tenk je, u to vreme, bio ispred svih savremenih tenkova u svetu. To je potvrđeno kroz uporedna ispitivanja sa najsavremenijim tenkovima u Kuvajtu i Pakistanu, i na osnovu činjenice da se posle ispitivanja Kuvajt odlučio za ovaj tenk.
M-84 je imao top kalibra 125 mm, kada su ostali tenkovi imali topove od 115 i 120 mm, automat za punjenje oruđa, kada drugi tenkovi to nisu imali. Masa tenka je bila 41,5 t, u odnosu na Leoparda 2 i M1 Abramsa od 60 t, imao je veću pokretljivost, i za 50% veću autonomiju kretanja. Za dva kvadratna metra manju čeonu površinu i manju metu. Specifična snaga vozila izražena kroz odnos mase vozila i snage motora kod tenka bila je znatno povoljnija. Brzina potkalibarnog projektila 1800 m/s, mase 16 kg, probijao sve oklope savremenih tenkova na udaljenosti od 2000 m. Takve mogućnosti nisu imali zapadni tenkovi. SUV bio je savremeniji od zapadnih tenkova za više od deset godina starosti, a tenk T72 ga nije ni imao, već je morao da stane da bi gađao protivnički tenk.
Prototip tenka M-84 proizveden je 1983. godine, a serijska proizvodnja je počela 1984. godine. Novi tenk M-84A prvi put je predstavljen jugoslovenskoj javnosti na „Paradi pobede“ 9. maja 1985. godine u Beogradu. M-84 je projektovan i proizveden u rekordnom vremenu – za samo 5 godina.
Pored osnovne verzije M-84 i M-84A, razvijeno je i više posebnih verzija kao što su M-84K (komandni tenk), M-84AB (izvozna varijanta), M-84ABK (izvozni komandni tenk), M-84ABN (izvozni tenk sa navigacionim sistemom Teldiks), M-84AI i M-84ABI (tenkovi za izvlačenje).
Prema podacima navedenim u Jane’s tanks and combat vehicles recognition guide – 2nd edition iz 2000. godine, do 1992. godine proizvedeno je ukupno oko 600 tenkova M-84 u verzijama A i AB.
Opis[uredi | uredi izvor]
Izgled tenka i oklopna zaštita[uredi | uredi izvor]
M-84 je tenk standardne koncepcije i veoma niske siluete što ga čini izuzetno teškom metom. Sa maksimalnom visinom od 2.19 m, od M-84 je niži samo švedski tenk tipa S koji nema kupolu. U upravnom i borbenom odeljenu ima mesta za tri člana posade (poslužilac topa je zamenjen sistemom za automatsko punjenje), dok se mototransmisiono odeljenje nalazi u zadnjem delu tenka. U upravnom odeljenju nalazi se vozač koji je smešten centralno u odnosu na uzdužnu osu tenka, dok su u borbenom odeljenju smešteni nišandžija i komandir.
Telo tenka je sastavljeno od varenih višeslojnih oklopnih ploča. Ova vrsta oklopna se popularno naziva sendvič oklop zato što se oklopne ploče sastoje iz više slojeva različitih materijala koji treba da pruže dodatnu zaštitu od dejstva različitih tipova protivoklopnih sredstava. Najčešće se u sendvič oklop ugrađuje keramički sloj koji smanjuje efekte dejstva kumulativnih projektila kao i drugi nemetali koji oklop čine elastičnijim.
Oklopne ploče na prednjem delu tenka postavljene su pod velikim uglom čime je povećanja efikasnost postojećeg oklopa. Postavljanje ploča pod velikim uglom takođe povećava mogućnost rikošeta neprijateljskog projektila, a samim tim smanjuje mogućnost uništenja tenka. Prednja gornja ploča je višeslojna, debljine 231 mm. Na njoj se nalazi rebrasta površina uokvirena V ramom koja pruža delimičnu zaštitu vozaču od blata i vode prilikom vožnje po raskvašenom zemljištu, dok je donja prednja oklopna ploča dodatno zaštićena dozerskim nožem koji ne samo da povećava oklopnu zaštitu tenka već mu omogućava da se samostalno ukopa.
Bočne strane tenka napravljene su od homogenih oklopnih ploča debljine 80 mm napred i 70 mm pozadi i imaju izuzetno malu površinu, iako pod nepovoljnim uglom, a hodni deo je delimično zaštićen šarnirano vezanim kumulativnim zavesama (ekranima) od čvrste gume. Kumulativna zavesa pruža zaštitu od kumulativnih projektila tako što prevremeno aktivira kumulativni mlaz i neutrališe kumulativni efekat prilikom udara projektila u oklop tenka. Ukupni ekvivalent oklopne zaštite tela tenka je između 550-600 mm homogenog oklopa.
Kupola je napravljena od livenog homogenog pancirnog čelika čiji je čeoni oklop debljine 410 mm. Kod modela M-84A u kupolu je sa čeone strane, uliven segment od nemetala debljine 130 mm, što dodatno uvećava zaštitna svojstva oklopa do 700 mm homogenog oklopa.
Naoružanje[uredi | uredi izvor]
Tenk M-84A je naoružan topom 2A46 sa glatkom cevi kalibra 125 mm, dužine 50 kalibara (6.250 mm). Na sredini cevi nalazi se gasna komora, a čitava cev je obložena termičkom oblogom koja treba da smanji deformaciju cevi usled visokih temperatura i obezbedi njeno ravnomerno hlađenje prilikom velikog broja opaljenja. Borbeni komplet topa sačinjen je od 42 dvodelna projektila kalibra 125 mm, od kojih su 22 smeštena u kružnom transporteru i odmah spremna za upotrebu (10 trenutno-fugasnih, 6 potkalibarno-pancirnih i 4 kumulativna), a ostalih 20 raspoređeno je u telu tenka (u kupoli nema municije). Komplet sadrži tri vrste projektila: trenutno-fugasni, kumulativni i potkalibarni. Upotrebom automatskog punjača postignuta je maksimalna brzina paljbe od 2-8 projektila u minutu.
Pored osnovnog naoružanja, M-84 je naoružan jednim spregnutim mitraljezom kalibra 7.62 mm PKT i jednim protivavionskim mitraljezom 12.7 mm postavljenim na okretnoj tureli komandira tenka.
Dodatna oprema[uredi | uredi izvor]
Na prednjoj strani kupole nalazi se 12 bacača dimnih kutija, a desno od blende topa nalazi se nišandžijin IC far. Na desnom boku kupole i pozadi su montirane kutije za smeštaj opreme dok je na levoj strani kupole smeštena cev za savlađivanje vodenih prepreka podvodnim gazom. Ova teleskopska cev, ili „šnorkel“ se razvlači i nakon montiranja omogućava savlađivanje vodenih prepreka dubine do 5 m.
Ispred otvora nišandžije nalazi se optika sistema za upravljanje vatrom zaštićena oklopnim poklopcem. M-84 takođe ima sistem kolektivne NHB zaštite, uređaj za automatsko gašenje požara sa raspoređenih 14 davača, uređaje za ventilaciju i zagrevanje unutrašnjosti tenka, uređaj za stvaranje dimne zavese, tenkovski dekontaminacioni komplet, uređaj za prečišćavanje vazduha i dozerski nož.
Pogonska grupa i vešanje[uredi | uredi izvor]
Pogonsku grupu čini višegorivni turboprehranjiv 12-cilindrični dizel-motor V46-6 snage 574 kW, sa vodenim hlađenjem dok je u modelu M-84A ugrađen snažniji motor V46-TK snage 735 kW (1.000 KS). Zahvaljujući snažnom motoru M-84 koji je težak 41.000 kg dostiže maksimalnu brzinu na putu od skoro 70 km/h. Motor je poprečno smešten u mototransmisionom odeljenju u zadnjem delu tenka. Autonomija kretanja kreće se od 460 do 700 km uz potrošnju goriva od 260 do 450 l/100 km.
Transmisija tenka je mehaničkog tipa sa planetarnim menjačima (7 stepeni prenosa napred i 1 nazad) i hidrauličnim upravljanjem.
Hodni deo tenka obuhvata, uz potporne točkove (2 puta 6) i točkove nosače gusenica (2 puta 4), dva gusenična platna, dva lenjivca, dva pogonska točka (nazad) i sistem vešanja. Vešanje je nezavisno-torziono, sa 2 puta 4 amortizera. Gusenice su metalne, sitnočlankaste sa čvrstim zglobom i gumenim umetkom. Kompletan hodni deo vrlo je elastičan, sa velikim dinamičkim hodom točkova (oko 280 mm), što olakšava brzu vožnju tenka po neravninama van puteva.
Modernizacija[uredi | uredi izvor]
Tokom 2005. god. Jugoimport-SDPR je predstavio novi tenk M-84AS odnosno M-84AB1 koji predstavlja modernizovanu verziju tenka M-84AB. U novi tenk je ugrađen poboljšani sistem za upravljanje vatrom sa integrisanom dnevno-noćnom nišanskom spravom (sa pasivnim pojačavačima slike domaće proizvodnje po NATO standardima). Postojeći top zamenjen je novim, koji pored boljih karakteristika omogućava izuzetno laku i brzu zamenu topovske cevi u poljskim uslovima. Novi tenk ima mogućnost ispaljivanja protivoklopne rakete sa laserskim navođenjem kroz cev topa čime je omogućeno precizno dejstvo po neprijateljskim ciljevima na daljinama do 6.000 m. U borbeni komplet tenka uveden je novi potkalibarni projektil sa jezgrom od teškog metala, kao i projektil sa višestrukom kumulativnom bojevom glavom, čiji je osnovni zadatak borba protiv savremenih tenkova zaštićenih višeslojnim oklopima.
Zbog sve veće probojne moći savremenih protivoklopnih sredstava novi tenk M-84AB1 opremljen je reaktivnim oklopom koji pruža zaštitu i protiv savremenih tandem-kumulativnih projektila. Osim povećane oklopne zaštite, novi tenk opremljen je i savremenim elektrooptičkim sistemom za zaštitu od dejstva žično i laserski navođenih protivoklopnih raketa.
Gotovo svi ugrađeni sistemi su ruske proizvodnje, preuzeti sa ruskog tenka T-90.
Modernizacija M-84AS je prvenstveno namenjena za izvoz, odnosno za eventualnu modifikaciju tenkova u naoružanju oružanih snaga Kuvajta.
Srodni tenkovi[uredi | uredi izvor]
Nakon završetka sukoba na prostoru nekadašnje Jugoslavije, nekoliko bivših jugoslovenskih republika najavilo je nastavak proizvodnje i usavršavanja tenka M-84. Hrvatska je predstavila svoj novi tenk M-95 Degman (sličan M-84 ali sa novim reaktivnim oklopom) proizveden u fabrici Đuro Đaković iz Slavonskog Broda, a na osnovu projekta Vihor započetog u bivšoj SFRJ. Ovaj tenk nije uveden u naoružanje hrvatske vojske zbog poteškoća u finansiranju proizvodnje, a reklamiran je i za izvoz. U Sloveniji je razvijen projekat modernizacije tenka M-84 pod oznakom M-84A4 Snajper koji podrazumeva ugradnju nove savremene opto-elektronike i sistema za upravljanje vatrom.
S obzirom na činjenicu da je M-84 proizveden u bivšoj Jugoslaviji i da su u njegovoj proizvodnji učestvovala preduzeća iz skoro svih jugoslovenskih republika, teško je poverovati da je neka od bivših republika mogla samostalno započeti proizvodnju ovog tenka. Pre izvesnog vremena u javnosti se govorilo o mogućnosti zajedničke proizvodnje ovog tenka u kojoj bi učestvovale bivše jugoslovenske republike, ali od onda nije bilo konkretnih pomaka u tom pravcu.
Tenk M-84 se trenutno nalazi u naoružanju Srbije, Hrvatske, Slovenije i Kuvajta. Neznatan broj tenkova M-84 zarobljen je od strane iračke vojske prilikom okupacije Kuvajta i oni su korišćeni u ratnim dejstvima za vreme Operacije „Pustinjska oluja“.
Borbena upotreba[uredi | uredi izvor]
Pustinjska oluja[uredi | uredi izvor]
Neposredno pred izbijanje sukoba u Zalivu, Kuvajt je od SFRJ naručio 170 tenkova M-84, 15 tenkova M-84 ARV (vozila za izvlačenje) i 15 komandnih verzija M-84 opremljenih dodatnim sredstvima veze, kako bi zamenio zastarelu opremu britanskog porekla. Nakon potpisivanja ugovora, Kuvajtu su iz kasarne u Nišu, odmah isporučena četiri tenka M-84A, koje su kasnije zarobili Iračani prilikom invazije na Kuvajt. Isporuke su privremeno prekinute zbog iračkog napada na Kuvajt. Do tada je isporučeno oko 70-80 tenkova koji su u sastavu kuvajtske 35. oklopne brigade „Fatah“ učestvovali u Operaciji „Pustinjska oluja“. Kuvajtska 35. oklopna brigada nije učestvovala u direktnim borbama sa iračkim tenkovima zbog čega se ne može govoriti o borbenoj upotrebi M-84. Jedan od glavnih razloga za skromnu aktivnost ove jedinice verovatno leži u velikoj sličnosti kuvajtskih M-84 sa iračkim T-72. Da je ova jedinica angažovana u prvim borbenim linijama, postojala bi velika mogućnost da, zbog velike sličnosti sa iračkim tenkovima, kuvajtski M-84 postanu žrtve prijateljske vatre. Imajući to u vidu, Kuvajćani su svoje tenkove, koji su kao i irački, bili ofarbani u peščano-žutu boju, označili sa tri vertikalne paralelne bele linije iscrtane na bokovima tenka. Međutim, ovakav oblik označavanja u uslovima čestih peščanih oluja, jutarnje izmaglice, a naročito tokom noći, nije garantovao da će kuvajtski tenkovi biti identifikovani kao prijateljski zbog čega je ova jedinica oprezno korišćena.
Iako se tokom Operacije „Pustinjska oluja“ M-84 nije borbeno dokazao, mora se istaći da se ovaj tenk pokazao kao izuzetno zahvalan za eksploataciju u borbenim uslovima. Njegovo lako održavanje na terenu, pouzdanost i besprekorno funkcionisanje u izuzetno teškim pustinjskim uslovima, skrenulo je pažnju svetske vojne javnosti na ovaj tenk. Nažalost, veliko interesovanje stranih zemalja za kupovinu M-84, koji je u odnosu na konkurenciju pružao izuzetno povoljan odnos cene i kvaliteta, nije rezultovalo zaključenjem novih kupoprodajnih ugovora zbog izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji.
Trenutno se u naoružanju Kuvajta nalazi 146 tenkova M-84AB, tri komandne verzije M-84ABK i tri navigacijska tenka M-84ABN.
Građanski rat u Jugoslaviji[uredi | uredi izvor]
Tokom građanskog rata u Jugoslaviji M-84 učestvovao je u borbama u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Tokom rata u Sloveniji tenk M-84 je bio u sastavu jedinica JNA koje su imale zadatak da deblokiraju granične prelaze i da uspostave kontrolu nad jugoslovenskom granicom. S obzirom na to da Slovenija u tom trenutku nije imala svoju vojsku, već da su otpor pružale jedinice slovenačke teritorijalne odbrane koja u svom naoružanju nije imala tenkove, nije bilo tenkovskih borbi već se M-84 mogao videti na televizijskim snimcima poznatih svetskih stanica kako vatrenim dejstvom uništava teške kamione koji su blokirali puteve ka granici ili ih jednostavno izgurava sa puta.
Pred izbijanje neprijateljstava u Hrvatskoj, hrvatska vlada je ubrzano vršila naoružavanje svojih jedinica oružjem nabavljenim u inostranstvu. Tokom prvih meseci borbe Hrvatska nije imala puno tenkova zbog čega je bilo veoma malo tenkovskih borbi. Uprkos tome, hrvatski izvori navode da je tokom prva tri meseca borbi u Hrvatskoj uništeno oko stotinu tenkova JNA od kojih oko dvadesetak M-84. Iako se ova tvrdnja može uzeti sa rezervom, mora se imati u vidu da je Zbor narodne garde Republike Hrvatske, u vreme izbijanja neprijateljstava, pored protivoklopnih raketnih bacača domaće proizvodnje bio naoružan i nemačkim protivoklopnim raketnim bacačima tipa „Armbrust“ i manjom količinom vođenih protivoklopnih raketa tipa „Milan“.
Iskustva iz borbene upotrebe M-84 u ratu u Hrvatskoj samo su potvrdila pravilo po kojem tenkovi bez zaštite sopstvene pešadije, lako postaju plen neprijateljske pešadije, naročito ukoliko se upotrebljavaju u urbanim sredinama kao što je to bio slučaj tokom bitke za Vukovar. Slab odziv rezervista JNA, zbog čega nije bilo dovoljno pešadije, ali i loša taktička upotreba tenkovskih jedinica, dovela je do mnogo bespotrebnih gubitaka koji su se mogli izbeći. Iako se frontalni oklop tenka M-84 pokazao otpornim na dejstvo protivoklopnih raketnih bacača hrvatske vojske, jedan pogodak u bok ili zadnji deo tenka obično je bio dovoljan da se on izbaci iz stroja. Takođe, M-84 se pokazao izuzetno ranjivim na dejstvo protivtenkovskih mina. Detonacija protivtenkovske mine, koja bi probila tanak podni oklop, najčešće bi izazivala eksploziju borbenog kompleta koji je bio smešten na podu tenka ispod borbenog odeljenja. Do eksplozije borbenog kompleta često je dolazilo i usled pogotka protivoklopnim bacačem u slabo oklopljen bok tenka. Posledice ovakvog dejstva protivoklopnih sredstava bile su katastrofalne. Celokupna posada bi momentalno nastradala, a snažna eksplozija odbacivala bi kupolu sa tela tenka.
Položaj municije i kružnom nosaču ispod borbenog odeljenja verovatno predstavlja najveću slabost tenka M-84. Dok je u zapadnim tenkovima, a u poslednje vreme i u najnovijim ruskim tenkovima, borbeni komplet smešten u posebno zaštićenim kontejnerima, rešenje koje je preuzeto sa T-72 zanemaruje bezbednost posade u korist brzine paljbe. Zbog ove velike koncepcijske greške T-72 i M-84 su izuzetno ranjivi na pogotke protivničkih projektila i na dejstvo protivtenkovskih mina, a šteta koja nastaje nakon eksplozije borbenog kompleta u potpunosti onemogućava ponovno osposobljavanje oštećenih tenkova za borbu. Iračani su tokom Iračko-iranskog sukoba uočili ovu slabosti svojih tenkova T-72 zbog čega su u njih ugradili francuski automatski protivpožarni sistem. Međutim, ni ovo rešenje nije pomoglo zbog čega je veliki broj T-72 uništen tokom operacije „Pustinjska oluja“. Još veći broj ovih tenkova su njihove posade napustile zgrožene jezivim prizorom tenkova koji su se nakon prvog pogotka pretvarali u goruće buktinje.
Kosmet[uredi | uredi izvor]
Za vreme rata na Kosmetu, M-84 se nalazi u naoružanju 211. i 252. oklopne brigade iz sastava Prištinskog korpusa. Tokom borbi protiv jedinica OVK korišćeni su uglavnom stariji tenkovi T-55 dok su M-84 bili čuvani na dobro skrivenim i ukopanim položajima za slučaj kopnene intervencije NATO snaga. Tokom rata uništeno je 9 tenkova M-84.
Poslednje borbeno angažovanje M-84 imao je u Kopnenoj Zoni bezbednosti tokom akcije razbijanja formacija OVK u okolini Oraovice na jugu Srbije.
Tenk M-84A[uredi | uredi izvor]
Tenk M-84A je poseban model postojećeg tenka M-84 iz serijskog programa tenkova u zemlji, nastao značajnim povećanjem snage sa 735 KS na 1000 KS i niza drugih modifikacija, tako da je po nomenklaturi JNA dobio naziv ovog modela. Postojeći motor, u užem smislu, nije rekonstruisan, već je mehanički pogonjen kompresor za prehranjivanje zamenjen modernim turbo-kompresorom, izmenjen je kompletan sistem za ubrizgavanje, podmazivanje, hlađenje i prečišćavanjem vazduha. Svim tim izmenama nije povećana ukupna masa tenka već je u pogledu specifične snage tenka (KS/t) dostigao nivo najsavremenijih tenkova. Time je i pokretljivost sredstva bila i viša od one kod savremenih tenkova. Uporedo je ispitivan u najtežim terenskim uslovima u više zemalja sa više savremenih tenkova. U članku se uporedo prikazuju borbene karakteristike tih tenkova.Nosilac programa je Vojnotehnički institut kopnene vojske.
Koncepcije tenkova[uredi | uredi izvor]
Kada se govori o tenku kao složenom sistemu naoružanja, redovno se ističe da zavisi od osnovnih borbenih svojstava: vatrene moći,
pokretljivosti i zaštite, i pored toga što se pod tim osobinama, u svim slučajevima, ne misli u potpunosti na iste veličine (šire gledano) i što su u određenim situacijama elementi pokretljivosti istovremeno i elementi zaštite i vatrene moći. U prošlosti je zbog dok-trine i tehničko-tehnoloških mogućnosti, nekoj od tih osobina davan prioritet. Međutim, danas je nemoguće nekoj od tih osobina pridavati veći značaj, jer se uzimaju u obzir sve složeniji uslovi ratovanja i veliki broj situacija u kojima će se naći tenk protiv sve brojnijih i raznovrsnijih neprijatelja i protiv svog najopasnijeg protivnika – neprijateljskog tenka. Svaka od veličina koja karakteriše tenk može imati, u određenim situacijama, presudan značaj za preživljavanje i opstanak tenka u različitim ratnim situacijama.
U direktnom sudaru dva tenka u susretu, pa i pod uslovom da imaju oruđa istih karakteristika, prednost pripada onome ko prvi gađa. U trenutku kada se protivnici ugledaju počinje velika trka sa vremenom, za svaku sekundu ili, čak, delić sekunde. Jer, neophodno je brže: obavljati izviđanje, uočiti cilj, identifikovati ga, doneti odluku, okrenuti kupolu i usmeriti oruđe, prikupiti podatke i predvi-deti korekciju, nišaniti i gađati. Smatra se da je za to na savremenim tenkovima neophodno 10 sekundi. Značajne prednosti se postižu osmatranjem i otvaranjem vatre u pokretu, mogućnostima da se sledeći hitac brzo ispali i korišćenjem projektila velike početne brzine da bi se i tu (pored osnovnog efekta koji se postiže takvom municijom) dobila prednost od nekoliko decimetara. Za obavljanje brojnih složenih operacija, na osnovu kojih bi se stekla prednosti u odnosu na tenk protivnika – u svim vremenskim i klimatskim uslovima, danju i noću – neophodni su savremeni uređaji i oprema i dobro obučena i uvežbana posada.
Svi ti složeni i brojni problemi, o kojima se u prošlosti nije dovoljno vodilo računa, predstavljaju koncepciju tenka o kojoj su u našoj zemlji objavljeni značajni teorijski radovi, navedeni u priloženoj literaturi.
Uporedni pokazatelji[uredi | uredi izvor]
Primenom jednostavnih rešenja podsistema, veoma kompaktnom konstrukcijom, racionalnim korišćenjem prostora za posadu i uvođenjem automatskog uređaja za punjenje oruđa, na tenku M-84A postignuta je velika vatrena moć, izuzetno dobra silueta i oklopna zaštita, i velika pokretljivost. Ne ulazeći u detalje o pojedinim tehničkim rešenjima, navode se samo neke najbitnije osobine domaćeg tenka M-84A i prednosti u odnosu na najsavremenije tenkove u svetu:
Kalibrom oruđa 125 mm (u odnosu na 105 i 120 mm), početnom brzinom potkalibar-nog projektila od 1800 m/s (u odnosu na 1400 m/s i 1600 m/s), karakteristikama kumulativnog i razornog projektila – ovo oruđe je znatno ispred oruđa tenkova na Zapadu. Za domaći tenk primenjena je tehnologija kružnog kovanja cevi oruđa, tako da je znatno povećan vek cevi u odnosu na onu kod tenka T72.
Smeštaj borbenog kompleta i municije se nalazi u najnižem i najzaštićenijem delu tenka. Verovatnoća da taj deo bude pogođen je vrlo mala i neuporedivo je zaštićeniji u odnosu na savremene tenkove na Zapadu.
Uvođenjem automata za punjenje oruđa značajno se uticalo na ukupna borbena svojstva tenka. Skraćeno je vreme za punjenje oruđa na 8 sekundi, omogućeno je punjenje oruđa iz pokreta (metkom mase 25 kg teško punilac može manipulisati kada se tenk kreće), smanjen je broj članova posade na tri člana i bitno je smanjena ukupna oklopljena zapremina tenka. Ovaj tenk ima zapreminu 12 metara kubnih, a M1 i LEO-PARD 2 17 metara kubnih. Zbog toga postoje bitne razlike u koncepciji između tih tenkova. Na novim modelima zapadnih tenkova predviđa se uređaj za automatsko punjenje, ali da se nalazi u zadnjem delu kupole, što je vrlo nepovoljno.
Značajan nedostatak tenka T72 je što nema savremen Sistem za upravljanje vatrom (SUV). Prvi tipovi tenkova imali su optički koincidentni daljinomer, a najnoviji laserski merač daljine sa mehaničkim računarom. U tenk M-84A ugrađen je savremen SUV, koji u svim vremenskim i klimatskim uslovima, veoma uspešno dejstvuje, tako da se za sve varijante položaja i brzine tenka i cilja, postiže verovatnoća 60% na daljinama 2000 m. Pri stvarnim gađanjima rezultati su se kretali od 60 do 100%, a u okviru uporednih ispitivanja sa tenkom T72 je postignuto 18 do 24%. Pri tome bi trebalo imati u vidu da je potrebno vreme za gađanje iz tenka T72 tri puta duže, što je vrlo nepovoljno. U odnosu na tenkove M1 i LEOPARD 2 naš SUV je znatno savremeniji, jer je u pitanju koncepti novija oko desetak godina.
Kada se govori o ukupnoj zaštiti tenka, misli se na mogućnost da tenk preživi u različitim borbenim situacijama. Ukupna zaštita zavisi od oklopne zaštite, veličine siluete tenka, pokretljivosti, od koncepcije tenka i konstrukcionih rešenja podsistema.
Može se reći da je u pogledu siluete tenka, visini i dimenzija, neuporedivo povoljniji od tenkova na Zapadu. To znači da se zbog sitnog rastinja tenk teško može pogoditi. Čeona površina je za dva metra kvadratna manja od iste za dva upoređivana zapadna tenka (9,2 prema 7,2). Savremenim vrstama materijala za oklop, korišćenjem pancirnih čelika i višeslojnog materijala, položajem i oblikom ploča za oklop, postojeći oklop tenka M-84A štiti od svih savremenih tenkovskih projektila i sasvim sigurno je ispred M1 i LEOPARDA 2. Za tenk M-84A primenjena su naša savremenija rešenja za čelike i nemetale, koji imaju savremenije karakteristike od originalnih na T72. Na pojedinim mestima povećana je debljina ploča i oblik kupole.
Tenk M-84A ima na savremen način rešen kompletan sistem za NBH zaštitu. Postoji sistem pomoću koga se automatski uključuju svi uređaji i zatvaraju slobodni prolazi vazduha. Kolektivnom zaštitom sa nad pritiskom, sistemom prečišćavanja vazduha i značajnim nivoom debljine oklopnih ploča i posebnim oblogama u prostoriji posade obezbeđeno je ljudstvo od svih tipova bojnih otrova i zračenja nuklearnog oružja. Takva obloga, ali znatno manje debljine, na tenku M1 koristi se tek od sredine osamdesetih godina. Ove komponente u celini predstavljaju naša tehnička i tehnološka rešenja, koja su znatno savremenija od onih na T72.
Jedan od bitnih nedostataka na tenku T72, u odnosu na najsavremenije tenkove na Zapadu je nešto niži nivo pokretljivost, odnosno nešto niža specifična snaga tenka (KS/t). Kroz intenzivan razvoj, korišćenjem savremenih tehnologija sa Zapad, razvijen je motor od 1000 KS, poboljšan niz uređaja motora i transmisije. I sve to je smešteno u neizmenjen prostor u tenku. Motor te snage nije imao SSSR ni zemlje koje su ga po licenci proizvodile. Zbog smanjenja specifične potrošnje goriva, i pored povećanja snage motora, autonomija kretanja je ostala ista (460 do 700 km), dok bi za pređenih 100 km Leopard 2 trebalo da potroši dva puta više goriva, a M1 čak tri puta više.
Za uporedna prikazivanja prethodnih tenkova, autor ovog projekta je uveo i faktor koncepcije tenka. On predstavlja odnos specifične snage i čeone površine tenka. Iz prikazane fotografije može se videti da je i po tom kriterijumu naš tenk u znatnoj prednosti u odnosu na tri upoređivana tenka.
Rukovodilac stručnog tima, koji je obavio na desetine prezentacija tenka stručnim i vojnim predstavnicima zainteresovanih zemalja, bio je profesor dr Milorad Dragojević, general.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Povezani razvoji[uredi | uredi izvor]
Uporedni tenkovi[uredi | uredi izvor]
Imenovano sledovanje[uredi | uredi izvor]
T-72 - M-84 - M-91 Vihor - M-95 Degman - M-84AS
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Savremeni tenkovi u svetu – Iztok Kočevar, VINC, Beograd, 1988.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Tenkovi 1945-2005 – Milosav Đorđević, Stanislav Arsić, Novinsko-izdavačka ustanova „Vojska“, Beograd, 1997.
- T-72 main batle tank 1974-1993 – Steve Zaloga, Peter Sarson, Ospey Military, 1993.
- Jane’s tanks and combat vehicles recognition guide – Christopher F. Foss, HarperCollins Publishers, 2000.
- - Razvoj našeg naoružanja - prof. dr Milorad Dragojević, Zadužbina Andrejević, 2003.
- Program realizacije KAPELA, VTI, 1980.
- Milorad Dragojević, Tenkovi i borbena vozila pešadije, VIZ 1985.
- Milorad Dragojević, Borbena vozila, VIZ 1990.
- Milorad Dragojević, Razvoj našeg naoružanja, Zadužbina Andrejević, 1995.
- Milorad Dragojević, Pokretljivost oklopnih guseničnih vozila, NTP, br. 4, 1976. godine
- Milorad Dragojević, Pokretljivost kao osnovni faktor daljeg razvoja guseničnih vozila, NTP, br. 3, 1979. godine
- Milorad Dragojević, Uticaj odnosa upravljanja i vrste podloge na ravnomerni zaokret guseničnih vozila, NTP, br. 5,1975. godine
- Milorad Dragojević, Koncepcije borbenih vozila,predavanja na Mašinskom fakultetu,1986. godine
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Tenk M-84 (RTS emisija Dozvolite - Zvaniči kanal)
- Trideset dve godine tenka M-84, Milosav C. Đorđević, magazin „Odbrana“, specijalni prilog br.119, 2015.
- Profesionalci: Mladen Ikić - komandnir tenka (RTS Prikazuje - Zvanični jutjub kanal)
- Simulator za tenk M-84 (RTS emisija Dozvolite - Zvanični jutjub kanal)
- Centar za obuku KoV i digitalni trenažer za tenk M-84 TOPOT (RTS Dozvolite - Zvanični jutjub kanal)
- Ojačani mehanizovani bataljon u napadu - IBAR 2015 (RTS emisija Dozvolite - Zvanični jutjub kanal)
- Vojni muzej Pivka Slovenija (RTS emisija Dozvolite - Zvanični jutjub kanal)
- M-84 na sajtu Srpski oklop
- M-84 na sajtu Naoružanje i vojna oprema
- M-84 na sajtu Vojske Srbije
