Битка за Вуковар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Битка за Вуковар
Део Рата у Хрватској
Vukovar water tank.jpg
Тешко оштећени водоторањ у Вуковару
Време:25. август18. новембар 1991.
Место:Вуковар
Узрок:Хрватска блокада касарне ЈНА у Вуковару
Резултат: Победа СФРЈ
Територијалне
промене:
Вуковар враћен у састав СФРЈ
Сукобљене стране

Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg СФРЈ

Flag of Croatia.svg Хрватска

Команданти и вође
Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg Александар Спирковски
Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg Младен Братић
Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg Живота Панић
Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg Миле Мркшић
Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg Веселин Шљиванчанин
Flag of the Serbian Volunteer Guard.jpg Жељко Ражнатовић Аркан
White eagles.svg Драгослав Бокан
Serbian Radical Party flag.png Војислав Шешељ
Flag of Croatia.svg Благо Задро
Flag of Croatia.svg Миле Дедаковић
Flag of Croatia.svg Бранко Борковић
Flag of Croatia.svg Марко Бабић
Јачина
око 36.000 (у зависности од фазе битке)[1] око 1.800[2]
Жртве и губици
незваничне српске процене:
1.103 погинулих и 2.500 рањених војника[3]
Уништено 32 тенкова и оклопних возила
Уништена 3 авиона (2 оборена, 1 пао због техничке неисправности)
званичне хрватске процене:
921 погинулих
770 рањено
1.527 заробљених[4]
1.131 погинулих и 550 несталих цивила

Битка за Вуковар била је 87-дневна опсада града Вуковара од стране Југословенске народне армије, уз помоћ разних српских локалних и добровољачких снага од краја августа до средине новембра 1991. током рата у Хрватској. Битка се завршила поразом хрватског Збора народне гарде, великим разарањем Вуковара и великим бројем мртвих, рањених и избеглих.[тражи се извор]

Битка је била значајан и симболички губитак за Хрватску, која није повратила контролу над градом све до 1998.[тражи се извор]

Вуковар пред битку[уреди]

Вуковар је важан регионални центар на граници Хрватске и Србије, који се налази на десној обали Дунава. Он је важна лука и центар пре рата етнички измешане области. У општини је по попису из 1991. живело 84.189 становника, од чега су 36.910 (43,8%) били Хрвати, 31.445 (37,4%) Срби, 6.124 (7,3%) Југословени, 1.375 (1,6%) Мађари и 8.335 (9,9%) осталих.[5][6]

У самом Вуковару је живело око 45.000 људи почетком 1991. Мала већина (52,98%) становништва града су били Хрвати, док су Срби чинили 36,28% становништва.[5][7] Већина Срба је живела у центру града, док су Хрвати живели у индустријским предграђима. Пре 1990, становништво је било врло интегрисано[тражи се извор], са необично великим процентом мешовитих бракова и људи који су се изјашњавали као Југословени[тражи се извор], а не као Хрвати или Срби.[тражи се извор]

Док је на изборима 1990. у Хрватској победио ХДЗ са националистичком реториком, дотле је у Вуковару победила странка реформисаних комуниста. У јулу 1990. године, скупштина општине Вуковар, у којој су већина били Срби и пројугословенски оријентисани Хрвати, одбило је да прихвати нови устав Хрватске којим су Срби изгубили статус конститутивног народа и постали национална мањина. Хрватска влада је због тога наоружавала паравојне снаге тобоже као резервну полицију, да би осигурала превласт на терену.[тражи се извор]

Увод у битку[уреди]

Група активиста ХДЗ, предвођена Гојком Шушком, политичким емигрантом и успешним канадским угоститељом (касније Хрватски министар одбране), пришуњала се Борову Селу и испалила три пројектила „амбруст“. Нико није погинуо, али су локални Срби, већ потпомогнути сународницима из Србије, појачали одбрану.[8]

Напетост је појачана, када пада прва цивилна жртва у Хрватској. Док се враћао са првомајског уранка Србина Стевана Инића, рођеног 1928. године, је убио Хрват Ђуро Геленчир, припадних ХДЗ-ове партијске, етнички чисте хрватске полиције, што је драматично одјекнуло међу Србима, али и неострашћеним Хрватима.[9]

Две недеље после плитвичког инцидента, за Први мај, неколико полицајаца из Осијека се ушуњало у Борово Село у намери да скине југословенску заставу, истакнуту у част празника, и постави нову хрватску заставу. Стражари су запуцали и двојицу ранили и заробили. Следећег јутра, двадесетак хрватских полицајаца ушло је аутобусом у Борово Село у намери да ослободи заробљене полицајце. Дочекани су паљбом. Дванаест их је погинуло.[тражи се извор]

Дана 25. јуна 1991, Хрватска је прогласила независност од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Српски народ у Хрватској се оштро побунила против овог чина, и прихватио се оружја. Подржавао их је српски лидер Слободан Милошевић као и вођство ЈНА. Хрватске паравојне снаге и полиција нису могле да се потпуно одвоје од Југославије, а да пре тога не покоре или протерају Србе и ЈНА.[тражи се извор]

У овом стадијуму југословенског конфликта, Милошевићеви и циљеви ЈНА су се у неколико тачака разликовали. Сматра се да је Милошевић желео да подржи напоре побуњених српских заједница да се отцепе од независне Хрватске и да се припоје Југославији. Вођство ЈНА је такође подржавало побуну Срба али је имало за циљ да онеспособи и укине нову хрватску државу и одржи Југославију. Према изјавама бившег начелника ЈНА Вељка Кадијевића, циљ ЈНА је био да уђе дубоко у Хрватску, заузме Загреб и уништи њене оружане снаге. Када би тај задатак био остварен, нова Југославија би могла да одређује своје западне границе. Кључни елемент овог плана је била употреба тешко наоружаних снага којим би се заузела област источне Славоније која је насељена Србима, да би се затим даље напредовало на запад до Загреба.[тражи се извор]

Регион је већ био у стању дугорочне политичке кризе. Водећа хрватска националистичка странка ХДЗ имала је мало директног утицаја на Општину Вуковар, јер на изборима 1990. године није добила ни једно од пет места за представнике општине у парламенту. У јулу 1990. године, скупштина општине Вуковар, у коме су већина били Срби, одбило је да прихвати нови устав Хрватске којим су Срби изгубили статус конститутивног народа и постали национална мањина и око тога се сукобило са хрватском владом. Доминантна странка у скупштини општине била је Савез комуниста Хрватске. Србин Славко Докмановић, по струци пољопривредни инжењер, изабран је за председника Већа.[тражи се извор]

До пролећа 1991. године, хрватске паравојне формације су се наоружале у Вуковару. Биле су под вођством Мерчепа и имале су намере да започну са терористичким нападима на Србе. Српске паравојне јединице су сместиле своју базу у вуковарском приградском насељу Борово Село, у којем је већину чинило српско становништво. Милитантна пропаганда из Загреба је допринела заоштравању односа и радикализовала велики број грађана, утичући на њих да другу страну виде у најгорем могућем светлу. Стање напетости погоршано је акцијама појединих радикалних чланова ХДЗ-а који су извршавали нападе на српске цивиле и њихову имовину.[тражи се извор]

Рани стадијуми конфликта[уреди]

Док се стање у источној Славонији погоршавало, у самом Вуковару је локални командант паравојних јединица Томислав Мерчеп стекао репутацију по бруталности према локалним Србима. Најмање 80 Срба је убијено или нестало приликом напада Мерчепових паравојних снага. Још пре првих жртава 9. априла 1991. године Докмановић је написао драматично писмо хрватском председнику Фрањи Туђману изјављујући „да је тренутно стање у Вуковару веома критично и да прети да сваког тренутка ескалира у међуетнички сукоб са могућим трајним, трагичним и непредвидивим последицама, што је посебно наглашено све учесталијим наоружавањем цивилног становништва које се наставља и које ствара атмосферу страха и потпуног одсуства поверења становништа у било коју владину институцију“.[тражи се извор]

Као датум почетка рата се узима 29. јул 1991. када су два припадника ЈНА који су из вуковарске касарне, где је био смештен 12. понтоњерски батаљон ЈНА са регрутима на редовном служењу војног рока, дошли у пошту у Борово Насеље, да предају писма. Ту их је напала патрола хрватске полиције. Они су успели да се одбране и некако се вратили у касарну. Наредни дан је и касарна у Вуковару била опкољена и није заузета током целог времена рата. Генералштаб ЈНА у складу са својим уставним овлашћењима реагује, тада још увек важеће државе СФРЈ. Наредних месеци из Србије долазе јединице ЈНА које су биле послате да одблокирају касарну, а терористе ухапсе.[тражи се извор]

У покушају да одузме Србима локалну власт у општини Вуковару, влада у Загребу је сменила Општинско веће и његовог председника у јулу 1991. Они су замењени комесаром хрватске владе Марином Видићем Билијем. Ово је још више удаљило локалне Србе, а Били је схватио да терор над Србима има негативне последице по хрватске интересе на терену. Марин Видић Били је 18. августа 1991. написао драматично писмо целом хрватском политичком врху да Мерчепова група убија Србе, упада у српске станове, краде кола, камионе, диже кафиће у ваздух, одводи Србе и убија их. Такво дивљање хрватских екстремиста изазвало је српски противодговор, па је током јула и августа 1991. године хрватска влада прогресивно губила контролу над источном Славонијом, а српске снаге су често уз подршку јединица ЈНА које су биле стациониране у близини, побеђивале хрватске екстремне снаге и постављали барикаде и минска поља.[тражи се извор]

ЈНА је заузела позиције на другој страни Дунава, а бојни бродови ЈНА су патролирали реком. Спорадични минобацачки напади на Вуковар су почели у јулу, а далекометна артиљерија је почела да гађа град почетком августа. До краја августа је број становника града пао на око 15.000. Становништво које је остало су сачињавали Хрвати, Срби и људи других националности. Вуковар је у том моменту већ био у великом делу окружен територијом под српском контролом, а од 25. августа почиње редовно гранатирање и ваздушни напади на град. Међутим, још увек није било покушаја да се град пешадијски заузме. Борба се у принципу састојала у интензивној размени ватре између територија под српском и хрватском контролом.[тражи се извор]

Карта завршних борбених дејстава у Бици за Вуковар

Процена је да њихових припадника није било више од 800. Паравојне јединице које су учествовале у бици за Вуковар су: Српска добровољачка гарда, познатија као Арканови Тигрови под вођством команданта Жељка Ражнатовића Аркана, добровољци Српске радикалне странке познатији као Шешељевци и Бели орлови под вођством команданта Драгослава Бокана. Тактика ЈНА код ослобађања Вуковара је била крени-стани што је умртвљавало борбени морал.[тражи се извор]

Рушевине у граду након битке

Хрватске снаге[уреди]

У Вуковару се под потпуном или делимичном опсадом налазило око 2.000 припадника хрватских паравојних снага, 204. бригаде Збора народне гарде (ЗНГ) и Министарства унутрашњих послова (МУП) Хрватске. Били су релативно слабо наоружани и имали су мало тешког наоружања, али су набавили додатно оружје након заузимања касарни ЈНА широм Хрватске. Ишле су им на руку и одбрамбене предности које је пружао градски терен. Све време током битке за Вуковар десетине хиљада припадника хрватских снага покушавало је да уђе у Вуковар и помогне снагама у опсади. Веома дуго трајало је смењивање јединица у граду и долазак свежих снага и оружја. Веома дуго трајао је и велики притисак на српске снаге, које су опседале град.[тражи се извор]

Миле Дедаковић - Јастреб — заменик команданта, и Бранко Борковић — командант хрватских снага, одиграли су кључну улогу у смишљању дефанзивне тактике која је задржала ЈНА ван Вуковара током дужег временског периода. Направили су здружену командну структуру која је створила једну бригаду од претходно одвојених елемената. Њихова тактика се базирала на интегрисаном одбрамбеном систему који је укључивао минирање прилазних путева, антитенковске тимове, снајпере и добро утврђене одбрамбене положаје. Ова комбинација је имала за циљ да успорава и разбија нападе ЈНА до момента када би контранапад натерао ЈНА на повлачење.[тражи се извор]

Крај битке[уреди]

До краја 1991. српске војне и паравојне снаге су превладале већим делом Вуковарске општине, затим бочном страном према Винковцима и путем који води за Осијек.

Стање након освајања Вуковара

Заробљеници и ратни злочини[уреди]

У овом периоду, почињени су злочини против хрватских ратних заробљеника познатији као Трпињска цеста и Овчара.

Жртве[уреди]

Хрватске[уреди]

Према званичним српским проценама, хрватске снаге су током битке за Вуковар имале 921 погинулог и 770 рањених војника.

У емисији ХРТ-а, Недјељом у два, од 15. децембра 2013. Ведрана Рудан у 21. минуту говори да је Туђман Линићу наредио да цивиле који су се налазили у избеглиштву у Опатији и Ловрану вози у Вуковар. Линић је то одбио и Туђман је сам морао да организује превоз. Тако је одвео у смрт многе јер му је био потребан материјал за пропагандни рат. О истој теми је проговорио и водитељ Дневника ХРТ-а Зоран Шпрајц, па је због тога привремено суспендован.[тражи се извор]

Југословенске/српске[уреди]

Према незваничним српским проценама, током Битке за Вуковар, југословенске и српске снаге су имале 1.103 погинулих и 2.500 рањених војника.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Balkan Battlegrounds (Central Intelligence Agency, 2002)
  2. ^ Šebetovsky 2002, стр. 11
  3. ^ (на језику: енглески) DEAD WARRIORS MISLAID IN POLITICAL HAZE Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 16, 2011) (на језику: енглески)", 25 November 1997
  4. ^ „vukovarac.net: The Best Search Links on the Net”. www.vukovarac.net. Приступљено 1. 7. 2018. 
  5. 5,0 5,1 „Архивирана копија”. 20070927222121. Архивирано из оригинала на датум 27. 9. 2007. Приступљено 9. 9. 2007.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ) | title = Popis stanovništva 1991. Vukovarski kraj], Приступљено 14. 4. 2013.
  6. ^ [https://web.archive.org/web/20030804181826/http://www.un.org/icty/indictment/english/mrk-2ai020822e.htm Icty - Tpiy ::| accessdate=1. 7. 2018| last=| first = |date=| work = | publisher = www.hic.hr}}
  7. ^ (на језику: енглески) A Sort of Homecoming, Приступљено 14. 4. 2013.
  8. ^ NIN / Balvan revolucija
  9. ^ „Време тихог пакла”. novosti.rs. Новости. 21. 10. 2004. Приступљено 23. 9. 2013. 

Литература[уреди]

  • Crnobrnja, Mihailo (1996). The Yugoslav Drama. McGill-Quenn's University Press. ISBN 978-0-7735-1429-4. 
  • Пекић, Љиљана (1995). Предворје пакла : вуковарско пролеће 1991. Вуковар-Београд. 
  • Црнчевић, Ранко (1995). Вуковар '91 - моја истина : ратни дневник. Бачка Паланка-Нови Сад. 

Спољашње везе[уреди]