Пређи на садржај

Архимандрит Мисаил (Цветковић Бајкуш)

С Википедије, слободне енциклопедије
Мисаил Цветковић Бајкуш
Лични подаци
Световно имеМихаило Цветковић Бајкуш
Датум рођења18. век
Место рођењаТрн, Османско царство
Датум смрти1883
Место смртиТрн, Кнежевина Бугарска
Архимандрит
Године18371877

Мисаил Цветковић Бајкуш (Трн, крајем 18. векаТрн, 1883) је био архимандрит манастира Свете Богородице у Знепољу и први учитељ владике Петра II Петровића Његоша.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Михаило Цветковић Бајкуш је рођен крајем 18. века у Трну, тада у саставу Пиротске нахије, данас у западној Бугарској. Одрастао је као сироче у Шумадији. За време Првог српског устанка многи из његове породице су се борили као добровољци у Карађорђевој војсци предвођени Знепољцем хајдук Апостолом и војводама Митом и Маринком Пиротским. Пошто је одлазак у Србију у то време био несигуран одлучио је да оде у Црну Гору. На путу је свратио у манастир Високи Дечани где се закалуђерио, а потом је две године провео у манастиру Савина код Херцег Новог, код архимандрита Никанора Богетића.[1]

Боравак у Црној Гори

[уреди | уреди извор]

У Црну Гору је стигао 1822. године и једно време је хајдуковао са Црногорцима. Потом је дошао на двор владике Петра I где је провео три године. Владика Петар I је поверио Мисаилу задатак да научи младог Рада Томова основе писмености.[2] Млади Раде је тада имао већ 13 година и био је виши од њега. У почетку није био рад учењу,[1] али уз труд Мисаила Раде је научио прву књигу. Он му је био учитељ све до доласка у Црну Гору Симе Милутиновића Сарајлије. Остао је у Црној Гори до смрти Петра I и по повратку Петра II из Русије напушта Црну Гору.

Повратак у Знепоље

[уреди | уреди извор]

Пропутовао је Италију, посетио је Свету гору, Смирну, Грчку, Мисир, Фрушку гору и путовао је по Србији. У Трну је 1825. године подигао цркву Свете Петке, уложивши 130.000 гроша[3] и обновио је манастир Свете Богородице код Трна 1837. године, уложивши 70.000 гроша, у коме је по повратку у Трн био архимандрит. У њему је остао 40 година. Био је пријатељ кнеза Милоша и Михаила, помажући њихове планове за ослобођење данашње југоисточне Србије.[4] Када је сазнао за његов родољубиви рад, Мидхат-паша је наредио Белом Мемеду да затвори архимандрита Мисаила и још неколико виђенијих Срба — попа Глигорија Мађаровог, трговце Игњата Насаљевскога, Танчу Зеленоградскога, Гигу поп Анђеловога и Миленка Бањскога, који су пребачени у Нишку тврђаву. Ту су остали скоро четири месеца, док су истрагом безуспешно покушавали да утврде њихову преписку са београдским митрополитом у циљу неког преврата. Окривљени Знепољци су спашени залагањем Аранђела Станојевића Трнског, који је уз велике напоре успео да их ослободи. Турци су њега и манастир пленили током последњег српско-турског рата. Отели су му 25.000 гроша у новцу и још стоке у вредности 40.000 гроша. Поред осталог одузели су му крст златан са часним дрветом, донет са Св. Горе и две мале црногорске пушке, које су му биле успомена на војевање и хајдуковање.[3]

По ослобођењу од Турака, од краја 1877. до јуна 1878. године, највише на ослобођењу Знепоља су радили Аранђел Станојевић Трнски и архимандрит Мисаил. Када је после ослобођења Мита Ракић посетио Знепоље, затекао је у манастиру Св. Богородице Мисловштичке архимандрита Мисаила, који му је причао о свом боравку у Црној Гори, свом ученику Његошу и како најрадије чита Разговор угодни народа Словинскога од Далматинца Андрије Качић Миошића, коме се дивио како је то дело написао. Умро је 1883. године у Трну, где је и сахрањен у цркви Св. Петке.[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Лилић 2007, стр. 129.
  2. ^ а б Лилић 2007, стр. 99.
  3. ^ а б "Отаџбина", Београд 1881. године
  4. ^ Лилић 2007, стр. 130.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Лилић, Борислава (2007). Знамените личности српске науке и културе. Београд.